Књижевне новине

7”

Savremena poezija

aus

TETIČKOG OB

nastavi književnosti

_• -1—

Wer der Dichtkunst Stimme nich*" vernimmt, ist ein Barbar, er sel auch, Wer

Milorad Cekić

er sei. Goethe

ASTAVNI deo naših cl-

ljeva vaspitnja u ško-

li jeste i estetsko vaspitanje. Glavni udeo u ovom vaspitanju ima nastava Kknjiževnosti... Ona je pozvana da iod mlađih pokoljenja mazvija smisao i za estetsko shvatanje i doživljavanje književnih dela.

Među ovim delima mneosporno je đa najveću teškoću m njihovom približavanju učenicima pretstavlja poezija. Za estetski doživljaj poezlje mužno je razviti imaginaciju, a ona je često i kođ mašeg obrazovanog čoveka nedovoljno razvijena. Otuđa tako često ponavljano tvrđenje da je moderna poezija nerazumljiva. Međutim, nije čudo što je savremena poezija, čiji je maitoforički jezik wrlo razrađen, neshvatljiva za učenike, kad im je imaginacija ostala u starim okvirima. Ali mođerna mpoezija je već izvojevala pravo na život, pa se ona ni u nas'avi književnosti ne može više zaobilaziti bez štete po opšte ciljeve vaspitanja. Ako se glavna pažnja obraća intelektualnom mrazvitku vaspatanika, onđa emocionalna oblast ostaje pribežište svih neracionalnih animalnih impulsa koji Mreba da se Uuklone baš vaspitanjem. Stoga se u vaspitanju moraju dzmiriti razum i emocija, aps*rakcija i imaginacija, a u tom izmirivanju najveću mlogu može da odigra baš poezija, 1 to damas — modđerna poezija. Upravo 'je modđerna poezija u stanju đa vrlo mnogo mazmakne granice ljudske sen-

zibilnosti, jer između svakodnev-

nog emocionalnog života i poeziJe mema nepremostive provalije. Kad se prozaična emocija, profini do izvesne mere, onđa se nužno upotrebljava 'ehmika poezije. Bitna odlika

„ svesnih asocijacija i nu prepreku za njeno doživljavanje — mu tome

aktivna „imaginaivna saradnja. Ako se jedna pesma može potpuno \diskurzivno objasniti, itojest ako se može do kraja izločžiti »šta je pesnik hteo da ikaže«, onda nas takva

širuje naš duh. Tek kađ nas pesma (a to može da čini mođerna, savremena pesma, ukoliko nije poza i lažno pomođarstvo) upu'i na izvestan nov, drukčiji raspored naših sopstvenih impulsa, ona bogati naše iskustvo i time nas čini slobodnim.

'Savremena poezija dakle angažuje imaginaciju i postiče njenu dzgradnju. A sredstvo kojim se oma služi jeste njen metaforični jezik, koji je daleko od svakodnevnog diskursivnog saznanja i doživljavanja. Ova posebna oblas» saznanja, metaforična i simbolična, majefikasnije je sredstvo za izražavanje emocija. Stoga mjeno mrazvijanje omogućava duhovnu celinu ličnosti, Zapostaviti vaspitavanje ove oblasti

savremene poezije — čija izražajna sredstva, od običnih poređenja pa sve do potalogičkog metaforisanja, pretstavljaju glav-

je što se za njeno prihvatanje zahteva naša

poezija ostavlja ravnodušnim, jer ne DpTro-

znači lišiti mlađog čoveka jeđne sfere duhovnog života i jednog svedstva izražavanja, koji se širi daleko van oblasti svakodnevnog logičkog rezonovanja.

Jedna pesma može u čitaocu odjeknuti na dva načina. Ona može đa se potpuno slaže sa ranijom 7WRonstalacijom čitaočevog duha; onda je čitalac prima lako i sa zadovoljstvom, ali ona ni najmanje ne širi ni duh ni imaginaciju. Međutim, pesma može čitaocu đa pruži nove, drukčije impulse; stoga je ona za nerazvijen duh teška, nerazumljiva. Ali će jeđan wazvijeniji duh prihva– titi ite iznenađujuće tendencije, on će odbaciti sve MWustaljene šablone 1 tako će se slobodnije kretati m svom sađa proširenom iskustvu. Time se njegova senzžibilnost prošinmuje, i om izgrađuje ono što maziva književnim, pesničkim ukusom.

