Књижевне новине

Маргин уз Скерлићеву историју _

књиге гов

алија

књижевности_

(Јован Скерлић: „Историја нове српске књижевности“, издење „Рад'" Београд, 1953) 1

Историје књижевности имају пролазну вредност. Оне само изузетно имају дужи живот и трајнији значај, У изузетне књиге те врсте спада и Скерлићева Историја нове српске књижевности. Зато је „Рад“. имао срећну мисао што је приредио треће издање овог мизврсног дела које ће још дуго бити корисна и сугестивна лектира за сваког ко жели да се у“ позна < нашом литературом од Рационализма до Првог светског рата.

То је изузетна књига прво по стилу жојим је написана. Историје књижевности обично се пишу безбојним језижом и смиреним стилом. Скерлић је, и поред извесне уздржаности и стилске упроштћености, написао своје дело више као књижевник него као историчар; живо, колорисано, сугестивно, Зато ће ова историја књижевности можда живети, као књига, и онда кад жао историја буде изгубила своју савременост. То је изузетна књига и по оштроумности и оригиналности изречених судова. Чак и онда кад судови нису тачни, они имају драж новине. ,

поред свега тога, данашњи читалац мора гледати на ову књигу нешто друкчије него читалац из 1914. Књита је објављена пет месеци пре пишчеве смрти и она је у неку руку сажета синтеза Скерлићеве дванаестотодишње плодне делатности на изучавању наше књижевности. Она би данас умногом имала други лик да Скерлић није умро тако рано и тако неочекивано. Писац би исправио омалике које су неизбежне у брзом и динамичном раду, ревидирао извесне судове, нарочито о живим писцима, употпунио своју документацију, било својим личним истраживањима, било новим истраживалачким резултатима насталим после објаве његове књиге, Слика културне, историске и друштвене атмосфере у којој се развијала на-• зла литература, којој је писац поклонио велику пажњу и доста места, данас би се осветлила и нешто друкчије и с више нијанса.

Скерлић је затим имао најуже схва-

тање историје књижевности. Иако је литературу сматрао за „највиши израз народног живота“, он је из ње искључио све што није чиста књижевност у њеном најужем значењу. Тако, он не говори ни о историчарима, ни о историчарима књижевности, ни. о филозофима, лингвистима, 6бе' седницима, политичким писцима, филозофима, писцима мемоара. Историја књижевности међутим треба да буде огледало целокупне просвећености једног народа. А кад је у питању једна неразвијена цивилизација, тај је посао утолико лакше било урадити. Зар 'се може писати историја наше књижевности а: не говорити 9. Стојану Новаковићу, писцу тако плодном и тако значајном за време у ком је стварао, који је, исто тако, као Скерлић, готово свуда, и на више поља, крчио нове путеве.

Своје уско схватање историје књижевности Скерлић је испољио и У избору писаца о којима говори. Он је у своје дело унео само књижевнике који имају „трајне вредности“ и који су вршили књижевни утицај, или оне „који су карактеристични по једно доба и по један књижеван правац“, а од савременика само писце „од књижевне вредности“. То се схватање може бранити, али још више спорити. Тако може мислити књижевни критичар, али књижевни историчар треба да региструје све иоле значајне појаве. Скерлић чак и не помиње књижевнике чија дела немају веће и трајније вредности, а преко којих се ве може прећи кад се историски говори о литератури доба у ком су они писали и то из тако блиске перспективе. Тако, Скерлић не помиње ни Илију Вукићевића, чије богатство језика и данас збуњује читаоца његових приповедака; ни Владислава ЏПетковића-Диса, чији се таленат не може негирати, а похвално говори о Милораду Петровићу и на три стране говори е Владимиру М. Јовановићу. Можда не би било сасвим депласирано да је поменуо Матију Ненадовића, писца значајних Мемоара; миљанова, аутора сочних Примјера чојства и јунаштва, Живота и обичаја Арбанаса; кнеза Николу, писца химне Онамо, намо и Балканске царице, која се до наших дана одржала на

Марка.

