Књижевне новине

РОВИК.

(Наставак са дтр, 4)

Маг 4 КЕ скровите прилазе. 5 2 је само тренутна обма на; из воденог удегнућа истрчавају три жене у црним веловима и трчећим, очајничким ходом пењу се узбрдо. Торањ застаје, Жене прилазе једној и другој степеници, машу рукама са великом доказном снагом и бусају се у прса насупрот потпуној мирноћи тесаног камена, Али ни ка: а мир паре а који се пред њих износе, оба камена решавају да узму неки узбудљиви облик; истежу се, би и линију груди и тр28; руке не могу да постигву, те личе на манекене отиснуте у живот. Три жене користе заузетост камених пратилаца и приближавају се торњу, грле га страсно и кришом га уверавају у нешто, као да он још увек има слободу одлуке. Затим, ствар је наизглед уређена, жене откривају лице и са захвалном „тримасом клањају се каменим пратиоцима. Они, иако збуњени за тренутак, очевидно нису променили своЈу одлуку, јер поново гурају торањ ка мору и сахрану која им је дата у задатак, намеравају савесно да изврше, Жене су тиме запањене, освет нички бесне као да су преварене, бију песницама по ваздуху, коленима подупиру врх торња не би ли га зауставиле и јаучу дуго, без прекида, као да им није потребно да узму дах, као да су ветар. Али мистерије неисцрпности њихових плућа објасни се убрзо; њих има много. Горе, на мермерној празнини степеништа појавило се десет девојака, кратке косе, очију црних и преплашених као у птица ујесен и певају, "певају један једини тон запомагања. Запомагање утФими: оне дрхте. „Два камена који су у својој наивности узели облик грудног коша, ви ше не могу бити сасвим равноду“ шни и надмоћни. Великим мМисаоним напором они покушавају да уз му у обзир разлоге срца и разлоге плача и разлоте грљења. Они се згле дају, дају немуште знаке један другом, а како од удова имају само рамена, сви се њихови знаци своде на слегање раменима. Жене то виде и чупају косе. Али камени облици су нашли једно решење: својом тајном моћи они усправљају торањ, односно његову сенку, — глас девојачког хора се диже до усјићења — и хоће да га тако устобоченог сахране у море, као мртваца на ногама да закопају, верујући да је цео заплет у томе. И женама је овај начин изгледа мање жалостан, оне се придружују спровођењу покојне сенке, коју је сад теже носити и одржати У равнотежи,

Загазили су у море хладно, Песме опет постају жалосне, жене већ газе воду до колена. Дрвеће зимзелено на обали је посивело. Торањ тоне све дубље и дубље како га његови носиоци вуку даље ка пучини. Али оба камена су брзо увидели да су погрешили што су и најмање попустили разлозима срца. Сахрана не може да се тад обави до краја. Море, за које се увек мисли да му је дубина безмерна и да може прогутати све што се роди и створи на земљи, показало се да није довољно дубоко да прогута један торањ, једну једину усправну сенку, јер врх те сенке стрчи непрекидно над 80дом иако му темељ тоне све дубље. Шиљати врх кружи по мору као пло веће острво, док сви његови пратигоци гамижу већ по дубоком дну, неми и глуви и сахрањени, он обасјан хладном светлошћу чека над пучини ном нову плиму живота која ће га вратити на земљу, на његово место, у његову славу пролећа.

ТРЕНУТАК

Хитали смо доле на трг да стигнемо на време, био је последњи минут пред лолазак аутобуса а нисмо смели да закаснимо данас у Пулу. Али аутобуса још не беше. На кеју стали смо на једно неодређено ме сто и чекали. :

Претстава је завршена, било је ја"сно и неки мир се уливао у мене заједно с топлим жутим сунцем, те спо којно, као да сам добро обавио неки посао, зажмурим _лишем према зрацима. Не мислити. Безбрижно. Шуштале су распете мреже крај уха што се суше и море под ногама пљескало је својим шапицама о рапава леђа камена. Али жмурећи, прогледам друкчије црвеним жаром сунца који ми се пробије кроз ткиво капка до свести и угледам поново парцеле дрвећа на мору и гљивасте кровове и девојке. Све устаде предамном, несаклониво негледано, и видим: поста ло је део мене као да је изашло из мене, и изашав учинило да изађем " ја из себе, те претворим се у острво и у степениште и море и торањ. И једнак с њима, у њима, реч моја ме још једино разликује од ствари с којима удружих тело.

Разговор са Т. С. Елиотом

»ЈБудска, радозналост тстра= жује прошлост и будућност. И признања тој димензији“.

