Књижевне новине
Велики Хваранин
(Наставак са прве стране)
из дванаестог века. Поседовао је зимску палату у граду Хвару и летњиковац на периферији, имао је и неке поседе на Вису, тако да је као богат и угледан племић и аристократа могао да води удобан и безбрижан живот као и остала хварска властела, Ти су феудалци били све обеснији и разузданији, па је 1510 године избила пучка буна коју је 1514 године угушио млетачки намесник кад је дошао са галијама и повешао двадесетак пучана,
"Године народне буне биле су несигурне за племиће чије су куће биле опљачкане и попаљене, склањали су се пред гневом потлаченога пука коме је феудализам био дозлогрдио, и бежали су у Млетке или у друге градове на острвљу и обали. Тако је и Ханибал Луцић побегао у Трогир, да се касније врати и обнови своје имање, али и промени начин живота и своја схватања. Тако је то време разделило живот Луцићев на период лакомислене и ћудљиве младости, немира и несређености, и на период зрелих година, када се песник уозбиљио, постао скептички критичан према свом ранијем песничком делу, и многе песме уништио, већином оне еротске, и свео их на малу збирку од двадесет идве песме које је тек после његове смрти издао његов син у Млецима. После тих превратничких година дошла је куга и песник је морао да се затвори у кућу, онда су Турци узнемиравали острвљане својим нападима с мора, и тако је Луцићев живот протекао у врло бурним годинама.
Како је Луцић био хуманистички образован вероватно је одлазио у Италију; иако се није тамо и школовао, мора бити да је био одличан зналац италијанске књижевности, познавао је старогрчку митологију, бавио се и астрологијом, познавао је и право па је радио у својој општиви и једно време био судија, знао је стране језике и преводио, прерађивао. Превео је Овидијеву Хероиду "Парис Хелени“, а то је најстарији европски превод Овидија после италијанског. По угледу на петраркисте, Пиетра Бемба и Лодовика Ариоста, писао је љубавне песме које као да настављају поезију Марулића и Ђоре Држића, препуна је овешталих поетских средстава трубадурске ли рике, али има чари у изврсном језику, складној и брижљиво усавршеној форми, Ради те форме Луцић је зандостављао садржај што је можда и боље јер су то биле баналне петраркистичке еротске теме. Откако св Враз одушевио Луцићевом песмом "Јур ни једна на свит вила“, она се слави као најлепша љубавна песма наше старије књижевности. Оно што је остало од Луцићеве поезије изишло је у поменутој збирци коју је Његов син издао под насловом „Складања изврсних писан разлицих почтованога господина Анибала Лу цића, властелина хварскога“,
Писао је народним језиком, био Задојен националним духом и иако млетачки поданик био поносан на све што је уствари било својина целога народа. Отуда његова драма »"Робиња“ има за позадину сценског абивања најезду Турака, ту помиње деспота Вука, Сибињанин Јанка, Саву, Драву и Дунав, Београд и што је значајније, помиње старе хрватске Феликаше и банове Деренчина, Власка, Мајера Блажа, које је све познавао преко народне поезије,
Драма "Робиња“ је наша прва 0ригинална драма. Значајна је и по томе што је настала у време када код нас право позориште још није постојало, већ су се могла видети, баш као и у Енглеској, само црквена приказивања. Посебно је значајна јер се помиње у историјама европске књижевности као једна од најранијих _ световних романтичних драма пре Шекспира.
М. МАКСИМОВИЋ
_[___ШЕЗАВБСЕТШЕТ ГОДИНА ЧАРЛИ ЧАПЛИНА _
/
· Мали делије, а шта садг
АД РАЗМИСЛИМО мало о Чарлу Чаплину убрзо ћемо констатовати да не волимо његове обичне „цивилне" фотографије. С разочарењем гледамо у обичне слике његове деце, младу жену, у Чарлиа елегантног џентлмена са белом _ марамицом у мепу поред ревера, За нас је некако врло чудно да је „наш Јарли сасвим обичан човек с фамилијом, Још мање смемо мислити на господина Чарли Чаплина власника филмске компаније „Јунајтед Артист“, изврсног трговца и смелог продуцента. Када читамо у новина“ ма да је претседник – Републике Француске прикачио орден _ Легије части на ревер његовог капута, ми тај орден видимо не на елегантном жакету господина Чарли Спенсер Чаплина већ на тесном капуту Чарлија, видимо га како скакутавом кретњом руке подиже свој полуцилиндер да поздрави господина Претседника и, завртивши свој танки банбусов штапић у руци, гега се одлазећи низ углачане ходнике Версаља, спотичући се о своје превелике ципеле. Типичан завршетак његових класичних филмова,
Можда је и то један од разлога што „Месје Вердуа" није доста само једном видети. Доста времена потребно нам је да се ослободимо утиска да се наш познаник и пријатељ Чарли преобукао и маскирао, а онда се У том нападно елегантном кицошком костиму изгубио, претво-= рио у неког другог, непознатог, који тако фрапантно личи на нашег Чарлија, да нас смета што то није он.
