Књижевне новине

ПРИКАЗИ КЊИГА

РОМАН

Десанке Максимовић

(ОТВОРЕН ПРОЗОР“, ИЗДАЊЕ „МИНЕРВЕ“, СУБОТИЦА, 1954)

РВИ контакт са овом књи-

гом не делује баш охра-

брујуће. Сам њен почетак;

„И тога јутра новине су

писале о студентским де-

монстрацијама. Доктор Жарковић,

професор и специјалиста за плућне

болести, брзо је прелетео погледом

преко наслова и устао иза стола 0-

смехнувши се благонаклоно: Младост". Сам тај почетак, са свим оним што му непосредно следује, ма како пристојио, уљудно написан био, не крије у себи никакве потенцијалне акценте који би вам обећавали да имате пред собом дело од посебне песничке вредности, дело оригинално У изразу, аутентично у стилу на начин и у стелену који би му давали карактер и чар новине. Осећате, напротив, да се ради о делу које ће да вас поведе стазама већ пређеним, испитаним, о делу које се креће у кругу већ познатог, сналази у границама већ освојеног. Осећате стару школу, укратко, и то је оно што вас, бар у први мах, одбија, што чини да са извесном резервом приступите његовом даљем читању.

Треба, дакле, једно време док се не навикнете на ову књигу. Један, дужи или краћи, период навике, пристајања, Треба прочитати двадесет, тридесет, можда и педесет страница њеног текста док се не помирите са начином којим је писано, док не почнете да је усваја: те не кроз оно шта она није већ кроз оно шта јесте. Онда, а да ни са. ми нисте приметилу како је до тога дошло, осећате да сте већ толико ушли у њу, саживели се толико са ликовима и догађајима које вам описује да не бисте више могли да је оставите, Наравно, онај првобитни утисак да немате пред собом дело од најбоље уметничке расе неће ни сада да вас напусти; још увек ћете наћи довољно разлога да јој чините нове приговоре, у овом или оном смислу, Али осећај симпатије, ангажованости за њу све више преовлађује. Не само због релативног пораста њених стилских квалитета (неке партије су скоро сасвим — прихватљиве) него, и пре свега, због њених садржајних, идејних вредности. Због њеног хуманог потекста. Због њеног племенитог смисла. Због једне спонтане, помало можда наивне, али топле, али пријатне да се чује вере у човека, у прогрес, у победу добра над злом.

Роман Десанке Максимовић има за тему борбу против једног великог друштвеног зла, против једне опаке болести. Он износи судбину неколицине људи који су, као здравствени

радници или Као болесници, имали прилике да осете сву пустошност туберкулозе, њено разорно дејство

на организам како појединца тако и целог друштва. Ту је, с једне стране, група: лекара — _ фтизиолога са доктором Стефановићем на челу; с друге стране, група њихових пацијената у којој својим појавама доминирају две девојке, једна млада же-

друштво може успешно са тим злом понети. То и јесте отворен прозор.

„Отворен прозор" је, дакле, роман са тезом. Са јасно истакнутом, подвученом, скоро опипљивом тезом. Ако је веровати старој максими да свако пренаглашено инсистирање на једној идеји значи минус за. респективно уметничко дело онда би роман Десанке Максимовић морао у том погледу да отрпи сасвим осетан приговор, Не тврдећи, разуме се, супротно, налазим, ипак, да то није таКав недостатак преко кога не би могло да се пређе. Има дела која по самој својој природи, по субјективној побуди којом су потстакнута, морају да буду тенденциозна, утилитарна. То су она дела у чијој основи лежи један етички постулат, дела која хоће да поуче, да убеде. Излажући се (свесно) опасности да буду прихваћена са једном резервом, она не елиминишу себе априори из сфере уметничке. Све је, на крају, ипак само једна релативност — све, изузев уметничке форме. Само она, форма, може да се прецењује по колико толико стабилним, „апсолутним" мерилима. Не замеримо, зато, овој књизи што је показала мало

више ревности у одбрани једне моралне тезе; замеримо јој само што у том свом настојању није довољно

показала

списатељске — спретности;

ДЕСАНКА МАСИУО ЉИГ

што није оплођена довољно аутентичним стилским акцентима; што је стереотипно, више него што би то смело да буде.

Г. ВУЧКОВИЋ

| __ЧМЕТРДЕСЕТ ГОДИНА Апстрактно у

Тућотте езф цп апшта! всотешаџе, АМЕРЕЕ ОЗЕМКАМТ

ОЖДА ће се многима учинити да време брзо пролази, — у првом реду онима који га немају много за собом, — ако утврдимо да се

испунило скоро пола века од појаве

„једне уметности коју су њени твор-

ци, несвесни опасности којој су нас изложили, назвали апстрактном. Ова је уметност доживела ту славу (у последње време не тако ретку), да буде осуђена пре него што су је људи разумели, и та је чињеница била довољна да јој осигура трајну популарност. Било би можда излишно да се данас враћамо на то давно прохујало романтично доба немачког експресионизма, да се апстрактна уметност није поново јавила код нас, са оним истим задоцњењем са којим стижу боце снабдевене писмима бродоломника, и да није без потребе узнемирила духове склоне оптичким документацијама. .

Теоретски, апстрактна уметност је настала око 1912, када су Васил Кандински и Франц Марк издали први број своје чувене ревије: „Плави јахач“; уистини, прва апстрактна слика појавила се још 1909, када је Франсис Пикабија изложио свој дкварел „Каучук“. Ова слика, искључивши одлучно фигуралност, није имала само за циљ да интервенише у смислу спиритуализације материје, већ да постигне аутономију у ликовној сензибилности, Такве су идеје сазревале на више страна, праћене јаким отпором према победоносном походу младог кубизма: Маљевић са својим „супрематизмом“ у Русији, Робер Делоне у Француској, Паул Кле у Немачкој. Какав су карактер имала ова настојања у својим најмлађим данима, можда ћемо најбоље утврдити, — како се то често ради, ако изврнемо тенденције једне супротне школе: у то је време кубиста Хуан Грис изјавио „..ја желим да учиним стварним оно што је апстрактно, ја идем од општег ка појединачном“, Ако су творци нефигуралног сликарства настојали да од стварног начине апстрактно, и да од појединачног пођу ка општем, они су, силом прилика, морали да крену од геометриске форме ка боји. Путеви су били малобројни али различити, Делоне је пошао најкраћим, — од фовиста, Пророк и вођа апстрактног сликарства, Васил Кандински, _изабрао је много дужи, — и много поучнији: он је кренуо од импресиониста. Можда је зато његова философија била тако неодређена д палета тако јасна.

Важно је, пре свега, знати да су постулати апстрактне уметности били претежно пенхолошки,. Од тренутка када су импресионисти открили да у природи није све пиктурално и да је редукција на естетске елементе не само неопходна већ и могућа, могло се с правом очекивати да ће доћи време када ће ти елементи, без 06зира на њихов карактер и порекло, бити компоновани слободно, као што се слободно компонује музика чији основни елементи, звуци, нису не-

Војничко гробље у Солуну

Прекрила Зејтинлик птица јата сура, јата орлова ц кондора ч крагуја, ч стоје непомична, развијених крила, као да чх је ледена некаква бура

ужасом скаменила.

То нису крагуји, већ крстови војника

посредно везани за своје природне изворе. У чему су се ти естетски елементи претежно садржавали, то је било питање које су себи поставили, — и покушали да на њега одговоре, — сви они сликарски правци настали после Сезана и за време постимпресиониста Гогена и Ван Гога. Већ од првих корака експресионизма, у центру пажње нису само чисто ликовни проблеми, већ и човек са својим интимним друштвеним животом. Постало је важно не само шта материја нуди нашем сазнању, већ и како наша сензибилност преиначава дејство материје. До тога времена јединствено и једнодушно, сликарство се одједном разилази У два грубо подвучена правца: према рудиментарној форми материје и према психолошкој експресији боје. Било би можда пренагљено да без осећања за границе супротставимо кубизам и пуризам фовизму и експресионизму, али је чињеница да су Брак и Пикасо тражили суштину форме у колориту са исто толико скромних успеха као што су Матис Или Шагал покушали да колоритом фиксирају варљиве облике природе.

Из ове се нестабилности могло У“ даљити само стазама лирике или мнстицизма: према геометрији или апстракцијама. Кандински, тај даровити руски економиста који је изненада постао још даровитији немачки сликар, био је по своме укусу и. нагону експресиониста. Можда неће бити сувишно да узгред напоменемо да је у његовом развитку имао удела н један наш човек, Словенац Антон Ажбе, који је управљао једном сликарском школом у Минхену. Он је васпитао још једног даровитог словенског колористу, Алексеја Јављенског, који је за немачке нефигуралне сликаре био оно што Жерико за Делакроа. Улазећи веома борбено у експресионизам, Кандински је избацио следећу паролу: „Форма је спољашњи израз унутрашњег садржаја. Форму ствара неопходност. Не постоји питање форме у принципу“, За онога који једног сликара зна не само да гледа већ и да чита, и који ће реч форма заменити са речју материја, за њега ће бити јасно да се иза ових мисли крије једна нематеријалистичка философија, нека врста _ мистичког, _киркегардовског идеализма који је свој најближи из-

АПСТРАКТНОГ СЛИКАРС:

ХУАН ГРИС: МРТВА ПРИРОДА

ВА — |

нашао у самом наслову про-

раз грамског сликаревог списа; „О спиритуалном у уметности“.

Да не би били дуго у заблуди

што се природе и циљева ове философије тиче, саслушајмо само шта каже пријатељ Кандинског, његов најближи сарадник на „Плавом јахачу“, Франц Марк: „Ми се боримо за чисту мисао, за један свет у коме ће чиста мисао бити створена и речена а да не изгуби своју чистоту... Колико се дивимо апостолима првобитног хришћанства који су у хучној буци онога времена налазили снаге за унутрашњу тишину. Ми се молимо за ту тишину и тежимо ка њој. Дух руши бедеме. Мистика се буди у душама а са њом и прастари елементи уметности,...“,

Литература, која је у доба Бодлера пристала да сарађује на прогресу уметности, учинила је после тога ве ома много да ова западне у тешко+ ће. Код Кандинског и његових једно“ мишљеника наћи ћемо одјеке многих идеја које су, преко Ничеа, Бергсона, Вајнингера и Фројда, постале нека тање по свету друштвених апстракција, Програмски, то је био крајње непријатељски став према материјализму. Они су свој покрет сасвим искрено, — јер политичка иронија у сликарству делује као чисти Ккич, назвали знаком распадања материјалистичког и бездушног света ХЛ века, рушењем оних материјалистичких упоришта који су сматрани као необориви, а у исто време знаком изграђивања духовног света ХХ века, који се (по њима) већ тада, тј. 1914, манифестује п отелотворује У снажним, изразитим и одређеним облицима,

У предвечерје великог обрачуна међу народима, кад је материјализам итекако ударио по глави теоретичаре и занешењаке, Марк је патетично узвикнуо: „Ми супротстављамо великим столећима једно не“. Две године доцније он је пао на Вердену као једна од трагичних жртава времена када се Еуклиду, Њутну и Ајнштајну могло рећи: Не!, али се пред рушилачким бесом Вилхелмовског милитаризма шапутало: Да!

Кандински је прешао из теорије на праксу са изванредно темељитим познавањем горућих ликовних проблема. Он је, наравно, био безусловно за редукцију естетских елемената, за сажимање у битно, — чак је на томе изградио цео свој ли+ ковни поступак, — али са изричитим уверавањем да „уметничко, све-

на и двоје деце. Живот протагониста једне и друге групе дат у њиховим узајамним односима, кроз аспекат њиховог судара са болешћу, а затим и на плану њихових личних преоку-

пација, љубавних и породичних углавном. Напори једних и других да превладају, да победе зло на које су, силом својих професија и својих

што чекају име да им ко помене; то нису крстови, већ птице расптете, већ јата вечно спремна да узлете

ч збаце са себе тај мир тихоноги тежци него стење.

дено на минимум, може најснажније _ деловати = само као апстракција“, јер „ако се предметно сведе на минимум, оно може деловати као ствар

' но само у апстракцији“. Овај свет, по њему, није ништа друго већ ко-

То нису птице, већ крстови војника. Ја читам тихо, па јаче ч јаче, гласом порушеним као кад се кука:

физичких предиспозиција упућени; Обвезник Стојан Лизу из Галичника, : ) тешкоће на које при томе наилазе, жатлар Воја Петровић из Бранковине, –МОбукоји делује ИсКЉИЕ тешкоће не само материјалне него и Михајло Тијанић, редов десетог тука. КЕ Ма 5 а спиритуалне _ природе: поред недо- постаје ВА а РЕЕ

То нису кондори, већ белези војника,

вољне помоћи од стране државе (јер Ја читам ц скидам са њих смрти чи

догађаји падају у предратно доба) се све ово преведе на

језик сликарства, то зна-

— недовољна ангажованост самих Жањ Тенегал, Вилјам Џим, Кофи Беко, чи да треба облик, као појединаца, поред беде — – предра- Бугеја, Рамамјата, Моло Тараоре, и а осебинћ

у 1 испод шљунка врелог, дубоко, 5 5 суда. Али, изузимајући две смрти, ц чини, ми се У РЕПРЕАС ОКО материје свести на крај-

ј 2080 Ини. : чују се пригушенми раз ри њини њу меру да би боја, као

носилац душевног распо-

једну вољну и једну невољну, све ипак без неких тежих потреса. Јер

; М ћ птице изнад мо зло, макако моћно било, бива на кра ИЕ те +, прчЕ ар : КЕ Р ложења, добила препју побеђено, ако не баш у конкрет- то “ оре м тиљаде кондора; у МУВОТар 45 ВДААИЛ ном, бар У ЗНА ом смислу. Бар машемо тим са земље ја ч кипариси Наравно да тиме форма у перспективи, Важно је само да су етворене у тује. МЕРА СОЈ УВЕРИ ч нарикаме древне пр р у ту) природу и своју прво-

људи дошли до сазнања да се једи' но удруженом вољом, несебичним залагањем и сузбијањем сваке предрасуде да је срамно бити болестан

4 | у

битну намену, и ако се икада пожалимо на не(Наставак на петој страни)

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ.

ПАУЛ КЛЕ: КЛОВН З

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 29 ЈУЛ 1954