Књижевне новине

ЕСНИК п ВРЕМЕ

= уби “

СЕЋАЊЕ НА ЈЕДНОГ ПЕСНИКА

На дан 1 маја 1943 у 23 часа у Општој жавној ници у Београду издахнуо је песник Раде авина ба јим пријатељима који су предвиђали катастрофу, а и сам потпуно свестан ње, говорио је: „Издржаћу до 1 маја, да умрем на раднички празник“. И заиста, неочекивано за своју последњу одлуку је остварио.

с 5 међу педесетак болесничких постеља ата ТЕ а

све, па и лекаре,

На грудном одељењу др Недељковића,

којима је упутио задње речи: „Опростите ми што сам вас

ноћас узнемирио Ја умирем, са вером 1 а 7 у крајњу победу ' добра и наше ослобођење“, завршио је свој живот.

Уочи смрти предао је пријатељима (са, ј | је да већ покојниму Драгом Марковићу, књижару, Ж. Вукадиновићу, књижевнику, и живим друговима Мих. С. Петрову, сликару.

Миливоју Живановићу,

штину.

Поводом једанаестогодишњице Драмнчеве смрти,

његових посмртних рукописа.

»Модре шуме» из завичаја.

воза од три ватона који су носили

неколико стотина милиона Народне [ банке, приспео сам у Прибој на Лиму, сам, напуштен од својих војничких друтова, уморан н гладан, али изнад свега нотичитен до најдубљег бола и тотово сломљене душе.

Прехладна атрилска киша сипала је над романтичном касабом, над којом су се надвијали дивљи брегови, обрасљи јеловом тором. На станици је стајала гомила покислих, прозеблих п гладних војника. Касније сам сазнао да су целу ноћ ту провели, очекујући да се њихове старешине смилују и разделе им славину која се налазила у вагонима на споредном колосеку, Колико ми се чини сланина је остала нетакнута у вагонима да дочека непријатеља, а наши нзмучени војници, по ртаром обичају, разбегли се најзад по бреговима, свак на своју страну, тладни, боси, јадпи и жалосни, препуштени својим злим судбинама у најцрњим данима наше народне тратедије,

први познаник кога сам срео био је седи мајор Вемић, у свом сивом грађанском оделу. им тај ме сусрет толико узбудио, да нисам могао издржати да се не заплачем. Поташлао ме по рамену м окуражио ме, говорећи како човек мора све у животу да поднесе. У исти мах саоплитио ми је и тужну новост о капитулацији натих армија.

— илузорно је сада ма куда бежати, — наставио је, објашњавајући ми како је Подгорица већ у италијанским рукама, — Заокружени смо са свих страна м крај је нашој домовини, мој драги драинац, — изговорио ми је и у тај мах су му се очи замаглиле,

Последње њетове речи толико су на мене деловале, да нисам могао више ништа да изустим. Одатле до хотела нисам могао више да зауставим бујицу суза која ми је запљускивала. очи. дДакле, сада је крај свему, свим МОЈИМ плановима и педама, овде у му, мислио сам немајући свести да се помирим са тим да се већ налазим У туђини (у м без отаџбине.

· Тај понижавајући осећај, који човека срозава у блато, не бих пожелео ником живом на свету. .

· Неки келнер, који ме познао, донесе ми чај за који се не сећам да сам га уопште поручио. Обесио је мој покисли шињел и француски трометни карабин, који сам примио као нишавмија на митраљезу у мојој 628 противавионској митраљеској чети умесхо револвера и склонио У угао.

— Овде се налази пола

Заиста, у тај час журно еликар. Пољубисмо се.

четврт сата касније сликар Кумрић, који беше дошао из црне Горе, објашњавао ми је незадовољство Црногораца.

сузе су ми капале у чај. Необјашњиви бол натонио ме на женску слабост, мене, који се не бих заплакао да ме секу на комаде. Кроз главу су ми пролетеле муњевитом брзином фантастичне комбинације. Једно ми је било само јасно: по сваку цену да се жив не предам Немцима у руке. .

Онда је настала формална експлозија нерава: он је причао, а моје згрчене усне нису могле ни једну реч да му узврате.

Кумрић је био у друштву некот младог сликара, ге којим је кренуо колима за Београд, ма да још Немци нису били ститти ни у Прибој... Растали смо се без речи... Ја не знам да ли је ститао на циљ, или су га Немци успут одвели У

неки „латер“.

Резигнирано као ведрина после кише. на коју страну

р А ДАН паше срамне капитулације, | у кишовито јутро, на степеницама

Ђеограда. ми приђе Кумрић,

јој души, размишљао сам о томе где и ла кренем. У дну душе прекоревао сам себе што пе остадох у Врњачкој Бањи, где ми већ неки тријатељи им познакици предочаваше катастрофу. Од свега је било најбоље још 9 априла У поноћ да сам остао у Блацу, мом родном месту, де не свратих да видим ни своју родну кућу. Али ја сам хтео да идем до краја са народом, верујући да Ђе се наћи још негде неко који ће та прихватити и повести. Од свега, разочарење у ту веру највише ме тиштало, војници су илтли сами без команде, а и сам сам лутао са својом јединицом као гуска по матли, од града до града, да је нигде не нађем. |

Пртежи на овој страни од Рада Драинца. из јелног

писаног 1928 тодине

члану Југословенског драмског позоришта и М. М. Пешићу, књижевнику, своју заостав-

ја. „Књижевне новине“ објављују одломак из Дневника, један чланак писан 1937, песму (У оригиналу без наслова) и два цртежа

овој касаби ва Ли-

У чаџ час ми прилази група омладинаца, средњошколаца, међу којима је био чак и ђак богословије. Један од њих објашњава како су ме препознали и сада очекују од мене да их поведем у Црну Гору. Наравно, они су без оружја, али је довољан само мој карабин, Узалуд им говорим да су Џодгорицу заузели Мталијани и објашњавам им остале тешкоће, они не одустају од своје намере. Показујем им ноте натекле у цокулама: на вежби сам још од марта месеца; објашњавам да се не може ни пробити кроз немачко-италијански ламац у Албанији за Грчку, априорно им подвлачим да је можда и Трчка већ капитулирала; оним се не слажу са мојим разлозима и остају при лдонесеној одљуши да крену за Црну Гору, а слатле тооред Јадранског Мора за Грчку.

Неколико пута се растајемо, поздрављамо м поново састајемо, И сваки нови сусрет с њима све јасније ми објашњава једно: ако пођем с њима да ћу нестати на сред пута, на друму или у планини, Најзад доносим одлуку, да се жив Немцима не предајем, али док се не одморим не моту никуд поћи. Омладинци, окуражени овом мојом одлуком, верују ла ћу сутра, мало освежен им окрепљен, можда са њима да кренем. Остатак дана ми протиче у сусретима са новеим познаницима, прилази ми министар н. В.

из

који је био у влади пре пуча од 27 марта и вајка се на горку судсину ммлег народа.

— мајку им њихову, видиш, Драинац, шта учинишце са нашим пародом! А непосредно пред ову катастрофу зове ме принц Павле и каже ми: „Молим те, помози ми да земљу извучемо из пропасти. Нисмо спремни. немамо официре. Народ је разбијен. Ова влада треба да спасе народ“. примио сам његову понуду а остало већ знаш,

Те његове речи ми пролазе кроз уши као фијук ветра. Кад катастрофа избије сви се извињавају да су је бајаги предвиђали.

Ручам за столом у друштву двојице, које искрено говорећи нисам трпео ни у миру и поред којих сам пролазио без поздрава, То су Бошко Богдановић, бивши помоћник министра, Корошца и др Миша Младеновић, злогласни цензор Пресбироа, који је, успут речено, био за-

бранио моју збирку стихова карактеришући је“

„да је против поретка и јавног морала“. Бошко Богдановић ми непрестано обраћа пажњу на трагедију народа, који може да ми послужи као мотив за поезију, не размишљајући о томе, да сличну трагедију би само каменим

ћутањем могао да објасним или немим болом на своме лицу. Међутим, назирем да њега и његовог, сапут-

ника Мишу Младеновића, злогласног цензора, који је измасакрирао нашу јавну реч задњих двадесет година, не дира много народна трагедија. УЗ ручак, прелазењи с тема на тему, тихо ће Бошко Ботдановић занути. Миши младеновићу: , — Море, Мишо, да се пожуримо ми у Београд и да оснујемо један лист што пре. На то ће Миша и не обазирући се на мене: — да, да се пожуримо, јер биће и субвенције, уверавам. Још земља није била ни издахнула, као лешинари помишљају да је черече, Згадио сам се на ручак, присуствујући тим разговорима, које не могу да прећутим; савест ми је сведок да те његове речи дословно репродукујем. - ћ Више се са тим људима, у чијој је глави унапред био скован план о понижавању земље и народа, нисам састајао, и мада смо још два дана провели у Прибоју до

а они

доласка Немаца, ја сам избегавао и бога да им назовем.

Још сам се колебао

куда ћу и како ћу. Ноћ коју сам проспавао у кревету била ме освежила. Ујутру рано кренуо саму потеру за омладинцима који су ми нудили да пођемо за Црну Гору, али их нисам могао наћи, Тек увече, седећи са једном старом госпођом која је била довела две своје . кћери са собом (ова госпођа је причала како спава с кћерима са секиром у руци, јер ако би им Немци шта учинили, она би једног секиром заклала), један од омладинаца ме изазвао у страну, и рече ми да сам се ваљда решио да кренемо сутра на пут. Обећам му да ћу поћи с њима па шта

било.

њизговог ттисма

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ ЧЕТВРТАК 29 АПРИЛ 594

(Прве странице из ратног дневника Рада Драмнца

ПОВОДОМ ДАНА СМРТИ РАДА ДРАИНЦА

Један дан умирања

„Црни дани“)

Те исте вечери приђе ми Б. Б., директор завода за новчанице Народне банке, који се у возу до Прибоја направио да ме не види, вероватно плашећи се да му не тражим новац. У циничној збиљи, пушећи неретвљански духан, који је љубоморно склањао брзо у џеп, он је мислио да сам се успут направио војником из сензације, А ја сам у себи прелиставао младалачка дане, када сам, равно пре двадесет и неколико тодина, с њима друговао у француском лицеју, тињујући потајно у себи на илузију о људима и пријатељима.

Лепа банчина дактилографкиња жоја је пратила два господина директора, у ентлеском тренчкоту, црвених ноктију, затражи ми сапун и мало калодонта, што сам јој одбио љубазно и са пиничним осмехом на уснама.

Није потребно да износим остала тађења на ситне београдске типове који су увече локоли у кафани и на једну бесомучну банду официра којима је била једина дужност по неколико пута да пребројавају огромне примљене паре из касе ондашње Финансиске управе.

Сваки ружан гест, све што ми оку и укусу жије одговарало, стављао сам у досије криваца за народни пораз. Један дротериста који је плаћао чисту кафу двадесет динара учинио ми се, својим разбацивањем нонца, кривцем за трагедију мог народа, исто као и они незајажљиви стари официри који су ждерали гулаше и испијали балоне првењака, док је народна војска зебла на станици, чекајући да јој отворе ватоне са храном.

Дограбио сам пушку и излетео ва пусту улицу, у намери да пуцам на кога првог наиђем. Киша је сипила. Мрак густ као тесто... на врху једног брета горела је ватра као крвава рама. да нису то моји омладинци који верују да можемо изаћи из овог крвавог обруча који нас полако стеже, да нам ребра и кости поломи2..

Те ноћи сам сањао најстрашније снове. А када сам устао и дочекао још један кишни а-

прилски дан, појавио се над лимском долином непријатељски авион, летећи ниско изнад друма, а мало затим затутњаше непријатељски тен-

кови на друму.

пожурили смо сви у школско двориште. Ђило је жалосно гледати како се официри распасују и полажу своје сабље и револвере, и како војска са жаљењем тихо полаже оружје на гомилу испред немачких упртих митраљеза.

Један Немац је изашао из тенка, мн поставивши митраљез на пољани упрт у школско двориште, непрестано је викао, претећи да ће

_ отворити ватру. Одједном пришле су му са у-

лице две лепуткасте госпођице м почеле с њим да кокетирају. Окренуо сам пажњу кљижевнику и резервном мајору Ради Веснићу на ту сцену, кладећи се да су то оне две кћери госпође др-

варског трговца, која је са секиром у руци спа~“

вала поред њих пре две вечери.

Своје бедне капларске звездице сњинуо сам и бацио у олук, затим сам извукао ђачке мачеве са суре крагне пешачке блузе и пришао да положим свој француски трометни карабин.

У себи сам горко помислио: сто пута је боље да сам погинуо но што сам ту срамоту дочекао! Изнад свега мислио сам на омладинце, који можда задоцнише да ме позову, да кренемо у најмучнију слободу. бољу од најлетшета ропства, или одоше без мене, скрханог и немоћнот човека, чије је бекство било уствари један дан умирања. (1941)

(Рад Мих, С. Петрова, гваш)

отилажо

Стихови писани У санаторијуму

„Озрен“, августа 1942 године, које је

песник уочи смрти, предао. Мм. М, Пешићу. Е

Можда је то шума дивљих кестенова Што се зелени косом под пљуском

6 златње киле, Илу само варљива фатаморгата2 Замрежиле се очи од тешких снова,

Те предмете не распознају више

У смирају летњег дама.

Кревет је у зисини трозора Који се никлко не затвара као

у ни рана 9 грудима мојим А треко балкона та дивна зелена гора, Опомиње ме да још постојим...

А касно у ноћ, кад се небом златни осмеси развеју Шума потамни као црно платно, Тада се бледе ц уморне руке моје душе дуго греју На топлој светлости ћуног месеца као сребрно платно.

Често се магље спусте на мокро дрвеће Као модар свилени вео. И чини се да никада више неће Престати килша, зито лије сву ноћ

и, дан цео.

Кад најзад престање да жубори ољук 3 од лим И над земљом зора затегне љук сив, Тада ме стари познаник, цврчак, тод трозорижа, Затита тихо да ли сам још жив.

Преко дама, подно шуме, у модрој семим Модру траву мршаво магаре тасе.

Ноћ се ближи. На небу златни веним, Угасла сунца. А оно и даље пасе...

Све више се шума модри жао августовска ноћ, Уморио сам се да бдим. Шта, је било ч шта ли ће доћ, Можда већ одавно мртав у своме сну у стаћ Р са Тек знам, када се ц задње мисли тогасе Јесење јутро заблистаће као последњи - венит, Моје ће тело одвући тада магаре " аито мртви траву пасе

Подно шуме у модрој сенци.

Р, ДРАИНАЦ

Размишљања о уметности

(Необјављени чланак из 1937 године)

ИЈЕ то немоћ схватања једне нове светлости која обасипа наш хаотични век, још мање је то декадентска засићеност литерарним дрогама које, У неукусним ампулама, сервирају са-

времени кабинетски алхемичари, рекламирани на последњим страницама дневних листова, Баш због тога што ми је све и сувише јасно, дође ми да узвикнем, не без извесне горчине разума н срца, као Хисмансов јунак на романа. „А Вероџга“: „Боже мој! боже мој! како постоји мало књига које се могу пропитати“... Наших, југословенских књига!

Сећам се како сам једне кишне ноћи, пре неколико година, у једној страховитој осамљеној улици Београда, при читању једног Јакобзеновог романа, био дошао до извесног сазнања, да човекова срећа не зависи само од оног материјалног за којим он грчевито жуди, но да његову душу, из тиусобе тела, уздижу у недохватне сфере неки осећаји који се никаквом пеихопатологијом не могу дефивисати. Први ут, откад сам почео да жваћем речи и помоћу њих да долазим до извесних открића, живот ми се учинио много комшти-

кованијим од свих. орећних закључака о њему.

Отада, а можда до краја свога живота, нећу заборавити речи Анре Жида, да су најнесрећњије баш. оне књиге које праве закључке. а

„То су оне које у првом реду највише задовољавају публику; али на крају двадесет година закључак увиштава књигу“.

Не ласкам себи да пишем за вечност. ТУ веру препуштам хумористима нашег трагим= пог века. Једно је, међутим, сасвим. искрено: вене неголи ма који савремени писац, тра-“ гично сам свестан пролазности свега; наших. дела и књига, нашег бића и ефемерног изгледа ствари. Не умем да пронађем утешан филозофски систем који би затрпао ту стварну јаму очаја, пред којом сви подјелнако заузимамо позе енигматиане сфинге. И можда само због тога стари митови имају већу вред“ ност од савремених пролазних формула.

Исто тако могу потврдити да никад нисам био фататиста, мада мн се ин данас сан причиња најчуднијом еманацијом недефинисаних гасова из нашег тела. Такође, ни трунке вере нисам никад поклањао религиозним фатумима, као Јакобзенов Хјерилд, споредна личност у роману „Мбеја бућпе“, и ја сам схва“

"тио да је атеизам „бесконачно трезан“. Јер

само трезни људи могу да виде праве ликове у огледалу живота.

Све своје напоре, размишљања и сумње, даривао сам пскључиво видљивом свету, често упорно истичући да је натурализам најбли-

(Наставак на четвртој страни)

Хоф