Књижевне новине
о
4 + 4 7".
аи 47
живот
Крлежа данас
(Поводом приказивања Крлежиних драма у Суботици)
ИЛО је незаборавно импре-
сивно _ пратити представе Крлежиних драма „Голгота“ и „У логору“ у изведби
Загребачког драмског казалишта на његовом гостовању у Суботици (22—27 111 1954). Импресије су се ројиле незаустављиво, једва је рађала другу ни скупило их се за читаву једну књигу. Купет ме једном захватила магија Крлежиних дјела, „свијетло његове уљанице у панонској тмини“ обасјало је много наших још увијек тамних закутака и разбудилд. колоплет сјена, дрхтавих и тешко ухватљивих — а снага његових ријечи одјекнула је попут камена, , који бачен у глухе бездане разулари лавине и грмљавине. Овдје могу ослухнути само неке од тих стоструких одјека.
Ушло је у обичај дијелити Крлежине драме на „циклусе“. Огроман дио његовог драмског стварања стрпан је у „младеначко“ (експресионистичко) _ раздобље, на њ су наваљене тешке глембајевске наслаге, и од нашег најплоднијег и признато највећег и најслављенијег живог драматичара практички · се приказују само три дјела. Деценијама читамо како је Станиславски било одушевљен изведбом „Голготе“ у Загребу (1922), како је О6знана забранила премијеру „У ло-
гору“ (првотни наслов „Галиција“, 1920)... Ти деценији пролазе и те се драме и даље не изводе, као да
још увијек траје Обзнана!
Проповпједамо повезаност домаће лраматике и развоја нашег сиенског израза („нема тог израза без домаће драме“, „наш глумачки. стил може се изградити само интерпрети рањем наших драмских текстова“ то се до умора понавља у апкетама, разговорима и резолуцијама) — а требало је да прође тридесет година ла два међу најбољим споменицима не само Крлежине него наше ијелокупне драматике „буду опет освијетљена свијетлима рампе, која их једина могу оживети и држати живима. Родио се (нов театар, Загребачко драмско казалиште, С те двије Крлежине представе вјерујем да је сонда спуштена до дубоких златних „налазшита, праве: снаге „једног. народпог казалишта; Колико је' тога „нашег“ и „новог“ опет преорано, да затрпано разним наносима изрони на животодајно сунце драмске књижевности: сцену.
Раскошна визионарност и борбеност „младог“ Крлеже (кад је он уопће остарнор) дата нам је у „Голтоти“, Вулканска драматичност нитаве композиције ове драме одзвања још и данас ударцима добро ливеног звона, и те сцене „с горућим влаковима, с масама мртваца, вјешала, сабласти и динамике сваке врсте“ садрже за развој нашег сценског стила здравију снагу од свих „савременијих“ копструкција, па ма: кар се те „линамике сваке врсте одрекао и сам Крлежа.
Каква је то симфонија, та драма у три чина „У логору ! Мотиви свих
елемената оног уклетог хрватског менталитета испреплићу се ту У једној оркестрацији времена, чији
су инструменти још недавно пратнли наш језовити Чапзе гласарте. Изгубљеност болећивог интелектуалца кадета Хорвата, „фрагилног као дјевојка, „шенгајста и апсолвента конзерваторија“, изгубљеност инфантеристе Подравца, којега невоља гони у америчке руднике, а он гледа по оцеану црне европске и бијеле американске птице, тугујући што пије видио. „морске јелене“, изгубљеност проданих и пропалих типова, заглибљених у Кук. црно» жутом калу (Аграмер, Валтер) — а, судар свих тих изгубљености израсте до катастрофе једног ненадма»
шивог драмског финала, У којем пропаст дјелује као најборбенији поклич.