пуке

репертоару, И У доброј игри и режији може бити велики позоришни успех; Андру Гавриловића, који је написао прву бољу историју наше књижевности, поред толиких других радова неједнаке вредности из свих домена књижевног стваралаштва. МеЂу књижевним критичарима, он пише о Кости Руварцу, а не помиње Андру Николића, чије се писмене и оштроумне критике и данас могу читати и са задовољством и са коришћу; ни Јашу Продановића, чије студије о нашим ми страним писцима и расправе о народној хњижевности претстављају леп допринос науци о књижевности, обзиром на доба у ком су писане; ни Тихомира Остојића, који је више књижевни историчар него критичар, али чије студије о Доситеју Обрадовићу, Захарију Орфелину, Бранку Радичевићу спадају у најтемељније монографије којима тако много оскудева наша књижевност; не спомиње такође ни приличан број друтих писаца које је требало навести баш у општим поглављима.

Листа није исцрпљена. Наводим, по сећању, и само имена која су ми се наметала приликом читања. То су пропусти настали делом услед Скерлићевог уског схватања историје књижевности, а делом услед његовог личног нетрпељивог става према извесним књижевним стремљењима (романтизам, декадентизам, песимизам) или према неким писцима.

Ако не умањују основни значај Скерлићеве Историје нове српске књижевности, наведени и други слични пропусти вити увећавају њену вредност нити доприносе њеној прецизности, потпуности и објективности, Скерлића је читаоцима новог издања Историја нове српске књижевности претставио Зоран Тавриловић; редактор В. Купрешанин, поштујући у целости пишчев текст, учинио је извесне техничке исправке. Живорад Јовановић израдио је опши- Додатак Скерлићевој библиогра-

ији

Поред свих ограда, које се могу чинити овој књизи, с разних становишта, она је најбоља историја наше књижевности; савремена и данас, четрдесет година после своје појаве; књига драгоцена ми неопходна још за дуже

време. . ДУШАН МИЛАЧИЋ

О овој допуни Скерлићеве библиотрафије, међутим, требало би посебно говорити, јер је она, што се и при површнијем прелиставању може констатовати, пуна недостатака, = Нап. Уредништва. ЛАЗАР ВОЗАРЕВИЋ:;

ТЛАВА

Вјекослав Мајер: Пјесме

(Издање „Зора“, Загреб, 1953)

прије два-три мјесеца у издању загребачке „Зоре“ изашао је краћи избор пјесама Вјекослава Мајера, познатог пјесника и романсијера. Мајер је још прије рата живио и радио У Загребу (родном граду), тдје и данас борави,

Ради се о једном добром им солиддом пјеснику, не само Хрватске нето уопће. Нажалост, као и Франо Алфиревић, ни Вјекослав Мајер није имао _ много срца са избором својих пјесама. с Наравно, не својом, него

· кривицом редактора „Зориних“, иако та избор онакав, какав је, ипак донекле представља. Задовољава и краћа биљешка о аутору из пера Блади-

мира Ковачића, даровитог пјесника и

фељтонисте.

Пјесма „Плинска латерна на ГТричу" углавном _ карактеризира дио Мајерове поезије, тј стихове, посвећене

Загребу. Љубав према стварима Укључује у себи сажаљење према њима и свим предметима и створењима који их ркружују.

Да, много је тога ново дошло у тај град,

па знам, и мене ће нетко да макне,

и, кад ме се рука монтера такне,

забречат ћу још задњи пута мукло.

Тад знајте: то је моје старо и поштено срце

за Гричем пукло.

Ту сам латерна плинска:

старинска, старинска.

Та стара латерна прича о Матошу, о првом свјетском рату, гануто али суздржљиво, без патоса..Ту је Мајер по свом осјећању људи, миљва и атмосфере роднота града прави. сјућ, без наметљивости парвенис и вехеменције уљеза дошљака. Жуман је свагда, нарочито спрам сиромаха;

Мртвачка кола прођу.

Сиромаха у небо возе,

У небо које је дубоко три метра

и топдо м тихо м заштићено од ветра.

" сљедње - вријеме,

% ;

Ове године навршиће се пуне три деценије откако се (1914) појавила антологија „Хрватска млада лирика“. МеЂу песницима те антологије налазило се неколито имена — Иво Амндсић, Тин Ујевић, К'кола Помић, Владимир Черина и још неки — која ће касније постати истакнута и водећа у нашој књижевности; сама њена појава, њена књижевна оријентација претстављала је груписање и продор младих снага и њихових нових поетских садржаја и уметничких стремљења, која су у годинама после Првог светског рата доживела потпуну афирмацију и победу.

