Књижевне новине

ИСТО Ратковић За своју биографију оставио је оскудне податке у карто-

је мртав.

! теци Савеза _ књижевника, Рођен 1908 год. у Бијелом Пољу, завршио _ је београдски _ Филозофски факултет и боравио, углавном као чиновник Министарства иностраних послова, од 1938 до 1945, у Франуској, Египту и Совјетском Савезу. Радио је на литератури од 1923. Саррађивао је у многим листовима и часописима, штампао неколико књига песама, чланака и прозе. Књиге „Мртве рукавице“, „ћутање о књижевности“, „Зорај“, „Невидбог“ и „ДодиРи“ претстављају конкретни резултат његовог пута. У предузећу „Просвета" налази се последњи рукопис Риста Ратковића. И то је све.

На вест о његовој смрти, по ко „зна каквом парадоксу, нисам могао да дођем ни до једне књиге коју је написао. Преврћући последње свеске часописа у којима је сарађивао, у жељи да се сретнем са његовом речју, макар и дневничарски написаном (белешкарио је, од књиге до књиге, као многи) нисам нашао, о шет, ниједан чланак са његовим потписом. Као да смрт не трпи ништа што јој се супротставља и што значи њену негацију.

Ипак, у сећању на његове речи, више од романа „Невидбог“, остали су ми лирски текстови у прози које је писао за свог боравка у Африци. Цудни доживљај Африке. Изгнанички. Мислим да је ту било нечег тамног и тешког, што се доимало као страхотна, кошмарска визија овог, човека залуталог у море песка. Знам

да је то, пре свега; "дна бескрајна.

поворка мртве деце која лутају кроз пустињу. Африка. Да ли је Ратковићу било суђено да после свог поетски топлог, можда нешто неуједначеног, истрзаног „Невидбога“, после тог доживљаја завичајног Санџака, доживи себе најпотпуније у тој пу: стој и пустошној туђини, У Африци» Можда је његова поетска линија, изгубљена у мом несигурном _ памћењу, негде на другој страниг — Не знам. Али кроз језички чист, субјективно непосредни доживљај старог вилајета, који стоји скоро испод сваке експресије овог песника, ево, аветињски пуста, као зла коб наших судбина, јавља се Африка.

Ратковић није изузетак. Судбина песника Диса није завршена. Али он

(

СТАРИ ТЕКС

К и

О КРАЈУ

Монг Сун Фанг упитао „Претпоставимо да што ће поштовати свој живот

ност.“ у „Претпоставимо да хоће

жавање живота. Живот се не здравље тела ње може се каквог смисла има. тости, осећања остају исте од несигурност удова остаје писта. бол земаљских послова остају је човек све то чуо, за сто година доста даље продужити

Монг Суњ Фанг говорио

цићемо се на сечиво мача, ИЛМ

ученику

Ратковић.

је мајстора Јанга ти човек хоће да задобија бесмртност тиме

"да ли се то може прихватити | Онај одговори: „Природни закони ме допуштају бесмрт-

вота, да ли се то може прихватити“ : Онај одговори: „Природни закони не допуштају троду-

одржати брижпом његом. Уосталом: продужавање живота2 Склоности ианескло-

ажо је све то, видео ч доживео: њему је цч тредоста: његов живот.“

је рана, смрт боља. од дугог живота,

Мајстор Јанг му одговори: „Не тако. Човек који већ једмом стоји у животу мора 24 сматрати неважним и тодати му се, посматрати његове жеље очекивати смрт. Када му затим прилази смрт мора и“ њу "да сматра, неважном ' тодати јој се, ·" посматрати шта долази третустити се распадању. Обоје треба сматрати неважнмим, подати се и једном % другом; чему, даљље, оклевање т наглост у том растону времена.“

_ везује, како је умео и колико му се дало, две обале једног истог мора. Везује два рата, две епохе, мали свет родног завичаја и огромну светску пустињу која није могла да се , избегне. У стиховима писаним тамо, у изгнанству, тамним и кртим, прожетим аритмијом којој је Ратковић · интензивно нагињао, осећа се дах ове земље. Санџачки пејзаж чудно се, по ко зна каквој коинциденцији ствари овог пакленог времена, створио да расте тамо, у песку Африке. Хајдучка шума у Сахари, оаза старог, трошног дома у живом песку. Језик Србије у Египту. Из те катастрофе, тог пораза, Ристо Ратковић умео је да изнесе само свежањ, танку свеску стихова и прозног текста. То је мала светлост коју је сачувао од ветрометине дана. Али светлост.