„Наш глумачки стил може се изинтерпретирањем на-
градити само – ~ ; шИХ драмских текстова — кад су ти текстови животни и наши, из“
вађени из дубине наше психе, нашког резонирања и наших хисторијских "ситуација, Крлежини тек“ стови то јесу, «т било је у тим СУ ботичким представама креација, које значе домете. Драго Крча у „Голготи“ и „Логору“, Јосип Мароти и Дука Тадић (Аграмер и Валтер), Свен Ласта као Кристијан. Младо Шермент као инфантерист Подравец, Петар Квртић као пољски Жидов, који сабласно прохуји кроз талицијско бојиште на путу из Египта у Холандију. Гледао сам и слушао те младе глумце, на које још нису објешене марке Мо титуле, И
"њи тумач Крлеже 'на сцени,
био сам увјерен: о) овим њиховим“ креацијама говориће се, једном као што данас спомињемо остварења глумачких великана. наше прошлости. Крча сав у треперењу рањене племените звијерке. лторсензиомлан, јасан у поантирању, с ријетким богатством глумачке и људске чистоће, Минуциозна. карактеризација коју су израдили Мароти и: Тадић достиже на махове високо мајсторство. Шермент — смијем ли тако рећи — класичан тумач класичних Крдежиних горњохрватских сељака (и тог Подравца, и Валента Жганца из „Па рубу памети“ и легије из ратних новела, н недавног · Квакара из „Записака из година 1915, 1916, 1917“). Треба видјети Шермента како жваће цигарету, неше се иза уха, мисли на свог пастуха олденбургера и »„грунта“: „је бумо рекли, добро. Так опет ни ја нис бедаст, кот то они мислију, госпон калет, ппосим. „Добро“, бог мој! Ту зк чловека кактна вуш и вгризне има ју гла и времена вловити. То је в том то „добро“! -
Нису Крлежини текстови обликовали само податљив материјал малђих глумачких снага. МИ стари су се мештри поново ражарили: Виктор Бек (који је као чистач Кандц У Стајнбековој драми „О мишевима пи људима“ створио ремек-дјело) био је импресиван Доктор у „Голготи“, а Звонимир Рогоз као пуковник Де Малочио у „Логору“ оживино је једну. мумифицирану личност са свим нијансама доба ми карактера. Уз њих и читав низ јаш непознатих (заправо: не више непознатих) међу њима и сви студенти загребачке Казалишне академије — који су великим крлежијанским фресакама дали свјежнну и сјај неизбрисивих боја. А рука, која је водила кист по Крлежиним нацртима2
Кад се говори о Крлежи као драматичару, увијек се наглашава, да је његов старт услиједио у славној ери загребачког казалишта, кад је великог драматичара случај повезао с конгенијалним шефом театра (Јулије Бенешић), сценографом (Љубо Бабић) и режисером (Бранко Гавела), Гавела је режирао прва Крлежина дјела и до данас остао“ најбог
· он је једини поставио многе Крлежине послије неприказиване драме (Кристо вал Колон, Микеланђело). Гавела је режирао загребачке премијере „У логору“ и „Голгота“ пре више од тридесет година — ове године поставио их је поново на сцену. Импо» зантно затварање круга једне богате режисерске дјелатности, која: на ушћу још има снаге с извора
Горимо се данас (с многим успјесима, али и с много добронамјерних заблуда “ злонамјерних блефова) за излаз из збрке „сонијалистичког реализма“. Ова Гавелина остварења Крлеже су јарке рефлектори на путу к том излазу. Баг лрана на обрадби текста, са стриктно утврђеном и израженом ауторовом идејом, с глуз мачким _креацијама заснованим на. проживљавању, али оплођемом умијећем, заносом, зрачењем прего рам пе, једном ријечи умјетношћу глу“ мачког приказивања, глумом та остварења су прави ин велики театар, у којем живи и звони све сто добро · од _ Рајнхарта, _ Пискатора, Станиславског, Мајерхолда, Танрова, Е. Ф. Бурнана,, Бати-а, па све до високог напона данашњих енглеских шекспировских интерпретација или бизарне стилизације Бароа. – Висока школа сценске умјетности. |