Поводом те годишњице хтео бих да — без икаквих компарација, него само узгредним повезивањем ових значајних и у лонечем ипак аналогних по+ јава — забележим излазак „Послијератне хрватске младе лирике“, објављене почетком ове године, једног ма+ лог зборника, једне руковети поезије млађих хрватских песника, сакупљене, састављене из песама што их непосредно сад пишу (дакле, није никако реч о антологији) да би се тако обележила њихова данашња прегнућа, њихов садашњи уметнички домет, и њихово песничко дејствовање у једном одређеном раздобљу, у једној години. Садржај зборника чине тридесет седам песама од 25 песника (оних који с маље или више оправдања спадају међу „младе“) и опширан информативни есеј песника Боре Павловића о развитку и смерницама ове генерације.

Сасвим је друкчија клима, сасвим је друкчији свет ове лирике од онога у поезији млађе српске генерације. Док српски песници хоће да до својих песничких циљева, до својих хуманистичких одређења м ставова дођу кроз необуздане, широке, астралне, космичже узлете у регионе поетске речи, „без времена, без додира, посредно и спонтано, дотле је за хрватске песнике карактеристично упорно, доследно настојање да траже, да проналазе узроке стварима и збивањима, да слушају „разговор ствари“, да улазе у њихову дубину, у дубине и скривености живота, у његове болове, горчине, неиспуњења. Та црта рефлексивности, то тратање за смислом, та склоност ка продубљивању животних појава и промена повлачи за собом и извесне специфичности песничког израза, који је код већине песника у слободном стиху — збијен, херметичан, густ, опор, уздржан, и скоро сасвим лишен патетичних егзалтација и болећиво-сентименталне осећајности и распеваности. Није „поетичан“ и стога у први мах ни нарочито привлачан, Али уместо индиферентности и ноншалантног деспекта, треба показати макар мало добре воље и разумевања. Јер ту има несумњиво искрених побуда, озбиљне, чисте, флагрантне песничке снаге, тежње за властитим, индивидуалним песничким путем ти изразом, и лутања,

и повођења ла страним узорима, и би- '

зарности, и експериментисања, добрих и лоших песама — свега оног, дакле,

%Ж Две ликовне изложбе

ДРУГА ПОСЛЕРАТНА ИЗЛОЖБА НИКОЛЕ ТРАОВЦА

Сликар Никола Граовац отвара у четвртак, У 18 часова, У галерији Улуса — Теразије 2 своју другу послератну изложбу, која ће бити отворена до 20 марта 1954 године.

ТРЕЋА САМОСТАЛНА ИЗЛОЖБА ЛАЗАРА ВОЗАРЕВИЋА

Лазар Возаревић приређује изложбу лавирунта у просторијама Клуба књижевника у Београду (ФРранцуска 7). Изложба ће бити отворена од 12 до 24 марта ове године.

Кад је Мајер наративно медитативан (никад декоративно рефлексиван), увијек је емоционалан, јасан и непосредан. Понекад, и то доста ријетко, пада у тражену једноставност, припростост израза, што се невјештом и злурадом оку и слуху може причинити конвенционалним. Међутим, то бива врло ријетко (у овој збирци само

на пар мјеста).

Пјесме с мотивима кише врло су добре у одломцима и цјелини („Ходање кроз пљусак“. „Спавачи за кише“) и јединствене у нашој лирици и изворном концепцијом и вањском формом. Ту иде и пјесма „Сјене“ и многе друге. Остале пјесме, и кад не представљају архитектонску цјелину, имају добрих и одличних стихова.

Од многих збирки. штампаних у по Мајерове пјесме су најмање „рагоје а! рагоје“ (ријечи, ријечи), нето махом „рагоје 41! сове“ (ријечи ствари). У њима су неке ствари изражене коначно најједноставнијим ријечима, и оне ће остати. Због тота ову збирку препоручујемо свим љубитељима поезије, која има коријен у животу а не у апстрактним есхибицијама, које су цијевима папирнатих канала дошле и још увијек долазе к нама. Најчешће и, нажалост, у великим 'и безнадним закашњењима.

А. ЦЕТИНЕО

· Фрагменти тражења

(Избор поезије у „Круговима“ бр. 12, 1953)

БИКОЛА _ ГРАОВАЦ:

"што немирна и темлпераментна младост

тражи и доноси!

Можда ће нам све ово на примерима бити јасније. Е

„Разговор ствари“, тако се зове песма Мирослава Славка Мађера, једног од најталентованијих млађих лиричара; она спада међу најизразитије доказе оног истраживања непознатог, слушања нечујнот, откривања невид-. љивог у животу, разговора са свима „који имају своје тужне разлоге и своје оборене године“, и у том напору да истисне ноћ „из својих беспризорних корјенова“, из ствари које нас окружују, састоји се основна песникова интенција — ослобођења човека: тада бисмо „оживјели себе ван мрежа неизвјесности осјетила“ и мрежа мрака и страха. Мађеров песнички израз оснива се на синтези емотивног и ре» флексивног елемента песме, развија се слободним, асоцијативним повезивањем слика, у прецизно распоређеним и усклађеним слаповима речи које носе свој унутрашњи ритам и музику. Као и Мађер, тако и Станко Јуриша сједињује емотивни подтекст са стварним фактом живота, остварујући песму лежерну у тону израза, али веома ефектну по општем утиску. Те фине лирске носталгије има и у стиховима Дубравка Иванчана. Када се, међутим. непосредни _ повод песме, стварни факт живота, драстично наметке песнику, као што је то случај код Косте Шпољара, онда песма том намерно траженом грубошћу делује вулгарно. Моји стари познаници Никола Милићевић, Слободан Новак м Влатко 'Павлетић (из сусрета са њиховом заједничком збирком „Пјесме“) објавили су овде такође неколико песама. Њихове особености остале су исте. Милићевић згушњава израз носећи се, хрвуЋи се и даље са својим резигнацијама, тескобом: „Мучи ме мрак и прогоне сапети вјетрови“. Новак — рефлексиван, шкрт и херметичан у изразу, са сугестивном сликом мале железничке станице у ноћи — симболом скучености живота, бледог трајања, пролазности. Павлетићева песма „Свакодневно У љубави“ веома је занимљива као психолошка фиксација једног расположења, отпора против ускости, ограничења, љубавне заглупљености. Епиграф песме, међутим, одузима пола њеног ефекта, тако да остаје утисак да је одвише рационално грађена и слагана. Без нарочитог узбуђења, без изразитог интензитета, али не и без латентног поетског смисла, Павлетићев израз почива на оваквим комбинацијама. „Одлучио је изостати,

изоставити је из сјећања

и збогом, до невиђења

нестати без обећања и без кајања; отићи здосађен од лажи састајања, састављања лажи, настављања,

у правцу парка на крају улице“,

Некоме се ови стихови могу свидети, неком не. У сваком случају та игра

ТОПИОНИЧАР

БИБЛИОГРАФИЈА _ |

Лав Толстој: Васкрсење, Превео с руског Виктор Дмитријев. Издало издавачко предузеће „Задруга“, Београд, 1954, латиницом, стр. 498, цена 450 дин.

Радован. Драговић: Избор чланака. Издало Издавачко предузеће: „Просвета“, Београд, 1954, ћирилицом, стр. 375, цена дин, 350,; повезано дин. 450.—

Доситеј Обрадовић: Дела 1—11. Издало Издавачко предузеће ,Просвета“, Београд, 1953, ћирилицом, Т

књига стр. 386, 11 књига 504, 111 књига 270. Цена за комплет дин. 1.500.—

Изашао је из штампе фебруарски број „Књижевност“ са следећим садржајем: Томас Ман: Уметник и друштво, Жарко Ђуровић:; Пејзаж сна (песма), Јован Христић: две песме, Џеме Џојс: Поводљива Марија (превео С. Динчић), Артир Рембо: Четири песме (превео 3. Горјан), М. М. Пешић: Александар Блок и његова лирика, Милош И. Бандић: Пред лицем времена и човека, Стојан Суботин: Поводом новог издања Сјенкјевичевог „Огтњем и мачем“, М. Бандић: Две Голдонијеве комедије у Београду, А-

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК, 1 МАРТ 1954

ср у

ЗА

јосип РЕСТЕК: ЦРТЕЖ

речи овде је везана за садржај, развија се унутар њега, и логично је ипак оправдана Код Боре Павловића је друкчије. Тај неуморни (и не неталентовани) песник, који је досада издао, приватно, седам или осам збирки стихова, а недавно и књигу прозе, ов де је више занатлија него стваралац поезије, мајстор који кује и ређа стижхове, мота и премотава речи у њима.

Експериментисање налазимо и код других песника. „Стубе“, песма Ивана Сламнига, нарочито у прва четири сти-' ха, претставља интересантну звуковну жонстелацију речи. „Завитлани тједан Јосипа Пупачића показује прилично живу и разиграну имагинацију, док је песму „Нисам ти писао, мајко“ управо непријатно читати колико потсећа на. Тадијановића! Звонимир Толоб и Ирена Вркљан боре се да свладају утицај Гарсија Лорке; притом код Толоба има нешто: више екстатичности и патетичне реторике, а код Вркљанове елементарности, али и нагињања (сувишног!) ка апстрактном. Још једна песникиња пријатељује са Лорком: То је Весна Крмпотић; али се њеној песми „Бојим се богова“ не може одрећи извесна привлачност, Блага метафоричност и сликовитост (али не и емоционалност) карактеришу стихове Вишње Стахуљак. Међутим, код Весне Парун то тражење склада између непосреднот доживљаја, његовог интелектуалнот 0+ смишљавања и емопионалнот растварања постигнуто је спонтаном снатом, иманентном | песничком _ способношћу. Песма „Осамљеност“ поседује чар фи+ не, суптилне лирске исповести.

И тако редом...

Од песника до песника, од песме до песме. Има још добрих детаља, добрих стихова (например у песми Ђуре шнајдера „Коректори“, која је у целини, међутим, некако превише специјали- Му зирана, „цеховска“), има песника који стално иду напред, развијају се (Славичек) и оних који су, верујем, бољи песници него што су у овом зборнику претстављени (Златко Томичић), А има, . и слабих, анемичних, безбојних и безличних стихова (Иван В. Лалић, чедо Прица и неки други). М, сасвим природно, има и таквих који у овом набрајању и збрајању песама, и раздвајању доброг и лошег нису могли бити споменути, па ни имена њихових ау-

тора. Доносити напречац закључке о резултатима и остварењима целе једне

песничке генерације на основу кратке, летимичне, летеће, па свакако и површне анализе, рађене према нимало већем и сређенијем песничком матери јалу, било би не само претенциозно него и сувишно. Важно је утврдити да таленти постоје, да се у њиховом стварању осећа нагон за новим и неоткривеним У поезији, да је поезија (у већини случајева) схваћена као проблем, који треба решавати, савла+ Ђивати, а не као уточиште, затон и заклон у коме се тихо, спокојно и безбедно (безвредно!) живи и траје, и да је то поезија из које директно или индиректно, гласно или тихо, нервно или уздржано проговара живот, човек, његова борба. То још нису велике страсти, високе температуре, дефинитивне и целовите речи уметности, већ слутње, фрагменти, или, како би рекао пол Валери, „крхотине ко зна каквих великих игара“ будућих, али су ту многи предзнаци који наговештавају да ће оне речи бити заиста изречене.

МИЛОШ И, БАНДИЋ 2

у пекса Челебоновић: Живот ликовних уметности у Београду у 1953 ђ , години, Др Јован Савковић: Мемо-

ари Јакова Игњатовића, Боривоје Е Маринковић; Динко Шимуновић о . себи, Миодраг Протић: Михајло Ла»

лић: „Зло прољеће“, Милан Дамња-

човић: Доктрина Сен Симона, Све-

тлана Велмар-Јанковић: О једној

књизи стране лирике, М. П.: Алдо Палацески: „Сестра Матераси“ и А-

њес Амбер: „Давид“, им Јован Хри-

стић: Једна студија о роману.

; х та ИСПРАВКА

У прошлом броју, У чланку „Пол Елиар“ (рубрика „Лирика у преводу“) поткрала се штампарска гре- ' шка. Елиарова плакета стихова 0. 5 рату, штампана 1917 године, зове се „Задатак и неспокојство“ а не „Задатак а не спокојство“.