Књижевне новине
ПИКОВНА УМЕТНОСТ | с: РЕЧ
ПИСМО ИЗ ПАРИЗА
Велики Венецијанци у Оранжерији
Џариз, крајем фебруара У тремутку када је мраз, необичан за овдашње људе и навике, достигао свој врхунац, Оранжерију су запљуснули сунце м ејај венецијанског сликарства из доба његове највеће славе.
Тихо и скромно, без много света и помпе, била је отворена изложба не-
колико десетина пробраних слика од
Паола Венецијана до Тинторета. Избор ·
је био начињен вим укусом; да музичара: нема дувачких инструмената,
са извесним дискретсе изразимо језиком вгликих оркестара и — само фина
камерна музиха им понека соло-виолина. Скоро сва платна су, са малим изузетком, својина италијанских му-
зеја, а два или три су дошла из Холандије. Приређивачи нису хтели, а нису ни могли, да прикажу развој венецијанске школе, нити су покушали да ма каквом тематиком онемогуће уживање у слободном избору уметника. Била је сјајна идеја да се уља и темпере на платну и дрвету освеже са десетак Пизанелових цртежа, па ипак се, — и поред недостатка извесне музеолошке концепције, — види јасна развојна линија овог златног и бриљантног сликарства које је пикло у византиским _ традицијама Муранске шхоле да би свој врхунац доститло у монументалности "Веронеза и патетици Тинторета.
Мзложба почиње са једном Богородицом од Венезијана, која је сликана отприлике кад и манастир Дечани, и која се од наших фресака из прве половине ХЛУ века разликује једним сухопарним али непосредним смислом зз линеарни реализам. Ову скоро скулпторски коплципирану мајсторију довешће — бар на овој изложби до врхунца Карло Кривели, чија Марија Магдалена, својина Ријкс-музеума из Амстердама, делује као какав обојени рељеф. Муранска школа, коју овде заступају Антонио и Бартоломео
Виварини, извукла је из византиског предања _ неупоредиве _ колористичке акценте који ће, ускоро, преко Ан-
тонела да Месине и Ђорђона прелити светлошћу и златом венецијански чинквеченто. На средини овога пута. као неки сликарски Данте, стоји ЂЋовани Белини, фини колориста и ђак Мантењин, поета им трагичар у исто време, коме је у то доба (ХУМ век) био дорастао само изванредни Виторе Карпаћо, који је први у сликарству зауставио кичицом сунчев зрак и прелио своје каприциозне композиције свежим ваздухом са Јадрана.
Тицијан је био заступљен са неколико портрета међу којима ми чувена „Флора“ из Фиренце, а Лоренцо Лото са класичним портретом „Човек са црвеном капом“, који је позајмио музеј Корер из Венеције. Велико је из+ менађење изазвао Јакопо Басано, зачетник „басанизма“ у сликарству, својом изванредном композицијом „Св. Валентин крштава св. Лучију“. „Она одише искреношћу и топлином која се крајем ХУМТ века већ туби из венецијанскот сликарства, ;
Беронезе ће увек привлачити пажњу, па је привлачи и на овој изложби, јер је умео да нађе златан компромис између укуса публике и неумитних закона ликовности. Али за праве гурмане, за сладокусце који не маре за концесије, право и истинито уживање на овој изложби биће Тинторето. Случајно или не, приређивачи су изабрали само његова мање позната и, према томе, мање цењена платна, Нећемо говорити о великој „Тајној вечери“ из његове прве периоде, ни о „грешници пред Христом“, која је плод њетових зрелих година; постоје. једне „Благовести“, запостављене у једном углу, које, рекло би се, навешћују оно велико доба сликарства које ће доћи у другој половини ХЕХ века. Једна Богородица, бачена у простор силином једне муњевите инспирације, ми један голуб, једна бела мрља која лети у сусрет фигури; светла м сива
4
пРИЛикКкОМ
ЛАЗАР ВОЗАРЕВИТЋ: НЕВЕСТА
ОТВАРАЊА
|| ] с мислим да је мој задатак, нити задатак | уметничке критике У| ошште, да каже шта ·
уметник треба да ради. Уколико изван гледања и ложивљаваља треба још: нешто рећи о уметничким дештма, то може бити само покушај да се разуме шта је ууетник хтео. Да ли је то његово хтење успело, да: ли ће бојом и обликом извојевана визија стећи постојаност над брзим током времена -- то нека каже будућност.
