Књижевне новине

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

(Наставак са шесте стране)

ке дубоко доживљава, Његов потез је лак, материја је племенита, а боје „оригиналне. Свим живцима он упија атмосферу · објекта који слика — била то морска плажа класичне инспирације им трагичности или улица у Мостару са крововима зграда од старог злата и кућом у позадини која се чини саграђена од ружичастог шећера. Та атмосфера прерађује се у њему у оригиналну естетску материју и слаже на платно на необично профињен начин без имало позе.

Дулчић конструисао је један оритинални „Дубровник“ од сурих камених коцака-кућа, колористички јако диференсиран, У ком се модерна сликарска _ техника _ ујединила са вјерном, необично дубоко интунраном сликом стародревног Града. Интересатна му је и „Дјевојчица“,

Масле дјелује наивно и у исто вријеме рафинирано. Његове слике пуне су пригушеног шаренила и дјелују декоративно као цртежи за ћилиме. У томе потсјећају на Јоба из његове последње периоде. Од овог разликује се он углавном по томе што његова техника изазивље предоџбу пластичности или кривих плоха, док је Јоб у тим својим стварима планиметричан,

Бранко Ковачевић, сликар из сплитског краја вастањен у Дубровнику, изложио је пејсаже из Ровиња, Пирана, Дубровника и Требиња, рађене са много вјештине замаха, декоративног смисла н реторичности. Акварели Еугена Крстуловића сликани су необичном линеарном техником. То су полихромни цртежи ки-

стом. Његово уље „Тврђава Ловрје+ .

нац“ непотребно је бучна и теа-

трална.

Кћерка Влаха Буковца Јелица Буковац (Цавтат) уложила је много труда у два женска портрета која је изложила,

Вајарски радови распоређени су по читавој изложби. Смјештајући их, излагачи су водили рачуна о сликама објешеним око њих по зидовима, па су негдје постигнути лијепи скупни ефекти.

Жељко Радмиловић открио се на овој изложби као снажан кипарски темпераменат са интензивним _ пластичним доживљајем. Он још тражи свој пут. Креће се у сферама египатског вајарства, због чега његове скулптуре, садрже много архитектуралнога, Необично вјешто третира камен.

Анте Иванишевић израдио је неколико људских ликова пуних музикалног ритма. Хуман и контемплативан, овај вајар од изложбе до изложбе показује сталан напредак, И он вјешто обрађује камен.

Реалистички портрети Петра Ружића представљају снажне пластичне креације. Психологија тих портрета зауставља се на граници духовнога. Марин Студин изложио је једне интересантне „Радне руке“ које се срећно повезују на почетке његова рада од прије много година. Он је израдио и једну „Мајку с дјететом“ у којој интензивно живи дух каменог Загорја далматинског, :

И Иван Мирковић угодно нас је изненадио враћањем старом | свом стилу који је био донио са собом из Прага, а сад га је усавршио и подигао на виши степен, показајући смисао за композицију и елегантне лаке облике.

Првомајска изложба сплитска прећи ће до неколико дана у Дубров-

Ник. К Далматински ликовни умјетници намјеравају да ове године приреде први пут и своју јесенску колективну изложбу. Тај нови јесењи салон сигурно ће имати за посљедицу интенсификацију ликовног живота у Далмацији, '

ХРАНКО СМОДЛАКА

ПРИЧА О ПОЈАСУ ЗЕМЉЕ

живимо на самом .рубу Земље, и гледамо у Свемир, без страха да паднемо. Гарнитура по гарнитура, забављена љубављу. А онда идемо под саму међу Земље, и сва је Земља у појасу од лијесова. М из лијесова ми опет гледамо Е у Свемир, док не нестанемо у ништа, Е у рахлом рубу Земље, која увијек гледа у далека сусједства.

