Књижевне новине

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

НЕКОЛИКО РЕЧИ ПОВОДОМ ЈЕДНЕ ЗНАЧАЈНЕ ИЗЛОЖБЕ

» (Савремено сликарство и вајарство

ФНР)« на Ријеци ·

у А први поглед, уметност на тшеег века претставља хаотич+ ну бујицу разних – концеппија, експеримената, упорног

тражења и неочекиваних _ резултата.

Док у сенци прошлости остају тради+

дионалисте који животаре градећи сво-

је скромно дело са позиција импресионизма, дотле, са разним варијантама фовизма, кубизма, надреализма, експресионизма и апстракције, ток савременог стварања постаје тако богат и широк, као ни у једном времену које је историја уметности досад забележила. Ово богатство нових могућности ликовног изражавања само је на први поглед хаотично — уствари, ма колико разнородни у својим тежњама и достигнућима, припадници ових разних праваца и групација, као

и они чија је индивидуалност таквих

размера да се не могу сврстати ни у

какву школу, по доминантним тенден-

цијама свога дела, уклапају се у општи ток модерног стварања. Уметничко дело није више ни имитација природе ни илузија о њој. Оно је нови објекат који своје законитости и вредности носи у самом себи. Свакако да су елементи и ове целине одблесак проматрања природе и живота човековог, али су они до те мере транспоновани ликовним доживљајем уметниковим да им баш тај доживљај даје печат нове, ослобођене виталности. Свака компарација у смислу вредновања: да ли је боља или већа уметност Ђота или Ван Гога, на пример, мора се одбацити као крајње вулгарна, јер дело уметника је добро или није, без обзира коме стилу или прав-

ду припада. А то што је данашњи у-

метник у својој слободи стварања до-

спео дотле да се рашчлањеним облицима стварности послужи као елементима своје нове, у природи неви-

Ђене целине, његово ослобођење од ре-

продуковања, уствари је резултат спо-

собности чисте креације. Наравно, о-

ваквом се делу не може прићи с кон-

венционалним схватањима уметничког изражавања. Чињеница је за све уметности да „свима разумљиво“ не мора

ПАРИСКА

бити, а често и није, услов квалитета, Доживљај савременог уметничког де ла неопходно је везан за нова савремена сазнања о материји и простору, о слободи и могућностима уметничког изражавања.

Самосталне изложбе уметника смењују се у непрекинутом низу по изложбеним дворанама наших главних градова. По ономе што добар део њих, и то оних најбољих, доноси, доказ је да је општа савремена клима, — савремена по концепцији креативног обухватила и наше атељее. Они који прате ликовни живот код нас, а по-

знају и стварање на том подручју код других културних народа, осетили су да смо унатраг пар година и ми, кат-

када чак врло смело, стали у корак са светским збивањима на овом подручју и да се коначно губе наше кобне ретардације, условљене у прошлости недаћама мале, заостале и неслободне земље, Недавни велики успех нашег Лубарде на изложби светске савремене уметности у Сан Паолу, најбољи је доказ за то.

Као последица свега овога јавила се сасвим спонтано жеља за једном изложбом која би донела оно што је код нас у уметности стилски напредно; у нашим релацијама, а некада не само нашим, ново; а у односу на стварање у свету савремено и сродно по клими заједничког доба у коме дело настаје — што му свакако не сметз пр “а

МИЛАН КОЊОВИЋ: МРТВА ПРИРОДА

БЕЛЕШКАА

О младом париском сликарству

о ће наследити авангарду,

која се полако проређује: за-

става модерне француске у-

метности стално је на пола копља; — Познајемо све обрте француског сликарства од ·његове:''прве генерације, рођене око 1860-те, са Гросом и Сињаком на челу, па до њене шесте, историски последње регистрована генерације, рођена око 1900-те, ко ја више није млада, од које се више не могу очекивати изненађења, иако је предводе Маршан, Грубер, Брианпон, Понсле и други. Какво је, меЂутим, младо француско сликарство, још нејасно и анонимног Шта доноси са собом2 — Ово су, бесумње, питања која се познаваоцу и љубитељу слижарства намећу у Паризу чим упозна — у Галерији модерне уметности или у приватним салонима — класику савременог сликарства, и после тога, заинтересован, хоће да сагледа њетове најновије импулсе.

У том погледу одржане су ове зиме, на Монпарнасу, две изванредно инструктивне изложбе. На једној, у галерији „Ггат| мтуапћ“ излагали су пролилогодишњи лауреати главних награда за сликарство, које се обично дају младим уметницима. На другој, „У галерији „бајп|-РТастде“ — сви лауреати награде критике од њеног оснизвања, 1948, до данас. Зато је, очитледно, оправдано да се баш на основу ових изложби говори о неким 0собинама младог париског сликарства.