Mlađa pokolenja imaju m sebi potencijalno tu slobodu oblikovanja svog iskustva, svežinu imaginacije (umetnici su tu đetinjsku malivnost zadržali i kasnije). Škola bi morala da neguje i DpOosebnim sredstvima potstiče izlete u taj čudesni i plemeniti svet lirskog đoživljavanja, kojim vlada simbolički 1 metaforički jezik izražavanja. Time se mostiže bogatstva duha, širina imaginacije i vibrantnost semzibilnosti, a ti rezultati po sebi su korist, i to korist kao sreća.

Šilerov nagon

—Emm"—

SMoga se a foliko »nerazumljiva« poezija mora obrađivati i u školi na časovima 'književnosti, Savremena poezija nije nerazumljiva, nego dje nepristupačna tolikim ljudima zbog njihove nerazvijene imaginacije. Poeziju kao omuđe sređivanja misli i osećanja treba uvući u život mladih pokolemja vaspitanjem mnjihove senzibilnosti. A. ta senzibilnost će se razviti negovanjem nelogičkih simboličkih alttivnos*i čovekova duha.

Modernu poeziju jednoga Rilkea, Lorke ili Eliota i tolikih drugih stranih i naših savremenih pesnika moramo čitati i dožiVljavati da bismo je usvojili za sebe i za učenike. Mi moramo napustiti konzervativno shvatanje da je mođemi. poezija samo trenu'na „ekstravagancija, mođa i poza; koja će brzo nestati, Ona je nastavak poetskih ostvarenja prošlosti, i Damtea, i Getea, i Bajrona, ali mu savremenim uslovima složene živofne mapetosti modernog čoveka.

Đa bismo fo. pokazali, neka nam je dopušteno da se Oosvrnemo na meke starije, novije i najnovije teorije umetnosti, koje uviđaju “šeliku #Vvaspitnu vređnost razvijanja imaginacije. Time bismo pružili i izvesna opštija tumačenja savremene poezije, koja mogu pripremiti obrađu modernog poetskog štiva u školi.

za igrom i

simbolička duhovna aktivnost

Šiler je u svojim Pismima 0 estetskom vaspitanju čoveka (17905) uočio nužni uđeo estetskog "u ljudskom kultumom životu. Krug ideja u kome se kretala njegova poezija i filozofija odredio je da on shvati Francusku revoluciju kao put slobodi koji vodi kroz prostrano cars*'vo lepote. Ideal vaspitanja je potpun čovek; ali da bi on postao moralna ličnost, tojest da bi se Muspostavila saglasnost između motiva i postupaka, čovek mona i da živi, a "o znači mora da omogući da se u estetskom uživanju nagoni slobođno vezuju za principe moralnog delamja.

S druge strane, umetnički doživljaj omogućava da se suvi i siromašni pojmovi ikreću u svoj meposrednoj živosti opažanja i imaginacije. Stoga je umetnost i njemo doživljanje neophodna medijacija u izgrađivanju humane ličnosti. U umteničkom posmatranju čovek se oslobođava prozaičnih briga, i mjegove alttivne duhovne sile postaju slobodne. Ubeđenje je Šilerovo đa se eStetskim uobličavanjem života, gđe se čovek pokorava igri Yritma i proporcija,. vrši potpuna emancipacijja čoveka od njegovih animalnih impulsa. sve unufrašnje moa sve što je

Po Šileru, ra dđa se ispolji,

spoljašnje mora se uobličiti. Stoga je Šilerov praktički pedagoški zahtev:

razviti obe sfere čove-

Istorija jugoslovenske književnosti Dr. Antuna Barca

odlomak iz kritičkog osvrta

a pravilno i objektivno Z . ocenjivanje Barčeve

: knjige važno je imati na umu piščevu napomenu datu na kraju knjige: »Ovaj pregled — kaže tu sam prof. Barac — napisan je prvotno za inozemstvo, na informativan način, na potsticaj Komisije za kulturne veze sa inostranstvom.« 0

