Књижевне новине
U RkRući-muzeju velikog umetlniha
___ _______ __________ —
Poslednji put Save Šumoaonovića: između ovih kuća odveden je slikar na gubilište.
VREME ! LJUDI
Poslednji dani Stefana Dvajga ·
Esej Žilau Romena u „Revue de Paris”
AMOURBISTVO Stefana
Cvajga bilo je i ostalo
psihološka „zagonetka.
Književnik ugledan, slavan, pun planova za budućnost, živi usamljen, van svake opasnosti, daleko od zapaljene Evrope. U novom Svetu on završava autobiografiju i počinje delo o Montenju, čija ga životna snaga, mu-– drost i smirenost učvršćuju u sopstvenim uverenjima. I taj majstor pera, kao da se jednog dana umorio od svojih uspeha, uništava sebe i nađe vezane za sVOje ime, delo i darovitost.
Zbog toga se u ogleđu Žila Romena o Cvajgu, objavijenom u februarskom broju časopisa „,Revue de Paris”, mogao potražiti i nekakav novi nagoveštaj za jasnije tumačenje te tragedije. Jer, Žil Romen, koji je taj esej napisao sa iskrenim simpatijama prema svom prijatelju, objavio je u njemu i pismo što ga je od Cvajga primio 19 februara 1942 godine — pisano četiri dana pred samoubistvo. Ono se čita sa nadom da će podići krajičak vela s tajne te smrti. Ali, Cvajg piše 19 februara isto kao što je pisao za sve vreme svog izgnanstva. U poređenju s ranijom depresijom, u njemu se čak ogleda nešto više živosti. Ona njegova „enorme lassitude” — kako je Žil Romen naziva — javila se već januara 1941, kad je Cvajg napustio Njujork da bi se preselio u Osining, pokraj Hudsona.
Pošto ga je tamo posetio, Romen piše: „Bili smo potreseni promenom koja se za nekoliko nedelja mogla zapaziti na Cvajgu. Fizički i moralno, on je odđavao slomljena čoveka. Čak i njegova žena, nežna Lote, izgledala je melanholično. Sa tužnim osmehom na licu on je govorio: „Mislio sam da ću, oženivši se mladom ženom, obezbediti sebi malo vedrine za starost. A, evo, ja nju moram da tešim.”
Docnije, već iz „Petropolisa, Cvajg se u pismu od 2 septembra opet tuži: „... ovaj nomadski život, bez knjiga, bez prava, bez osećanja „sigurnosti, težak nam je i naročito ometa koncentraciju... Meni je već gotovo šeZdeset i biće mučno za koju godinu opet početi sve ispočetka. Mnogo patim zbog te večite nesigurno-
sti... Pre svega moram da savlađujem svoj duševni zamor, koji me je poslednjih „meseci
potpuno obuzeo. Mnogo sam Vi-
še Evropljanin nego što sam mislio...” Nakraju, on ipak tvrđi da se,
sve u svemu, u Braziliji mnogo bolje oseća, da mu nedostaju samo intelektualna atmosfera, umetnička uzbuđenja i prijatelji kao što je Žil Romen. Još jednu potvrdu relativno dobrog raspoloženja on pruža u pismu od 2329 septembra: „Mi smo ovde zadovoljni, gotovo srećni. Život je tu tako smiren, predeo tako divan, ljudi tako simpatični, da sam skoro zaboravio lične nezgode, koje me, otkako sam ovđe, kao nekim čudom, više ne interesuju...„” Cvajg i dalje živi između napada teške melanholije i, kako je to izgledalo — smirenosti. On se oseća kao Kits, koji traži da mu se na nadgrobnu ploču uklešu reči: „Ovde leži onaj čije ime raznose vodene struje”.
Četiri dana pred smrt opet Dpiše o svom zamoru, kako je sit života koji ga već deset godina vuče od privremenog ka privremenom, iz nesigurnosti u nesiBurnost. „Depresija se neće smanjiti kad uvidim da ni sledeće godine neće moći da donesu stabilnost. Rad na Montenju odmiče sporije nego što sam se nadao. Posle tolikih godina strahovanja, pitam se, gde se za mene može naći izvor koji će me podmladiti. Sve što sam postigao imam da zahvalim unutrašnjem poletu. Mogao sam da ponesem jer sam i sam bio ponet, a to je ulivalo toplinu koju sam prenosio na druge. Bez uverenja, bez oduševljenja, kad mi je samo razum potstrek, osećam se kao na štakama... Zaviđim ti na neiscrpnoj snazi. Ja se povijam pri svakom naletu vetra i jedino što mi je moglo dati snage da se održim pravo bilo je da se povučem u sebe. Ali, drvo bez korena vrlo je nesigurno...”