Т. С. ЕЛИОТ; „ЧЕТИРИ КВАРТЕТА“

ЕСНИК је седео за писаћим

столом, у некој малој, тес-

ној соби, једној од канце-

ларија издавачког предузе-

ћа Фабер и Фабер; књиге су биле свуда око њега: на столу, на још једном столићу иза његових леђа, на камину, на орманима.. Устао је да се поздрави, и — преда мном је био висок човек, крупне главе, пепељасто-сиве косе, јак упркос годинама (Елиот је рођен 1888), усправан, осмехнут. Тај осмех, а и године такође, ублажили су ону челичну оштрину погледа који нас је сусретао са неких песникових фотографија. Сада из његових очију зрачи извесна благост и простодушност. И скромност, Она се не огледа само у чињеницама да је добитак Нобелове награде, највећи живи енглески песник и, можда, један од највећих на свету, био банкарски чиновник, а сад је, ето, службеник издавачког предузеће — много више од тога, његова једноставност и скромност огледа се у непосредном опхођењу са људима, у току разговора, пажњи, стиску руке, у радозналости којом је очекивао питања, у искрености признања да о југословенској књижевности, нажалост, не зна ништа (недостатак превода!) и у нескривеном интересовању и задовољству кад је чуо да читава једна група млађих песника код нас мање или више самостално — следи његов поетски пут и правац.

У оном мноштву књига на Елиотовом столу, две су биле нешто издвојене пострани, Стигле су управо тог дана, и објавиле: песникова реч пробила се до далеког Јапана! Оне две књиге биле су преводи његових драма и поезија на јапански. Тиме је тема била начета, и разговор је почео онако како је морао почети.

„Филозофи су тврдили да је с поезијом свршено", говорио је Елиот лагано, чврстим, металним гласом. „Мартин Хајдегер је писао да људи имају разна и различита духовна хтења и да ће због тога интерес за поезију једном сасвим нестати. Али, поезија се стално рађа“.

И онда је наставио да говори о модернизму, традицији, Дади, надреалистима. Промене су неизбежне, истицао је Елиот. „У литератури имате стално револуције. Али потребне су три генерације да би се формирао један литерарни стил“, Споменуо је наглост и необузданост првих поетских експеримената почетком _ овог века. То су, међутим, остали углавном само екслерименти. Тек када су се пред крај Првог светског рата Елиот и неколико других песника појавили са схватањем да ново доба тражи и нов поетски стил, и кад су то схватање поткрепили и оснажили не безобзирним и екстраватантним написима, него пре свега и најважније талентом, искреношћу, хуманитетом, културом, тек онда је настала модерна поезија. Ту су се, наравно, појавиле и тешкоће;

додао је: „Лакше је разумети поезију прошлости него садашњости". То је, отприлике, иста она теза из есеја „Традиција и индивидуални таленат, у коме на једном месту ка· ново

же да је, у сваком случају, » -.

ХЕНРИ МУР: ВЕРЕНИЦА (композиција у дрвету)

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 12 АВГУСТ 1954

МЕ ЗРА ВО БА ДЕ И

боље од понављања" старог и познатог, Интересантно је, такође, било и Елиотово мишљење о надреализму. Тај песнички покрет није имао виднијег утицаја у енглеској поезији. „Надреализам, стварно не води ничему“, напоменуо је песник. „Но он може бити каткад и користан. „Надреализам је стимулација за даљи развој и успон песника, — али за оног којинма талента". Овде могу да наведем једну од карактеристичних Елиотових реплика, изречену "у току разговора: „Модерни данас постају сутра конзервативни. Ни мене не сматрају више за револуционара као некад", То је разумљиво, Али његово песничко дело и данас носи то обележје. „У време кад сам ја почео да пишем није било великог песника на кога бисмо <е се ми млађи могли угледати, осим В. Б. Јетса; а и он је био признат тек 1917, кад смо ми постали већ самостални. До данас се није појавио песник чије би дело било негација моје поезије". Појам „модерно“ за све ово време није се много изменио, „јер ова генерација довршава оно што смо ми почели", закључио је Елиот.

О млађој енглеској песничкој генерацији има позитивно мишљење, Слаже се иначе са констатацијом (опште примљеном) да су песници

ДУШАН МАТИЋ

Тал

Не, ту речи нема

тридесетих година били знатно више заинтересовани друштвеним и политичким _ проблемима свог времена него што су то млађи данас, код којих претежу индивидуални проблеми и чисто субјективна (расположења. Елиот је навео читаву плејаду песника која почиње са В. Х Одном и Стивером Спендером, којој припадају Сесил Деј Луис, Виљем Емпсон, Луис Мек Нис, Џорџ Баркер (,„нарочито интересантан“, нагла шава Елиот), — Вернон Воткинс, Крис, Кетлин Рејн н други, Са издавањем књига ситуација је нешто тежа. Добар, познат и признат песник може објавити збирку и у неколико хиљада примерака, Али за мање познато и (ново име

— штампање збирке у пет сто- дим ипак некако

тина примерака велика је срећа; ако је претходно уопште могао да нађе издавача! Јер врло их је мало који се тог посла и ризика прихватају. „Мислим да је уосталом тако свугде у свету", каже Елиот. Да би се мла-

ас

само неуморног, немарног, равнодуштног, нечег што нема

мере ни броја, нечег што кад би

м опет

знало да каже рекло би: још “о јокљ

нечег што је само присуство, челу не можеш ништа

одузети, нечег што шуми као што нечујно

дамар налшег била клатно зањижтано ту некад на само спорије само гласније

додати ништа Шума

бескрајном крилу тих вода

јетко ваљда што се од исконц ваља што удара о то стење, удара ж удара. ј

Одакле наједном тај гргор тод тај ропац мукли из какви ла, у овај вечерњи смирај долази у грлу ми грцаг

Не, ту речи нема

слушам га, као џ први тут кад га слушах; исто

гледам га, као ч трви тут кад га гледах: исто

то се оно само у себи огледа у мојим очима

слуша у мојим уштиама.

Не, ту речи нема само талас ц талас % талас.

Једамц једини ТАЛАС | ком краја нема.

мојим ногама дубина.

С то мало разума што ма још преостаје

још остаје

на глувој тучинм ове самоће дај да је поделим

с твојом та ма ко ма која да ст

с ранама смртним у месу ровиту

ил свирепо разгаљењ њљ што ни за чим не хајеш свеједно

ттак смо само цетано парче титрчета

раздерана сенка сенке

камен усамљен нагриоен

риђи печат мишаја на камену о ти чији лик ни чме не знам ниту ћу икада знати

праном сивољм

у ноћи битној твоје је моје је корење

дај да спустим да стустиш Ру на моје раме

ку на твоје

талас тале ЈЕДИНИ ц преко нас ч кроз

нас да се тпролије.

И да бацимо галебу макар и

орицу налшега жлеба.

А онда пођи па коју било страну куд знаш

куд твоја те зора води у дањ што носи своју муку“ т

вој несуђен сат

куд знаш п ма био ми сутра ч крвник (зар У себи не храним постојано и верно

ч своје ишчезнуће“)

куд знаш ко воде скитнице што некуд одлазе без престанка у океањ где бићеш ц нећеш бити

за. нека непоколебљива сунчања

за непобитна испарења за последњи ватромет

ту стићи ћу ч ја ту стићи ћемо

сви

ту ваљда налца хрв свакога дама све стокојније жури.

Ту речи нема с то мало разума што ми још треостаје

још остаје над овом новом глувом слепољ тучином то још

једино знам. На Цресу 3 августа 1954

Т. С. Елиот

помогло, постоји предузеће „епа: Ејаџег ртез. Оно издаје мале и једноставно опремљене књиге млађих песника. То је од издавача племенито, а песницима корисно и насушно потребно!

Однос уметника према проблемима савременог живота одређен је, према Елноту, пишчевим личним е> мотивним импулсима и доживљаји“ ма. Актуелност и реаговање на са“ времена збивања претвориће се У дело уметности онда ако се ти догађаји подударају са ставом писца. Елиотов закључак био је: „Ја мислим да песник оно што пише треба да осећа, или да не лише!". — О свом садашњем раду песник није много говорио. „Ја никад не мислим више од једног корака напред. Имам планове, али засад не радим ништа, Можда ће, касније, бити нешто за позориште. Критику иначе одавно нисам писао, Њом сам се највише бавио двадесетих година. Био сам тада сиромашан. А човек, знате, често више добије кад пише о поезији других људи, него кад је сам пише",

Пре него што је почео да говори о великим савременим светским писцима, Елиот је обзнанио да није читалац романа. Затим је заћутао кратко време, набрао обрве, и међу првима споменуо — Жоржа Сименона! Шта је то: грешка; шала; парадокс; или заиста љубав према том писцу многобројних детективских им авантуристичких _ романар Или све то заједног Ова би Елиотова изјава била још чуднија и бизарнија да слично мишљење о Сименону није изрекао и Андре Жид. Овако, можда би о томе вредело више размислити 2 — Други писац кога је песник споменуо био је Франсоа Моријак; ту је Елиот (вероватно) учинио усту“ пак својим религиозним _ преокупацијама., И трећи био је Виљем Фокнер; означио га је као „једног од највећих и најозбиљнијих “уметника у свету".

Први писац кога сам посетио био је Петар Шегедин; и други је, ево, Томас Стернс Елиот. Био сам нестрпљив, радознао, желео сам и помало сам се прибојавао тог сусрета. И сада из ове нерврзе, напетости, узбуђења, из оне радости што стојим, што гледам и говорим с тим човеком, ја једва сређујем речи, од“ ломке реченица, онај непрекинути, живи мозаик разговора. А ипак, многа питања остала су нетакнута, не питана, као што су многе драгоцене речи песникове прошле незабележене. Ово одушевљење није поклон ство ни идолатрија, Јер ако има потпуне среће, онда се она налази ту џ сусрету са великим људима који У разговору казују обичне, једностав= не присне речи, што су пре тога написане — освојиле, или ће осво» јити, нове непознате светове. То није много, али је у томе срећа, за свакога, и за мене нарочито, овде где има тако мало сунца, тако много кише, суморности, и тако много хладних, крутих, озбиљних лица, сад када сам остао сам у овом граду. Те среће има онолико да брзе, муњевите минуте проведене с песником претвори у трајни мермер сећања.

Лондон, августа 1954

МИЛОШ И. БАНДИЋ