Zamišljena, dakle, ne kao prava istorija književnosti, već kao kratak pregled u kome stranom čitaocu treba dati samo prvu, Opštu informaciju o najvažnijim našim književnim epohama i piscima, knjiga prof. Barca je imala otprilike onu istu napomenu kao i »Jugoslovenska književnost« Pavla Popovića, koja je pređ kraj prvog svetskog rata naišla u Kembridžu, i sa kojom i inače Barčeva književnost ima dosta "sličnosti; Takvi kratki i zbijeno pisani pregledi imaju svoga 0Opravđanja i mogu korisno poslužiti ne samo strancima već i domaćoj publici. Kada se, dakle, ima u vidu, ova specijalna napomena ovog Barčevog pregleda, onda zaista ne bi imalo smisla zamerati mu što je „u njemu ograničen broj imena«, i što »u njemu često nema govora o stvarima, koje bi naš čitalac u takvoj knjiči s pravom očekivao« (citat A.B.). Ali, ako bi ovakvi prigovori bili neopravdani, knjiga prof. Barca ima, nažalost, i nedostataka koji se teže mogu pravdati. Izlažući, naime, u ovom pregledu gradivo iz celokupne naše književnosti, i pisana i usmena, i to od njenih najranijih početaka, pa sve do savremenih, živih . pisaca, prof. Barac nije bio dovoljno oprezan pa je, naročito u starijim epohama naše književnosti, načinio niz težih činjeničkih grešaka, 'i to poglavito zbog toga što mu nisu bile dovoljno poznate sve naučne rasprave i studije čiji pozitivni rezultati nisu ušli u naše predratne udžbenike. Tako, naprime?, govoreći o dramskom ra-

du Mavra Vetranovića, prof. Barac kaže da je ovaj samo »nastavljao tradicije hrvatske crkvene drame. Međutim, Vetranović je — kako je poznato iz studija prof. Kolenđića — pisao ne samo crkvene drame, već je i vrlo značajan kao jedan od najranijih pisaca renesansne svetovne drame, tzv, »binske ekloge«.

Odavno je, isto tako, dokazano da nije tačno da je Marin Držić u početku svoga dramskog rađa »pokušao izići s dramom koja bi

bila neke vrste usavršeno crkve-"

no prikazanje« i da su ga Zbog toga »suvremenici nazvali plagijatorom«. Držić nije pisao nikakvu crkvenu dramu, a za plagijatorstvo je bio nabeđen zbog SVOje „Tirene“. Nije isto tako tačno da je Držić rođen »oko 1520«, već čitavih dvanaestak godina ranije. Isto tako je utvrđeno da Gunduličeva »Armida« i »Dijana« nisu odlomci Gundulićevih istoimenih izgubljenih drama, već da su to tipični baleti koji su, kao i melodrame, pretstavljali nove dramske rođove Gundulićeva Vremena. Ostale Gundulićeve drame, A. Barac pogrešno tretira kao tzv. »nacionalne«, »mitološke« i »romantične« drame, i zbog toga je propustio da istakne zasluge Gundulića kao jednog od osnivača naše muzičke drame. Sličnu grešku načinio je A. Barac i u ođeljku o Juliju Palmotiću, kađa kaže kako je ovaj napisao mnogo »komedija (Dy i tra= gikomeđija s građom iz staroklasične mitologije, talijanski eposa, i narodne tradicije«. Poznato je, da su sve Palmotićeve drame, izuzev „Atalante“ tipične melodrame i da one označavaju novu fazu u razvoju dubrovačke muzičke drame. 'Karakteristiku i ocenu poezije Ivana Bunića (koji nije rođen 1594, već 1591) prof. Barac daje prema B. Vodniku, ne vođeći računa o kasnijim studijama, koje

kova duha, osečanje i razum. Poredđ nagona za unu'rašnjim, materijalnim, postoji i nagon za spoljašnjim, formom. Predmet ovog nagona jeste živa forma, cao zbir esetskim svojstava. U proizvođenju tih živih formi, tojest u mmelničkom stvaranju, nastaje jedins'vo života i oblika. Umetničko stvaranje i doživljavanje Šiler je pripisivao ovome nagonu za formom, estetskom nagonu ili nagonlu za igrom. Tek u igri čovek ostaje slobođan, jer se ne vezuje ni za kakve posebne interese prijatnog, dobrog dili savršenog. Igrom čovek ulazi u carstvo lepote, gde se stiče Osećanje punog humaniiteta. »Čovek se igra samo Kada je u mpunom smismu reči čovek, i on je samo tađa potpun čovek Kkađa se igra«. (Schillers philosophische Schriften und Gedichte, Leipzig 1910, S. 212).

shvatanje igre prihvatili su i drugi teoretičari umetnosti (Spenser, Gros, Biher i drugi). Po Biheru, naprimer, nagon za igrom \je toliko wmkorenjen u čoveku da je stariji od rađa i od svalce ulilitarne alktivmosti. Bez obzira na to što ova njihova shvatanja ne možemo da prihvatimo, mora se priznati da su oni, a pre svega Šiler, uočili da je ovaj nagon za igrom izvor sve čovekove fantazije, pa prema fome cele metaforičke i simboličke “duhovne akluivnosti.

Ovo Šilerovo

SS. ~

AAA ____ ____ na osnovu komparativnogE i arhivskog proučavanja daju u mno“ gome drukčiju ocenu Bunićeve lirike, Ovakve i slične greške mogu se nači i u ostalim delovima knjige prof. Barca. Takva je, naprime?, ona u odeljku srednjovekovne književnosti, gde se za Teodosija kaže da je preradio i obe Domentijanove biografije, tj. i Savinu i Simenovu; — ili ona iz novije srpske književnosti, u Odeljku o R. Domanoviću, za Kkoga se kaže da je »umro pomračena uma“ u Beogradu, itd.

Sve ove i slične pogreške koje je prof. Barac, i pored svoje stručnosti, načinio, u jednom pogledu su i karakteristične i poučne. One (pre svega) jasno SsVedoče koliko je danas teško da jedan čovek, pa makar to bio 1 poznati stručnjak, napiše sam istoriju celokupne naše KnjižeVnosti. Naša nauka o književnosti, kao uostalom i sve nauke, razvi-

la se u tolikoj meri da se danas.

teško da zamisliti da jedan čovek može izvorno obrađivati celu tu oblast. Prošla su ođavno VTIemena kada su, naprimer, Vatroslav Jagić i Stojan Novaković mogli istovremeno izučavati i našu srednjevekovnu i narodnu i novu književnost, i bavili se još uzgred i drugim filološkim disciplinama. Od naših kasnijih književnih istorija, Pavle Popović je bio poslednji koji je 5 uspehom proučavao izvorno skoro celu našu književnost, i ZboOgE toga je šteta što ga je prerano smrt omela da završi svoju započetu istoriju književnosti, Danas, međutim, naši književni istoričari moraju neminovno ići sve više u uže specijalnosti i usmeravati svoje naučne studije na pojedine određene vremenske epohe. Zbog toga se i pisanje jedne prave, izVOTno i naučno rađene istorije književnosti naših naroda ne može više poveravati jednom čoveku, već taj težak i odgovorni posao može s uspehom obavljati samo jedna manja grupa dobro odabranih stručnjaka.

Dragoljub Pavlović

Jer tek Kroz simboličke forme doživljavanja čovek je uspeo da od sveta senzacije pređe u čvrstu, egzakitnu sferu logičkog Vvaženja 1 u moralnu Sferu etičke mormativnosti.

Diskurzivna misao lima OgnOman značaj za razvoj kulture, ali emocije su često određivale vitalnost misli. Naučnici i filo-

zofi su više puta pnriznavali da

su mjihovi odlučni momenti inspiracije i dinvencije bili metafonični, tojest mu kritičnom momentu logičkog povezivanja ideja ovi su morali da se povlače iz sfere apstraktnog u 'imagina– ciju i pretstavu i da »misle u slikama«.

„Ta metaforička sposobnost je od velikog značaja i za domen samog mišljenja, a velika dela su mastajala i primenom ove me"a-– foričke moći. Da naveđemo ovđe samo dva primera.

Njutn je do SsVvOBS sveopšteg zakona gravitacije došao mne sa-

gora urowLr AI yoreprupUYrUn a ara ara? pr IEA LL BEI

mo buftem stroge matematičke đeđukcije, već i posmatranjem Kako zrela jabuka pađa sa drveta na tle i „anmalogijom 'e'pojave sa odnosom Zemlje i Meseca. Ovako »profano« poreklo ol'krivanja jednog univerzalnog zakona odđbacuju samo oni kod kojih aktivnost zaista oskudđna i nerazvijena. Jer evo šta priznaje drugi jedan veliki naučnik.

