Књижевне новине
САВРЕМЕНА ПРОЗА
(усрет с Буцком
(ОДЛОМАК ИЗ РОМАНА)
раћајући се кући тим пустим крајем
ВО мали Арон наишао је крај једног великог воћњака управо у часу кад се
р у њему разлијегала чуварева вика и псовка. Дјечак се заустави, приђе огради и стаде да посматра. Мало прије сусрео је два дјечака како бјеже низ пут, Сад опази горе на узвишици како једна група дјечака трчи према огради, Схватио је одмах о чему се ради. Прислонивши се на ограду и гледајући између два размакнута пармака, пратио је узбудљив призор. Чувар је трчао уза страну, Сигурно је, закључивао је Арон, најприје гонио она два дјечака које је он малоприје срео, а сада гони ове што су с горње стране прешли у воћњак. Дјечаци су већ били престали да тргају шљиве и бјежали су. Један се од њих слотакао па пао, али се убрзо опет дигао и шепајући потрчао даље према огради, Није био далеко од ње, али је и чувар већ био близу њега. Изгледало је да ће га чувар стићи, ако не на земљи, а оно сигурно на високој огради. Арона захвати нека хладна језа., Онда се укочи, па се тако укочен поче издизати на прсте. Срце као да му стаде, Зауставио је готово и дах, а прсте је грчевито зарио у празну смотану врећу која му је била у рукама. Не, неће га стићи, неће... говорио је Арон у себи и са зебњом у срцу посматрао дебелу батину коју је чувар витлао у руци. Све је то трајало неколико тренутака, али се Арону отегло у вјечност. У једном часу причини му се да је чувар већ стигао дјечака. Ето, већ му је дјечак готово на домаку руке, Али не, не, не смије га стићи! Арон се наваљивао све већом снагом на ограду као да је том својом снагом хтио да помогне несретном дјечаку. (О, да се хоће том страшном човјеку с батином да омакне сад нога, па да се простре по земљи, Да хоће макар да посрне, јер... јер.. забога, дјечаку ће прснути лубања ако га чувар удари том страшном батином. О, види ли добро Јест, види. Дивно!.Ено већ је дјечак закорачио једном ногом на ограду... ено... дивно... (и Арон је подигао једну ногу)... ДИВНО... ено дјечак пребацује и другу ногу... већ јегоо — Копилане! — одјек-
+
| Исак Самоковлија
Већ се смркавало кад је дјечак Арон изишао на калдрмисани пут који је водио између два стара муслиманска гробља испод Горњих Бјелава. Идући горњим крајем лута помислио је сада први пут да би требало да пожури кући. Бринуће му се мајка пдје се толико задржао. Обично он долази много раније кући, а сад је готово већ мрак. Па ипак, мјесто да крене кући, Арон се одједном попе на широку међу више пута, прострије врећу па сједе. Леђа су га бољела, а изукрштане маснице на њима као да су горјеле ватром. Опипавши траву и осјетивши под руком њену угодну студен, дјечак зажеље да скине капутић и кошуљу, па да се извали леђима по тој хладној: ледини. Али како да то уради» Та испод њега путем пролази свијет, Најбоље је да крене кући па да се мајци изјада, Она сад сигурно стоји у авлиским вратима, про-
ну оштра псовка са-
свим близу Арона. Дрон се трже, окрену тла ву да види шта је, а већ га стиже ударац тешке песнице у главу, а затим други и трећи...
... Шљиве красти, је лиг Копилане! Арон паде на земљу,
— Нисам ја крао! — истури Арон из себе љутито, протестујући,
— Шта ниси. крао! — дрекну. на; њега човјек густих плавих бркова, босоног, у кошуљи, у дугим црним панталонама, па скочивши до старе кржљаве врбе у јарку, откиде грану, преломи јој врх; а пошто је провуче амо тамо кроз песницу и тако стрже лишће, стаде њоме бјесомучно млатити дјечака по леђима.
— Бјежи, бјежи: болан! — допирали су до Арона дјечачки гласови, Арон их је добро чуо, али није ни помишљао да бјежи. Зашто да бјежи кад није крив» Подметао је јадник празну врећу и тако покушавао да се брани од удараца. Озго с врх башче викао је чувар: Удри, Мехмеде, не жали!
Наишли су неки пролазници. Човјек у кошуљи прескочи преко јарка, провера се вјешто и брзо на ограду и пребаци у оближњу башчу.
Арон се драо. . — Нека, нека! Зар шљиве красти! — добацио је један од пролазника, неки старији човјек, који је испред себе на узици гуркао санску козу.
Арон се био шћућурио у јарку, скупио се у клупко, зарио главу у врећу па је јецао и сав се тресао. Капа му је била спала, коса му се сва разбарушила, лице, мокро од суза, било му је упрљано, из носа му је цурила крв. Домало се скупише дјечаци око њега. Избијали су један по један, као да ничу из земље. Загледавали се у њега и питали га ко је и одакле је.