Али у „Господину Вердуу" наш познаник није изгубио само своју спољашност. И његова се душа изменила, иако му је карактер остао исти. Добричина је постао убица, а уз то остао добар, Његов злочин није више злочин, добро и зло је изгубило ону оштру разлику по којој смо их делили у његовим ранијим филмовима, Зато је и оптимизам постао своја супротност. Чарли, који је до сада живео сиромашно, али слободно и безбрижно, ведар као птица на грани, постаб је филозоф, тмуран и без жеље за 'животом. Његов „класични“ свршетак, кад Чарли после свих мука, перипетија и разочарења одлази низ далеки пут ведар и оптимистичан, водећи понекад и своју драгу за руку (Као у „Модерним временима“) сада је замењен губилиштем или умирањем, Или још нешто:
„Хтео сам да се свиђам људима који су били тако добри да су ме признали славним, те сам сматрао својом обавезом да им дајем такве сцене које су безусловно морале изазвати смех“.
А данас, мако је суза била увек присутна у његовом смеху, смеха је нестало готово у потпуности. Завр. шни акорд постаје трагичан. У „Господину Вердуу“ он одлази на губилиште, пошто је у судској дворани, не без тешке и крваве ироније, свима присутнима заказао састанак негде преко гроба. У „Светлости позорнице“ умире иза прашњавих и закрпљених кулиса, Рекли бисмо да Чаплин не мисли више на своју публику, да се више не сматра обавезним да је насмеје и да је кроз смех натера на сузе,
„Волим трагедију. Волим трагедију зато, што у бенови трагедије лежи увек нешто дивно. А за мене је лепота нешто најдрагоценије што налазим у уметности и у животу — говорио је Чаплин још године 1926, А онда је тек почињао да прави „своје“ комедије. Данас он ћути о томе или говори о комедијама, а
ХЕНРИ МУР: ФИГУРА У КАМЕНУ
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 12 август 199
његови филмови су постали тешки, трагични, Чак као да је и оно дивно што је некада спомињао Као битно у трагедији, постало сувишно, Лепоте, као да кажу ови нови филмови Чаплина, има тако мало у животу, баш као и доброте,
Кад „Господин Верду“, тај реали“ стички _ освештени – Чарли-грађанин (против Чарлија — скитнице, „малог делије“) одлучи да испроба свој нови, неприметни и безболни отров, он узима једну проститутку с улице ин доводи је у један од својих станова да је отрује. Али, у последњи час, кад је отров већ био усут у чашу и донет пред жртву, он се сажали
над добром, бедном проститутком = |
почетницом и одустаје од тога да је отрује, Уместо тога даје јој много новаца и шаље је у њен хотел. И после низа убистава учињених из потребе да се докопа новца својих жртава, да би омогућио леп и благ живот својој узетој жени-богаљу и малом, слабачком плавом синчићу, господин Верду је нашао топлине за младу, бедну проститутку, Али то није димаовски мелодрамски сентиментализам. Проститутка је – остала проститутка. Новац који је добила од сетног убице она је употребила зато да нађе богатијег љубавника (фабриканта оружја и муниције или нешто слично!), али до краја остаје веран, добар и толико неопходан, једини пријатељ свога добротвора, онај једини који прелази преко свега и пушта ону једину сузу саучешћа за сломљеног и изгубљеног малог делију. Али с њим, с „малим делијом“, који је постао свестан то“ га да је човек човеку вук, да ће он бити осуђен због убистава, која су уосталом по његовој процени бизнис
ЧАПЛИН У ФИЛМУ УМОДЕРНА ВРЕМЕНА“
као и сваки други бизнис, напросто зато што их је вршио „на мало“, како сам каже, а не као прави бизнисмен „само на велико", с тим малим делијом се нешто догађа, нешто није у реду. То је можда пресудно.