Na kraju pisma Cvajg daje kratku sliku karnevala u Riu. Ona je mračna verovatno zato što je u to doba već morao vršiti pripreme za samoubistvo.
Žil Romen piše da Cvajga nije
oteralo u smrt trenutno obeshrabrenje slično fizičkom šoku; to je bio izraz ranije, đugo smišljane osude puta kojim je pošlo čovečanstvo. Svoj esej Romen završava rečima: „Smrt Stefana Cvajga okrivljuje našu epohu baš zato što to nije bilo samoubistvo DRBR OE ili ogorčenog roman–tičara, već mudraca. Jeđan stoik pustio je u svoje žile smrt, jer nije našao drugi izraz protesta _ protiv zločina onih koji vladaju svetom. Setio sam se Strindbergovih reči zbog kojih sam se Cvajgu đivio i poštovao ga još dok je bio đak: Šteta je za ljuđe...”
P: 39
6
Sid, zavičajno mesto ubijemogslikara, pretvorilo je mjegovu
kuću u muzej. Tako se ovaj
arad odužio Savi Šumanoviću,
jednom, od, najdarovitijih. maših slikara, koga su ustaše mučki ubile 1942 godine.
D ranog detinjstva, još Q) od svog đakovanja u
zemunskoj realnoj gim nazlji, pa sve do jezovite noći 1942 godine, Šumanović je osećao jednu silnu i duboku vezanost za svoj rodni kraj. Te panonske širine, sremska polja sa tornjevima potonulim u meku
izmaglicu, sa arabeskama belih, iskrzanih oblaka u dnu horizonta, visokim zračnim nebom i
ravnim u nedogled protegnutim
ne umetničke koncepcije i Pariz i strani uticaji u njegovoj umetnosti. Na relaciji između Pariza i Sida, između visoko kulturne sredine koja bi morala đa oseti vrednost (ali koja, međutim, ne mora tu vrednost i da prizna) i ravnih sremskih polja, raspinje se Šumanović čitavih dvadeset godina. Ta njegova neopredeljenost, ta borba između potrebe za kontaktom sa okolinom i
Jedna od reikih slika iz života Save Šumonovića. Na
slici: Šumcnović
tlom, sa tugom svoje daljine i potmulom, „prigušenom #žšđastrašću SVOg ušorenog života, bila su njegovo najsigurnije uporište i najizdašnije „vrelo „inspiracija. Danas, kađa od šidske stanice pođete širokim, izlokanim putem ka centru OVOg malog, ravničar– skog gradića, u kratkom susretu ka krajem koji je slikaru povratio mir, a kome je on otkrio dušu i svu skrivenu lepotu njegovih ravnih, mupravno Ssuprostavljenih površina, čiste daljine, belih umivenih kuća i širokih i dugih, poetski u daljinu ustremljenih, puteva, ćete na prvi pogled moći da otkrijete ono sa čime nas slikar nešto kasnije „upoznaje kroz platna smeštena wu tišini njegove kuće (pretvorene u Sumanovićevu galeriju). U toj svečanoj tišini, životnoj i stvarnoj, događaju se nesvakidašnje i neobične stvari. U njoj umetnost živi svojim dragocenim trajanjem! U vlažnim (!) prostorijama, u susretu sa Šumanovićevim šidskim pejzažima osetićemo lepotu kraja kroz koji smo malopre ravnodđušno prolazili.