— С Бјелава је, — препознаде та Абдурахман, вршњак Аронов, али много виши и крулнији дјечак. :
— Што ниси бјежао, будало будаласта» упита га један од дјечака.
— Нисам ништа урадио да бјежим, — прокриви се Арон.
— „Ниси ништа урадио“, — одврати други дјечак олонашајући „глас уплаканот Арона. Дјеца ударише у смијех. Један му дјечак приђе и пружи му прегршт шљива.
— Дјжжи, да ти бар не буде џаба што си добио толике батине. Ка,
Арон одби понуду покретом рамена и стаде још јаче да грца.
— Копилани једни! -— зачу се иза тараба бијесан глас чувара, Дјечаци се расуше куд који. Диже се и Арон. Обриса нос једним крајем вреће и пође, Ишао је љуљајући се. као даје пијан. Глава му је била тешка, а вреле маснице по леђима бољеле су га и пржиле, Али више него батине бољело га је у души што је ни крив ни дужан тако страдао. И како га је само онај немилосрдно ударао, најприје песницама, онда прутом. са колико дивљине! А ништа, ништа није урадио ни скривио!_ :
„Како су неки људи зли и страшни!“ Ова мисао враћала св Арону непрестано У памет ни изазивала у њему све грчевитије је-
аје,
Ма тигао је до једне чесме. Умио се, па онако мокрих образа пошао даље. — Што сам морао да идем овуд! Да сам се вратио Кошевском пестом, био бих већ код куће,
~
вирује и брине се што га нема, Како ће се запрепастити кад полети к њој, зарије главу У њено крило и, све грцајући, стане причати како га је неки брко (тај се надимак чинио Арону страшно погрдан) душмански премлатио. Ударао га је песницама у главу а онда прутом по леђима, по раменима, гдје је год стизао. Мајка ће га миловати по глави а друтом руком отираће му сузе, а онда ће га прихватити испод пазуха, подићи и увести у кућу, и тепајући му драге ријечи омотаће му леђа мокрим крпама и положити на лежај. Помисао на ово миловање изазва у Арону кратак грчевит плач, Притискивао је руке на уста да га не би чули пролазници који су ријетко промицали испод међе. И опет се почео сав да тресе као у грозници.
Кад„се мало смирио устао је и пошао, Ишао је уз гробљанску ограду, све међом, не силазећи на пут. Држећи се једном руком ограде корачао је вукући ногу за ногом, безвољно, као да га је сломила нека тешка бољетица. Наједном се заустави. Причини му се као да чује неко ситно, пригушено цвиљење. Нагну главу према путу и ослухну. Неколико тренутака није се ништа чуло, али домало се цвиљење опет јави. Арон није још могао добро да разабере одакле долази ни ко то цвили. Поглед му паде по нишанима у гробљу. Кожа му се најежи, али тада му наједном прође кроз главу: То је неко псето! — и крену према мјесту одакле је тај танки болни глас сад све јасније допирао. Спустивши се опрезно с међе на пут и лошто пређе неколико корачаја напријед, угледа с друге стра-
Сећања ИС
исак локомотиве и успорено кретање воза најавили су улазак у станицу. Све што се могло видети била је само мутна свеглост многобројних сијалица које су“као мала бледа сунца фатаморгански светлеле, · рстом пропалим кроз исцелану рукавицу, дечак је показао: „Ево, овде...“
На месинганој плочи куће у дну стрме улице пише: Исак Самоковлија, Звоним. Лавеж неког малог али љутитог пса, један умирујући глас, и рука у белом мантилу на стакленом делу врата. у
Незахвално је, али и неизбежно, конвенционално започети разговор од кога се очекује много непосредности. „Зато треба дар психолога и присебност хирурга“ — рекао је један познати новинар. Разговор с писцем може да се води без плана и с планом. Први начин је занимљивији, други сигурнији, иако ту прети опасност шаблона, често и неуспех, као код свих намештених ствари. То би очигледно хтели да избегну и писац и гост.
Зато причамо о сликама, Буди на писаћем столу, магли што је до малопре застирала прозор који, прошаран гранама оголелог дрвета, наличи на мапу неког сложеног речног тока.
— Време погодно за рад...
— Да, завршавам роман,,,
не пута, до саме ограде, мало бијело кудраво пашче, Лежало је у изгаженом корову. Иако: се већ било доста смрачило, могао је Арон још добро да види како мала кудрава животиња ситно подрхтава, Јадник! — оте се Арону уздах, од кога се сав затресе. Пашче је било испружило десну стражњу шапу устрану, па је час спуштало, час опет подизало главу, издизало њушку, жмиркало црним 90круглим очима и једнако цвиљело.