Herman Helmholc u zdravici., o svojoj 70-godišnjici rekao je i sledeće: »Moram reći da su mi kao polje rađa uvek bile prijatnije one oblasti gde se ne treba pouzđavati u povoljne slučajeve i dosetke. Ali... te dosetke često se sasvim “tiho uvuku U. krug misli, a đa se isprva ne sazna njihovo značenje... «...u drugBim slučajevima one se javljaju iznenađa, bez napora, kao kakva inspiracija«.

Stoga je i oilj vaspitanja da se u mlađim polkolenjima sačuva onaj dar, koji ona imaju ođ rođenja: intenzitet percepcije i imaginacije, jer će neizbežno nestati sa jačanjem pojmovih oblika izražavanja. A logičko mišljenje pokazuje veću moć kada se sačuva oštrina percepcije i sposobnost da se uočavaju sličnosti. (Kraj u iđućem broju)

je muektaforička

ISBN PO OD POBN ROM ET O O

| VERIJKO MNKıba

METNOST KAO FORM// DRUSTVENE SVESTI |

(Nastava sa str. 5)

nost slobodan. I sloboda čovekove ličnosti sastoji se u njenoj određenosti njegovim drušivenim bićem.

mi čovekove svesti kao društvene jeste njegova estetika, osećajna svest i jedna od specifičnih formi društvene delatnosti

JONA od bitnih for-

njegove jeste ume tnička delatnost (na drugim formama čoveko-~

ve svesti i delatnosti ovde se ne možemo zadržati). U pogledu shvatanja i izvora, Pprirode i značaja ove forme čovekove svesti nailazimo na skretanja idealizma, na shva-– tanje da ona nije određena njegovim društvenim bićem, još češće, nego čak u pogledu shvatanja prirode i značaja moralne svesti čija se objektivno realna, društvena osnova ipak da lakše sagledati. Shvatljivo je i prihvatljivo

RH | COO

e e PA

#74,

—

KCN

Eseji Živka Milićevića

Ž. Milićević: Rađoznalost, Izdđanje»Minerva«, Subotica, 1955

OŽDA je ova ikmijiga M eseja poziv na opšir-

no i temeljno kritičko razmatranje svega Što je Živko Milićević ogtavio kao plod svoje bogate literarme i publicističke delatnosti, počev od njegovih ranih pesama Da do ovih književno-istoriskih radoznalosti.

Ova knjiga eseja odaje namere pisca: da svaki predmet svoje iknjiževno-istoričarske radoznalosti prouči svestramo, da ceo materijal kritički ispita i proveri i tek onda, na Osnovu tako emeljnog izučavanja prikupljene građe, donese zaključke. Ona odaje izrazitu analitičku prirodu Milićevićevog wWuha: pribegyie i teoriji „red po red“ kao metodi Msnjiževne amalize samo da bi što pažljivije i Što preciznije ispitao sve činieničke (i wiše činjeničke, a manje miglene i ioetske) vrednosti materije koju obrađuje. Iako se udaljava od „inspiracije u književnoj Kritioi“, Miličevic nije i njen protivnik. A njegova pesimistička skepsa samo ije stadij zrelosti njeg0ovoB đuha: „mogu li sebe uvoriti da pri tome nisam usoeo mažda zato što, sklonostima sVOje nesavršene prirode: svi mi odreda tek kod drugoga saV!ršeno zapažamo lupravo ono bež čega mi sami nikako nisnio“. (Stil!) Logika?) "Tako je kritički stav prema sebi samom, bojazan od zanosa insp:racije. strahovanje od nebitnog ili od svega što će „red po red“ analizom izgledati da dejstvuje samo kao ukrasni pridev a ne doprinoseći nimalo ili jedva ogvetljavanju problema koji se tretira, tako je sve to dovelo da se kod Ž. Milićevića zadrži staromodna pailtina u stilu, tretmanu i metodu.

Jednostavnim stilom m Kkome se intelektualnost oseća kao narodski zdravi razum, sa rečnikom koji nigde ne ot-

kriva Ipiščevu smelost u jezičkom građenju, novatorstvo i živu originalnost koja ibi se spontano nametala čitaocu kao osobenost izuzetne vrednosti, Ž. Milićević je pisao svoje „Radoznalosti“ lepo i nuglađe= no ali konvencionalno i bez temperature (navodi tekstova Isidore Sekulić deluju u tekstu Ž. Milićevića svojim izražajnim bogatstvo kao dijamanti među brušenim komadima stakla).