И све то у Суботици. Заправо дивно. Каква је то земља, у којој се у ткзв. провинцији могу видјети такве претставе! Но ипак — мали трак свијетла У један наш закутак; на те представе није дошао нитко из наших главних театарских цевјтара, па и из оближњих мјест стигли су само појединци (једин је Сомбор послао читав свој каза»
лишни | колектив), а штампа није уопће писала о тим представам (осим сухе регистрације). Загре бачко драмско казалиште имаће
част да прикаже та своја достигну“ ћа и У другим. градовиима — ва зашто. не би и ти други градови; посегнули мало у ризницу наше дра-; матике2 Да останем само код Крле же (којега не треба пропагирати), а; ипак има драма веше неизведених него изведених — зар не би било барем занимљиво, да се наши глум-. ди и режисери чешће брусе с лите-| рарном н сценском проблематиком; несретног вагона „Хрватске рапсоди“ је“, трагичних заноса Кристовала | Колона. Микеланђела, итд. итд. 2
дије у уста коментатора,
ПР
Госпођа Бисерна Река
АПАД је у више махова и
на разне начине упознавао
источно _ позориште и по-
ново га заборављао. Зато
~ је модерни кинески писац
С. И Хсиунг (рођен 1902 г.) сматрао да може поново открити европској и америчкој публици кинеско позориште, те је обрадио старе мотиве у комаду који с једне стране чума неке источне традиције, а с друге угађа укусу западњачке публике. Комад је, успео и; у Лондону И СУ
Њујорку (пре неких двадесет годи- ·
на) — а 1952 и у Љубљани (у режији др, Братка Крефта), Али поред свих успеха Хонунг није учинио особито велику услугу ни кинеској драми ни кинеском позоришту, Кинеска драма је знатно изнад оног што је Хемунг показао, а кинеско позориште заслужује озбиљнију пажњу од његовог помало ироничног третмана условности тог), позоришта, о 0особеностима тог позоришта он прича у својим дугим индикацијама, смешећи им се, као када причамо наивне приче из старих добрих времена, свесни те наивности. А сличан тон унео је и У сам текст комада. Редитељ Миња Дедић, стављајући пишчеве инднкаобјаснио је публици све условности, али је уједно још више интоцирао лаку, површну игру на бази старе кинеске драме и традиционалног кинеског позоришта. Ту игру, по Хенунгу у четири типична кинеска чина, Дедић је остварио у свега два дела са паузом међу њима. Први део деловао је као пријатна, непозната нтрачка: сцена без завесе, истурена чак ни над оркестром; реквизитари у нрном које, иако видимо, треба да замнслимо да нису ту; јунаци комада који долазе на рампу да се претставе публици; јахање коња који не постоје; две жуте заставе са нацртаним точковима, које претстављају кола; глумци са лицима ишараним разним бојама итд. Други део деловао је већ помало као играчка коју смо отворили, да видимо шта је унутра, и нисмо нашли ништа особито, иако је Хемунг у том делу дао, много живље догађаје, а Дедић унео много више динамике, Дедић је донекле променио, ради јасноће и јачег ефекта, и сам крај, те на сцени не остаје сама госпођа Бисерна Река, већ је ту и њен муж; а долазе и сви учесници. да се о просте од публике бацајући јој цвеће! Тако је претстава завршена пријатно као што је | пријатно и почела, и публика је научила дау кинеском позоришту постоје необичте условио“ сти, насмејала се понокој од њих -— али није. сазнала да је Кина 'има-
| МАРКО ФОТЕЗ ла добре драме и још
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ У ЧЕТВРТАК 15 АПРИЛ 13
~
|
1, 5 ; ЈЕЗИЕ
ДРАГУТИН КРЧА У по чину КРЛЕЖИНЕ „ГОЛГОТЕ“
И
Ј
=
Е М
боље позориште у коме се нико не смеје условностима, као што се и ми не смејемо условностима нашег позоришта, Као што су Тамара Марковић и Мирослава
Вуковић веома дискретно извршиле функцију реквизитара, који додају предмете глумцима и скоро су стално присутни, али нису учесници радње, тако је и Милорад Волић веома складно остварио и за кинеско позориште _ неубичајену. комбинацију коментатора, „реквизитара и учесника радње. Али на крају претставе љитали смо се да ли су коментатори били уопште потребни. Учинило нам се да би публика већину условности схватила одмах, а ако неке и
