Књижевне новине

"сам свакој

РАДОСТ

ВЕ оно што сам у малом

1 ] провинциском _ граду до=< живео пре двадесет годи-

на, све се то поново по-

јавило преда мном, само не

као слика, него као стварност дру“ гог октобра ове године у Земуну, на обали Дунава. Чак је и декор био готово идентичан сл оним који сам већ једном доживео: били су

јабланови и дубоко јесење небо, све је било ту довољно да се још једном доживл дечачка радост, да

се поново сагледају све оне ствари које су моје детињство учиниле пуним, богатим бојом и звуком. И мислио сам да ће детињство, Ккондензовано у једно земунско поподне, постати опет мој поетски доживљај, да ћу поново моћи да уђем у свет из кога сам давно изашао, да уђем сасвим слободно онако Како улазим у своју собу где већ свакој ствари знам место ни запремину.

Око мене је било много света; два циркуса су већ била постављена, два права циркуса из мог детињства с црвеним завесама на улазу и један човек је обилазно око разапетог платна и терао оне који су без новца желели да виде шта се унутра догађа. Вртешке су се окретале уз познату песму вергла, звоно је звонило пред сваки „полазак“ како сам ја као дечак звао 0нај тренутак кад мотор почне да ради и да корпе окреће у круг. Било је и оних познатих лицитарских колача, срца направљених од црпенкастог теста с малим огледалима или "сликама заљубљених. Било је ту м оних дрвених котурова, који се набацују на флаше коњака и вина и на ножеве с коштаним дршкама, био је ту чак и човек који је носио те котурове на једном штапу и драо се и мамнио пролазнике. Била је ту и справа којом се мери снага,

Свега је било, само није било оног

правог доживљаја, оног усхићења од пре двадесет година, И све што је било није било онако како сам

ги некад доживео, мада је све било биш тако, Зашто»

У оном мом првом доживљају вашара и циркуса, човека који говори из трбуха, и рингишпила, било је искрене радости због тога што је све то било први пут виђено и тако први пут виђено да ме уопште није интересовала позадина свих ства-= ри, суштина свих збивања. Човек, који је савијао гвоздене пишке, појавио би се прво у капуту са орденима, са сјајним орденима који су винсили 0 црвеним, плавим и жутим пансљикама. И ја сам мислио да су ти ордени занста златни, веровао речи необично развијеног човека, веровао сам да је заиста онај највећи орден добио од афричког цара „који у свом врту има хи. љаду лавова ни пет стотина слонова и који је лично позвао у госте јунака који савија гвожђе и зубима ломи ексере.“ Ја сам, такође, мислио да возити се. на вртешки значи летети, јер сам то тако и дожив= љавао, и то је заиста било летење, јер сам се први пут одвојио од земље и људе гледао из једне друге перспективе, и видео да они нису ни Тако снажни ни тако велики као што су ми изгледали када сам пролазио поред њих. Ја сам даље мислио да се кроз стакла у једној шатри може видети „цео свет“, као што је то рекао онај који нам је узимао новац и упућивао нас да идемо „с лева у десно, јер то што

4

сам видео, то је заиста све било дотада невиђено, То су биле борбе с лавовима, са тигровима, с крокодилима, тако ла је та „панорама“ била први пут виђени _ свет ратова и Индијанаца,

Ничега од света тога није било у мом поновном виђењу вашара, пошто сам сада све ствари гледао другим очима, о свим стварима око Себе размишљао и улазио у бит свих ствари (онолико колико сам могао) и знао да је то све мање или више лаж, обмана. Нисам био заливљен ничим што се догађало у циркусу, јер сам на путу од малог провинциског града до ових година видео и већих и бољих циркуса и знао да је све то што се тамо догађа само вежба помножена са упорношћу. Мене није могла више да узбуди ни вртешка, јер сам знао да се на вртешци не може летети, да су то само корпе везане ланцима, осигуране гвозденим шипкама. Музика вергла била је тривијална, нисам могао да је подносим и због ње сам хтео да побегнем с вашара,

А „панорама“> То је сад била само шатра са увеличавајућим стаклима иза којих су била поређана платна лоше насликана, рад последњег дилетанта. Није тамо било ни прашуме ни топова ни војника ни авиона који су банали бомбе, него је била само боја намазана преко платна на коме су људи личили на лутке збијене једна уз другу. Све је то био нови доживљај вашара без радости и усхићења, све је то било нсто толико тужно, колико и смешно.

Некада је вашар за Мене био највећи доживљај коме сам се радовао, за кога сам се припремао и, када сам био болестан, желео да оздравим, да будем здрав, само док траје вашар, па сам мислао да после могу и да умрем. Ја сам тај велики

“Уништен поетски доживљај

ложивљај годинама носио у себи, мислио да се он може реализовати У некој песми, јер је он заузимао централно место у мом детињству, а детињство је за мене, као и за остале људе, било и остаје највећи доживљај, најчистије усхићење. Ја сам чак тај доживљај брижљиво чувао у себи, мислио да ће он моћи да обогати моју фантазију онога тренутка када се преда мном нађе чиста хартија. Ја сам чак ишао тако далеко да сам веровао да ћу од тих искрених доживљаја из малог циркуса с вртешком моћи да изградим читав један свет који неће постојати само у мом сећању; којн ће да буде исто толико. леп као што су биле лепе слике „панораме“. И можда би све то тако било да октобарског дана нисам отишао у Земун и све то поново видео, али друкчије видео, као човек који отприлике зна где је лаж а где је истина.

Сазнање о стварима око мене, искуство које имам уништило је све доживљаје, сву ту поезију искрених узбуђења и страсти. Сазнање да је дрво — дрво а гвожђе — гвожђе, да слика може бити лоше насликана, негирало је један велики поетски доживљај који је дуго потхрањивао моју машту и који ме је узбуђивао. Преда мном је сад био један други свет, ни мало подударан са светом мога детињства, и ја више нисам могао да верујем у шарене слике и музику вергла. Искуство је дошло као регулатор свега што сам некад доживео и уништило тај до-

живљај. ДРАГОСЛАВ ГРБИЋ

—иии__ Рилкеове збирке у Америци

У Америци, као уосталом и у Енглеској, књижевно стваралаштво Рилкеа добило је прилично касно заслужено признање. Но, и поред тога, Рилке је изазвао велико интересовање и његов утицај на позније америчке песнике је знатан, Клаус Јонас, професор књижевности на Рутгеровом универзитету, који је недавно објавио књиту „германске студије“, истиче.,у своме есеју о Рилкеу да се у Америци налазе две највеће збирке Рилкеових дела и студија о Рилкеу. Једна од њих припада наследницима преминулог професора математике Рихарда фон Мизеса, који је 1833 године емигрирао из Немачке, док је друта својина америчке преводитељке В. Нортон,

ВИЛИМ СВЕЋЊАК: КОМЕДИЈАШ (црте»>

о пица аи

| _ Да ла ћеш тч кат крви ил суза

— чуј БЕЗАЗЛЕНИ, | НВОПОЗИВУ ПОРУКУ |; Павија “ одлазило време. | Мак је било ту %, отет, птротица.ло,

| о ц међ прстима или Б .

| време се дробил

по ац неукаљана, жива вода. И међувреме је било међ ДуЗВа а, 55 међ браћом, између загрљених и о рођених, |међ девицама % јунпошама.

И међувреме се живо измицало | међ очима, међ градовтна, Између татника ч детиње игре.

| | Неулољиво [ . Долазило је и одлазило време.

| Неумољиво, | К Време сетве ц жетве, Време бербе, Време умирања, Време рађања тч смрти.

· И ма. колико да си га срцем па умом ловио, Празне торбе из лова враћао си се,

| Враћао са утробом гладном,

|

Гладном утробом својом м своје деце.

Јер неотклоњиво је оно текло,

| И отицало,

' И било му је свеједно: .

'_ Да ла су седе сребриле сребром старца, | Ила је крупњо корачало,

| Мужанско зрело тело се Сунце

На податна бедра "пебесних страна.

| О, време најдробнијег међувремена,

Сагледат џ свету где већ столећима Витла олуја п тишти уморну сљавуг

О да љ ће икад усатнут, Усаањут тај невидљиви, Тај неухватљивци ток, Ток којим долазили,

Ток којим одлазили,

Па итак си ту,

Па ипак писци ту,

Време неотклоњивог

Ти си онај тркач неуморни, Тркач који не застаје

Ни венце ни славу да прими! Ти си оно што нас је сјединило, Ти си оно од чега се не може одвојити! Ти си онај кога нам заветова

Нечтија, мрачна цл светла, неопозива порука!

И суморни и радосни тркач, Зар ниси видео како се жудц Да се од прстију м срца одлетит7

Ено их где као деца

Безазлено се ките и радују

Између рођења џи смрти, .

А и не знају да. си, на свим гозбама. _ о ан " последњи гост ште ц дворане празне

Истуњава као сласт грозд ч после зрења.

Ено их где у гробовима леже, Сви мртви са оком отвореним, И упињу се да ти узмакну;

И једним те оком шкиљавиљ прате. И, авај, узалуд помишљају Да су ти узмакли!

Ал мало ће тротећц дана.

И ти ћеш к њима доћи,

Доћи као време,

Време бербе,

Време између смрти ц рађања.

Ено их где сви падају у сам, Падају док ноћ логорује на брдима. О, како се жудно предају,

Предају сну, топљењу у снове,

У перје несвести,

У токове полумрамчнога ткива!

О, тад би сви спавачи желели

Да те из мртвог прикрајка

Мотре како их заувек патуштали!

Ал ти че опет у снове умотавали, —

И, ето, има време снова, ·

Време одаја у које их и без њихове воље уводе, И, опет, везаних очију, изводе,

И не погађају, безазленци, ни где су били!

О, неузнеммравано време кад се грешим, Време кад се пати,

Време кад се суди,

Време кад се плаћа!

О, време, ти већ насрћеш

И на ове ретке!

И зато је друго време — време кад се говори, · Ал' сад нас, при жрају,

Дотакло крило времена,

Суморно крило времена,

Кад се ц заћути!

ДЕСИМИР БЛАГОЈЕВИЋ аи

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ З ЧЕТВРТАК, 14 ОКТОБАР 1954