Sava Šumanović je dobar deo svoje mladosti proveo u Parizu. Tačnije rečeno, u stalnom rasce-. pu između Pariza i svega onog što je Pariz značio i svog rodnog kraja. Ustvari je Sumanović bio raspet između trostruke neopređeljenosti: Pariz — naša predrat_ na gradska sredina „(koja nije mogla i nije htela da razume njegovu vrednost) i, najzad, sve dominantnija i određenija vezanost uz sremske širine i pitominu i uz utočište u svoju ličnu, subjektivnu „stvaralačku vredđnost. Postepeno se ona negativna domaća komponenta, oličena u nerazumevanju naše gradske sredine za njegovu umetnost i nepotpunom priznanju mjene vrednosti (neuspeh prve zagrebačke izložbe; tadašnji Beograd „Savu Sumanovića nije hteo đa namesti kao srednjoškolskog „nastavnika:
crtanja! itd.), poistovećivala sa šikanama Pariza tako da su, na kraju krajeva, jedan prema drugom ostali suprostavljeni uži zaviča] i Sumanovićeve subjektiv-
teško da.
kao dete (desno).
napora da se postane samodovoljan na jeđan posređan način odrazila se i na dobrom delu Sumamovićevih slika. Njegov Sslikarski rad oscilira, ustvari, između opasnog i mrtvog uticaja Lotovog (pre svega), zatim Gromerovog, Herbenovog i Pikasovog (kako on i sam to kaže) i prvo slutnji, a zatim sve jasnijih ostvarenja svog originalnog i autentičnog slikarstva. Ova njegova lična, i, ukoliko se poklapa sa događajima njegovog života, macionalna i rodna komponenta, u osnovi je ono što će ostati trajno i mezaboravno u Sumanovićevom slikarskom delu. P ravka u Parizu i stu-
dđija kod Andre Lota, Sumanović je crtao isto tako dobro, a slikao isto tako slabo kao i
Lot. Njegovi radovi iz tog: vremena, makar da su po svojim zanat-
OSLE SVOE prvog bo-
skim i tehničkim kvalitetima vredđni koliko i rađovi tada najboljih pariskih slikara, pošto ne mnose pečat originalnosti, nisu ništa drugo mego prvi susret jednog mladog, istini strasno odanog umetnika, posle školovanja na Rubensu, Direru i Rembrantu, sa novim spoznajnim i kreativnim mogućnostima. modđerne Wumetnosti. 1990 godine Šumanović je sa tim i takvim slikama priređio u Zagrebu svoju, u zemlji prvu postparisku, izložbu. Bio je to Zagreb u kome je Vlaho Bukovac po bankarskim kućama i staklorezačkim radnjama bio slikarska persona grata. Bio je to Zagreb po kome su se na Zrinjevcu šetale feš puce i mladi, nalickani srbijanski oficiri. Zagreb u kome su Glembajevske gospođe još uvek sa nostalgijom svirale Monđšajn sonatu, a časni prokuratori i beležnici divili se najordinarnijem secesionističkom kiču (sa malograđanskom samouverenošću: „To je slikarstvo, tako treba slikati!!). Razume se: šumanovićevsko-lotovski bridovi i sferne površine nisu mogli da izazovu ništa drugo osim indignicije. „Dobri građani, koji su bili na vlasti — kaže u svojoj kratkoj autobiografiji Sava Sumanović ogradili su se protiv takvog shvatanja, pa su za mene bila zatvorena vrata za svako nameštenje.“ U to vreme Šumanović je, po onoj istoj logici po kojoj su 50 godina ranije u Francuskoj impresionisti i uopšte svi modđerni slikari proglašavani za komunare, ili 30 gođina kasnije u Rusiji kompozitori Šostakovič i Prokofjev za buržoaske dđekadđente, svrstan, na stupcima jednog zagrebačkog lista, sa grupom zagrebačkih umetnika među „,boljševike”! Zajedno sa Bijelićem, „Petrom Palavičinijem i Sibom Miličevi-
ćem, Sava Sumanović izlaže 1922 godine na „Jugoslovemskoj izložbi” u grupi „Nezavisnih umet-
nika”. Od 1922 do 1995 gođine on živi i radi u Zagrebu. To vreme je, kako on sam kaže, posvetio propagiranju mođerne francuske umetnosti; za uzdarje francuski konzulat sa mukom mu je izdao ulaznu vizu — i to sa statusom studenta, njemu koji je to već odavno prestao da bude! Bio je to prvi sudar one njegove francuskofilske, ka Evropi i stranim u_ zorima usmerene komponente, sa apatijom te sredine u kojoj prezimena na „,vić” nisu bila, u oblasti kulture, rado gledana. Makoliko da će ovaj suđar kasnije postati jedan od povoda njegove bolesti, on je u isti mah neobično pozitivno uticao na razvitak samosvojnosti i originalnosti u Sumanovićevom slikarstvu. Uopšte je za Šumanovićevu ličnost karakterističan taj procep, ta tragična paradoksalnost, čiji su neposredni rezultati sa jedne strane nervna poremećenosi, a sa druge izrazita, snažna i originalna umetnost! — Razume se da o nekoj neposrednoj vezi Šumanovićeve bolesti sa osobenostima njegovog slikarskog rađa nema ni govora. I treba se kretati u romantičnim okvirima šopenhaue-– rovskog shvatanja umetnika i umetnosti, pa da se čovek usudi da pravi takve analogije. Reč je samo o tome da je Šumanovićev
Šumonović je najviše radio u Šidu. Iza sebe oslavio je već broj slika posvećenih mor reporter snimio je (slika levo) jedan od tih motiva: jednolična ulica sa drvoredom. Šumonović, ali pokrivenu snegom (slika desno).