— Не знам колика је стварна вредност свега што је писао. И помишљам, сада, кад тражим његов пуни лик песника у себи, у свом сећању, како се: мало познајемо ми који смо упућени, свакодневним позивом и бригом, један на другога.

Сећам се наших разговора о литератури, Сећам се неслагања. И тога, жако је скоро увек знао пријатељски да говори чак и о стварима које су, код других, умеле да изазову јед и горчину, нетрпељивост. и непријатељство. Сећам се његових рукописа. Увек су то биле свакојаке хартије, понекад испрљане, са дневним забелешкама по маргинама, бројевима телефона, адресама. Као да је писао надохват и где било, Као да није много полагао на то писање које је и њему, сигурно, значило једино оправдање и највишу сврху егзистенције. (У болници, недавно, написао је песму о жеђи, о паници угроженог човека. Под насловом „Луминал", објављена је та песма У овом листу. Зашто би је писао, да не верује у ослобођавајућу моћ речи» Зашто би је писао, тамо, где се пред лицем смрти бришу лепота и смисао сваког заноса») Али више је то податак, мислим, о егзистенцији "писца него 'о њему“ самоме. службеник и бавио се књижевношћу“, Тако је сам о себи забележио у формулару Савеза књижевника. Та слава нашег писца није мимоишла ни' њега. Сада је мртав.

Последња Ратковићева књига #заћи ће у издању „Просвете“. Он неће моћи да је узме у руке. Не знам шта је у тој књизи, њен манускрипт нисам видео. Али знам: читаћу је са свешћу да то није оно највише што је Ристо Ратковић могао да врати овом свету.

19 јуна 1954.

РАД. КОНСТАНТИНОВИЋ

тови

на.

ЖИВОТА

„5

говорио: ч брижно неговати своје тело: 9 У

да продужи трајање свога жи-

може сачувати поштовањем;

давнине до данас, сигурност “ од давнине до данас, радости тч шести од давнине до данас. Ако

како би горко тада било тч је: „Ако ствари тако стоје да

то ћемо лако постићи: бау воду ч ватру.“

Из „Јанг Чу-а“, око, 400 пре нее., приписано Ли Це-у,

Лао Це-а (С немачког превода М. Б)

ЕЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ У ЧЕРЂВРРАК мж јуп ма

„Вио

ВЕН-ШАНГ, (СЛИКА НА А

| САВРЕМЕНА ПРОЗА

СЛОБОДАН ЏУНИЋ

а [о

АПОЉУ је било зелено, му“ шице су зујале испод прозора, на кајсији је гугутала гугутка, цвеће у малом парку било је као живо — јутро се купало у сунцу. Ходником су непрекидно ишле тамо-амо девојке у белом, неке са белим маскама на Уустима, а она што је била у плавом још увек је најмлађа и најлепша, помислих. Кроз ходник, испуњен ваздухом и светлошћу, она је ишла њишући се лако, имала је лаке, црвене сандалице на босим ногама, лепо, дугуљасто лице, да, била је као јутро напољу и није гледала никог. Е

— Причекајте, рече ми, доктор је на спрату горе.

— Она зна да је лепа, рекох човеку из Јабуке.

— Она чува нашу Јелу, рече он. Стално долазим код Јеле а данас сам довео и децу. Докторка ми је одобрила али чекам,

Тако, он је дао многе десетине хиљада да би излечио своју жену, био је из Јабуке, имао содаџиску радњу и већ је продао два ланца добре црне земље, „била је то заиста добра земља“, рече опет, „али, ништа, само да оздрави", но, није је излечио, то га је бринуло, али он се смешио, долази врло често, сада је опет ту, деца су напољу и чекају нестрпљиво да их мајка види, рече, да виде своју мајку. Он није жалио свој новац ни продату земљу, то се видело по његовом лицу, он је имао изборано, али румено и здраво лице и био је висок.

— Једно време три хиљаде плаћао грам пеницилина.

— Стрептомицина, рекох.

— Да, стрептомицина, рече и погледа ме румен од стида. Три хиљаде, али ништа, Само да оздрави наша Јела. Хоће да се пресвуче да би била сасвим чиста када деца уђу. Она само о томе говоре већ неколико дана.

Седео је на столици у зеленом, гледао у мене и видео своју децу, на истим таквим столицама седели смо ја и она жена са великим трбухом и исфлеканим лицем, која је, ћутећи, сањивим погледом с времена на вре-

сам

"ме погледала 'на улазна врата. Човек

из Јабуке носио је непеглано, тамноплаво одело од јевтиног штофа, изгужван и замашћен браон шешир који је вртео немирно у рукама и на ногама плаве, платнене ципеле са белим порубима,

— Хтела бих брже. да стигнем, рече жена, У аутобусу није пријатно. Ох, што га нема» А ви, знате ли

— Не, рекох, не знам најкраћи пут пешице до доле. Ја долазим аутобусом, а сада сам другипут овде. Пешице — не треба да идете.

— А ви, опет код Јеле, рече жена човеку из Јабуке. Стално долазите код Јеле»

— Она је стално ту. Она ће ме пустити, рече човек из Јабуке показујући очима на девојку у плавом,

БОГ ЛИТЕРАТУРЕ

свили НЕПОЗНАТОГ УТОРА ХУ' ВЕКА)

"рила тамосамо не гледајући

добро, ·

"шетајући, рече врло

Али девојка у плавом прође још неколико пута, сада јој лице није било више младо као јутро, помислих, она је сада имала намргођено и забринуто лице, она је стално јуниког, Човек из Јабуке поче да шета оборене главе, онда као да се присети нечег и оде до прозора на балкону, провири кроз отворен прозор сав насмејан, онда се врати, рече: „Тамо је Јела", и седе, заћутавши. Опет прође група жена у белом, оне су тихо разговарале нешто међу собом, тихо су отварале и затварале двокрилна, стаклена врата, а једна од њих рече: „Сада је задња соба; мислим да је у задњој соби", и ја се сетих да је то она мала девојка што сам је долазећи на вратима срео, што сам је најпре замолио да ме пријави. Она је. била мршава, слаба и бледа, и гледала је у мене, ја схватих да то она мени говори (чудно, рекох у себи: од људи такве врсте највише треба очекивати, зашто. сам се уопште обраћао оној у плавом. Али мени се допало да се обратим баш девојци у плавом). Човек устаде пи опет поче да шета, шешир «остави на столици, сада је било четири празне столице, његова Јела се облачила, сигурно ће пустити децу онда када се обуче, рече, сазнадох да се У Јабуку доселио са југоистока Србије (да, То је близу мога краја, помислих, обрадовах се што и овај човек из мога краја има добро лице, тако је, рекох, многи људи из мога краја имају добра лица), али му је детелина коју је покосио остала непокупљена, он се ове године што се тиче земље доброме много не нада, „али, ништа", рече, „деца ће данас видети мајку“.

— Докторка је одобрила, рече. ИМ ви сте сигурни да ће нас пустити, зар не2 Нови вратар нас је једва пустио у круг. Деци забрањују. Али је докторка одобрила.

— Ако се није завадила са својим драганом, хоће, сигурно хоће. А зашто сте се преселили из свога краја, рекох.

Онда смо заједно гледали у плочи-

це које су биле чисте и сјајне као; огледало, плочица је у простору од“

црвених стубова и тепиха на средини ходника до стаклених зидова и терасе било тридесет и шест, увек и само тридесет и шест, ја то проверих неколико пута ходајући, сада је било пет празних столица са зеленим наслонима и седиштима, на једној је још увек седела она жена са исфлеканим лицем и благословеним трбухом и покаткад уморно и полако испружала и савијала ноге (она је носила кратке, беле чарапе и непрекидно је сањиво и намрштено гледала некуда испред себе). Једна жена вирила је кроз прозор на спрату изнад, једва јој се видело лице, болница је чувала свој свечани мир лако су тамо-амо ходале жене у белом, све су ишле врло тихо само би она у плавом, када би прошла, гласно залупила стаклена врата за собом, а једна жена која није била у белом, док смо ја и човек из Јабуке ћутали гласно да би волела дуго да буде болесна само зато да би могла овде да се лечи и да ужива у широком, сунчаном видику који се пружао од шумовитог брежуљка изнад града, у ваздуху тако свежем, у сунцу које се топило по крововима града. Он се осмехну.

— А ви, код Јеле, рече му жена спазивши га. Како јез Па зашто већ не уђете код ње>

— Видео сам је, рече човек из Јабуке, Али чекам да са мном уђу и деца. Довео сам обе ћерке.

— Ви се очигледно не љутите на Јелу што вам није родила синове 2 Овде сви воле синове.

— Ја волим своје ћерке. Никад нисам тражио од Јеле да ми роди сина.

— Идем, полугласно рече жена са исфлеканим лицем, к

Жена одгега полако као пловка усправљене главе, истурена трбуха, она друга жена беше нестала са прозора, сада је ходником пролазило све мање жена, у болници се повећавао мир, човек из Јабуке још једном се врати од Јелиног прозора, он је шапутао нешто безгласно мичући устима, ја нисам могао да разаберем шта је то говорио. Почињао сам да мислим о нечему врло далеком, да, било је прошло неколико дана, дошао сам врло рано и донео у срцу много захвалности која се за минулих неколико дана није никуда расула, јутро је било лепо и ту је захвалност у мени“ потхрањивало, али је сат изнад двокрилних, стаклених врата показивао да сам одавно дошао и да већ дуго чекам, осећао сам да.те захвалности помало почи-

јање _.