О њему се, међутим, на основу поменуте две манифестације и поред најбоље намере не може говорити са особитим одушевљењем. То уосталом ни је учинила ни париска критика. Обдареност, свакако, али недостатак слободе — и инвенције такође, утисак је доста скроман, И, ма како то изгледало претенциозно, може се рећи да, ако би се применио онај критеријум оцењивања који је већ формиран У Београду, ни сам Лоржу, например, бар на овим изложбама, не би сасвим добро прошао. Док пред Пикасоом, Браком, Руосом, можемо, свесни њихове снате наизменично да ламантирамо и да се усхићујемо, дотле пред Жваном Моте, Рапом, Герњеом, Себиром, Шарлоом — чак и онда кад нам са свиђају — можемо своју снагу да меримо са више оптимизма. Један зажључак изгледа неизбежан само наизглед патриотски, уствари сасвим о-

бјективан: француско сликарство малаксава; наше — јача. Два обрнута процеса.

Анализирано, па затим синтетизирано, ово сликарство углавном је У знаку смиривања ликовне визије, што је уссталом било карактеристично већ 38 тенерацију после надреалиста, када је бачена парола „геђоџиг апх аррагепсев . Истина, има свих праваца, али се објект углавном често поштује, понекад чак више него што бисмо желе+ ли. Апстрактни сликари су више утонули у рашчлањавање искључиво пластичних архитектонских закона него у фиксирање свог афективног потенцијала. _Демонстрација великог укуса, културе, њихово дело, ипак, У садржајном погледу, има малу специфичну тежину. Супротно њима, фитуративни сликари — У знаку су = расположења. Ликовна проблематика коју третирају није нова, иако има значајних, личних нијанси.

Ове изложбе, уосталом, наводе на један значајан закључак; правац, програм — то није битно. Важна је стваралачка индивидуалност Њена снага. Протрам је — њена индикација, И по-

следица.

Посматран из таквог аспекта Бифе се појављује као најјача „личност, изванредно обдарена и доста неуједначена. Две његове слике у Модерној галерији | можемо уврстити у најдубља узбуђења. Његово име прати читава каскада имена. Али њих је тешко и произвољно рангирати.

Као основни закључак: садржајно, младо француско сликарство још је у сенци кризе и меланхолије. Много сивог и црног у њему (Бифе, Рап, Себир, Герије). Фуга немира и очајања у њему још траје. Ови велики покрети који су тумачени као симптоми слома културе и цивилизације умирили су се, али њихови бледи, далеки одблесци још су на површини. И зато, очекујући да буде почетак нечег новог, принуђени смо да констатујемо да је ово крај нечег старог. Миран, резигниран крај, без узбудљивих декларација и широких гестова.

Ово неколико општих закључака уствари је информација без већег значаја, јер је дата о материји која је жива, која се стално мења. За наше прилике далеко сје важнија у овом добу великих превирања, констатација да у Француској нема потцењених имена и схватања иако их има прецењених. Француска културна политика је обазрива и наклоњена новом, поучена случајем са импресионистима — осигурава се пред судбом будућ-

ности, М. Б. ПРОТИЋ

ВОРИС АНАСТАСИЈЕВИЋ:

У Загребу, у салону „Ликум“, отворена је излоскулптура) Марија Маскарелија и Вориса Анастасијевића, која ће трајати до 15 априла. Маскарели и Анастасијевић први

жба радова (графика, слика,

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Ж ЧЕТВРТАК, ! АПРИЛ 1954

ПИЈАНИ БРОД

печат уметникове индивидуалности носи и одлике терена на коме је настало. Напротив!

· Галерија ликовних умјетности на Ри јеци уз помоћ стручњака из Београда, Загреба и Љубљане прихватила се 0вог замашног покушаја, првог ове врсте код нас, да оствари смотру савре“ меног ликовног стварања, сликарства и вајарства, са целе територије ФНРЈ и Трста, (тј. са тршћанским уметници ма који се осећају Словенцима),

7т марта ов, г. отворена је на Ријеци изложба „Салон 54“, на којој је од 60 аутора изложено ШПФ радова.