Проститутка = сада дама из луксузног аутомобила, препознаје у запуштеном сломљеном човеку, који прелази улицу не водећи рачуна о саобраћају и аутомобилима, узима. га у своја кола и води га на вечеру у луксузни ресторан, вечеру која ће га, без њене кривице, одвести директно на електричну столицу. У том ресторану препознају Вердуа рођаци његове прве жртве, али док се они снађу, док успеју да обавесте полицију и док дође до њеног грубог али несрећног деловања, Верду је могао несметано _ отићи, Али он то више не жели. Он отстрањује своју пријатељицу да јој уштеди један мрачан (мада и смешан) спектакл, враћа се натраг полицајцима У хотел и на крају им чак помаже да ухвате „опасног убицу % равочараног „реалисту живота“, малог делију. Све што долази иза тога, као говори пуни неке Чарлиеве филозофске декларативности, нису више ни зажни ни интересантни. Сва суштина филма лежи управо у овој чудној разарајућој пасивности којом је окружен лик господина Вердуа, али “пја, рекао бих, прелази границе тог лика и оквир овог филма.
Чарли скитница био је шибан од живота, смешан, невољен, али никад разочаран, никад пасиван у отпору који добро треба да противстави
злу, никад разуверен да ће – добро напокон триумфовати, да у животу има лепог и да ће све бити добро, данас или сутра, овде или онде. Трагични лик господина Вердуа обојен је од самог почетка трагичном неверицом у све оно што је веровао његов претходник скитница у подераним панталонама, у искривљеним, туђим, превеликим ципелама и са улубљеним полуцилиндером на глави, Можда је Верду паметнији од малог делије и дубље познаје законе живота, али он је ипак промашио живот.
Кренувши путем личног обрачуна с друштвом, путем убиства, он и није могао доћи даље од електричне столице, Али он на њу није пошао уверен да је пошао кривим путем и да испашта свој властити грех. Он је сео на њу, јер му је досадило да се отима са животом, јер му је постало беспредметно да се бори даље. Бивши банкарски благајник Верду (отпуштен због опште светске кризе), није више видео смисла и циља у животу. Ако је постојао само један, очувати у Животу и у срећи, жену „идете, -а-Верду је због -тога-и-убијао, њиховом смрћу у новом. таласу
ЕЋ ТРИ године излази у Скор пљу овај часопис за класич-
[) . ну филологију, историју на-
У ше земље у старо доба и класичну археологију. Године 1951 изишла су два броја, 1952 такође два, 1953 изишао је двоброј, посвећен 60-годиињици _ рада академика М. Васића. Ове, четврте; године такође се спрема двоброј.
часопис је почео излазити у доба после значајне Резолуције МТ пленума дк кпјЈ, на коме је, поред осталог, указана посебна пажња и класичним студијама,
Наслов часописа имао је за циљ да укаже како античка цивилизација још живи по нашим крајевима, да се њено благотворно дејство и данас осећа навупрот схватањима многих лаика да је грчки и латински језик нешто мртво, да класично образовање није потребно савременом добу и тел. „Ппокретање овог и оваквог часописа — стајало је у уводном чланку — има у нашој социјалистичкој стварности своје нарочито оправдање. Зна се у довољној мери колико данашње културе дутују античкој култури, али се врло мало зна каквим су везама везани балкански Словени за античку културу, за њен простор и за њене носиоце".
До покретања часописа дошло се после заједничког састанка претставника свих класичних филолога из ФНРЈ У Загребу. Из техничких разлога часопис излази у Скопљу, а у његовом уредништву су заступљени по један жласични филолог — професор универзитета у Београду, Загребу, Љубљани и Скопљу. Часопис се штампа на арпеко-хрватском, словеначком и македонском језику.