МИЛИВОЈ СЛАВИЧЕК

Вајарски старт " Матије Вуковића

ледао сам људе који су сврнули на вајарску изложбу Ма-

тије , Вуковића, она два-три лица која су, у шетњи калемегданским стазама, можда сасвим

Узгред и случајно, за један тренутак, привукла отворена врата павиљона, са видљивим сликама изложбе Боже Илића, па су ти такви пролазници, онда „када су већ ту, у великој сали, скренули м у малу дворану, где је један сасвим млад човек, још ученик, незапажен и, како ми се чини, ниу штампи која прати ликовни живот непоменут, изложио двадесетак фигура, мањих и већих гипсаних или земљаних маса „из којих бије страшна и чудесно мирна снага деформације људских ликова и телеса, снага једне истине и једне аутентичности постојања живих бића која се тек у пластичности (свешћу и руком) моделираног мртвог материјала открива и обелодањује. Опредељивали су се ти пролазници-намерници, очевидно, по мерилу које је већ увелико естетичко, иако из круга мишљења чије се границе задржавају на проверавању спољашње, видљиве верности дела моделу „на процени успелости подражавања. Зато су, оправдано и свом тек дохваћеном првом критериуму доследно,“ одобравајући климали главама над Вуковићевим школским вежбама и скулпторско-техничким студијама а мрштили се пред сведочанствима младићевог стремљења ослобођењу личног животног интензитета и интуитивне -сензибилности за материјал који се маштом гоњеној људској руци покорава.

Млади Вуковић је — како чујем до недавно био столар. И у тој, занатлиској делатности је један материјал (дрво) попуштао пред вољом, испољаваном рукама. Али, сетимо се

само оне Марксове мисли: „Писац (уопштимо, слободно и „стваралац, „уметник“ — прим. П; Ст) ниуком

случају не сматра своја дела за средство. Она су циљеви. по себи. Она су тако мало средство за њега самог и за друге, да он жртвује и своју егзистенцију њиховој егзистенцији, кад је то потребно... Насупрот томе, волео бих видети тог кројача код којег сам наручио париски фрак а који ми доноси римску тогу, са објашњењем да она више одговара вечном закону лепоте!" Столара Вуковића замучили су „вечни закони лепоте" и он је повукао животне, практично-дејствене конзеквенце: заменио је занатску делатност по поруџбини делатношћу слободног, уметничког стварања.

Но, шта ћемо сада са лепотом7 Његов „Рањеник", маса људског тела, извијена на десни бок, по свему изгледа, није — леп. Као што одроњено _ брдо клизи незадрживо на скупу пругу Горског Котара, као што водена "маса. нијагарског водопада, дебели, меснати слап воде чији се милиони слепљених честица сурвавају огромном брзином у понор, са привидом мирног стојања, одлази у неповрат, тако се и маса људског меса у Вуковићевом „Рањенику", преко испупченог слапа леђне површине, стуштила ка отежалој глави, оловно налеглој на подлогу, која гравитацији масе у'падању супротставља непробојност и тврдоћу тла, магновени кра) сваком слободном кретању. Или, друти вајарски рад овог стихијно. снажног почетника: „А с". Није реч, наравно, о хроматски сниженом тзв. „нормалном“ тону, већ о шампиону, 0 олимпијском или неком другом триумфатору агонистичког такмичења, када је оно завршено, када је ловорсв венац оплетен и победничко крунисање, као ритуал слављења тореадора са шпанских корида, већ извршено. Ровашено, снагом победе изнакажено тело триумфатора почива, одмара се, показује се, блиста у свој велелепности физичких руина и дроњака који за славом, за победом, за ефемерношћу успеха остају да бледо блистају у варљивој прикази привидне напро= лазности, у слави временски непредвиђене и непредвидљиве пролазности. И асиметрија чеоних костију тог спортског првака у тренутку пасиве постојања као равнодушног показивања, са страшном избочином десне настрешнице ока, величанствено сручене „У индиферентно егзистирање масе носа, им дубока јама улегнућа леве стране грудног коша, опуштеног у чисто неактивно постојање, и безобзирно-бесциљна избочина грудне кости, са мускулатуром која надире из унутарњег потенцијала свог атлетског стадиума развића — све је ту тлорификација телесне масе са свима њеним скривеним _потенцијама, енергетским

:

_ 1. Ш

ГРАД МИКЕНА, ПОГЛЕД

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ х ЧЕТВРТАК 17 ЈУН 1954

.