tragičan život, sasvim sigurno, provocirao tu psihičku poremećenost, ali da su te nesreme okolnosti ličnog života usmerile. i njegovu umetnost na put koji ga je doveo do najdubljih i najčistijih
istina. P pariskom „Salonu ne-
zavisnih” izložio sliku „Pijani brod”. Ovo Molosalno plaino, kroz koje je Šumanovićev izuzetan talenat bljesnuo na jedan eruptivan način, izazvao je različite reakcije pariske likovne kritike. Nervna rastrojenost tada je prvi put uzela ozbiljnije razmere. Posle kraćeg oporavka u Siđu i nove izložbe u Beograđu Šumanović se ponovo vraća u Pariz. 1930 godine nastupa nova, i ovoga puta sasvim. ozbiljna kriza. Nesretan lični život (nikada nije mogao dostići ono što je želeo — pet godina je voleo jednu ženu od koje je, najzad, morao da se odvoji), neuspeh u životu i ,slaba dohranjenost“ odveli su ga u duševnu bolnicu. Već u bolnici, poput Van Goga, on se vraća svojoj umetnosti. Po povratku u Sid nastaje najmučniji periođ ŠSumanovićevog života. U teškim materijalnim okolnostima, pun obzina prema rTOditeljima koji su mu celog života bili najpouzdanije mecene, da bi im uštedeo troškove, on radi na slabo prepariranim platnima, sa običnim, molerskim bojama. Kako potresno zvuče i sa koliko snage osvetljavaju tragičnu Šumanovićevu ličnost ove njegove reči: „Tih strašnih dana kada sam bio u tim mučnim trzajima, nastale su te slike koje ja nazivam. zverskim, a koje zahvaljuju svoj izgled ne kakom študiju Francuza, iako im nešto liče, nego nevolji. Pa su zato nastajali tokom
OČRBTKOM 1928 godine Sava Šumanović je u
Aleksandar
Petrović
rađa „bregovi” i „Žžile” i „pođebljanja“ na slikama i uvek je bio nov problem kako da ih dovršim. Ja sam u šali zvao te slikc „krvava Hrvatska”, „tužna Bosna” itd., a u stvari to je bio komad moga tužnog i ljadnog života... Od hrđava materijala sam se tako razboleo đa su lekari mislili već na najgoni kraj, te sam ostao. bolestan od teške histerije sve do. 1936. To su bile godine koje ipak nisu propale, \jer kađa se je financiska situacija malo popravila i ja došao do finih matenija, pa kada sam si uredio stroj za ribanje boje pod pritiskom i odgojio. ribača, moje se je zdravlje popravilo, a time su i slike se dovršavale... Taj stil sam u muci OSVOjio, pa je on moj, kao i svi sledeći koje sam rađio u svome selu. Bio sam nameran da izdržim tu
borbu do kraja i da sav svoj materijal kao i SsVO svoje gledište na slikanje izradđim sam, ne mnogo drugačije od opšteg i onog što se rađi u savremenom slikarstvu, ali da bude osvojeno Kroz moj trud i da postane tako moje. Originalnost pod svaku cenu nisam hteo imati, jer ta mi je se gadila, kao suviše jevtina i prosta i dobra za »Pariz« nego sam hteo originalnost istinsku i ozbiljnu”. Od 1930 do 194? godine, đo one jezovite noći kada je mstaški stožernik Viktor Tomić, posle batinjanja po rukama, naređio svojim ustašama da pucaju, kada je u nestvarnom rembrantovskom osvetljenju zapaljenih baklji (Rembrant ije bio jeđarn od prvih Sumanovićevih učitelja!) na mitrovačkom groblju, apsurdno i neshvatljivo satrven život čoveka koji osim svoje umetnosti ništa nije poznavao i ničim se drugim nije bavio, kađa je kreč izgoreo još uvek žive i otvorene oči Save Šumanovića, od 1930 godine, dakle, pa do svoje smrti, Šumanović je živeo i rađio u svom Šidu. U Beograđu je 1939 godine priredio jednu grandioznu izložbu na kojoj je svojim platnima prepokrio holove zgrade „Novog univerziteta”.
