Књижевне новине

) . Му

Сведочанст

ПРОШЛОСТ У СЕЋ

А ЊУ

•

ва једне

револуције

РЕДМЕТИ који нас окружују остатак су оног великог огња који је разбио и растерао најцрњу људску ноћ — ропство. У овом случају

она је исувише дуго трајала — скоро петсто година, а била је тако тмаста да је разјела и потпуно уништила читаву једну високу култуРУ плод векова. Утолико је устанак српског народа 1804 године значајнији. Он не само да је по: вео борбу за своје ослобођење од феудалног и националног _ ропства већ је у исто време, стицајем прилика, отворио на Балкану и Југоисточној Европи ону еру у којој ће народи овог краја света повести борбу противу ропства уопште — било да је оно наметано с Истока од Отоманске Империје, било са Запада од царевина Аустрије и Русије и друтих партнера, Почев од овог српског устанка, у решавању Источног питања појављује се онај чинилац који ће одлучно утицати да се оно и реши. Не онако како су велике силе тога времена желеле, већ у најзнатнијој мери противу њихових имплеријалистичких интереса.

У протеклим месецима прославе Првог српског устанка речене — су многе значајне речи и веома про: "мишљене оцене. Њих ће свакако још бити, на другим местима. Овом приликом ја бих да скренем вашу

КОНАК У ТОПЧИДЕРУ, ЗГРАДА СТАЛНЕ ИЗЛОЖБЕ УСТАНКА

У ПРОСЛАВИ 150-ТОДИШЊИЦЕ ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА, ИЗЛОЖБА ДОКУМЕНТАРНОГ И УМЕТНИчЧКОГ МАТЕРИЈАЛА ИЗ ОВОГ ПЕРИОДА ЈЕДНА У ПРИ: СУСТВУ ПРЕТСЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ ДРУГА ТИТА им ВЕЋЕГ БРОЈА ЈАВНИХ И КУЛТУРНИХ РАДИЗЛОЖБУ ЈЕ ОТВОРИО књИЖЕВНИК

ЈЕ ОД ВАЖНИЈИХ МАНИФЕСТАЦИЈА.

НИКА, Х М. ПАНИЋ-СУРЕП.

(пгравира)

ЕСТЕТСКЕ ДИЛЕМЕ У ПОЕЗИЈИ ЗАПАДА

Интелектуалност пре него емоционалност претставља доминантно мада не и једино обележје поезије нашега времена, — то је генерализација на коју се одважава њујоршки песник Мелвил Кејн у занимљивом есеју „Враћају ли се песници лирском7“, објављеном у часопису „Сетедеј ривју“.

Песнички поступак је данас у већини случајева срачунат, а не спонтан, каже Кејн. Осећања се ретко узносе до страсти, а ако до тога и дође, она се редовно подвргавају рефлексији. Песникова радозналост за природу човекову и његово место у универзуму више је него незаситљива. Он се граби за последња. открића природних нау“ ка и психологије ради продирања у загонетку и мотиве људске душе. производ таквих напора, заснованих скоро искључиво на ерудицији, по правилу је нелирски.

Једном речи, закључује Кејн, стиче се утисак да је савремена поезија у кризи управо стога што је исувише интелектуалистичка, и што је окрену, та од природних и есенцијелних стремљења просечног људског срца. Према његовом мишљењу, естетску дилему пред којом се налази данас песништво можда је најбоље оцртао трчки књижевник Никос Казанцакис, који на једном месту у својој „Зорби“ каже: :

„Затворих књигу, поново је расклопих, и коначно је бацих на под. 1е први пут у животу све је изгледало бескрвно, безмирисно, лишено сваке људске супстанце. Бледомодре, шупље речи у безваздушном — простору. Савршено дестилована вода без иједне бактерије, али исто тако и без ика' квих хранљивих састојака. Без живота... Ватрене жудње срца, оптерећеног земљом и семеном, претвориле су се у беспрекорну интелектуалну игру, у паметну, ваздушасту и сложену с" архитектуру.. Све' те ствари, које су ме некада опчињавале. учинише ми се јутрос само кав церебрална акробатика и препредено – шарлатанство“, пажњу на изложени материјал. Изложбе, а поготову документарне и историске, имају свој језик који се не да никаквим другим заменити, Он говори више нашим осећањима него резону, више импресијом него критичком анализом. Ту се у нама разигравају и конкретизују све претставе стицане током живота, често од најранијег детињства, о људима

и догађајима чије успомене евоцира- ,

мо. Ова изложба је у том погледу типична. Иза ње стоје изванредне народне песме, многобројне легенде, разноврсно _књишко знање, То је једно од њених преимућстава, али У исти мах и велико искушење за њене приређиваче. Наш основни принцип је био: да се уздржимо од сва» ког свог закључивања а да што непосредније повежемо _ гледаоца са ежспонатом. У том присном контакту зар голи, крвљу нагрижени мач Хајдук-Вељков неће рећи све што наша осећања могу да приме о оном јединственом _ јунаку који је само с тим мачем, на бесном Кушљи, знао прошишати уздуж и попреко цео турски логор! Тај предмет још чува у себи лом људских костију, крике и топот кроз које се оглашавала једна револуција. Или — танка свешчица старачког рукописа, са изломљеном мундштиклом на себи, ис· под портрета Проте Матије, зар нам убедљиво не говори и не дочарава многе пробдевене ноћи у којима је та благородна старина збирала — за будуће генерације своју богату мудрост, кб родна јесен плодове.., Још десетине и десетине сличних таквих објеката је пред нама. Не сумњам У љубав коју ће изазвати. Ни у многу истину коју ће нам знати рећи, снажно су сведочанство ови документи за оно на шта се односе. Али, то није све. Много је питања и

поводом Првог српског устанка. На све њих, чак ни на већину, ова изложба неће моћи одговорити.

Једно од првих је, рецимо, однос међу догађајима п људима третираним овде, однос између појединаца и широке народне масе. Ми смо, разуме се, морали рачунати само са оним што нам је од пустоши времена преостало, А оно, свирепо и неумитно, не мери мером људске правде. — То би био одговор за све оно чега нема на овој изложби,

Друга је, инајвећа тешкоћа техничког карактера. Први устанак» Нашем времену је јасно да је то била грађанска револуција противу националног и феудалног ропства, и да је кроз разне фазе, мењајући методе и средства борбе, трајала до постизања циља — до хатишерифа од 1830 и 1833 године. Можда и до одласка последњег турског гарнизона из Србије 1867; дакле, пола века. Приређивачи ове изложбе нису се обзирали на термин „Други устанак“, уведен у нашу историографију под јаким династичким утицајем, али су морали поставити питање: Где стати2 Све се није могло приказати, не само због простора већ углавном

због обимности и разноликости материјала, и проблема који у доцни-

јем периоду тражи третирање шире међународне политике. Учинило нам се најцелисходније да на изложби прикажемо првих десетак година борбе, дакле онај најреволуционарнији, најборбенији њен део у коме су се зачели и стали развијати сви елементи нових друштвених односа и државног уређења. Поготову што су тековине тога периода остале као трајна база за све доцније успехе револуције. Но, уколико смо престали са изложбеним објектима, нисмо

с перспективом. Она је остала отворена и у овој поставци, а будућа стална _ изложба, или музеј, током времена мораће ићи даље.

Први српски устанак заслужује пуну пажњу наше генерације, Он је окренуо почетни лист наше новије историје кроз коју смо водили бор-

БАЛАДА

тршаву главу “

разбићу чело о бандере и сва

бу за слободу, — од национално слободног грађанина до економски и културно слободног — социјалистичког човека, од вожда Карађорђа до друга Тита, Ако је ова изложба усопела да нам приближи прве године тога великог доба одговориће свом циљу.

МИЛОРАД ПАНИЋ-СУРЕП

О НАМА

Ако одеш, широко сиво стопало градског неба згазиће моју

разлити по плочницшма, ћу плућа изјецати и изјаукати,

покидаћу кошуљу ч кожу са груди ноктима који су сада црни ч запуштени, као лилиће које по ивицама почиње да трули,

јер све на тебе личи, укус твоје

крви тродаваће дечаци

са купинама. тред мрак по угловима ових улица, тотлину твоје постеље отраће сестре у болници, дезинфиковаће

смисао твога осмеха

обрисаће крпама речи које си ми

на чашљм цз које си пила лекове, рекла кроз прозорско стакло ч све ће свести на брутално,

ако одеш, понећеш мене, а себе ћеш оставити у облицима мога,

одела

које ће сажаљевати ,или непознавати људњ

у трољазу,

све ћу куће оцрнити жатраном ч тући ћу људе ако не наричу

кад споменем твоје име,

јер лаж су приче о састанцима тосле одлазака, лаж су све устомене ч посете родбине недељом поподне,

лаж су сви споменици, јер се више никада нећемо наћи, остаћу сам под сврдлом светиљке са таванице

која ће ми се увртати у потиљак,

и све ће лето умрети, м сваког ће тролећа кровови д0уг0

лљажати сузама окотнелог снега. МИРОСЛАВ АНТИЋ

ФИЛМСКИ КРИТИЧАРИ ГЛАСАЈУ ЗА АДАПТАЦИЈУ ЏОНСОВОГ РОМАНА

Три стотине и једанаест америчких филмских критичара дали су пре извесног времена свод, суд о најбољим филмовима произведеним у САД 1958 године. Приликом гласања, које се У тој земљи по традицији одржава већ тридесет и прву годину, највећи број тласова — 274 дат је за адаптацију ро+» мана младог америчког књижевника Мемса Џонса „Одавде до вечности“. срилм је произведен у атељеима „Колумбије“. Режирао га је Фред Зинеман према сценарију Данијела Тарадаша. Х

ПОЧЕЦИ ИСЛАНДСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Разјашњавању нестанка књижевности на Исланду вероватно ће допринети студија Тервил-Петра „Извори исландске литературе“, која је управо објављена у Оксфорду. Писац студије је нарочиту пажњу поклонио не само такозваној едаичкој и скалдичкој поезији и раду старих исландских историчара, него и утицају хришћанства на развој националне књижевности. Хришћански мисионари, каже ТервилПетр, научили су додуше Исланђане како да пишу, али их нису успели да натерају и на свој начин мишљења. Крајем Дванаестог столећа дошло је до раздора између црквених власти и домаће _ аристократије, и тај сукоб одразио се, између осталог, и на преношење општег интересовања са хагиографија и других дела прквеног стваралаштва на световну књижевност. ;

Према мишљењу Тервил-Петра, 3засад се још не располаже довољним сведочанствима о томе како је дошло до сјајних исландских сага Тринае+ стог столећа. Иако прихвата већ проширено мишљење да су те сате засноване на писаним и усменим хроника ма, писац „Извора исландске литературе“ сматра да се ту несумњиво ради о уметничким делима, о производима довршене књижевне технике, као м да је перо држао уметник обдарен огромном фантазијом, а не хроничар догађаја.

много проблема који се постављају

ЕЋ други-трећи дан врзмам се око 7 старије крупне момчине, једног од руководилаца _ омладинске _ радне

р бригаде која пробија пругу доли-

ном ћудљиве босанске ријеке.

— О, брате, што си се ти баш на мене вадовез 02 — пита ме он трећи дан, пола у шали, пола зловољно, и кисело се смјешка отпухујући далеко дим цигарете, .

—_- Па тако, некако сам најслободнији с тобом; комшија си ми, сељак баш каб и ја сам.

— Давно си ти утеко од сељака.

Пред нама је ријека, на овоме мјесту проширена корита и оплићала подјесен, па видти само непрекидну живу игру блистава бисерја по каменим облуцима. На нашој, стрмијој обали, нагнуте врбе-старице као да шапућу неразумљиву монотону молитву: гунђаво роморење зачас те успава или те одведе богзна куд будећи успомене, То слабашно мрморење воде надјача понекад чак и грају радилишта иза наших леђа, захвати те и по несе свега и ето ти зачас — јеси ли спавао, ниси — не знаш.