Изложба има два дела: „Почасну уводну дворану“ и одељење „Савременикан Уводном двораном организатори ву желели да нагласе неке маркантне контакте с водећим ликовним правцима у свету. Она је уз то и илустрација разних стремљења из младо» сти наших, данас, реномираних умет= ника средње генерације. У њој су из" ложени, често мало познати, пример» ци нашег експресионизма, надреализма, кубизма конструктивизма и гру па наших „примитиваца“, Ова двора на је и доказ да наши „млади“ могу и у својој кући да се позову на извесну традицију наше „Модерне“, Изпожени радови припадају: Ноју живановићу, Јунеку, Малешу, Спацалу, Крегару, Шумановићу, Тецану, Милу Милуновићу, Коњовићу, Аугустинчићу, Палавичинију, Тартаљи, Бијелићу, Пилону, Узелцу, Смајићу и групи уметника око „Земље“.

У главном делу изложбе, у салама „Савременика“ приказана су дела наших сликара и вајара средње и млађе генерације. Досадашњи рад једног дела ових уметника логично се надовезује на опус оних из Уводне дворане, Други су отишли још даље У тражењу ликовног израза који би био адекватан и времену у коме живе и њиховим уметничким _наклоностима, Радови ових уметника, па и оних међу њима најмлађих, носе клицу жи-

Лиону м Паризу.

пут излажу у Загребу. и иностранству, ији и Грчњој,

пр ШЈЕРЕ

БРУНО МАСКАРЕЛИ: СУСРЕТ

вота и печат истинскот уметничког доживљаја. Делима ових уметника без обзира да ли су овде изложени радови афирмација већ усвојеног, одређеног става или тек покушаји у тражењу нових изражајних могућности, остајући при том докази искреног стваралачког заноса, — желели су ортанизатори изложбе да илуструју чињеницу да се и наша „Модерна“ по чела уклапати као равноправни члан У хетерогени организам који се данас назива Савременом уметношћу. Ове дворане које почињу експресионистичким колоризмом Коњовића, па се преко магичног реализма тршћанских уметника завршавају апстрактним композицијама сликара и вајара из Србије, Хрватске и Словеније, остављају утисак једног од павиљона на Биеналима у Венецији, али једног одређеног: Југословенског павиљона на једној светској међународној изложби ликовне уметности, Изложени радови припадају: Коњовићу, Глихиф мићи Поповићу, Вујаклији, Олги Јанчић, Милици Рибникар, Бакићу, Анђели Радованију, Кожарићу, Олги Јовић, Пећи Милосављевићу, Генералићу, Станчићу, Седеју, Дулчићу, _Смоквини, Спацалу, Саксиди, Анастасијевићу, Возаревићу, Лубарди, Миодрагу Протићу, Пожару, Рашици, Срнецу, Пицељу, Кристлу, Бруну Маскарелију, Рат= ку Стојадиновићу, Марију Маскарелију, Омчикусу и др.

Овој студиско-тематској изложби првенствено је циљ историског каракте+ ра, тј. да појаве констатује а не само вреднује, према томе су у оквиру изложбе заступљени и неки експонати као типични за правац, а не као нај» бољи уопште. Зато не значи да међу уметницима који нису обухваћени овом првом изложбом нема и оних који су и добри и цењени. Неки су изостали из техничких разлога, пошто су ван земље, неки из личних разлога, јер нису хтели да уступе тражено дело, а неки се нису могли уклопити у одређену концепцију изложбе. (

Изложба ће из Ријеке обићи и још неке наше културне центре, а постоји договор Ријечке. галерије и чланова Организационог одбора да се одржава

сваке две године — наравно, у буду“ ће без Уводне дворане, — те да тако, поучени искуством, резултатима, а и

пропустима овог првог покушаја, 0остваре сталне, периодичне смотре нашег савременог ликовног стваралаштва. Ова изложба по концепцији им композицији, по самоиницијативности У начину рада малог колектива стручњака из различитих република, окупљених на заједничком послу — прва је ове врсте у земљи.

Организатори „Салона 54“, — као што су то изјавили и у предговору каталога изложбе — сматрају да су испунили свој задатак, ако ова изложба изазове интересовање стручњака и публике, ако не остане једина ове врсте, и ако корисно послужи као преглед савремене историске грађе са подручја нашег ликовног стваралаштва и постане прилог хисториографији наше савремене ликовне уметности. и

