Књижевне новине
DE
ILAZIO sam, kao i obično,
jama kad me na mostu Solferino pozdravi jedan mladić. Prepoznao sam ga tek qu trenutku kad mi je pružio ruku. Pre nekoliko dana izmenjao sam s njim nekoliko reči kod Pasijevih prijatelja. Bio je jedan od mnogobrojnih malih španskih | izbeglica koje.si 'imili gradovi Evrope da potvrde dobrotu OVOB sveta... | — Buenos dias, rekao sam, zar nije veseo građ ovaj Pariz za izgnanike!
— Moram da napustim Pariz.
— Vračate se kući? upitao sam ga, pokazujući uzvodni tok reke kao da se Španija pružala iza zvonika Bogorodične crkve. Vraćčate se u Gerniku? Svojim roditeljima?. ~ n
On se osmehnu tako tužno da mi se učini da sam razumeo, pa nehotice uzvik= nuh: :
—: Zar ste sve izgubili? .
Osetio .sam njegovu ruku na svojoj:
—: Pomozite mi! i
Posmatrao sam 20 00
— Hajdemo u neku kafanu, predložio sam najzad, možda što. sam izašao baš zbog toga, možda što sam mislio da na jednom mostu, više no bilo gde, nije zgodno pomagati svom bližnjem, izuzev u slučaju | kada se prosjacima daje novac ili kada | se. davljeniku baca pojas za spasavanje.
U Tiljerijama smo seli pred jednu od onih kafanica u kojima se mogu naći stolovi i stolice. Sunčani zraci padali su na ogolelo drveće, vazduh je bio blag i okupan srebrnim. bleskom koji je označavao poče.tak pariskog proleća, — neobuzdanim bleskom. koji potseća na prvi trak svetlosti sa Sredozemlja. Na svim klupama mlade žene su nadgledale ljupko obučenu. decu koja su ličila. na tolike odrasle ljuđe tim svojim uglađenim izrazom lica dok su se igrala balonom.ili se nemo vukla za kosu. izgledalo je kao da se mramorne boginje između drveća osmehuju na cvrkut ptica
—
ga.
sirene dopirali su iz ulice Rivoli. Dan. isto toliko spokojan i vedar kao vreme u kome se odvijala drevna komedija.
— Dakle? upitao sam.
Mladić je gledao pravo u mene svojim velikim inteligentnim očima. U svojim du> gačkim pantalonama, baskiskoj kapi, zbunjen i vatren, Sa svojim čudno ozbiljnim glasom i devojačkim licem, bio je za mene samo mlad i lep dečak; dečak kao i toliki drugi,
Zovem se Karlos, iz Gernike sam. Moj
zazvonio na uzbunu strmoglavili smo se u
nama smešno potskakujuči, s rukom u ruci naše lepe mame. Naš pomoćnik i gospodin iz suda zaustavili su se licem u lice na sredini podruma, pored bureta sa krastavcima. Čovek od zakona vikao. je da se mora vratiti po svoju torbu, ali se nije micao i kako je jedna bomba pala u neposrednoj blizini, bacio se na kolena. Naš pomoćnik je držao sveću i šibice, fri puta je palio sveću i tri puta ju je sudski izvršilac na kolenima ugasio. Tata, sa mojim malim bratom Gilom u naručju je pružao ruku Inocenciji, mojoj starijoj sestri. Oni su bili njegovi ljubimci. Gil: se smejao, Inocencija plakala. Majka se oslanjala o zid, sa rukom u ruci strica Pabla. Otac je neprestano vikao: .»Tišina, mali moji! Tišina, mali moji!« Da li je verovao da nas neko čuje, na nebu tamo gore, u avionima koji su zujali? »Tišina, mali moji!« — govorio je tata. Bilo nas je sedmoro dece. Posle bombe, kasnije, kada su ljudi došli da me izvuku iz ruševina živog i zdravog, ovakvog kakvog me sad vidite, | prepoznao sam svog oča po lancu od sata... Njegovom lancu od platine sa malim mesinganim krstom. Rekao mi je jednog dana da dobri bog smatra čak i bakar dobrim. Voleo sam tatu više od svega na svetu. Treba. da vam kažem da sam ja jedini ostao pored njega. I mrtvi... naravno, Njima je bilo nemoguće da se pridignu i da se iskradu napolje kroz rupe u zidu, kao mama i stric Pablo. Majka je vukla sa sobom moju sestru Modestu 3h stric mog brata Hozea. Mene su zaboravili. A međutim i ja sam i sin i sinova”. Ostao sam pored mrtvih:čoveka od zakona i pomoćnika i tatinih ljubimaca: sedmogodišnjeg Gila, sedamnaestogodišnje Inocen= cije, i moja dva mala brata Eugenija i Bartolomea. Ljudi su ih sve strpali na gomilu, zajedno sa lancem od sata i onim što se tu još vuklo. Krst sam ja zadržao. Bio je od mesinga i samo malo iskrivljen. Naš pomoćnik je imao svoj svakodnevni izgled, izgled živog čoveka, sa onim 5V)jim naočarima na dugom nosu i svećom u ruci. Osmehivao se savršeno mirno sa | malterom između zuba.