glavnom, slikarskim no
žem. On ne stavlja tonove jedan Kraj drugoga, on u šidskim pejzažima postavlja boje jednu preko druge. Sam Sumanović navođi da su mu atmosferske osobenosti šidskog kraja (koji deluje vedro i jasno kao nijedan drugi kraj koji sam dosada video'"') diktirale i način rada. Skoro sve svoje slike on je prvo skicirao olovkom i pastelom, zatim po neke od mjih premosio u akvarel, pa ih tek posle slikao u mulju. Te Šumanovićeve skice, brižljivo sačuvane od njegove majke, omogućuju nam danas da pratimo u kontinuitetu (od ideje do realizacije) Šumanovićev slikarski postupak. Improvizacija i brzi posao bili su nespojivi sa njegovim načinom rada. Njegove slike slikane su solidno kao da ih je radio neki renesansni majstor. Na mnogima od skica, na zadnjoj istrani blind-ramova, na požutelim stranicama starih notesa raza-_ sute su njegove precizne zabeleške o svetlosnim, kolorističkim i kompozicionim odlikama motiva. “Te dragocene beleške pokazuju do koje mere je stvaralaštvo u njegovoj umetnosti bilo spojeno
acnom, a slika, u-
sa zanatskim znanjima i egzaktviše: nom analitičnošću. Još one otkrivaju d usku MD Bovog „mnač Li
ra
koja ga je inspiri i se u Šumanovićevim slikama tražiti i nalaziti uticaji i Kurbea i Sezana, pa i Utrila, ali su sve to, ustvari, daleki odblesci koji mne pokazuju ništa drugo mego da ije njegovo školovanje bilo više nego solidno i da je on u sebi naš dovoljno snage da te uticaje iskoristi i da oplođen njima stvori
jednu potpuno autentičnu di ličnu umetnost.
Sumanovića karakteriše čvrstina i wsigurnost, slikarski postupak u kome je akumulirana dugogodišnja Rreativna wtrast, postupak čija je jedna od naijbitnijih Rkarakteristika da je omeđen, pmeregulisan i organizovan
Šumomovićeva mojka
PDTO SLUŽI DeiOm ĐDOJOm), opažanije poput Sezana, na način, među tim, „slikarski korenito različit od Sezanovog, u ravnim plohama snagu i kosmičku dramatiku je-
dne u sebe zatvorene i sebi dovoljne površine, sve su to rezultati jednog tragičnog, ali, najzad, nađenog života i dometi u umetnosti slikanja koji stavljaju Šumanovića na izuzetno Visoko mesto u istoriji naše savremene umetnosti. .