Станислав Бајић
не би одмах, да би је већа активизација маште интензивније приближила кинеском позоришту. У сваком случају коментари би се могли свести на минимум. Већу тешкоћу је претстављао начин говора. Стиљизација је поститнута углавном подигнутим н равним тоном, који делује прилично једнолично и заморно, При таквом говору тешко је издифенцирати осећања, односно лако је лреживљавањем разних емоција срушити такву стилизацију. Стилизација је чувана, осећања су само објашњавана, али је једноличност нека
од њих чинила сасвим бледим, а не-'
ка ин нејасним. Срећом главна личност комада — госпођа Бисерна Река _ у интерпретацији Татјане Лукијанове, нако на махове љупко изве-
"штачена, била је у основи и пријатно
стилизована и нијансирано емоционална. Солидном, али мало поетич'ном, сувише једноставном, Хси Пинг Квеју Миодрага Половића добро је дошла физичка окретност интертре-
"татора да би нам дао ма и наслутити
велику 0 Крум Стојанов као први
тност кинеских глумаца, министар
Ван Јунг приближио се гротескној
Ја ње знам крај мојој долини; ал знам да су од пет храстова четири у њој посечена. У гране су мм палљм голубови и ноћ провели без сна.
Знам да је у њој пожар живео четири прољећа. “ај И зато је моја младост као птица скамењена под празним небом изнад дрвећа.
ДВЕ ПЕСМЕ
МЛАДОСТ |
х РУКА НА ХОРИЗОНТУ
Што ми у срцу нико храст кад места за њега нема. Ако би за своје гране желео моје руке, ЈЕ онда. би његовом стабљу требало срце вука.
Пала је моја младост
ко девојка са петог спрата у ставаћици белој.
Киснући под небом мутнтм сву ноћ сам лутао планином тражећи мртво тело.
Није ме дирао гладни вук, јер ожиљке тасјих уједа угљедо је на моме лицу. Рекао сам му да је човек, али да никад не силази људина у равнилу.
~“ РАДОВАН БЛАГОЈЕВИЋ
Р_Е
(.,
марионети, која — како то марибнета већ зна — на махове делује као живи човек, Изко у нгри кинеских глумаца има н нечег марџонетског, нпак је Предраг Лаковић, кзо зли генерал Веј, мада и сам илу“ ћи у сличну гротеску, савитљивијим кретњама мн експресијама лица ве роватно био ближе аутентичности; за којом, уосталом, нису свесно из тли ни, редитељ ни глумци, јер су. знали. да нам је кинеско позорипте и сувише мало познато, а ла би мог гли са сигурношћу ићи тим путем, Утолико је необичније што су и: терпретатори мушких улога, по кинеском обичају, имали лица обојена разним симболичним бојама (рецимо злн, издајнички Веј белом). Прет-= става је, уопште, ишла час мање нас више у реконструкцију кинеског позоришта од Хсијунгових захтева, при чему је Душан Ристић нацртима за джекор, маске и костиме био страсно заннтересовени сарадник релнтеља. Тим варирањем претстава је стављала пред нас низ питања о томе како треба играти овакав комад. Пре свега Какав треба да је стил глумег Пред нама су се ређале разне интерпретације: животни преливи прене стилизоване основе (Гордана Ковачевић као госпођа Вангова), једно линиска стилизанија (Звонко Ференчић као генерал Су и још више Олга Станисављевић као Златна и Олга Ивановић као Сребрна Река); нагла шене карикатуре (Н. Милић као Ма Та н А. Пејић као Кјанг Хај) и. фантастично неумерена карикатура (ге нерал Му Милана, Срдоча); полетна, али ревиска. ведрина Принцезе западних покрајина · (Ксенија Јовановић). Разлике је било и у другим, мањим улогама. Шта је од тога одговарало оригиналној основи, ита Хсиунговој преради те основе, а шта Дедићевој режиској обради те лрераде, то је питање о коме би тре“ бало детаљније говорити, да би се донели сигурнији закључци. Иако већ треба, по диктату кинеског 1030
(баставак на осмој страни)
РЕКА"