Возаревићеви радови одвише су акцентунрашц, лични, да би се хармонитпо уврстили у музеј наше свести, Они изазивају или одбијање или симпатију, протест 'нли гфирмацију. Његова визија напустила је познате области природе и стварности; она се препустила сну и фантазији. Људи и предмети изобличени су по сопственој мери, или, боље рећи, уобличени по. унутарњем погтичном закону. Кажу да је Возаревић. сувише интензивно доживео Пикаса. То је можла тачно. Али зар нису уметници свих времена стајали под утицајем мајстора своје епохе» Пикасо је овде само један од симбола за нешто опште, израз стремљења уметности „нашег гремена. Стремљења које ће касније можда, после нас, псторичари уметности крстити „стилом ХХ века“,
Уметност је одустала од такмичења с машином; ско више пе конкурише фотографском сочиву, напутитени су каони академија. Уместо драме спољне форме „покушавају се одгонетати дубље скризености. Нови објекти и творевине пре
су сећања на облика чоживљеног, транспонована. сном и маштом, #0 њихов одраз. Овај подухват уметничког обелодањивања понора у човеку ин свету додирује границе видљивог, и с правом поставља се питање да ли овај и овакав свет уопште још може бити тумачен и уметнички претстављен.
Једно ми се чини сигурно: да се старо више не може вратити. Верно репродуковање _ видљиве — природе препуштено је другим, техничким апаратурама. Уметност се опростила од натуралистички видљивог про стора, она је напустила старе обале, а нове су обале непознате. Свакако Возаревић спада међу смеле и, како ми се чини, обдарене морепловце. То је важно. То, и његова тежња да тражи и ствара по законима своје унутарње истине.
Не треба заборавити да уметност која се више пе подређује досада општепризнатим законима, која не признаје ни класичне норме анатомије и перспективе; хармоније и „пауке о бојама“, — да та уметност
Сто Бихаљи Мерин
јесте
блемгтике проселеа.
тама, два света у обојености, сусрет снаге и идеје, воље и реализације. Задивљује хитрина руке која је успела да забележи мисао тренутну као муња; оно што ће три века доцније Мане тражити месецима и годинама, имајући за собом Веласкеза и Гоју. Молода је необично што се једна велика сликарска епоха, каква је била епоха венецијанског сликарства, завршила достојно сликом коју њен аутор није хтео, или није могао да заврши. Јер има уметничких дела која превазиђу творца и владају њиме,
М КОЛАРИЋ
освојио
из ломж“љБ Екњ%
Лазар Воза ревић
Они је тумаче у простору поетске имагинације. најживља снага њиховог трајања.
Млада генерација српских сликара смело је пошла путем тивне Уметности. Она је у току неколико последњих година знатно одогатила. наше изложбе, напетост но пнтензивност и | неконвенционалних
ЛАЗАР ВОЗАРЕВИЋ
Лазар Возаревић спада у круг тих даровитих младих. Мислим да јевећ своје посебно место њима, Он није лошао путем богатог колоризма неких својих другова, когји нас зачуђују Возаревић је ближе везан за цртеж.
ИГЕ ГОВОРЕ
»Лето« Албера Камија
Прва књига Албера Камија под на+ словом „Наличје и лице“, чије је из• дање, како пише француска штампа, данас потпуно исирпено, претставља ла је збирку есеја медитеранске инспирације. Из ове исте медитеранске инспирације потекла је и друга збирка есеја „Свадбе“, која је објављена 1938 године. М, најзад, ових дана је, из истог извора, дошла и трећа књита есеја под насловом „Лето“, која обједињује текстове написане у периоду од 1939 до 1958 г. Већина од њих, пише недељни лист „Ар“, евоцира Северну Африку и посебно родну земљу пинтчеву, Алжир. Међутим, они који буду тражили у есејима Камијевим било егзотику било један више „оријенталски“ опис људи и тла алхсирског поднебља — превариће се. Камчјев пејзаж: је очишћен од сваке претерано кттњасте речи и фразе. Он је, као и све друго у овој књизи, фупкционалам, годређгн потпуно главној замисли пишчевој. А главна мисао Камија, која кзо џррона нит проткива текстове и ових есеја, као и ранијих, јесте судбина модернот човека. човек данашњице пати, по кКемију, између осталот, м због тота што је похидао све корене који су га зезивали с природом. Постоји У сваком човеку каже Камиј) — нехи дубоки инстинкт који није ни онај разарања ни онај стварања. Ради се једино о томе да не личи ни на шта. У сенци врелих зидова Орача, на његовом прашњавом асфалту, чује се покаткад његов 30в. данашњи свет, по Камију, отсечен је у приличној мери од оног што чини његову вечност, а то су: природа, мо“ ре, брда, вечерња размишљања, за ко+ ја су тако добро знали стари Тропи. Мако не позива, као Русо, на увраћање природи“, јасно је да је. по Камију, упознавање природе уствари упознавање реалних могућности људе ског сазнања. т. М.