Za mas je značajna ova knjiga jer nam pisac u eseju „Sıterija i. njegova „Pokondirena tikva“, i pored savesno sređenog materijala, otkriva i svoj smisao za književnu istoriju, u eseju „Za jednim Vukovim pismom“ objavljuje mam ipodatke o Dimitriju Vladisavljeviću da ibi dokazao ikako je Vladisavljevićev prevod „Priprave za „Istoriju svega svijeta“ wuwstvari Daničićev. Zatim dolaze tri esejistička razmatranja: Svetislava Vulovića, Milovana Glišića, Stefana Mitrova Ljubiše, koji po te'meljnom razmatranju činjenica imaju svoju književno-istorisku vrednost. O Bramislavu Nušiću i mjegovom „Ben Akibi“ što je „od podjednakog interesa kako za književnu tako i za istoriju movinanmstva (stil?) u kratkom ali značajnom iperiodu između pada Obrenovića i Prvog svetskog rata“ Milićević saopštava zanimljivo. Niz činjenica i događaja u eseju o Božidanu Stojađinoviću, koji je kao mladić ratovao sve dok na Kajmakčalanu nije teško Montuzovan i postao rani invalid, Milićević je ispričao tužnm priču: Stojadinović je wstudirao u Francuskoj sa obolelim. plućima, njegov ratom obogaljeni otac wulbijen je na mjivi, brat mu umjre, po ipovraftku u zemlju Stojadinović mastavnikuje deset godina a „tuberkuloza ipluća i grla odmosila

7#%,

mu sada snagu skoro na očigled“. Umro je 1923. Prikazujući ipoetski razvoj Božidara Stojadinovića do njegove zbirke „Samom sebi“ Milićević piše: „U mperiodu između „dva velika svetska rata, suviše bogatom mneuspelim wmpesničkim pokušajima i wtbihovima 'oji zvrje prazninom, Stojadinovićeva zbirka, pored svih svojih nedostataka, ostaje kao čista dobit. Nekoliko pesama iz mje mogu ući, i ući će verovaino, u svaku antologiju srpske poezije“, a na kraju, kao zaključak: „Dvadeset godina je kako je Božidar Stojadinović umro. Dvadeset godina zaborava leži i na njegovoj iprvoj, štampanoj, i na njegovoj drugoj, neštampanoj zbirci (ako je, to jest, još očuvana). (Stil!) Za svih ittih dvadeset godina maša poezija nije odma-– kla naročito daleko. Od mmnogobrojnih imena Moja su se Javila za to vreme, a neka čak

i zasijala varljivim sjajem, jedva dva ili tri da su ogstala vidna i dostojna svake mpažnje. A od mnogobrojnih obJavljenih dela svega mekoliko se zadržavalo da s pouzdanijem plovi pučinom Roja podjednako nemilosno guta ipesničke živote, kao i njihove nade i snove...“

Ako bi imali ovakav MKmriterijum koji Ž. Milićević ima prema B. Stojadinoviću, onda bi za tih dvadeset godina mogli da nabrojima stotinu imena, a ne samo dva ili tri! Ovako, zaista imamo malo imena ali onih koji su poeziju daleko „odmakli“: Dušan Vasiljev, Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Stamislav Vinaver Desanka Malesimović, Momčilo Nastasijević, Milan „Duedinac, Oskar Davičo, i drugi, i to samo u poeziji i samo u Srbiji (pošto je to Milićevićev okvir posmatranja).

Ogled „Naša majnovij. ipovoetka i Topa, a dsvMje zastareo, Posle dve idecemije on zaista pretstavlja „samo prilog više književnoj istoriji” Odrata do10836 godine pisac vidi „za raniju pnripovetku i

mo da je „dobro“

kada kaže e uvek ono što je društveno po-

irebno, društveno korisno pa makar po naše lične interese bilo i štetno. Još je VvidljiVi-

ii društveni izvor, društvena

određenost, saznanje svesti, naučne delatnosti. Ali koji je objektivno društveni iZzVOT estetske svesti, koja strana društvenog bića „čovekovog nalazi svoj odraz i izraz Uu njoj, koju društvenu potrebu zadovoljava njena takoreći

