Књижевне новине

САВРЕМЕНА

ОЗНАТИ сликар Ж. отворио је изложбу неког непознатог, рано преминулог сликара, Тај сликар је давно умро, сад су познани-

и решили да прикупе не тако бројне слике и замолили Ж-а да отвори изложбу. Он је то учинио и по мишљењу свих одржао један леп, благтонаклон и топао говор о мртвом сликару, Рекао је да није много недостајало па да тај мртви сликар буде значајна вредност наше културе: открио је једну његову слику која је била ретко добра „али, рекао је Ж. недостатак упутрашње дисциплине и његов прерано окончани живот омели су га да пружи оно што смо сви од њега очекивали“. Жеу су сви честитали на говору и он је увече код куће понављао У себи неколико лепих партија; био је племенит према једном промашеном уметнику и заспао је сасвим задовољан, док су му у ушима жамориле његове складне и хумане реченице са отварања изложбе.. И тада — он ни сам не зна како — поново се нашао. на изложби. У саљи није било пикога и Ж, је стајао пред сликом коју је хвалио.

— Ево ова слика, — Ж. је, не објаснивши себи зашто, почео да говори, иако је био сам, — показује шта је он могао да буде! Ово платно као да је неко други насликао... Смелосл, лакоћа... А све остало; пипаво, несигурно, незавршено.. А ту слику је направио кад је нмао тридесет година! Све је код њега већ било решено. То је сликао геније!., И како то више никада да се не понови! Колико је још платна насликао п никад више,.. Ја сам то иста» као у говору...

-— Није знао где је он — рече неки глас, а Ж-у није било ништа чудно што не види никога; он се окрете у правцу одакле је глас долазио. — У уметности је то најтеже! Знали шта си и где треба да трагаш. Где је твоја жица, Уствари, величине у уметности су у томе... То је као “у геологији: можеш годинама да копаш, тамо где нема руде нећеш је наћи, ..

= Он је открио, — рече невидљи“ ви други, у

ПРОЗА

ништа не препуштамо случају то се не догађа; али они који се препуштају случајности понекад направе чудо... Ја мислим да су све остале његове слике законита _ последица његовог рада ш живота... Ово је случај, који не мења ништа у пело-

купном утиску: ту слику он није потврдио, као да није његова.,,

-— Имао је болесну жену, — рече први глас.

— И моја је жена, — Ж. је говорио као да примедба иде на његов рачун, — била три године на лече-

њу у Швајцарској!

— Његова је лежала три године у атељеу! — рече глас,

= Из кокетерије, — љутну се Ж. = уствари њој би боље било у болнили. ..

— Он је њу волео, — рече глас.

— Утолико је имао више потстицаја за рад, — примети Ж.

— Збиља, шта је са његовом мајком% = упита други. — И она је побољевала. .. Ишао је стално |у болницу. = Умрла је, -—— рече Ж. — Била је стара... Сви стари људи умиру: и моја мајка... А покојник се трудио да буде потресен том – смрћу, шако је то природна ствар... Он је, уопште, волео да изазива саблазан: оженио се моделом...

— Била је трудна... — одговори глас.

— Ко зна ко је за то био крив» Није било доказа! — објасни Ж.

—-" Сматрао је То за своју обавезу, — рече глас.

— Његова обавеза је била да слика! Он није био филантроп, него сликар... Узео је за жену, а погледајте како ју је рђаво, дакле, нехумано (насликао! Зар није било боље да је само направно добру слику... Рђава слика је рушење етике: она је зло... Не омеш да правиш зло У свом послу... Зар не видите из свега тога; та жена, модели, па његова мајка која је годинама умирала, зар не видите, да је он намерно правио компликације, да не би морао да ради: јурио је по болницама...

-— Да, и његов син: парализа чини ми сер — упита глас.

= Нешто са костима,.. == одго-

— Да, али није знао: није знао чвори други невидљиви.

шта је пронашао — рече први. =— Имао је породицу, -— рече трећи глас,

—- Сви ми имамо породицу, = те прави Ж. невидљивог саговорника. __ Ја сам се оженио пре њега. Он је бпо лакомислен у томе је цела ствар: Правио је илустрације — за књиге, плакате, расуо се...

— Да ли је он ценио ову слику 2 – упита први глас.

-- Није био задовољан, = рече Ж. — Волео је ту слику али је на лазио замерке... Сећам се те изложбе: једва су му ову слику при-

мили,

— Како више никад нешто слично да направиг — упита глас.

_ Зашто се чудите, — рече Ж. Ово је био случај... Кол нас који

ж

ОКУМУРА ТОШИНОБУ: ТРГОВАЦ ОДЕЛОМ.,

— Разметао бе са својим удесом, — рече Ж.

— Колико га знам, он никад о томе није говорио!.. Није волео да се зна. Био је то весео човек и поред свега. .