У томе и
те иматина»
давши им кове про-
ж х хж
Библиографија
Џек Лондон: Џери са острва, роман. превео михаило Ђорћевић. Издало издавачко тредузеће „Братство—јединство“, Нози Сад 1933, ћирилицом, стр. 181, цена: бро-
рано 180,— у полуплатненом по-
: ДЕВОЈЧИЦА зу 240 дин. ; СА ЈАГТЊЕТОМ Бласко Ибањес: Мртви заповедају, роман. Превео Миодраг
· Тардић. Издало издавачко преду“ зеће „Братство—јединство“, Нови Сад 1853, ћирилицом, стр. 303, цена: броширано 200— у полуплатну 250 дин.
Б. Г. Корољенко: Живот мога" савременика. превели М. Стојнић и Н, Боглановић. Издало издавачко предузене „Свјетлост“,
међу
укусом п нивоом.
лако подлеже опасностима ~ таштих помодних пиграрија. Што је неконтролисанији, непроверљивији језик нове уметности, то строжије и одговорније, уметникова савест мора да бди над својим делом. Можда су ознаке као стар н модеран варљиве стрампутице. У крајњој линији свака је уметност савремена која изражава неку унутарњу истину, при чему нови акорди слуху навике увек најпре звуче страно и. туђе, док се и они најзад не уклоле у оркестрацију епохе коју одражавају. Треба ли рећи нешто и о томе да окретање од спољне слике стварности пре одговара надцивилизованој и техником замореној средини, него нашој, која се тек бори за организацију технике и планске цивилизацијег Али уметност која не одражава спољну истину није пикакво откриће ХХ столећа, Изван просто-
Његове Хипнотичке "линије преплићу стварност и сан-у лирску фанта-
зију која разбија границе. логике, али ипак“ не напушта. све обале стварности.
Нема уметности без корена у животу и култури. ИМ овде сусрећемо пра-сећање на микенске ликове и атичке амфоре, на,кинески туш са златним прахом на свили им батику. А пре свега од патине и времена избледела лица са наших средњевековних фресака.
Возаревићеви лавирани џртежи“ са тушом ма хартији или картону настали су у току две године. ·Један део био је пзложен у Галерији 5аиуе-Р]јасјде у Паризу.
Не желим, нити могу да их тумачим. Они носе у себи грацију и музику. Сами ће се открити — пре интензпвним гледањем и доживљавањем, но коментарима и дидактичким речима.
Сарајево 1953, ћирилицом, стр. 230, цена 220 дин.
Мартовски број „Летопиег Матице српске“ доноси следеће прилоте: Владан Десница:
Књижевник и језик; Јордан М. Моловић: О нашем књижевном језику и правопису; Милан Кашамин: Исповести Јоце Четвртка; Тригор Витез: Двије пјесме; Милан · Токин: Две старе песме; Есад Велић: Једна испружена рука (песмај; Дака Поповић: Кошут; Милош ИМ. Бандић: Принципи и примене; Миодраг Протић: Антоније Исаковић „Велика деца“; С. Цуцић; Испуњен дуг; Д. Стојановић: Коста Рацин „Цесме“; Дим. Кириловић: Једно писмо А. Г. Матоша Милети Јакшићу; Страхиња К. Костић: Југословенска литература У најновијем аустриском лексикону; Стојан Трумић: Изложба хрватских уметника у Новом Саду; П. Гост; листајући часописе; Ликовни при
лози Федора Ваића им Павла Бакића. Фебруарски "број „Погледи“
(часопис за теорију друштвених и природних „наука) доноси прилоге;
ра грчко-латинске п ренесансне културе увек је доминирала идеопластична уметност, која Није сликала оно што је видела, већ оно што је мислила и веровала. Ни велика уметност Кине и Индије, уметности Асприје, Вавилона и Египта, преколумбијанска _ уметност, а добрим делом ни наша средњевековна, фреска никако не имитирају природу.