Otac Benedikt, jezuita, odveo me je u Bilbao. Njega su ubili a mene ukrcali na jedan engleski brod. Ja imam sreće. U Parizu me ZOVU BOšpodin Šarl. Ljudi su ljubazni prema mehi. Ponekad kažem sebi da su to isti ljudi koji.., Nemojte da mislite da sam još dete. Posle pola sata, kada sam sa ostalima jurio kao zec ulieama Gernike, zato što nas je nebo mitraljiralo, zaustavio sam se iznenada pred pijač-
| nim trgom, na mešlu na kome se naša | kuća dizala još pre jedan sat i pomislio: | »Pa dobro. Svršili su se ža mene svi ovi užasi«. Ali ja nisam mrtav, ugojio sam se čak i pet kilograma u Parizu. Pet kilograma mesa, shvatate? Jer, još nisam prestao da rastem. Svake godine sam viši, Znate li šta treba da učinim? Ja sam
podini, videli iskomadane mrtvace? Samo
nemojte da se plašite da ću zaplakati pred | vama! Da plačem nad. svojim mrtvim ocem, nad svojom još uvek živom majkom; ili nad sobom i svojom braćom i 5estrama, mrivim ili još živim. Ja nemam suza ni za Španiju. O
Pitam vas samo,·pošto izgleda kao da želite da me utešite, pitam vas, jer ste _ stariji i iskusniji od mene: »Znate i neko
KNJIŽEVIE NOVINE
HERMAN KESTEN.
ulicom Belšas ka Tiljeri-.
i zaljubljenih. Udaljeni zvuci automobilske”
otac je imao apoteku ma pijaci. Bio je najbolji čovek na "svetu. Kada je crkvenjak... _ ze
podrum. Moj slric Pablo je trčao pred.
Baskijac. Da li ste već, u svojoj petnaestoj.
ERMAN KESTEN je autor deset roma-
Jevrejin, 'Resten. je mora o da napusti Nemačku. Iz
i{ PONI (i da +; \ , "Nije više u pitanjn potvrđivanje. Pduperiornnii pre-
ma, pet pozorišnih 'manstvo, Čija | bezgra- ' davača — omefatora, već komada dveju velikih bio- | mwničnu gorčinua niko «mije se radi o tome da on ofgrafija i dva toma književ- | uspeo da isknže, preobra- Mrije ljudsku prirodu s benih eseja; izdao je sedam Žžava | mjegovu | ume{inost. di i veličini poduhvata čoantologija od kojih jednu „PMerdinanđ i Izabe- «Yvekovog. (Neue franzoesisehe Krzm- «lat i „Fi lip španski" Otprilike u istom tom eler kod Kopenhauera, Bu istoriski romani, među „Yrazdobliu, 19%, on piše 1080) „posvećenu | mladim najboljima besumnje, koje „Deću Germike"', ro-
francuskim piscima, pos'o Velikog rata, Prvi njegov roman je „Josef traži slobodu“ (Valois 1930)
nam je dala nemačka književnost. Vreme, pretstavljeno u raznim obličima, konfuzno ma izgled, odgovarı
man koji počevši od Ovog broja, donose „Književne novine“. Tomas Man koji smatra ovu priču kao „,Vr-
koji je dobio magradu različitim stupnjevima save hunac njegove Književne Klajst, „Srećni ljudi sti junaka i antagonistič- ftvorevine“, kaže m svom (Rider 1933); nnjzad „Per kim snagama Koje bacaju predgovoru za {francuski dinand i Izabela“ i ljadđe u dramu za koju ve- prevod ove knjige: „Snaga
„»Kopernik i njego VO vreme“ (Ralmangosten_JR }OgeN- dr NI esten je rođen u rnbergu, Pešiotuera 1900. rnt mn je ubio oca: i kao čovek od pedeset tri godine voli ga i divi mu se kao da je otac još uvek njegov najbolji učitelj i drug. Kao
su ustvari diletanti.
Jlustrovao Laza Vozarović
opravdanje za ljude?« Oni nastavljalju da
žive mirno. Mislim da ispod svega toga
poštoji neka tajna koju ne znam, jer sar
sam suviše mlad. A vi, da li je vi znate? *
Bio je ponedeljak. Nad Gernikom je sunce blistalo kao plamen. Bio je dvadeset šesti dan aprila, ne zaboravite taj datum, a to se dogodilo 1937 godine posle Hrista. Shvatate? i
U poneđeljak ujutro bilo nas je sedmoro dece. Uveče je još troje živelo. Na brođu su nam mo?nari rekli da su avijati-
čari bili Nemci. Da niste i vi Nemac? On-
da, shvatate li?
Možda vas čudi io što vam sve. ovo pričam. Kada sam bio dečak stideo sam se pred ljudima, čak i svojih golih nogu. Kao dete, hteo sam sve da znam i nišia da izdam. Vaše se oči smeše? Ta, verujte & mi. U mojim godinama može se već bili čovek. Ja vam govorim bez stida, kao da govorim mrtvacu. Vi čete mi možda otkriti tajnu ljudi. Gospođine, zar vas nije stra da živite među ljudima?
Bio je ponedeljak. