Књижевне новине

ЕЊИГЕ ГОВОРЕ

зе

ПС.

и бес

(Војин Јелић: „Анђели лијепо пјевају“, Издање „Зоре“, Загреб)

Не огледа се смелост једног писца само у томе што стално и постојано експериментише тражећи нове изражајне могућности, него и у томе да савлађује и превазилази мање и лакше хњижевне форме, прелазећи на опширније, опсежније и разгранатије композиције. Експерименте често прате Уупитници, неповерење, сенке сумње; али у оном освајању нових књижевних облика, у преласку са приповетке на роман, најочигледнији је раст, развој и сазревање једног писца: јер ту није у питању само квантитет и пука промена форме, већ с њом упоредо и неминовно иде и померање, усавршавање, усклађивање израза који У Роману поставља много озбиљније и

е уметничке проблем него приповетка. У је +.

И, ето, тај развој, тај стваралач размах Војин Јелић је ПРЕ 5 вом књигом. После већег броја приповедака међу којима је, поред добрих, било и неуспелих, па и дилетантских радова (у књизи „Људи камењара“), Јелић је романом „Анђели лијепо пјевају“ открио и развио своје нове приповедачке способности, показао и потврдио свој снажан приповедачки дар и дах који се лако не исцрпљује, и смисас за широко развијање радње и дубље, продорније, упечатљивије анализирање карактера својих јунака. Међутим, Јелић је из приповедака понео једну особину које у роману није успео да се сасвим ослободи. То је фолклор. ЛПознавајући сеоски живот, људе, прилике, обичаје, навике, Јелић је и овде, а у неким ранијим приповеткама · поготово, допустио да му жредмет надјача _ стваралачки поступак, уместо да сам врши пажљиво избор грађе, селекцију детаља, да материју чисти, пречишћава, ослобађа свега оног што носи марку анегдоте, што је дескрипција, гола глагољивост, несуздржано и необуздано причање, које он каткад хвата и бележи управо у облику како га је чуо или слушао од других. Седмо поглавље првог дела Јелићевог романа драстичан је пример фолклористичке егзибиције, натуралистички верног преписивања догађаја и дијалога, отприлике У овом цветном и расцветаном кикотавом стилу: „Ест ђавлина, стари јарчина.,. ух!

ух! ух!... аоојооој, аоојооој, и преко тебе натртења је калуђера, хи!..,. ХИјо се оса Мо ЛИЛ о. По “ИТД

Ова вербалистичка весеља настављају се, подједнако неартикулисано и наметљиво, и на неким другим страни дама, обилато потпомогнута и потхрањена (ономатопејским) речима као: ајмекати, ојкати, додолакати, брбрикати, ишкати, пућпукати, диндиликати, пљуцкецати, и сличним, — и све то тежи да роман одвуче у наручје старореалистичких књижевних манира им шлаблона, у анахронизам, у баналност! Одвукло би га, кажем, — да није постојала магнетска сила садржаја, теме, она изворна елементарност којом је Јелић захватио збивања и људе, и дао прозу у појединим "фрагментима ванредно сугестивног драмског и .емотивног интензитета. Страх, беда, сузе, понижења, бес, насиље, крв — та:су пеихолошки“и "емоционални комплекси овог "романа; који сликајући пламен шовинизма и братоубилачког, религиозног, фанатичног католичког и православног заноса, заслепљености и истребљења сваком речју и сваким словом позива да се то стање превлада, залечи, и кривци казне; позива — али без декларативности и. паролашке емфазе. И у томе је такође вредност Јелићевог дела Сузе и бес! „Сважи је анђео страшан“, тако је Р. м. Рилке почео једну своју елегију, и оно зазивање анђела у роману је тратичан симбол људске немоћи и патње У једном времену које је било заборавило и немилосрдно прегазило правду, човечност, сажаљење... Роман је подељен у два дела. „Антуново“, први део, сачињава _ дневник Младена Траживука, осетљивог, сензибилног младића-инвалида, сина праље и жандара, једног од оних ђака „високе умне а лоше материјалне моћи“, који 1941 године, кад су почела усташка злодела, одлази код рођака у село. Те сеоске епизоде су _монотоне, развучене, слабе, изузев описа пожара Симићевих кућа, датог филмском техником низања слика и реченица са јаким поетским подтекстом. Традска тема, изгледа ми, Јелићу више одговара: његов израз је тад отсечнији, тушћи, прецизнији, знатно више концентрисан на предмет, без одјека Бе сетерачке интонације и језичких оизарности. Сцене у градској цркви и крвави „крижни пут“ недужних људ који се, и богати и сиромашни, изједначују у страдању, садрже елементарну трагичност, дирљиву, потресну, не“ заборавну. слику уништења и смрти: — писац ништа не дописује, не објашњава, не коментарише, то пред натим очима, чини се, сама расте су“

о ——_—_—_—_-—————=—р

рова, очајна, катаклизме...

Други део романа, „Напрстак среће“, делује као самостална _ целина, јер дубље садржајне и узрочне повезаности с претходним поглављем нема, игко су људи и место збивања исти! У селу Самарнику је (на почетку) затишје, досада, доконост, и тек одласком Младена Траживука ситуација се нагло, неочекивано, вехементно мења: поједине личности се показују у правој боји, појављују се нове — четници, и међу њима поручник Вошко Асановић, главни јунак, нервозни, незадовољни, у љубави незадовољени мнтелектуалац, бедан и жалостан У својим неиживљеним страстима, жељама и жудњама за љубавном утехом, за малим „напрстком среће“, Јелић овде развија низ изванредно снажних и узбудљивих епизода, уводи смело личности у радњу, у акцију, повезује догађаје, комбинује сцене вешто, зналачки, сигурно, не губећи ниједну нит

страшна визија људске

из руке, водећи паралелно неколико збивања, у градацијама, ка поенти, кулминацији. Село Самарник, „гдје

се и у причама и збиљи јављају и светитељи, и врази, и вукодлаци“, постаје крваво поприште страсти, муклих, мучних стрепњи, пијанки до безумља. сплетки, убистава... Јелић је ту изврсно доградио неколико ликова. ЏМородица проте Радуловића претставља с посебан "успех пишчев. Колико је оригинална, аутентична и аналитична прецизност и јачина Је-

лићеве психолошке опсервације и драматике, показују епизоде: плач удовице Горке (стр, 183), врбовање

сељака с" Милошића за четника које врши калуђер Руфим, монолог Љубанов на ћеркиној свадби, растрежњавање Бошка Асановића У учитељевој кући. У тим сценама има тамне, мрачне лирике страха, истинског понирања у човека, има туге, танућа, беде, људске глупости, примитивизма, ироније... Тај грозничави сплет страха и страсти се расплиће, и У фуриозном темпу иде ка свом евршетку: брат коље брата, крв, много крви, клетви, јаука, суза, очаја! Јелић је до максимума, до страве, до пароксизма потенцирао ту инферналну атмосферу убиства и ужаса. Али границе реалнога и могућега није прекорачивао. Пустио је да проговори живот, голи, горштачки живот; а том страдању дао је неизвитоперени људски садржај и, поред свих апсурда које злочин имплицира, хумани смисао и зрак оптимизма,

Ове, и неке друге, странице искупљују донекле слабости романа: фолклоризам, местимично расплињавање, понављања, неоплемењена сировост; а структура _ израза, реченице, дакле стил — то је подручје на коме је Јелић понекад више рутиниран но дефинитивно јак, „Анђели лијепо пјевају“ стога нису велико уметничко дело, али у њему туче, кључа, кљује, дише живот са својим добрим и злим анђелима, са својом добротом и пороцима. Роман захтева много талента, способности, вештине, и Војин Јелић је дао. доста. Почетницима и слабим писцима се честита и комплиментира. на иоле бољем делу, али од добрих писаца се тражи и жели још боље!

"МИЛОШ И. БАНДИЋ

ФРАНСОА БУШЕ; УСПАВАНА ДИЈАНА

“

позорРИШНИ живот

· Ниршић слађи _ ПОВОДОМ НОВЕ КОМЕДИЈЕ ФАДИЛА ХАЏИЋА

Полемика на сцени_

70 тодишњицу позоришног жибота

Прва претстава „Балканске царице“ на Цетињу, 2 јануара 1884 год. коју је гледало и неколико Никшићана, потстакло је двадесетак младих херцеговачких · устаника и дошљака из других крајева да, средином јануара исте године, оснују У Никшићу Џозоришно друштво, чији први претсједник и редитељ постаде Бекица Шо-

бајић, зачетник и организатор позоришног живота. На оснивачком састанку' подијељене су улоге драме

„Слободарка“ Манојла Ђорђевића Призренца, а 16 фебруара, увече, пред пуном салом грађана, „диже се прва завјеса са које Бекица Шобајић кратком бесједом напомену значај ове позорнице која се појавила прва иза прве на Цетињу“, јавља _ тадашњи „Глас Црногорца“, који ће преко Шобајићевих дописа пратити даљи развој позоришног живота у Никшићу.

Послије неколико запажених лпретстава, 1886 год. „овдашњи свијет први пут“ је, видио дивну историску слику „Балканску царицу“. Претставу је гледало 200 лица, „јер више није имало ђе етати“, а поновљена је уочи нове, 1887 год. У видне успјехе Позоришног друштва „Глас Црногорца“ убраја и претставу Гогољевог „Ревизора“, који је, обновљен, поново изведен, 1892 год., „у величанственој арени требјешке главице“. Претстави су присуствовали група цетињске омладине и књаз Никола. џ

Даљем размаху културног живота, на помолу овога вијека, допринијело је буђење и активност прогресивних политичких снага, опозиционих аутократском режиму књаза Николе, чије жариште постаде Никшић. Тада Никшић добија прву штампарију ми листове „Невесиње“, „Оногошт“, затим опозициону „Народну мисао“, оснивају се пјевачко друштво „Захумље“ и Занатлиско-радничко удружење, који његују и драмску умјетност.

Први свјетски рат зауставио је полет позоришне умјетности, а већина ондашњих дилетаната нашла се у зустроугарским логорима.

Одмах послије рата, никшићку сцену оживјела је умјетничка група радника, чији је патрон био наш познати тлумац Добрица Милутиновић, а нешто

доцније, 1920 г., и драмска секција гтимназиске ђачке дружине „Будућност“. За даљи развој позоришног живота значајно је подизање дома Занатлискорадничког удружења, чија је позоришна сала замијенила тјескобне кафанске просторије. Михаило Ковачевић, тада директор драме Новосадског позоришта, за свечано отварање дома поставио је Костићеву драму „Максим Црнојевић“, у којој је уједно играо насловну улогу. Ковачевић је још неко-

У ослобођеном Никшићу, 1944 године, позоришни живот обновиле су умјетвичка екипа ЦАСНО-а и неколико партизанских група из којих је поникло културно-умјетничко _ друштво „Дакић“ са неколико секција.

Седамдесету годишњицу позоришног живота Никлшића данас прославља Народно позориште, основано 1949 год, И преко двадесет драмских секција У свим знатнијим мјестима среза, које сваке године приређују успјеле фе-

стивале, “ ВЕЉКО ШАКОТИЋ

пау

Није тако једноставно и лако ни У обичном чланку водити добру и успешну полемику, акамоли у једном позоришном комаду. Идеје и тезе морају заменити живи људи, а мисли се морају исказати дијалозима, обе противничке снаге налазе се инкорпорисане на сцени. Њихова борба мора бити природна и неусиљена, а победа праве, или бар ауторове стране ненаметљива и логична. Млади хрватски комедиограф Фадил Хаџић се ипак одлучио, па могли бисмо рећи чак и специјализовао за такву врсту комедије. То је већ јасно показало његово прво комедиографско дело, његова „Досадна комедија“, која међутим није ни најмање досадна. Штавише, У њој је Хаџић на занимљив, сценски вешт и домишљат начин рекао своју критичку реч о оном шаблонском црно-белом сликању људи наше друштвене стварности, наиме, он је у том свом делу показао непосредно како се ти ликови могу оцртати и неком другачије обојеном техником,

Полемичка реч Хаџићева је била слабија у његовој другој комедији „Жуто дугме, у којој је покушао комедиографским језиком да говори о послератним каријеристима. У тој комедији има доста конструкција без неке нарочито чврсте реалне подлоге. Конструкција је и његова трећа комедија „Пет лудих синова“, само у“ спела конструкција. По старом и опробаном, често примењиваном методу сатиричких комедија ЖХаџићеви „Пет лудих синова“ нису чак привидно ни наши људи. То су Французи, Парижани. Они у замку свог богатог оца, неког наводног племића, терају посебан спорт који називају апстрактном Уметношћу. Њих петорица, заправо четири постојећа, који се виде и чују на сцени, и један који не постоји, који је „апстрактан“, плод маште своје браће, међутим, вештим драматуршким потезима, ипак готово централно лице, претстављају једну страну полемике, тезу о апстрактним уметностима. Другу, супротну, уједно и ауторову, заступају: њихов отац, млади рођак, слуга и млада Шпањолка, сликарски модел, која је уједно и носилац мале љубавне фабуле, То су тезе. Аутор их је још конкретније поентирао. На једној страни сцене налази се неко Рембрантово уље, на друтој једна апстрактна сликарска творевина. Наравно да су та два визуелна симбола и чести предмет дијалога, па чак и директни елеменат саме радње. Дијалози садрже у себи аргументе и полемичке ставове двеју супротних страна. Хаџић у својој комедији доста непосредно филозофира, нарочито У првом чину, који је као експозиција мало предуг, као елеменат фабуле мало престатичан, а што се тиче самих дијалога недовољно духовит и хумористичан, Међутим, тај први чин је ипак, у сваком случају, логична подлога за даљи развој комедије, која у другом чину не само да значи, да тако кажемо, рехабилитацију извесног мртвила првог чина, него добија и свој пуни раст и смисао, заплиће и расплиће једну вешту фарсу, добија пуноћу хумора у дијалозима. Укратко, тај други чин не само да је „спасао“ ствар него ју је уврстио у ред успелих и радо гледаних комедија у Загребу. У том филозофирању о уметности, углаввом апстрактној, недостају У првом чину они духовити парадоксални обрти који су често извор срдачног смеха у другом, у коме је и сама фабула на врхунцу, и поред своје једноставности. Укратко, за оне који немају прилике да виде ту Хаџићеву комедију фабула се састоји у овоме: отац „лудих синова“ У свом покушају да их излечи од њихове снобистичке апстрактне уметности и стварног беспосличења, у договору са својим нећаком и слугом, одлучи да фингира смрт, и у тобожњем тестаменту оставља своје цело имање фиктивном, апстракт ном петом (сину, „безвредног“ Рембранта свом нећаку, а четворици осталих синова њихове „скупоцене“ апстрактно уметничке творевине. После прве констернације у којој су „луди синови“ показали да и те како шту-

ју и познају и вредност „безвредних“ ствари, кад се варка 071-'

крива и кад отац и његове присташе

мисле да су излечили „луде синове“, %

они се, увидевши да су материјално престали бити угрожени, опет враћа+ ју својој апстрактној уметности.

Хаџић је у томе сасвим вешто по ступио што није поверовао у ефикасност моралне лекције коју је фингираним посредством оца покушао дати лудим синовима, Он их је оставио неизлеченим и неизлечивим. Све остало у оквиру те фабуле надопуњују дијалози, или, још прецизније речено, уз оне неопходне конкретне реплике које покрећу саму фабулу. претежним делом комедије — филозофирање и полемика о уметности и животу,

Ако би човек ушао у дубљу анали“ зу Хаџићевих полемичких аргумената, онда би могао у њима наћи и та« квих празнина које би се могле окренути против аутора и које би и сами апстрактисти могли оборити. Један од таквих погрешних, па и површних аргумената је и момент с тобожњим де тетом које претставља јадно човечан=“ ство на апстрактној слици. Апстракти« сти би могли врло једноставно одгоч ворити да њихове творевине уопште немају сижеа у уобичајеном литерарном и ликовном погледу, па према то ме никаква њихова слика не може и мати никакву дескриптивну садржину: Има и у другом делу комедије парадоксалних филозофских максима које би апстрактисти такођер могли одбити као нешто што не прокламују. Укратко, Хаџић је неке проблеме при лично поједноставио. Међутим, то ипак није битно и не умањује оно право које Жаџић има у овој комедији. Јер ако оставимо настрану чињеницу да се апстрактна ликовна уметност не може само тако негирати, ако превидимо да је Хаџић понегде зашао на клизаво тле с кога се само привидно хумористички извукао, позитивна страна ове Хаџићеве комедије је што залази у те појаве и што покушава без обзира на часне изузетке, заслужују сатирички третман. Хаџић је у једноме сасвим озбиљно сатирички по тодио наше апстрактисте и сличне уметничке поборце, Прво, да тапкају за Западом са закашњењем од фамозних 40) година и да се затварају у свој, може се рећи снобистички и мистифицирани затворени круг, сматрајући, прилично импертинентно, остале своје суграђане мал'те не заиста таквим ми» зерним „примитивцима“ каквима остале смртнике сматрају и „луди синови“ Хаџићеве комедије. И у томе Хаџић има право, у томе је његова комедија и комедија нашег тла и у томе је непогрешиво сатирички погодила. Треба само једном ући, или бар покушати ући у мало дубљу дискусију с неким нашим апстрактистом, па ће човек врло брзо добити помало сажаљиву из« јаву како то не разуме, како није томе дорастао и тако даље, и томе слич+ но. Дозволимо сву релативност у схвач тању уметности, Хаџић није ипак узаман и без сатиричког успеха стављао врло често „лудим синовима“ реч „при“ митивци“ у уста.

Један драмски аутор очекује од о+ ног другог елемента драмске уметноч сти, од саме сценске реализације, помоћ. Хаџић није добио од сценографа и од режисера, па сходно томе и од неких интерпретатора, пуну помоћ У том смислу. Што се глумаца тиче, то се односи на апстрактистички део тезе ЖХаџићеве комедије, на „луде синове“. Док су остали глумци, односно остали ликови деловали симпатично,. живо и уверљиво, „луди синови“ су били сувише замочени у префорсирану

режиску концепцију. Наиме, сатирична подлога сценског остварења је при-

лично угрожена методама Тита Стро-'

ција. „Луди синови“ су били исувише

луди, шарлатани, да би се с таквим уопште и исеплатило полемисати. Та-' кав сатирички бој био би прилично јевтина и лака победа. А не може се.

нипошто рећи да су апстрактисти бапг тако Какнути како то

„луди синови“ својим скакањем, те-

стикулацијом често делују на сцени,' Исто тако творевине апстрактне ликовне уметности показују далеко више“ бар естетског и декоративног смисла.

него што су то показивале дречаве и.

неукусне кулисе инсценације. Истина, на крају крајева, Хаџићева је реч и-' али |

пак одиграла одлучујућу улогу, она је имала право да очекује више

потпоре и помоћи од режије и од ин- |

сценације.

ЂОРЂЕ ШАУЛА

_____- "== љж- ом ои пр

— Ја морам одмах ићи,

Строцијеви

Шта ли ради крв плавокосог младића, требало би да опипам завој, да ли је стала струја првених метака или и даље њега и завој буши, испражњује, хлади. А не могу. Он је близу Ратка, а ја сам чула Ратков јаук. Ах, Ратко је рањен, збиља, рањен, убијен је Ратко, пробијено му 65 срце, моје срце, једанпут, ва пута, по трећи пут... Мила си Пе после Пљеваља, крај Бугојна, био сам рањен, болело ме је раме, воге, леђа, знала си да патим у сваком покрету, све то пе тебе, коња нисам имао, не; тада још није било...

пе кукају Црногорци. Зар бих му то могла рећиг Чујем га, чујемо га, јечи, цвили, „Је ли тешко рањенг“ — „У лопатицу,“ 0 барам очи. Могао би чак и да иде. Захвална сам, не знам коме, он је у колима, Све тако до болнице. Ујутру су све ране живе и муче људе. Гризли су усне, И он се стишао. Још је блеђи и црте му искривљене неравл ин; вим ужасом. Страх, помислила сам, Страх Опет» И потрчала сам поред колоне и започињала разговоре са онима који су се кретали, само да причају, да бруји реч, желела сам да загаламе, само да се не чује ако он застење, А његов прекорни поглед забо ми се у леђа као отровна стрела, Стоји у мени, тишти, не помера се. Зашто, зашто, Опрости,

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ У ЧЕТВРТАК, 8

опрости, немој тако, боли ме твоје раме, драти, боли, страшно боли... Његови јауци као да су само мени упућени, мене да бичују, да ме прогоне. Друга му је рану превила, Учио си ме, учили сте ме, ш Милић, и ти, и Војо, сви ви... „Твој...“ шапнуо је онај рањеник, и он је, вероватно, мислио: сад све остави и приђи своме мужу. Опрости, драги, Чујем те, чујемо те, слушај, пази, биће ти криво, помисли, већ сутра ће ти се смејати, та, Ратко, није то тешка рана, знам, боли, п мене боли, али, ћути, ћути. Убрзала је још више кораке, од њега је бежала, избила је на чело колоне. А молила га је: Ратко, драги, мораш да разумеш, опрости, ћути. Теши рањеник у колима рече: „Па ваљда није ни нама лако“, Тај није знао да ми је то муж. (Осетила сам стид. Облио ме зној.

А у болници Сместили смо их на чисту сламу. Барака је мирисала на свежу грађу. Брзо смо мењале завоје, Жагор је изукрштао просторију. Ко је жив, ко мртав, како наши положаји, које су последње вести са ратишта.

Лежао је 'у дну собе а његов ме је поглед непрекидно карао, Дрхтали су ми прсти Коначно сам могла да му приђем. Сада смем, посао је завршен, Спустила сам се поред ње• га у сламу, погледа оборено, „Да ди те ј

АПРИЛ 1954 | ј

чују те и други,

много боли“ Морала сам да потражим очи јер је ћутао, хладан, зао, немилосрдан, суров, уплашила сам се и била спремна да изгоро“ рим све молбе и нежне прекоре које сам му упућивала те ноћи, али ме је омело то ћу“ тање, презир у очима, пакошћу оивичен презир. Као кривац скренула сам поглед ми покушала да му боље наместим лежај испод рамена, „Можда би било боље да руку ставиш овако“, прошаптала сам и додирнула га, „Јао“, крикнуо је. То није био више јаук, зазву“ чало је као клетва, Пала сам у сламу поред њега, Чинило ми се, задавиће ме ужас, Тако сам лежала крај његова ћутања. Схватила сам да нећу моћи да задржим густо ридање које је из грла продирало и већ мрешкало мишиће лица, главе оборене. напустила сам ћутање и драгу, најдражу рану, и побегла сам од њега напоље,

Пред болницом се формирала колона за бригаду. Пришла сам. „Могла би да останеш. Он ти је овде, а иначе има мало санитетског кадра. Бар једно време,“ додао је комесар болнице гледајући моје узбуђено лице,

__ „Идем да се опростим с њиме“, "одгово» рила сам. . И то је трећа издаја. Пљевља, Бугојно.

Болница, у

_— Куда» (проговорио је коначно). Куда ћеш» |

_—. У батаљон, Другови крећу, морам е њима,

— Не. (Није више био блед, Очи су о давно изгубиле ледени челични отсјај. Грољ зничаво, усплахирено лице, тужно и разочарано,) Не. Мораш остати овде, Овде, код мене.

— Не могу, Ратко.

— Нећеш»> (Морала сам да га погледам, заробио ме је љутим очима, жегао ме, мучио, разарао.) Нећешр Добро. А ако то ја. захтевам од тебе, ако, ако то буде утицало на наш однос> Ако ја због тога не будем више рачунао с тобом...

— И сам ћеш друкчије,..

— Значи, ми се растајемо..

— Морам... Без обзира на све... ·

Клатила сам се, тетурала. Дали су ми неколико коцки шећера, Само сам жеђ осећала... Колона се кретала... Батаљон се укључио У борбени појас који је наново стезао Бугојно, |_ Те ноћи били смо поново одбијени...

ЈАРА РИБНИКАР.

њи

Ми па