— umetnička

„inkarnacij a“ i e delatnost? Nije dovoljno reč,i, da umetnost zadovoljava potrebu za lepotom kao što nauka zadovoljava potrebu za istinom. Jer mi znamo šta Je io istina kao što znamo šta je to „dobro“. U svakom slučaju, to nije toliki problem pošto niko i ne pita čemu oni služe. To svako zna. Ali šta je to „lepo“? Čemu ono služi i gde je njegov izvOT, gde je izvor umetnosti? -

U prvi mah se čini da lepota zaista nema objektivne društvene sadržine, da je ona samo subjektivni osećaj, da ona postojeći za čoveka i postoji samo u čoveku kao osećajnom subjektu, da je ona ne društveno određena nego bezuzročna (i u tom smislu „SlObodna“) tvorevina tog subjekta. No produžujući takvo Tezonovanje doći ćemo do zaključka da i istina postoji samo u čoveku kao misaonom subjektu. Gde onda ostaje naš materijalizam?

UMETNIČKA ili estetska svest čovekova je za razliku od naučne (koja je takoreći „ravnodušni“ odraz subjektivne realnosti; za nju je važno samo to da taj odraz bude adekvatan) emocionalni odraz realnosti za koju je važno to da li ta realnost pobuđuje pozitivne ili negativne emocije. Objekii umetnosti ne moraju biti realno postojeće stvari i pojave. One mogu biti i takove koji su plod mašte jer estetska svest ne ispituje njihove klauzulne veze. Ona uopšte ignoriše suštinsku stranu stvari i obraća pažnju samo na njihovu takoreći „fenomenal– nu“ stranu, na čulne osobine koje jedino i mogu izazivati emocije.

Potreba za lepotom je poireba za pozitivnim emocijama ji toza društveno pozitivnim emocijama. Lepo je ono što je prijatno po SVOjim čulnim osobinama, ali ne kao neposredni čulni opažaj nego kao čulna refleksija, dakle u ideji. T,epo, budući kategorija ne individualno-prirodne nego društvene svesti čovekove razlikuje se od čulno-prijatnog tačno onako kao istinito od neposredno datog, takoreći „Dprisutnog“, ili dobro od korisnog. T.epo je dakle ono što je po svom. emocionalnom značaju društveno pozitivno. U umetničkoj delatnosti kao inkarnaciji naše estetske svesti sva-–

roman” Sremca, Svetolika Rankovića i Veljka Milićevića, a „od najnovijih” Dušana Radića, Petra S. Petrovića i Zvonimira Šubića. Ovi zastareli

piščevi., Wwtavovi odavmo wu smešteni u arhivu istorije književnosti. Diskutovati o

njima danas značilo bi pridaiti im neki savremeni značaj ili uticaj, a toga u mjima niije bilo ni onda, pre dvadesel: godina. Ta preživelost u shvatanjima Ž. Milićevića ispoljava se i u nekim drugim njegovim stavovima, naprimer kad idealizam i realizam shvata kao dve osnovne i bitne karakteristike u razvoju duha, kada ih smatra za dve metode koje vode saznanju bića, što je očigledno aberacija Wilasične ipodele na materijalizam i idealizam i dijalektike kao metode saznanja. :

i Ogled „Inspiracija u iMnjiževnoj kritici“ mogao je da

. izostane i da zajedno sa ipo-

slednja dva ogleda ne ošteti ovaj esejistički izbor Ž. Miličevića. Pre svega, ne može se La Isidori Sekulić pisati i suditi na osnovu diva ili tri mjena napisa iz prve knjige „Analitički trenuci i teme“! Tim ogledima, koje kritički razmatra Ž. Milićević, i mije Isidora Sekulić zauzela mesto u našoj književnosti i istomiji književnosti. Dalje, za Kkmjiževno delo Isidore Sekulić, za koje Zi: Milićević nalazi samo reči da je „obimmo i raznovrsno“ i koje „sadrži razne radove: pripovetiku, roman, mutopis književni ogled i kritiku“ nezgodno je početi baš od ovog (poslednjeg (književni ogled i kritiku) gde ona teško da ima premca u našoj literaturi. Ovde ne treba da se postavi mpitanje kompetencije i metoda.

cek. O izvesno: delo Isidome Se Ć uveli i ilazi OB liko prevazilazi

del Milićevića, i majviše | tom „ispiracijom, iotače TŠ moći, poetskom snagom.