Арон му је већ пришао сасвим близу.
Псето се није помицало с мјеста. Оборило је главу, прислонило је сасвим на земљу, мрдало је ушима и два-три пута махнуло тамоамо репом.
Арон је гледао. Прва му је мисао била; Неко га је сигурно премлатио.., ударио га каменом... јадника... Сад не може даље... Сигурно је и гладан., Како само жмирка очима... како дахће.. можда ће и липсати до сутра... ЈадНИК... Би му га одједанлут силно жао. У том тренутку видје одједном себе како се, премлаћен, био склупчао тамо у јарку и лежао биједан и јадан. Полагано се саге, чучну и стаде опрезно пружати руку да помилује пса.
— Буцко! — (ово му име дође ни сам није знао одакла), — Буцко, ходи! — зовну га па потури врећу и клече на њу. Псето је једнако дрхтало и цвиљело.
— Премлатили су те... премлатили,. као и мене... а сигурно ниси ни ти ништа скривио... Хтједе још да каже: као ни ја, — али псето се у тај час помаче па се лагано, напорно, све цвилећи, привуче до Арона. Арон спусти руку и поче да га глади по глави, Псето наслони главу на Аронову ногу и стаде је трљати о кољено. Јадник, као да хоће нешто да каже... да исприча како су га гонили. ударали, — Сјети се како је и он намислио, кад стигне кући, да положи главу У мајчћно крило и да се изјада. Стегну га нешто у грудима. Устаде, брзо размота врећу, намами пса на њу, опрезно прихвати за ћошкове, подиже их, подметну руку и узе замотуљак у наручје као да је какво дијете у повоју и пође кући, Корачао је пажљиво да се не би спотакао о испроваљивану калдрму и све јаче али сасвим опрезно стискао Буцка уза се. — Испребијали су га и оставили да крепа... И липсао би тамо да га ја нисам чуо... Јадник!
Овако разговарајући сам са собом ишао је Арон, а једнако га је мучила мисао: Шта заправо да уради с пашчетом> Јест, узео га је да га понесе кући. Али шта ће казати мајка, а поготово отац» Мораће да га остави негдје украј пута. Али како да га оставир Зацвиљеће чим га спусти на земљу... И то ће цвиљење бити сад намијењено њему, Као преклињање, као очајничко запомагање и најзад као лрекор, па ће му тај очајнички глас парати и испарати срце још прије него стигне кући, И не би никад више имао мира. Не би могао да спава, ни вечерас ни сутра, никад, слушао би стално то његово цвиљење, виђао би и кад би затварао очи оно његово дрхтање,
ону његову стрепњу и кидала би му се душа
Не, неће га он оставити, нема он тога срца. Нема. .
Забављен мислима шта да уради с пашчетом, заборавио је Арон на своје јаде. Одлучио је да'се ушуља у кућу и да пса сакрије у дрварницу. Донијеће му крадом нешто хране, покриће га врећом, а ујутро ће устати ра-, но и смјестиће га негдје на таван. Нико га тамо неће наћи, а он ће му кришом долазити, хранити га и давати му воде, све док се не дигне на ноге, док не могне да трчи, а онда...
Арон је сада корачао све живље.
— Шта ти је тор — сусрете га Давко, дјечак из сусједства.
Арон се трже, хтједе да каже: Ништа! али псето заскича у тај час кратко и оштро.
-— Увриједио сам га у ногу — уплашено викну Арон. и
— Пашче! — зачуди се дјечак,
— Јест, пашче!
— Да није оно црно, онај скот што се вуцара по махали2
— Јест, баш онај... —- одврати Арон увријеђено и крену даље.
— Их, каква си будала, шта ће ти тај гад -- викну дјечак за њим.
Арон је већ био зашао за ћошак.
%# амоковлије
Самоковлија седи за писаћим столом обучен у бели лекарски мантил, Пред њим је стари алманах, који стрпљиво, заустављајући се на тренутак, прелистава. Његове руке, једва приметно, подрхтавају. Напоран живот, нарочито искушења последњег рата, оставили су траг. Изнад енергичне браде, малена уста развукоше се у осмех. У доњој вилици засијаше два златна зуба.
— Гле, шта је Хумо написао о себи: „Безбрижно пушим своју лулу, волим лијепе жене и добро вино...“
Фини лук обрва лако се извио над тамним очима: Х : у
— А, ево, ту сам и ја... То је збирка, нас босанских приповедача, давнашња... Сваки је испод своје слике налисао неколико речи:
„Рођен сам у Горажду, на Дрини... Ту сам провео своје дјетињство. Купао сам се у њој и у сва та љета купио у своје очи бљештава свијетла сунца што је жарило с неба и са облог речног камења... |
Док лагано чита, зеленом гумом за брисање као да даје такт. Глас му је мек и мало потмуо, са свежим босанским изговором.