он не филозофира,

стремљењима, Најзад, Вуковићев Акт жене, са пластично разрешеним потенцијама вратних пуздри, које затеже ослонац на леву ногу а из чега опет настаје асиметрично ђЂикљање мускулатуре супротне, десне стране трбуха — какво је тек то превазилажење, какво спонтано осавремењавање античког мира у телесима боговске доколице идеала сред робовласничког поретка Фидијиног и Праксителовог прекрасног, минулог, за увек изгубљеног света, какво актуализирање скулптуралне препотенције барокног доба!

Млади вајар не психологизира, не бави се данас јаловом драматургијом моделиране масе, не спотиче се ни о алеторику ни о могућу симболику обрађиваног предмета. Он не размишља о неком унутарњем животу фигура које је одабрао за конкретне теме. Важи за ту примарност и специфичност стваралачког напона ликовног уметника један непрецизни израз: скулпторски мисли. Млади“ Вуковић заиста вајарски „мисли“. Но, срећом, већ интуитивно сазнаје, испуњен је непосредним појимањем интензитета живота, јер је и сам једна интензивна егзистенција, даје одушке напонима свог интензивног егзистирања, ослобађањем потенцијалних енергија људског тела као вајарски стваралачког градива и, пошто су у његовој младалачкој личности све стихије искустава доба У којем се и његова незадржива сната потуца, тражећи себи излаза, стреме-

"ћи неодољиво да се пре смрти потро-

ши, он деформацијама телесне масе врши уствари демаскирање, откривање, обелодањивање њених никад сасвим неиживљених и неостварених енергија и потенцијалних напона. Лепота у уметности (можда је нешто другачија ствар са лепотом У природи) никад и није била ништа друго до интензитет, до унутарња динамика објективног постојања материје у најразноврснијим видовима, интензитет који уметник уобличава у конкретна изражајна средства свогуметничког _ језика, интензитет који прималац уметничког дела прихвата као стимулус за ослобођење сопственог животног интензитета. деформација, оно што се у пракси подражавалачке естетике и филистарским страхом проткане тенденције идеализирања назива и сматра ружноћом, то је неизбежна компонента дијалектичности лепоте као интензитета живота. И сад, какав ободравајући симптом напретка људске свести: док смо ми старије генерације доспевали до позиција _ преодољевања _ грозничаво унезверене романтике, до поносне неверице, до храбрости за постављање питања о свему на темељу података стварности, до ослобођења од ефемерног заношења, од наркотике илу-

зија, само по скупу цену, уз ломљаву идеала, преко разочарења, очајања, отупелости, резигнације, презира

и цинизма, како већ ко, да тек из тог валпургијског пакла избијемо на светле врхове неке нео-хеленске херојике у суочавању са стварношћу, животна мудрост младића и девојака, када су они уметнички ствараоци, као што је то и млади Вуковић, толика је „да они стартују, крећу у напоре открића, са наших завршних позиција. Не огрешимо се недовољном пажњом о оне који су познали муку и срећу живота као интензитет егзистирања и који су, зато, способни да нам потлуније открију сву комплексност лепоте и уметности, лепоте која надире из вулканског језгра интензитета самог живота!

ПАВЛЕ СТЕФАНОВИЋ

ИЗ ПРИСТАНИШТА

Разговори

5

о архитектури у Атини

олимписки СТУБОВИ. ИСПОД АКРОПОЛА

ДЕЈА састанка и разговора архитеката земаља Источног Медитерана, спонтано изникла на конгресу Међународне уније архитеката у Лисабону 1958 год., као да је била инспирисана напорима зближења трију земаља Балканског саве-

за, остварена је у последњих десет дана месеца маја. Архитекти Трчке, Турске, Израела, Египта, Италије и

Југославије у прекрасном амбијенту класичне земље архитектуре — Грчкој, имали су прилике да се виде, упознају и међусобно обавесте о напорима својих земаља да се извуку из заосталости, да добију један преглед стања архитектуре, материјалног одраза висине животног нивоа, овог прастарог подручја јако разноликог али ипак сродног по менталитету и историским традицијама .