— Самозадовољство га је и упропастило, — рече Ж. — Зар човек сме да буде весео сликајући овакве ствари 2

— Ја не мислим да је он био тако весео човек — рече други. — Имао је тужне очи... Једном сам са њим седео у кафани...

— И то пиће, — рече Ж.

= Рекао је да је најкомотније тапити се, али он хоће пред судбином да стоји са отвореним очима! Без магле. Пио је тада само кафу, рече глас,

= Да, — одговори Ж. кога су невидљиви почели да љуте, — измислиш рђаву судбину и скрстиш руке! То је наш менталитет... — Ж. је почео да говори јетко: изводили су га из такта ти сумњиви и протшчнии, свезнајући гласови, који су ко зна коме припадали! „А можда је то само један глас“ — помисли Ж. џ о бн му непријатно због тога: он је увек имао доста слушалаца. — Није пио. а да љи се борио!,. Ако хоћеш да будеш велики уметник...

= Он није хтео да буде велики, — рече глас мирно.

-— Лажана скромност! Достојевски и наш оријентализам + ја сам само црв... Свако жели да буде велики: он је то можда и могао. · ·

— Знам да он то није желео... Једне вечери рекао ми је да је сигурно „непријатно правити од себе споменик. ,.

— Изговор. —— Ж. је гласно показивао да није нанван. -— Не смем да радим да не будем споменик! Опет наше, балкански... У Француској.,. — Он никада није био у Францу-

ској, — рече глас. = Сањао је о томе... __- А како сам ја могао — упита Ж.

__- Жена, — поче глас,

___- Могао је и њу да поведе... Ја и Олга смо гладоваљли у Паризу: У

· то време њени родитељи још нису

признавали наш брак,

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ У ЧЕТВРТАК 22 АПРИЛ 1954

Пос мртна изл ожба

Пе рели о

= Његова жена није имала родни теље, — примети глас.

— Најједноставније је забити тако главу у песак: ако не изађем из авоје улице ја могу бар за себе да будем геније! А ако одем у Париз и видим мајсторе ко зна шта ће бити са мном!.. Знам ја то; уместо да ради он је разговарао о уметности по кафанама. . .

— Он је стално радио, глас.

— А шта» Илустрације... За то не треба напора: најобичнији манир! ЈЕ

— Мислите ли ви да је он уживао травећи те илустрације» -— глас је долазио из близине.

— Не знам: ја то никада нисам радио... Знам само да је теже направити слику. у

— Он је био срећан кад је сликао... А колико су људи срећни У животу Ни он није био много срећан,.. Ретко је сликао: можда само једанпут у животу...

Х

~ рече

ИШИРЈУСАЈ ХИРОШИГЕ: ЦВЕЋЕ РИБАРА и ЛАСТЕ НА МЕСЕЧИНИ

ж

— Могао је дању да слика, а ноћу да прави илустрације: за то му није било потребно светло,.. Отвори прозоре... :

— Имао је само један прозор на атељеу, —— шапну глас.

— Свеједно... Као да су прозори важни! Мерите ли ви сликарство по прозорима2 — Ж. се љутио — Зашто је био толико горд: могли смо да „му помогнемо... Ја, например, нисам знао како он ради и, живи... Били смо колеге; зашто није дошао!

— Сетите се. — рече глас.

_. Можда ме је тражио, не знам! Али ја кад радим не сме нико да ме узнемирава: звоно је нскључепо, , ·

-_ Сетите се. -— понови глас, = једном нисте радили...

— Ах, да, један једини пут; али тада сам био обучен, журио сам на Академију... Па ипак примио сам га...

— Боље да нисте. -—- рече глас.

_ Зашто Мако сам се већ; обу“ каб, показао сам му атеље, Био је задивљен; „Овде би могле да се праве слике 6%Х6! Благо теби!“ Прогутао сам увреду; хтео је да каже да ја сликам само мале формате, а он који би, забога, могао 6х6 нема где... А откуд он зна да би могао. .. Најобичнија дрскост... и поред тога, позвао сам га да доручкује; наредио сам да му се сервира...

— Да ли оно што ви доручкујетерђ — упита глас, ;

в ет ка

— Много боље... Ја ујутру пијем само белу кафу, а за њега су спремили и бутера и шунке и сенфа и какао; хтео сам да га погостим...

— Или да га смрвите, — рече глас, — је ли јеог — Не сећам се, — одговори Ж.

— И какав је то начин: могу ли ја

да памтим да ли је неки покојник

пре двадесет година доручковао или

вије! Понудио сам га... Питајте де-

војку! — Ж. обриса руком чело. тим

— Да ли сте му тада видели сузе» — упита глас.

=— Какве «сузе: ја сам журио... Шетао сам по соби и говорио о уметности... Нисам хтео да му бројим залогаје.

у— Је ли он говорио 2

— Не знам. .. Ја сам шетао.

— Он је' ћутао, — рече: глас. Није "могао да говори... , Хтео је, али није могао.

= Зашто Тада.