o može da spori da i kod 1sidore Sekulić „nije isključeno ni da trenutna, slučajna nadahnuća teško nalaze pouzdan oslonac ako se naknadno ne

KNJALEŽE

ko doživljava svet ona kakov taj treba da bude | ga kao emocionalno pozi da || prijatan osetio ne samo livi, go i svako drugi. Oe Lepi su dakle oni | prirode i ljudske dela 0 koji nas samim SVOjim (07 nim osobinama potstiču di ; pozitivno afirmira ).M kao društvena Mi težimo đa i osećajno dos, 4 ljavamo svet kao druš a //y | bića. Zato i jeste estetska a iako bliska, tako srodna „ ralnoj svesti. Zato kao pi. met („siže“) umetničkih .. tako često i služe osećajnj nosi među samim ljudima} ljubav i prijateljstvo (pa Ne prijateljstvo, samo, nap | kao način afirmacije kapa ra dostojnih prijateljskih ćaja). Kao što se čovek a Pa svoju moralnu svest saw svojim, htenjem afin kao društveno biće, {ako} on kroz svoju estetsku kroz umetničku delatnost mira kao društveno biće „| mim svojim OSe( njem. ' M,

Drojgvai

/ pF

BSTO se kaže da lepota za razliku

istine relativna. Ali naj tivnija istina na svetu je,

„De gustibus... je relativna isto toliko ko A je relativna i sama istina}. i samo dobro — i u istom sn slu. Oni koji bi hteli „di tovati“ recimo o estefskom vw” ženju zlatnoga reza mogu 0! istim pravom to činiti ih" p je u pitanju zakon pol Kao što je čovek u toku je društvene istorije napn vao u pogledu svoje sazn i etičke svesti tako je napy dovao i u pogledu esteik" Ako nam dela Homera i Bi} je i danas pružaju umelniš

nedostižni uzori. Ona su ne stižna ne zato što mi i da ne bi mogli sagraditi P non ili pronaći neki Ar dov zakon ili istaći neku stotelovu tezu. Ona su stižna zato što leže u hn

bljoj osnovi našeg nau saznanja odnosno naše eli ske svesti. Umetnička day“ nost kao izraz čovekove | žnje za „idealom lepote“ im je njegove težnje da oseća doživi svet u obliku kroj bi se u najvećoj, u „ide meri afirmirao kao druš biće, kao „apsolutno d no“ biće. Zato je ideal lb „apsolutno lepo“, — isto slvarani i isto tako nedosli wu kaogod i ideali apsolutne iji ne i apsolutnog dobra.

U tome je, koliko slanju pravilno da sudim, jektivna sadržina, obje smisao, ij. društvena odi nost estetske svesti čovekij: | ByeBoVe umetničke dela, sti. |

amj,

provere“, ali nije mnogo i \ kad se bez nadahnuća, nal}, uzdonim osloncima i 54 Mi, Bo subjektivnih iprovem, | što je to slučaj sa nekim}. vovima i iposlednjim 05" ma u ovoj iknjizi, uoči „M | ki shkvaran nedostatak“! da je bogdanopopovićev: naliza Ž. Milićevića nekih stova Isidore Sekulić (| Karadžić“ i, „Tumsko“ UP i bosanskoj priči“) vi! resantna i fino intoniraMij se ne oseti jetkost, „da |. ri bolje mapreduju“, je nalaze iskre, dok ocilo LJ ne udara“, ta „red po | naliza nije bila ovoj | potrebna: ne osvelljaVi | Isidore Sekulić, po SVOM | tičkom pledoajeu akcide jj je, ugledu Ž. Milićevića !prinosi ,a muugled Isido!č lić ne umanjuje. Ona 70, vo gluva. Knjiga Ž. Milićević" || čajna je samo po donosi kao naučni a to je nekoliko zalis nih priloga našoj istoriji ževnosti. Dalja nasi0. Milićevića, -u tom smisli ba pozdraviti. _

Miodrag Moksim

HM W

IDUĆI BROJ -:»KN | NOVINA« U OVOJ (}

PRIRAZACE KNJ

| }

Tina Ujević, Vesne P* odraga Popovića, sla predao |

aa ||)

kosavljevića, vestre i dr. »KnjjižeV ne«, pored rubrike „Ia | ga» u kojoj se objaviju! | kazi beletrističkih P" otvoriće posebne rubin || svećene izdanjima ||

ke literature. |

VNE NOVI}