Склопио је књигу и одгурнуо је усграну крај послужавника с џезвама који зазвеча. · — Ако бих хтио ма шта да кажем о себи, морао бих почети од ових успомена... Тихо
;
ме
| ка Ма Е 5 Ју Ц |“ Н. РАЈЗЕР: ЦРТЕЖ
и радосно моје дјетињство, значајно је и одлучујуће. Немирне воде, касаба подно брда. Средина шаролика и упечатљива због контраста. Три вјере, три начина живота, неизбјежна питања и сукоби...
Изваљен у столицу, мало накривљене главе, узимајући и ислуштајући из руку разне предмете, — он пребира по сећањима и живо их слика:
— Породица ми је била трговачка, газдинска... Дједово богатство било је чувено, но Ја га нијесам запамтио... Авантуристички настројен и вазда немиран, он га је брзо страћио... Када сам завршио основну школу, мој осиромашени отац није се усудио да ме пошаље на даље васпитање: „Нећемо издржати“ — правдао се пред мајком. Дао ме је да поновим четврти разред како не бих дангубио по сокацима. „Дјечак је даровит, грехота је не дати га даље у школу“ — салетао је родитеље готово сваки дан мој учитељ. Тако се отац преломио и послао нас У град, у Сарајево. Он је остао у Горажду да за нас привређује... |
Нови утисци нису избрисали старе. Они су их оградили и сачували, Време је летело, радне и неспокојне промицале су године, задаци се ређали и испуњавали. У младићу је дубоко живела касаба на Дрини и напуштени дом детињства отворен свакоме. „Калуђер, хоџа, просјак и господин ту су дочекани с добродошлицом.“ Сећао се многих. Старих, који су још увек носили кафтан, оних у чалми и с бројаницама. Видео их је како чуче по осунчаним праговима. магаза, ситно кашљуцајући, и отхукујући своје. још ситније „бриге, “Сви они“ носиљи: су" у себи. чег "жњу за бољим животом и она их је тиштала као мбра.
—- Хтео сам да студирам технику, али сам отишао на медицину. Придобио ме неки приручник случајно допао у руке...
После завршених студија у Бечу понова се обрео у Горажду, затим је службовао у Фојници, Чајничу, Сарајеву, походио многе крајеве Босне. Сада је био у могућности да успомене детињства подвргне критичкијем суду, да стварност сагледа с наличја.
— Људи мог краја постадоше ми још дражи, њихове патње разумљивије... Хтео сам да онн сазнају шта све о њима осећам, како би им то била утеха. Желео сам да их други упознају, како би то била утеха мени, Осетио сам потребу да искажем све што се нагомилало; почео сам да пишем,..
Биле су то прво цртице у неком јеврејском листу, затим је са „јидиша“ преводио Шалома Аша, Переца, Алејхема... Онда, био је тада већ зрео човек, у „Књижевном гласнику“ објављује прву приповетку „Рафина Авлија“, За њом је дошла друга, „Јеврејин који се су“ ботом не моли богу“, па „Носач Самуел“... Одлучни кораци били су учињени. Лекар и писац добро су сеупотпуњавали. Обрађивао је
, разне теме, писао драме и песме, али некако најуспелије бивале су приповетке о Јеврејима. Реалне, дубоко проживљене, прожете топлим хуманистичким осећањем,
— Духом се нисам никад удаљио из свог краја. Писао сам највише о Јеврејима, јер је то било моје најраније дјетињство и јер је ту много непознатог имало да се каже. Писао сам о онима с новцем, али много више о онима без новаца. Сиротиња остаје сиротиња,
__ утолико горе по њу ако је јеврејска...
— ... У трагедији последњег рата, дожи“ вео сам и трагедију своје расе, дубоко Фе замислио над њом...
Лице Самоковлијино стврдло се и укочило. Руке, које су се сада забављале једним кале“ мом црног конца, зауставише се бледе и згрчене, — ... Рат је додао последњу карику дугом ланцу мојих утисака и сазнања. Он је збрисао касабу мог дјетињства, ликове мојих У“ спомена . .. Решио сам да их сачувам из заборава, да налишем један роман реминисценција, који ће у неку руку бити моје животно дело... Јевреја, јунака мог романа, у Босни готово више нема. Много их је настрадало, велики број отишао...
Приповетке из јеврејског живота, оне број“ не странице у Самоковлијином стварању, оси= гуравају свом аутору значајно место у нашој књижевности. По темама и атмосфери, оне су јединствене; по документарној вредности, драгоцене. МИ нови роман Исака Са• моковлије поникао је сав из сећања на тај живот, у (
Нада Маринковић
57