Кад човек прелиста досадашњих шест бројева са близу 1000 страница, он види да је ту окупљен на сарадњи велики број старијих и млађих научних радника готово из свих наших народних република. Научни прилози су давани из области лингвистике, науке о књижевности, историје, археологије итд. Од наших познатих научника досад су давали радове Милан Будимир, Никола Мајнарић, _ Петар Скок, Милоје Васић, Милош Ђурић, пок. Аница Савић Ребац, Милан Грошељ, Вељко Гортан, Михаил Петрушевски, Мирослав Марковић и друти. међу И расправама објављеним у овим бројевима треба поменути расправе М. Будимира о Пеластима, прастарим становницима Балкана, чланак Н. Мајнарића о Коломану Рацу (наши преводиоци античких писаца), расправе М. Ђурића поредбени венци у Хомеровој Илија ди Орфизам и хеленска философија и Хомерова Одисеја У огледалу наших народних песама, расправе А, С. Ребац Античка демократи.
кризе Верду је изгубио и њега, Спокојно и готово радосно пристао је да умре.
То је проблем дуа". Међутим, гледајући први, па
„Господина Вер-
после трећи и четврти пут овај филм, не можемо се отети утиску туробности, умора и, надасве, неке велике дистанце с које месје Верду, алиас мали делија, алиас Чарли Чаплин посматра живот, добро и. зло, лепо и ружно у њему. Први пут, рекли бисмо, он стоји по страни. У читавом филму можда два или три гега Који нас неодољиво насмеју, а све остало је трагично, туробно до суза, Чарли није изгубио способност да нас насмеје. Овај генијални човек престао је да се интересује за то. Зар је онда одабирање „> таећећја" („Светлости позорнице"), у коме славни клови губи способ= ност да насмеје публику зато што је изгубио веру у живот, случајна» Уметничке биографије се не морају писати фактографски. Оне су знатно уверљивије и узбудљивије кад их читамо између редова у атмосфери иза и око дела.
ВЛАДИМИР ПОГАЧИЋ
| ПРИКАЗИ КЊИГА | __ ТРОГОДИШЊИЦА ЖИВЕ АНТИКЕ
социјални проблеми платонове е+ стетике) чланак В. Гортана Традиционални и класични из говор латинског језика. Радови се објављују с изводима што на латинском, што на енглеском, немачком или француском језику.
На крају сваке године у часопису се дају индекси важни за послове овакве врсте. Заслужује пажњу Виблиогра+ фија радова из Класичне филологије, старе историје и класичне археологије У ФНРЈ у времену од 1947 Гг. до закључно 1951 (изишла у 2 броју за 1951). Дате су такође две посебне библио« графије радова двојице сарадника чач ОИ дра М. Ђурића и дра М. Ва сића.
на крају ћемо дати једну примедбу« Овај часопис служи углавном стручњацима; карактер његових радова пре+ тежно је научно-истраживачки. Пошто ми засада немамо часопис или лист за популаризацију античке културе, можда би било добро да се и од таквог материјала понешто објављује У Живој антици. Појмљиво је да се томе не може дати много простора. Али би зато часопис стекао читаоце и у редовима нестручњака — љубитеља античке старине. Преводи са класичних језика на наше језике такође не би били на одмет; то је за ширу публику још од већег значаја него што су преводи са наших језика на латински језик (као што су преводи А. Совреа неких Прешернових песама на латинеки језик, објављени у 2 броју за 1952 тодину). у
БОГДАН СТЕВАНОВИЋ
лоша ла
СРЕДЊЕВЕКОВНА МИРАКУЛА НА СТЕПЕНИЦАМА НОТР ДАМА У ПАРИЗУ
Око 10.000 Парижана посматрало је гигантску ноћну претставу миракуле „бе Угау Мизјеге де Ја Разајоп“, настале још у петнаестом столећу. Ова миракула, са њеном једноставном, рудиментарном лраматургијом, и римованим двостихом, приказана је, под ру“ ководством Пјера Алдебера, на степеницама париске катедрале „Нотр дем“. У извођењу тог средњовековног комада узело је учешћа око 1.200 лица, укључујући глумце и певаче,
Иако у Масовним спектаклима као што је миракула „бе Угау Мажеге де ја Развоп“, појединачне креације бипају обично замагљене, критика |јс запазила висока индивидуална остварења Гија
ја и и позадина
кернера, Жилијете Вернеј и Андре лафајетове. Т