КАТАРИНА АМБРОЖИЋ

МАРИО МАСКАРЕЛИ; КАРНЕВАЛСКИ СВЕЦИ

Досада су излагали у Беои то Маскарели у Сао Паоа Борис Анастасијевић У

„Несташни “ дух

7 СТАНИСЛАВ БАЈИЋ

свим родовима и старије и

новије енглеске литературе

појављују се повремено по-

ред живих личности и ду-

хови. Импозантној галерији таквих духова, у којој дух Хамлетовог оца заузима почасно место, Ноел Кауард, популарни позоришни човек Лондона (глумац, редитељ, писац и композитор), додао је 1941 године још два духа — у једној комедији! Лондонска публика гледала је скоро 2.000 пута његову „немогућу фарсу“ о му“ жу који живи са својом другом же“ ном, затим, после једне спиритистичке сеансе, са њом и духом прве, покојне жене, а на крају, у још чуднијој полигамији, са духовима и прве и друге жене, пошто у међувремену и ова друга умире. Београдска публика, гледајући ту комедију у Хумористичком позоришту, тешко да ће схватити њен лондонски успех. Мира Траиловић, без потребног искуства за режију овакве комедије, колебала се између разних могућности (исмејавање спиритизма; обична ситуациона комика са необичном појавом духова; разоткривање брачних односа), не остварујући доследно ниједну до краја. Глумци, и сами у неизвесности о природи ове комедије и њеном деловању на нашу публику, нису јој могли много помоћи. уу тежњи за наглашеним исмејавањем ; спиритизма и за комиком приступачЕ чијом публици Хумористичког позориРашта од Кауардовог хумора, учињене - су извесне измене у тумачењу ликоАва и у неким збивањима, а по цену нарушавања јединства стила и тубљења јасности функције духова У Кауардовој комедији. кКауард није дубок уметник, али је вешт комедиограф, ко ји познаје своју публику, те није. у прошћено _ супротставио оне који оправдано не верују у духове и оне који наивно верују, већ је упркос оправданот Чарлсовог неверовања У духове, довео на сцену материјализовани дух његове жене, видљив сама за Чарлса — и публику. Кауардов смех, проистичући из апсурдности ситуација, самом том апсурдношћу нетира оно што видимо (духове) и утврђује оно што не видимо одмах (ствар“ не брачне односе). Можда је то ен» глески хумор, нама теже схватљив, али ипак духовитији од његове ин терпретације у Хумористичком позоришту. Та интерпретација ближи се нонекад, особито у претерано карикираном приказу мадам Аркати, . уобичајеном стилу тог позоришта и изазива тада и уобичајена реаговања ње“ тове редовне публике. На типични Кауардов хумор реаговања су, углав= ном, изостала. Публика која би, евентуално, нашла нешто интересантно У Кауардовом хумору, тешко да ће тај хумор наћи довољно откривен у овој нрететави, а када би и био откривен, питање је још увек колико би се њиме одушевила, Они који траже само смех мање ће га наћи него што су навикли "на претставама Хумористичкор позоришта, а они који траже добру претставу добре комедије могу _ посумњати и у скромне квалитете Кауардове комедије. У претстави су измешана два слабо усклађена стила: један лакрдијашки неумерен и други умеренији, али недовољно изразит. Први нам говори прејако и сувише (утлавном о спиритизму), други бледо и премало (углавном о браку). Без 06зира како је'до тога дошло, деловало зе као симбол ове претставе када се Чарле у првој слици појавио не — као чод Кауарда — у кадифеном домаћем жапуту, већ у смокингу и жутим цичтелама! Глумци, без јасне концепције претставе у целини, више су савлађивали ! поједине, међусобно неусклађене задатке, него креирали целовите ликове. Зато је и брачни пар Чарлс (Нико+ ла Поповић) и Рут (Бранка Пантелић) у целини деловао слабије него у неким појединим моментима. Ана Красојевић остварила је пријатном лакоћом _ несташни дух Елвире, прве Чарлсове жене, визуелно делујући довољно етерично, а унутрашње остајући стварна, онаква каква је Елвира ћила пре селам година, док није умрча, Анка Врбанић дала је суперкарикатуру професионалне спиритисткиње мадам Аркати таквим темпераментом

какав, особито у њеним годинама, Кауард не би очекивао ни у још много немогтућнијој Фарси. Ђокица Милаковић пропустио је идеалну прилику да у малој, мирној улози др Бредмена изађе једном на сцену без шаблона, који руше вредност и његових других улога, па и најбоље, _ доброг војника Швејка. : « Сценогтраф Миомир 'денић духовитим решењем Чарлсовог стана успео је да заборавимо на муке Хумористичког позоришта са малом позорницом, али не и да заборавимо муке тог позоришта са репертоаром и »интер-

претацијама. Претстава Несташново

дука указала је само местимично на нове интерпретационе могућности, остављајући питање репертоара и даље отворено.

МРТВИ

Тко ће из дозвати аз печалбе неповрата2

Да се третознају у мојој душм.

Мој дик ко исељеник с њима је одтутовао.

Зидољ вјечности раздвојени живимо. |

НАСКО АГАНОВ

2 | 4