Мени је
ВИТОРЕ КАРПАЧО: КУРТИЗАНА „рања.
На дунавској обали
стране) то, морао си знати,
плашљиви
(Наставак са треће
његова брада и његови крупни бркови као да се и сами одједном смакоше, спадоше, отромбољише пред овим страшним човеком ужасна погледа.
-- Што се ти мешаш у моје ствари; — као да је говорио тај поглед, — Зар ти јесенас. нисам одобрио у мојој банци зајам од триста динара да купиш капут твојој жени и спремиш зимницур И ти се усуђујеш да мени, Павлу Константиновићу, нешто примећујеш, мени који једини у овој земљи барата са хиљадаркама! А ти, коме је животно питање триста динара — марш! Зар си заборавио косам јар Твоји богови, твој министар или твој управник града за мене нису ништа, нуле! Зато се чудим откуда ти храбрости да ме питаш да ли је ова надувана лешина мој брат» Она ће бити то ако ја хоћу. Ти добро знаи да је увек све онако како ја хоћу, јер сви твоји претпостављени играју онако како ја свирам! или ти то ниси знао Море, знао си та
пред страшним управником града.
остале око
Павле погледом
нарочито драго изложбу могу отворити у Дому књижевника -— не само зато што ће Возаревићеве слике у шавати наше просторије жба траје, већ и зато што бих желео да се у тој кући све уметности братски сретну, не само у атмосфери вечере већ п у сфери духа ства-
него тако, ови твоји дрипци, ови аласи, агенти, бакалчићи — сви ти бедници који се боје твоје пр“ вене шапке и стрепе од тих твојих бркова они су усадили бубу у главу да можеш и са мном да се понграш... Али зашто ја с тобом говорим толико» Срећа је за тебе што само погледом говорим, јер грло нећу да замарам...
Шта је све значно овај поглед, разумели су само њих двојица. Јефта је занемео. И као да су његова шапка, и копоран, и сабља одлетели дођавола под ударцем овог страшног погледа, а Јефта се угнуо, ископнео, смањио се некако, као оно неки лут на јутарњем рапорту
"Павле осети да је победио, па погледа и оне Јефте, од којих су неки стајали збуњени и покуњени, као да су криви, док су други били љути што им се очигледно измакла даћа, на коју су рачунали Као у воску, пређе преко свих њих, а у један мах као да хтеде погледати и леш, али се уздржа, забаци гордо главу да му поглед
Михајло Марковић: О карактеру симболичне логике и главним етапама њеног развитка; Иван Фохта Антиномије модерне музике; Јура медарић: Нешто о елементима научне основе наше економске хисториографије; Грга Гамулин; На. подручју. ликовне умјетности; С. Доган; Проф. др дДезидер Јулиус; Драго Греденић: О „Фервор-ефек= ту"; Предрат Враницки: Хенри Лефевр „Дијалектички материјализам“ и других.
да ову
многоме улепдок изло-
оде негде у небо, у оне прљаве, сиве облаке београдске кошаве, пи — оде.
Сви су ћутке гледали за њим. Ту тишину искористи Јефта да се снађе и,колико толико прибере ла се не би приметила његова збу, њеност. Образи су му бридили као да га је неко итшамарао.
У то Павле стиже до кола, попе се у њих гегајући се важно, затим кола откасаше на друм.
Како се фијакер изгуби са видика, Јефта се исправи, испрси и поврати му се она његова званична строгост у очима. А поред њега се м остали откравише и наста живљи разговор.
Гомнла људи грајући све живље пође пре ма кафаници. Неко успут запита Јефту нешто, али он не одговори,
— Срећа да нико није ништа приметио! Добро је имати око себе саме глупаке! — мислио је Јефта, и да би испробао и себе и оне око себе, као случајно гурну неког од њих, опсова га што му тобож смета, затим кочоперно отвори врата од кафанице и опгурним кораком ступи у њу.
_ Кад ледина оста празна, ветар као да зафијука јаче но раније. Леш оста сам на чамцу; нико га није ни погледао више од како је Пав-
ле отишао. НИКОЛА ТРАЈКОВИЋ
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК, 18 МАРТ 1954
—— >
= вина вани