! ње у мени да нестаје, ја сам, међутим, упорно хтео да је сачувам, од девојке у плавом више као да није било ни трага ни гласа, али наиђе утом она "мала, слаба девојка са ситним, косим очима, пљоснатим лицем и спљоштеним носем, ја пођох к њој.

— Ништа она не може да уради за вас, рече човек из Јабуке.

— Шта је, још нисте ушли Јеле, рече му девојка у пролазу.

— Видите, пита, рече човек из Јабуке. Очи му поново живахнуше веселошћу, Али ништа она не може, Он се саже и шапну ми поверљиво: „Она жена је плакала, јесте ли видели2“ — Не. Е

— Плакала је. Чекала је мужа да је одведе, а он није дошао, Она долази на прегледе и увек чека мужа да је одведе, али он не долази увек и она онда плаче.

— Ви сте добар човек, рекох му.

— Ту се улази код Јеле, рече 'он весело. (Стајао је поред првих врата

код

у ходнику). Не, ја имам малу, сасвим малу содаџиску радњу, сам разносим _ клакер на колима, и —

њих. Остало ми је још једно јутро земље, пола са детелином. Ако падне киша пропашће ми детелина, Мислите ли да ће да падне киша.

— Докторка је одобрила; па уведите их, рекох нервозно,

— Јесте, али она треба да нас у веде. Она и мене увек уводи. Она чува моју Јелу, нећу преко ње. Само данас да не падне киша... Могу да замислим како ће то да изгледа кад уђемо све троје.,.

Али су његова рамена већ постала опуштена, а са лица му је нестајао онај ранији осмех. Ходником би прошла понека жена и не гледајући У нас, све су оне знале да о нама неко води бригу и ишле су за својим пословима, жена са исфлеканим лицем давно је већ била однела своје сузе у очима, на њу нисам ни мислио, своју захвалност држао сам обема рукама да ми не побегне, мислио сам о Јели, „каква ли је та Јела“, рекох у себи, :

8вод! ено је; рече“:

Један млади човек мојих година, само мало виши, у браон оделу и са лепо испегланом кошуљом и машном, плакао је безгласно идући ходником. Иза њега ишао је старији човек обучен у црно, у белој кошу-

љи, беле косе и гологлав, и говорио му нешто сасвим тихо. Одвојено од њих, али одмах за њима, ишла је

девојка у плавом са још једном другом, обе су на рукама носиле по једно повијено, тек рођено дете. Једно дете је плакало, друго је било мирно, иза њих ишао је мој доктор.

— Немој да разговараш с реповима, рекох човеку из Јабуке. Питај овог доктора... .

— Не, рече. Она чува моју Јелу. Чекаћу је. Сада се некоме родило дете. Она носи дете, видите, сасвим мало дете.

— Опростите, рече мој доктор. А ви, опет код Јелез

— Ту су ми обе ћерке, Чекају да виде своју мајку, да их мајка видН,

Сунце се топило по крововима града, мушице су зујале испод прозора, на кајсију однекуд опет паде гугутка, цвеће у малом парку било је као живо, дан се купао у сунцу.

Ново женско име у америчкој приповеци

пре извесног времена њујоршка издавачка кућа „Путнам“ била је расписала конкурс за најбољу уметничку прозу. Право учешћа на том конкурсу имали су само студенти. Награда од 2.000 долара додељена је студенткињи Универзитета Северне Каролине Дорис Бетс, за њену књигу приповедака — „Тихи устанак“.

Иако почетница, Дорис Бетс је, према једногласном мишљењу критике, створила приповетке које се приближују најбољем што је дато у овом жанру америчке савремене књижевности. Њен стил је, каже критичар Орвил Прескот, изванредно сугестиван, а њено познавање живота не ограничава се на њену генерацију или на само један социјални слој. Она подједнако бриљантно пише о деци и старцима, о фабричким радницима, методистичким · свештеницима, · акционарима, Црнцима и плантажерима,

Под извесним занатским упливом Фрокнера, Хемингвеја и Колдвела, она је ипак успела да остане своја, и да никота не подражава. Већина њених приповедака, мада се по атмосфери и фабули оштро разликују, почива на једној основној теми. То је индивидуални свет идеја као сметња у <аобраћању међу људима.