Књижевне новине
4 РО ЈЕО Ке о
3 ~ Ј : | УРЕЂУЈЕ РЕДАКЦИСКИ КОЛЕГИЈУМ Ото Бихаљи Мерин, Александар Вучо, Слободан Галогажа, Велибор Глигорић, Радомир Константиновић, Душан Матић, Танасије Младеновић, Ђуза Радовић и Ристо Тошовић (одговорни уредник)
“
УРЕДНИШТВО Француска 7. тел. 21-000
АДМИНИСТРАЦИЈА Француска 7, пошт. фах 133
| х Претплата за годину Дин. 900, поједини примерак Дин. 20. Број чековног рачуна 102—тТ—208 х
Лист излази сваког четвртка РУКОПИСИ СЕ НЕ ВРАЋАЈУ
Говор и ћутање
(Маставак са седме стране)
„Блажену ноћ су мени ископали Са сретним видом из очињих јама“, поређамо, не мењајући основне групације речи, у следећем облику:
„Мени су из очињих јама ископали блажену ноћ са сретним видом“, па да поетски феномен буде разорен и претворен у прозу, помало баналну због својих нејасних и претенциозних метафора. У њој, штавише, има и „бесмисла“, Јер шта то значи „ископати из очињих јама блажену ноћ“» Који лекар или гробар је кадар да то учини2., Мако у тексту, посматраном по себи, ништа нисмо изменили, у њему је све измењено. Не мењајући ниједно слово речи, не мењајући чак ни „логички смисао“ реченице, изменили смо њен смисао. Јер тај се смисао не налази у гласовима, већ у ћутању што их раздваја. И довољно је да стихове: — „Кажи ми ноћ што болу зна број стуба7
– о руба“, формулишемо, не мењајући редослед речи, на следећи начини:
„Кажи ми ноћ што болу зна број стуба, Ја. сам дан који нема дна ни руба“, они ће се изменити и поетска компонента у њима биће деградирана. Јер смисао поезије није оваплоћен само у односу између гласова и између речи, већ и у односу између стихова који једну песму сачињавају. И док је у горњој строфи стих:
— „Кажи ми ноћ што болу зна“, еквивалентан _ са супротстављеним стихом:
„број стуба“,
који заједно са њим сачињава „нетирани тоталитет“, писање строфе У облику прозе лишава стих „број стуба“ његове независности и утапа га у целину реченице. Будући да је поетски феномен оваплоћен у ин тервалу, у. ћутању _ дакле, између два стиха и у њиховој супротстављеној једновредности, укидање тог интервала ћутања значи ликвидацију поезије.
Јер она није говор, већ ћутање,
(Фрагмент из дневника)
ВОЈА РЕХАР
ја сам дан који нема дна ни
17 новембра 1958
(Наставак са прве стране)
Једино је за портрет Петра Петковића, као пријатељ у оскудици, добио три дуката, Слика је рађена Уљем на платну (71Х55), добро је очувана и носи траг нечитљиве ситнату“ ре у доњем левом углу. Слике из овог периода различито су обрађиване и осетно су неједнаке у вредности. Петжовићев портрет је светлије тонован и оскуднијег је колористичког дијапазона него што је, рецимо, портрет директора Ћирића (Јакшиће ва изванредна слика, један од најбољих портрета у Српском сликарству ХТХ века), којем је сликарском концепцијом веома сродан, Са мрког позађа, разлученог фиксираним светлом у прозрачну дубину, помаља се, сликарски конкретно и чврсто схваћено, обличје портретисанога. Моделација овога портрета изведена је делимичним умекшавањем пастуозним бојама, употребом валера и једва наглашеним полусенкама. Цела слика почива на психолошки постављеним
Одговори · уредник
Ке Бо ЈЕ
О
Записи на белинама
(Наставак са прве стране)
хватимо живот, у сваком случају далек, без обзира на спољне околности, а ипак близак, живот који је то постао силином и продорношћу уметничког казивања, '
И када имамо у виду непристрасна разматрања и сређивања утисака, несумњиво је да се за многе од нас умење вољења књига састоји и од неке врсте чудесне занесености речима које нам тако издашно отварају путеве у осећања, у пределе, у време, у сфере дејствовања, тамо где нисмо били, а сада јесмо, и где се крећемо сигурно и лако вођени чаробним штапићем надахнућа које је некад и за нас бдело да бисмо сањали отворених очију у свету материјализоване маште. Па ако у себи свијемо љубав и пробудимо разумевање, враћамо најзахвалније дарове ствараоцу.
На неком завијутку нашег ходања кроз дане често у себи пробудимо сећања, или нам неки нехотични покрет у магновењу открије да нисмо заборавили извесне своје сате, А онда смо опет оспокојени или несрећни, јер има спомињања која нам дозову горчину туга, док нас друга враћања у прохујале регионе испуне ненадним миром среће. Међу најдражим тренуцима који нам остају за све стазе нашег живовања спадају безусловно они додири зеница с драгим књигама које смо имали од првих својих несигуних корака, Па су животворне успомене и на ту визију детињства када се у вечерњим часовима, после усхукталих игара, једна глава широко растворених очију успламтела сјаја нагиње жудно над страницама, у којима неки витез правде и доброте спасава уцвељену и лепу девојку из окрутних руку, и та мала разбарушена читачева глава чезне такође да буде сејач човекољубља и благости, да утре сузе невољнима и да сунцу отвори све прозоре људске. Акорди свечане и победне радости звоне, срце је пуно, и нека сада дође свирепа тмина, У којој сенке преплићу своје ужасне игре, дете спокојно може да се преда мекоћи узглавља, јер је један људски сан испуњен, и ту се крај власи дечјих спушта и велика утеха надања које се чврсто проноси целом будућом млалдошћу, да је сутрашњи дан само симбол нечега бољег и врелнијег што се, преко седам великих брегова, иза зора крије.
Те дрхтаје својих младих дана чувамо у себи и онда Кад крв почиње тромије да се ваља по жилама, и они су нам често путокази у недоумицама збивања, па никада не бих хтео да ма коме разорим ту невину и чисту призму детињства, преко које зрачимо, често и не бивајући је потпуно свесни, а коју нам зрели наши дани покаткад упорно 'замагљују. А човек не може никада рећи коначно збогом ни негдашњем узбуђењу над књигом, ни својој младости, без окрутне претње да не буде засвагда обезличен, натеран на бесловесне забораве својих снова и самога себе.
У тишини дома, окружени ћутањем зидова и саучесништвом познатих ствари из наше свакодневности, учествујемо у чудној генералној припреми док тиња нестрпљење пред књигом на столу, За мене је одувек претстваљало неку врсту малог обреда то право упознавања са појединим делом, кад се стишано расклапају по-
Непозната јакшићева слика
разликама светла и таме, сукобима, који мрешкају претежно тамну гаму портрета, Бледо-ружичаста, – после једра боја инкарната расточена је зеленкастим тоновима на челу, веђама и полусенкама у жљебу испод доње усне. Лева страна лица пртач. ки је доста немарно обрађена и сликар је те недостатке успешно прекрио сенкама. Правилно, уз незнат ну корекцију сасвим симетрично лице, лучно, испупчено чело, пуне, крат ке повије, правилан нос, тек помољене науснице и једва израсле, маље, које у висини јагодица стварају зулуфе, једре, изразито чулне усне и енергична брада чине естетски потпуном горњу партију слике. Кратка, оштра, у раздељак зачешљана тамна коса спаја портрет у недељиву сликарску целину. Огрлица беле, уштиркане кошуље дата је наглашено светлим тоном, Супротност јој је црна сатенска кравата,, која упија светло и разлива га наборима. Раскопчани
преник кафене боје засенчује рубо-
СТАРОАЦТЕШКА
четне странице и настаје оно летимично листање и прегледање што служи као увертира која нам наговештава симфоније при којима ћемо се, загњурени у слапове реченица, отселити из својих тескобних одаја, из тела, у подручја где се узбудљиво мешају истина и поезија. До немира волим то расецање страна неких старијих издања, које ми сведочи да се, упркос годинама, сачувао тај ложутели примерак баш за мепе да ми првом поклони своја скровита наслућивања и изразите усмерености, Једна књига дозива другу, један живот тражи нове присности, па ми се чини да су речи саздане од импресивних слика које се мењају брзо, а остају заувек, и све је наше, познато и вољено у ономе што зовемо литература света. Па као да у мени одјекују другим смислом Елиотови стихови, кад разгледам оно што некад беше моје на виделу, а сад је светлост што у дубини отсева.
Давно, сећам се, бејаше све то,
И исто бих опет поступио, али запиши Ово запиши
Ово: да л' читав пређосмо тај пут због Рођења или Смртиз2,..
А само читање, које је понекад неухватљиво, разобручено, ако није
„пука забава, креће се по свима тач-
кама осцилације, почевши од оног грозничавог ужурбаног удисања које нас на свршецима појединих пасуса оставља без даха, клонуле у душевном пијанству што га тако силно умеју да остваре клокотаве бујице речи. Каткада израста неки филозофски мир читања, при коме се концентрише сва пажња, сва мисао, који нас тера да бележимо, да памтимо, да
вима кошуљу све до испод лажичице, прожимајући је полутамним тоновима. Бело фиксираним партијама слике, као крајња супротност, одговара црни врскапут, прогрушан 0оцеђеним светлом, које му сивилом ублажује колористичку опорост. Окер ивице мрких дугмади на пронику разбијају монохромост тог дела слике. На овом портрету,-који спада! међу боље сликарске радове Јакшићеве, психолошки моменат је одиста неупадљиво истакнут. Бојажљиво је изражен сањалачким – очима младићевим, лучећим реминисценцијама; које бешумно извиру из тугом заточених зеница.
Овај портрет свакако је рађен 1869 године, првих месеци Јакшићевог 60равка у Јагодини, из које је, после разних неугодности, па чак и отпуштања из службе због „неприличног понашања“, заувек отишао 1872 у Београд, за коректора Државне
штампарије. ; НЕНАД СИМИЋ
„БОГИЊА КУКУРУЗА“
варирамо, који нас гони путем рационалних анализа с којима ћемо измерити сву тежину смисла и збивања, Али постоји и онај најслађи, бар за мене, вид, када изненадно, плаховито
полете мисли под утицајем некакве невидљиве опруге и ми необуздано будни лутамо над неком страницом и сећамо се својих доживљаја и својих животних могућности и хтели бисмо да нешто на тим путањама скренемо, поправимо, _ улепшамо, а час после кружимо кроз просторе и дозивамо и измишљамо нове епизоде и нове ликове, који би да страсно унесемо у своје ткиво и да их тако у себи самима остваримо за наш део трајања.
Па када из контемпла тивне свести изненада изронимо, опет смо ту, на својим обалама живота, расањени над књи гом са којом је уствари и почео и развијао се тај дуги, неизговорени, а тако речити дијалог, У коме нам је саговорник упутио можда само једну реченицу, једно запажање, а ми смо У
бескрајним репликама одговарали усплахирени као да тражимо неко друго, боље ја коме се сва решења помаљају иза видика. А понекад се нагнемо над извором да утолимо буктаве жеђи, понекад се загледамо за нестварношћу дуга, па се воде пресуше и дуге нестану, И, како рече у младићству своме Гете: „Кад тамо постане овде, све је опет као што је и било, и ми стојимо У својој сиротињи, у својој скучености, и душа наша жедни за утехом која је измакла.“
За разлику од тих привремених Уунутарњих напуштања основне, почетне' тезе, постоји и једно друкчије удаљавање које ипак, са неких својих ближих или даљих растојања, прати извесно читање, постоји осећање потребе да се потраже истовремено и други неки помагачи и саговорници који ће са својих аспеката осветлити поједине детаље, описе, неко доба, неки лик и предео, којима смо захваћени у том часу. Не ретко ми се дешава да у исти мах, читајући један роман, неку зирку стихова, неосетно потражим мапе да бих пратио и у једном другом облику. кретање, да ми рука посегне за историјама онога времена о коме је реч, да се на само једно, такорећи невидљиво потсећање, латим астрономије, геологије, ботанике, да ради малог израза тражим како је неки други писац описао сличну ситуацију, да дуго разгледам пејзаже сликара на кога су ме опоменули стихови, да, укратко речено, покушавам да што свеобухватније доживим, и разјашњујући и само слутећи, оно пламсаво узбуђење што га је запалила рука вољеног Уметника, Наша се расположења и стања непрекидно смењују и стога нису необјашњиве жеље које нас терају да обновимо у неком другом руху преливе осећања што су већ једном била у нама присутна, Па ми се догађа и то да читам, стално мењајући декор, једне исте песме или неке пасусе, које волим до бесконачности да осећам како ми зраче са хартије; некад је за њих потребно трелераво шумљење јутра, када се сви звукови стапају у неодређени зрачни талас, када у телу све занеми и само се ти стихови, те реченице и ја грлимо у насталој тишини, у ћутању, побожно, не дишући; а затим их откривам У глувој дубини ноћи и зовем у по-
моћ боје давних сликара да украсе“
својом палетом емоције и да изаткају нове нијансе доживљавања када и примамо и дајемо оне наше несавЛадљиве људске потребе за присношћу. Некада, под поплавом мрака, волим да гласно казујем старе речи, уз пратњу далеке и меланхоличне музике Оријента, и све што се уз садејство тог туђом руком негда забележеног немира накупило, жели да се огласи и из мојих вена и уобличи барем у крхки тонски израз, па када акорди гласа и цимбала нестану, видим да се у мраку изгубљено беласа и једно осећање, и ја остајем сам, нечему веран до бола.
Ако у нама живи искристалисан појам да нам ништа људско није страно, и ако нас сваки прохујали тренутак нечијег мисаоног стварања успе да пронађе спремне за ту узвишену особину прихватања и разумевања суштине писања и ауторових уметничких стремљења, отвориће се, помоћу и нашег властитог активитета, неслућени хоризонти за пуно оправдање нашег трајања. Стога имам у себи сачуван прадавни одјек трубадурског чезнућа, што у неку руку постаје мало обележје живота, да се ове слива у благост дејствујућег сневања, и кад се резигнира, ономе који разуме свет. |
Док ветар бесни и гране ломи Слатко спавају они што се воје.
И тада заувек остаје поуздана и смела одређеност, макар и у ветровитим и кишним сатима када је све јаук у природи и патња у крви, да непрекидно горе лампе хуманизма које се не могу никаквим злом погасити и којима поносно и неустрашиво _осветљавамо свој пролазак кроз векове. Па ако нас у горким тренуцима муче хамлетовске скепсе, никада се у срцу где се угнездила топлина сазнања не може поништити неисцрпно богатство утисака, нити раширити бесмисао о узалудности несталих заступника добра и лепоте.
СЛОБОДАН ГАЛОГАЖА
ПИСМА РЕДАКЦИЈИ По
УЗ ЧЛАНАК „КАД ГОД СЕ ПОВЕДЕ ТЕОРЕТСКА ДИСКУСИЈА (О
КЊИЖЕВНОСТИ“
У последњем броју вашег листа (од 12 августа 1954) књижевник Душан Матић објавио је на уводном месту чланак под насловом „Кад год се поведе теоретска дискусија о књижевности...“ У њему се, као узгредно, изриче и мишљење о једном напису поводом новог издања Крлежиних романа „Банкет у Блитви“ „и „На рубу памети“, штампаном „у једном нашем великом листу“ како се Матић изразио, не помињ ни име листа ни име аутора тог написа, Пошто је у последње време међу »нашим великим листовима“ једино „Борба“ (од 3 августа 1954) објавила белешку о обе књите Мирослава Крлеже, то се Матићеве алузије несумњиво односе на тај „Борбин“ напис и на мене Ки сам га написао.
е задржавајући се на ономе ш ј Душан Матић о том напису петао ла слим, ипак, да морам упозорити на начин на који је он то учинио.
Душан Матић, наиме, тврди да ја на крају свог написа ,с висине примећујем“ да се књиге Мирослава Крлеже „им данас још увек могу читати“, Ове речи („и данас још увек могу читати“) Матић ставља између наводних знакова, приказујући их тако као моје.
Међутим, ових речи моме теж уопште нема. Своје еенетвене реи (па, према томе, и мисли) приписати другоме, па онда са тако ,цитираним“ мислима полемисати и приказивати их примитивним — морам признати да ми такав полемички метод открива једно веома чудно схватање каква може и треба да, буде јавно писана реч.
Ја на једном месту говорим о савременом значењу и актуелности Крлежиних дела. У том пасусу постоји једна једина реч („данас“) од оних које је Матић „цитирао“, Навешћу дословно тај пасус:
„Несрећна Блитва није никад ни по стојала, Зашто данас ипак та изми= шљена, фантастична држава тако интензивно потсећа на нешто знано, твоје,. болно, иако већ савладано и побе-= ђенот Зато што је Блитва, у сржи својој, — дубоки и крвави пишчев доживљај тешке историје и предратне стварности његове властите земље. Ту је кондензовано интимно и политичко, животно и уметничко искуство једног с њом органски сраслог књижевника. Ово тло пре свега, и све што је у вези. с њим, отворена и мучна питања његових људи у оно доба инспирисала су „Банкет у Блитви“. А снага уметничког уопштавања и карактер данашњег света учинили су да то не буду само и искључиво наши проблеми, па мако стварност оживљена.у ,Блитви“ претставља за нас прошлост, извесне суштине романа још увек су актуелне У свету који нас окружује. Управо зато овај фантастични политички роман и данас делује тако уверљиво, стварно и реалистички.“
Очигледно је, мислим, да се ови редови не могу схватити као неко „2 висине“ дато, супериорно мишљење да се КРлежане књиге „и данас могу чи-
Према томе, Душан Матић није тачно приказао ни слово ни дух мог написа. Његов високопарни, тобоже лежерни тон којим се као узгред осврнуо на мој напис био је, као што се види, заснован на обичном извртању фалсификовању туђег текста, Питам се да ли може другима да држи лекције како треба писати о књигама и уметности човек који, у овом случају, сам није учинио нешто много једноставније, нешто што се у оваквим приликама
подразумева: није пажљиво, савесно, напросто, — није тачно цитирао ставове којима је имао било шта да приговори!
С поштовањем
МИРО ТЕРЖАН »
=== о
Ристо Тошовић, Београд, Француска 7 Ф Издаје Удружење књижевника Србије Ф Штампа „Политика“, Цетињска 1.