— Није могао... Чим је видео доручак стегло му се прло... Није могао да говори, није могао да једе... Ништа није могао... Могао је само да пати: видео је своју децу крај вашег доручка: то је само могао да ради... Једно дете је пило какао, друго је јело бутер, а он је правио слику 6Х6... Очи су му биле пуне суза.

— Откуд ја то знам, — рече Ж.

— Ви нисте девојка... Ви не чистите тепих: његове сузе падале су на тепих... А шта је даље билог

— Ја нисам могао више да чекам: већ сам био закаснио за час! Оставио сам га да доручкује и дао му број мог телефона да ме потражи,.. Отишао сам... На улици сам се сетио да је он можда дошао због пара: али имао је мој број..

— Са вашим бројем телефона није _ могао „да купи. дрва,.-— рече глас, , = Ништа ми није рекао! Шта моПула = Шта сте му говорили тога јутра» |

— Не знам.. Ја много говорим... Држим часове... Отварам изложбе,., Не сећам се.

= Говорили сте му о Фиренци... О улицама пуним сунца.

—— Он је хтео да има само мало топлоте у пећи.., („Ипак су двојица“, помисли Ж.. А ви сте рекли да Фиренца није ништа нарочито и да је боље што он није био тамо. Ако већ жели да иде боље да крене у Венецију...

-— Не знам шта сам говорио, И који сте ви што'ме све ово запиткујете, као да сам на истрази!.., Ја вас не видим: ја не могу тако да разговарам... То није фер... Ја нисам никакав кривац! Ја сам исто такав мученик Као и он!.. Он је пропао јер је хтео љубав, а ја сам све жртвовао за уметност;и љубав и срце, све, Ја сам убио рођену мајку!

-— Никад о томе нисте говорили! — шапну глас.

— Она је имала осам стотина динара пензије п мени је слала шест стотина! Ја сам био бескомпромисан: ја нисам хтео да правим илу-

Није био мртав...

СТЕВАН РАИЧКОВИЋ

Са витким стаблом ч ветром ушлим ко круг под кору Да буде страшна песма у нежном говору,

Не пружи ти ни, руке за спас за црна весла Ни на последњем углу већ густе магле п несна # у ·

Као бачени камен, изгубљен, сам, у трави Ја гледан последњу љубав како се хладно плави,

· Једна ми. сенка. тада на чело, друга та уста. . У плавом лишћу већ гледам: још једна младост је пуста, |

Младост м, горко сунце, ушло у сенку дима. Можда, сам постао пена у твојим таласима. :

Зелено језеро љубави расте ми преко рамена О плови велико тело на стралином ваљу времена.

КАМЕН ЉУБАВИ Ни прекасно ти не рекох чудесну. грану смисла, С лишћем у белом сунцу с корењем зито су кисла

ТОРИЈИ ТИЈОМИЦУ: ГЛУМАЦ НАКАМУРА ТОМИЈУРО У КОМАДУ „КУРУМА АРАСОМ“

х

страције!., И још сам јој тражно да ми шаље п намирнице... Захтевао сам: моје је било да сликам! Ако хоће да јој син буде уметник...

-—- Она то није хтела — глас је био сасвим близу: као да јетоворио у самом уву.

-— Нисам је пптао, — говорио је Ж. — Слала ми је новац. Три године је нисам видео... Ја нисам био сентименталан као он, ја сам одбацио све окове. Мајка ми је умрла од псцрпљености: нисам отишао на по греб! У провинцији су ме сви осу“ ђивали што ме она издржава и каменоваљи би ме да сам отишао,... Ни сам имао никакве обзпре... Оженио сам се са богатом женом, коју никада нисам волео! Морао сам да хвалим њене дилетантске слике... Зар ја нисам био рођен за љубав» Зар ја нисамсволео своју мајку» Ове сам жртвовао да бих бно велики уметНИК... — А да ли сте ви никр» — упита глас.

— Учинно сам све што је у људ ској моћи!

— А да ли сте ви уметнику упита глас,

— Нећу на тај начин да разговарам, — викао је Ж. — Ви ме вређате, а ја вас не видим! Ја не знам да ли сте један или вас има пуно! Ја не знам ко сте ви уопште! Ви се кријете, то је подло!

— Да ли човек постаје велики ако убије мајку и превари женур говорили су гласови, — Зар ви онда нисте знали да то није довољно

— Нећу да слушам, -— преклињао је Ж. и ставио руке на уши. — Не могу да вас слушам: мени иду сузе, сажалите се, ја овде стојим сам!..,

Ж. се пробуди. Наравно, није било никакве изложбе, ни слике, ни гласова. „Глупости, помисли он, сан!“ Забрину се за своје живце, али како

велики умет~

човек може да се контролише кал .

спава џ Како да отера ноћна привиђења2. Трудио се одмах да заборави ноћни доживљај и успео је у томе; у дан је улазио са једва нешто мало недоумице...

МИОДРАГ ЂУРЂЕВИЋ

о

Ра вису и

и