rodnom mestu „Save
U Šumanovića danas crnomanjasti orkestar
svira „Ne zađevaj se, more, Nedo, ne zadevaj se”... Između o-
lovnog neba i mrke vlažne zemlje razliva se ova oriijentalna, ritmički pravilno razdeljena melodija. Dečko sa očima Botičelijevih žena setno gleda u šare moleraja na susednom zidu. (Sva– ko, uostalom, gleda svoj posao!). A ŠSumanović samuje i čeka da bude sagledđan! — On je i za nas slikao. Zveče tambure, tresu se grudi pevačice, lije kiša, raz-
živi u uspomenama na čo-
veka koji je iza sebe, u ovoj kući, ostavio samo
slike. Jedon veliki i tragični svet otima se zaboravu ljudi i vremena. |
strogošću prema samom sebi i neumitnim analitičkim „stavom prema svojoj inspiraciji. Kod Save Šumanovića priroda otkriva jednu posebnu, praiskonsku dramattiičnost; on je intenzitet Sezanovih, na apstrakciju (u euklidovsko-geometriskom smislu) svedenih površina, kroz „potpuno svoj originalan slikarski tretman, aplicirao i otkrio u svakodnevživotu, on je izmirio ui sinizrazito plastične valere sa faktografskom ~ „autemtičnošću predmeta i ljudi. I (još nešto: ić je u mrtvim predmenepokrefnoj prirodi otkrio
nom tetisao
Sumanc
tima
ivıjar Naziranje tih orijaških udara, otkrivanje intenzitetom i strašću nabreklog života u sukobu žute boje sa zelenom, u strasno kliknutkom MKriku bele na crvenoj (nikao osim Dobro, vića, nije umeo u našem modemom slikarstvu da se tako do-
egzistenciju i
ko šimunović,
vima Šida. Naš fotoNju je video i Sava
KONAN. |-Ž"E
lažu se ljudi i narastaju mjihove želje, a nedaleko odatle u polusenci vlagom načete galerije blistaju suncem i demijurškom strašću okupane slike. Od galerije đo stanice nema više od dva kilometra. Taman dovoljno da se naviknete na nov način sh V a-
tanja. Da život izgubi svoju arhitektoniku i blistavu, zlatom obasjanu samouverenost, taman
dovoljno da počnete da osluškujete „Ne zadevaj se, mori, Nedo, ne zadđevaj se...” ili bilo šta drugo što se čuje samo zato jer smo osuđeni da slušamo.
EO wsvoj život Sava
ĆC Sumanović posvetio je umetnosti. Krug nje-
govog interesovanja bio je iscr-
pen umetnošću i njenim probleŽivot i umetnost u nje-
mima. govom slučaju identifikovali su se u projekciji monumentalnih
srazmera. Danas nam je ta projekcija, trajno fiksirana na njegovim slikama, potresan i dragocen testamenat jednog tragičnog života i jedne originalne umetnosti. Šumanović je radio neumorno — bukvalno danju i noću. (U vreme kada je slikao u njegovu sobu-atelje niko nije smeo da uđe). Radđio je jer drukčije nije mogao! U njegovoj kući, posle smrti, ostala su netaknuta dva bureta ulja za mešanje boja! dovoljno za nekoliko slikarskih života. Sumanovićev „,tužan i gadan život” bio je osvetljen samo svetlošću i sjajem njegovih slika. Bio je bolesno osetljiv: palidrvce sa kojim bi mu neki prijatelj danas pripalio .cigaretu, sutra je uredno vraćao. U društvu u kome je on živeo, predratna Jugoslavija, jedna tako osetljiva i kompleksna priroda sigurno da nije mogla da se naročito sretno oseća. I kada mu je zemlja pokrila oči da saknije tragove jednog zločinačkog postupka, jedne samrine i divlje histenije, onda je ta smrt, makoliko rano da je došla, bila (u odnosu na svu tragičnost i nesreću njegovog života) logičan i Kkonsekventan kraj. To je bio finale sasvim dosledno i savesno pripremljen. U sređini gde je miris roštilja bio najčešće sretani parfem i gde su po zidovima građanskih familija visili zimski pejzaži Kolesnikova, Šumanović, koji pod impulsom svoje Kkreativne strasti nije mogao da gleda drukčije nego što su mu diktirali njegova vibrantna emotivnost i neuobičajen analitički dar, stvarno ništa drugo sa svojom umetnošću nije mogao da učini nego da se povuče u Sid i da sačeka kraj te krvave gozbe na kojoj je i njegova nesreina ličnost najzad satrvena.
Šid je učinio, besumnje, mnoBO za slikara i njegovo delo. Medutim, da li je to sve što je trebalo da se učini za Šumanovića (i ne samo za njega) i što bi, najzad, mi njemu mogli da dopu-– stimo da on za nas učini? — U Školama deci se objašnjava značaj i uloga Uroša Nejakog, Mutimira, Trpimira, ili, recimo, JoVana Ristića i Milivoja Blaznavca (što takođe treba znati) ali potrebno je, valjda, da decenije prođu, pa da Sumanović, Dobrović i Bijelić steknu mesto i značaj koji zaslužuju.
Ako su Šumanovićeve oči zemljom nepovratno sklopljene, ne bismo smeli da sklapamo naše oči pred vrednošću i muačajem njegove umetnosti.
VNE NOVINE