Земље Источног Медитерана међусобно су се допуњавале, њихове културе прожимале како су ћуди историје мењале њихов епицентар. Месопотамију смењује Египат, а на ове културе се надовезује Грчка. Две велике инјекције даје ова земља европском "културном ткиву, хеленистичку и византиску. Са латинском компонентом она је и по трећи пут основ и импулс европске мислености зване Препород.

Развој архитектуре, све до наших дана је уствари пермутација тзв. класичних облика и елемената. Када је наше машинско доба правило своју синтезу, тражило свој архитектонски израз, оно је опет нашло своје основне премисе на класичном тлу Грчке и Блиског Истока. Просторни свој одраз савремена архитектура је нашла у пуристичкој апстрактности кубуса зграда острвских градова Грчког архипелага, а своју смелу атектонску структуру, савремена архитектура је видела отеловљену у дрвету у улицама градова Блиског Истока па и нашег Југа (Скопље, Охрид). Те велике артистичке традиције, испреплетани сноп уплива чији се центар увек померао, заједнички архитектурни принципи високог уметничког домета, јесу заједничка нит која повезује ове различите медитеранске земље. Тај стваралачки дух још је и данас жив у поступку сељака из Косеља код Охрида када гради своју кућу, а извесно класично наслеђе изражено је и у високом струку (као у Палас Атене) сељанке из околине Струге.

Била је срећна замисао одржавања радног дела састанка архитеката У прозрачној Атини, једном велеграду, жестоког саобраћајног пулса, али питоме атмосфере, којом доминира у ЧУДном бледом плаветнилу незаборавна слика Партенона на Акрополису. три радна дана састанка у Атини међутим нису били довољни за један озбиљнији рад. Сувише широко постављена тема разговора: „проблеми урбанизма и архитектуре у земљама Источног Медитерана, велике културне и артистичке традиције“, није се ни током дискусије развила конкретније. Опште констатације о неефикасности градова, о потреби увођења нових концепција, које би могле „створити у нашим градовима амбијент и оквир за одвијање лакшег, пријатнијег и лепшег живота“ су већ одавно познате, а сви рецепти за њихово „оздрављење“ неизводљиви чак иу друштву без приватног власништва над средствима за производњу. Специфичан проблем медитеранских градова, валоризације њихових историских и археолошких целина и проблем уклапања нових објеката у те целине, је међутим сувише уска и конкретна тема за један међународни разговор архитеката. Ипак из поднетих реферата, дискусије а нарочито изложбе, која је тим поводом била свечано 0творена, могла се добити више или мање потпуна слика напора на свладавању заосталости појединих земаља учесница. 'Упадао је у очи аналитички део изложбе архитектуре Израела. Из најпре солидно теоретски простудираног проблема феномена климе, осунчања, паралисања топлоте, која је један неутодан услов живота у Израелу, изведени су закључци који су затим примењени у заснови стана и њиховој групацији. Изложбени паном архитектуре Израела који нису били тако сјај-

' но опремљени, зато су били врло садр-

жајни и показали су велике,и планске напоре, које та земља чини у својој изградњи. ;

; Турска је У својим плановима изнела неке појединачне значајне изведене објекте из Истамбула, Анкаре и Смирне (Ататурков маузолеј, нови молерни хотел у Истамбулу, вилу у Смирни, план урбанизације Истамбула, итд.) У својих осам солидно опремљених планова, више репрезентативног карактера, није се добила једна обухватна слика напора и успеха у изградњи ове земље. Право освежење међутим било је предазање еа пројекцијама о карактеру и урбанистичком уређењу

турских мањих градова. Те су варошице врло срод не ' насељима нашег Југа, јако разноврсне по карактеру и смештају, сликовите у изгледу, очаравајуће у детаљима. из приказаних скица предлота уређења ових градова ви. ди се да су њихови архитекти у великој мери схватили сву деликатност и тежину проблема њихове урбанизације.