Овога необичног момка уочио сам већ првог дана по свом доласку. И по годинама и по свом изгледу и држању отскакао је од свих руководилаца у бригади. Као да је због нечег био љут на све омладинце, он је бацао лијево-десно нељубазне погледе вртећи оштро чворноватом главом им отресао се као „с

крушке“,

_— Ајд, ајд, не зазјавај. Доста је било кењчијања.

Није се бавио никаквим спортом (тумачио сам то његовим поодмаклим годмнама), дјевојке је одмјерао искоса и мрко, а увече, док ми је правио друштво поред логорске ватре, гунђао је гледајући играче:

— Кењчијање!

Слутио сам да је ова крупна момчина У свом животу претурила преко главе нешто врло тешко и озбиљно, док сваку игру и забаву гледа као дјетињарију и „кењчијање. Чак је и омладинско такмичење пратио некуд са стране, као туђинац, и ћутао скоро погружен. у | |

Покушао сам да с њим заподјенем разговор, али се упочетку нисам нарочито увајдио, Сазнао сам да је из мог краја, из удаљена планинског села, да је био партизан, прије рата мотао се по Сријему као сезонски радник и — углавном толико. — |

— Находао сам се ђаво н по и ето ти сад сам овдје, пландујем.

— Радиш ваљда%

— Све је ово шала,

Свакодневно сам удешавао да се с њим као случајно сусретнем. Дочекивао ме с до» бродушним гунђањем;

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК, 8 АПРИЛ 1954

_ Да запалимо, а2

Сједимо и пушимо. На савијутку ријеке, тамо гдје је дубља вода, чује се цика п смијех купача. у

Ти се не купаш, Стојанег

— Купам. Одем овако под ноћ, сам, па сперем овај зној и прашину са себе, А да пођем овако у друштву — јок. Кењчијање.

Видим, он је заиста неки особењак, Кад се усутони, извлачи се неопазице из друштва и одлази'на ријеку. Гази, укосо преко воде опрезним кораком сељака брђанина и тоне у мрак врба на супротној обали,

Већина омладинаца раде без кошуља, голи до паса. Код мог Стојана, напротив, опазио сам чудну навику да увијек ради у кошуљи дугих рукава, брижљиво закопчаних. Кад сам га упитао због чега то чини, тада је први пут показао зловољу ми пребацио ми да сам се на њега „надовезао .

-- Ма што си ти, земљаче, таки, мајка му

стараг — ухватио сам га сјутрадан, у не-. дјељу, издвојеног од осталих, испод некакве.

лијеске у једном пристранку. — Нешто се туђиш од свог друштва, зазиреш и од мене,

овог првог комшије. Ја с тобом лијепо, као

с човјеком, а ти — надовез о се, велиш. — Знам ја вас новинаре. Исприча вам ч9-

вјек нешто поштено, од срца, а ви ту искитите и надовежете бог те пита шта. Један је тако, кад смо још радили тамо у клисури, написао у новинама да сам ја млади јастреб наврх литице, Млади јастреб, чуј! Купим ли ја кокоши, шта ли!

— Ама он то због неустрашивости.

= Јест — неустрашивости! Сад ме сви у бригади зову Стојан „Јастреб“, Ето ти његове неустрашивости. Кењчијање.

Ипак се у току разговора мало припитомио, па чак и разњежио кад“ смо се запричали о нашем родном крају. Тек у неко доба сјетио сам се да га упитам:

— Збиља, Стојане, што си ти некако тако дивљачан и недружеван> Сви се другови чуде, мисле да ти нешто није право.

Момчина на то само отхукну и диже руке као да се предаје.

— Не питај, побогу брате! Не знаш ти моје муке и комедије.

— Па казуј. Да је не знам каква, опет смо људи. У

Стојан ме одмјери неповјерљиво бојећи се да не збијам шалу, па опет хукну:

___ Ма мучи, то ти нијеси видео ни у крштена ни у некрштена чељадета. Таке бруке и спрдачине није било откад је свијет посто, Е, е, немој га сад ни ти прегонити,

— Ето среће да прегоним. Дођидер ти само овамо да видиш. у

Зађосмо у густ љескар. Стојан се још једном вучки неповјерљиво окрену лијево-де-

(Наставак на четвртој страни)