Наш део изложбе, са свим на брзину одабран и састављен, није успео" да одрази и прикаже, оно

ше препотентне самообмане о извесној супериорности нашег материјала, брзо су се свеле на реалније гледање. Својим доласком у последњи моменат (због пасоша) једва. да смо добили простора за неколико паноа а“ не баш на најбољем „месту. У саму ноћ пред отварање било је монтирано. неколико паноа . архитректуре. углавном из Београда. и једног паноа културног архитектонског _ наслеђа. Друштво архитеката Хрватске које је своје комплетне паное носило на изложбу, морало је да их остави на царини У Ђевђелији тако да се нису ни појавили у Атини. Сигурно да је оважав начин скоро приватне иницијативе и без потпоре државе утицао на квалитет нашег иступања у туђини

"и да није допринео њеној репрезента-

тивности.

Трчки део изложбе био је међутим далеко најобимнији и најпотпунији. Ова лепа земља са огромном и класичном и новијом архитектонском традицијом, има и своје специфичне проблеме. Најпре уређења и валоризације места, превасходно археолошког значаја, начина експонирања класичних ансамбла, деликатних питања конзервације или рестаурације, проблем усклађења ових археолошких хласичних целина са потребама живота итд. Овим питањима додао се сада и нови акутни проблем обнове потресима порушених градова. Јако је занимљив проблем урбанизације карактеристичних острвских градова, прототипова савременог архитектонског облика, Овај проблем њиховог уређења је отежан неразвијеношћу и ограниченим могућностима даљег развоја њихове привредне основе.

Упада у очи неуједначеност изабраног материјала новије архитектуре Грчке. као; и разнолика обрада паноа. Ноу сваком случају она је успела. да прикаже велике напоре које подузи= ма Грчка у својој изградњи. Модерна. болница у Пиреју, санаторијуми у Ламији и Јањини, школе, хотели у Миконосу или Делфима или Науплији показују једну бригу за подизање стандарда у једном потпуно савременом духу. >

Други део програма састанка архитеката био је испуњен заједничким 0биласком познатих места и амбијената класичне Грчке. На пропутовању пелопонезом где се лепота природе надовезивала на чари остатака старих архитектура упадала је у очи незнатна рестаураторска интервенција, чак и на врло познатим целинама, например Олимпије. Нису видни ни неки посебни консерваторски напори. Ово остављање археолошких целина на миру како су се затекле, може бити да је правилније од неких произвољних рестаурација, од уметног стварања „стаз рот“, од успоставе „ лажног правог“. Више ме је импресионирала огтромност и беспомоћност канелираних џиновских тамбура срозаних стубова Зевсовог храма у Олимпији, према чијој мако сломљеној и лежећој огромности човек је још увек незнатан, него накриво намештени стуб Аполоновот храма у Старом Коринту или малтерна оштрина његових делимично обновљених канелура. Али има нешто од де» застра у стојећем торзу стубова Олимпеона у Атини, део утиска једног окамењеног ужаса, вапаја у небо, немоћног очаја кога сам имао гледајући рус“ шевине нашега Старога Бара.

препуна је мистике тамна монумен-. талност Делфиа. Ово родовско среди“ тиште, центар свегрчке мисли, мистицизирано и у свештеничку хијерархију пренето родовско уређење, одабрало је добро место за своје пророчко пословање са израчунатим политичким циљевима, Сасвим опречног карактера је питома ведрина у светој шуми разба-' цаних остатака спортеко-религиознот ансамбла Олимпије или сунчана пито-

мост Ескулаповог лечилишта ЕпидауГрос. у #

Састанак архитеката земаља Источног ,

Медитерана иако није у потпуности ' могао да нађе своју тему и реши спедцифичну и "деликатну проблематику архитектурне валоризације ових данас заосталих земаља, ипак је у огромној мери допринео зближењу погледа и Упознавању самога сложенога феномена Медитерана, неисцрпног по богатству и разноликости свога културног наслеђа, једне у највећем степену артистичке традиције.

Архитектура Медитерана је и у најновије време у савременој синтези луцидних духова Запада дала не само премисе него и готове чаробне формуле просторног обликовања пе смештаја. Нека и нама, архитектима тог подручја, она послужи за директну синтезу, прављену на лицу места са нашим могућностима и за наше потребе. За овакву еманципацију свести имамо и све материјалне услове,

ЈОВАН КРУНИЋ |

што смо ми желели. На- |

и принциз о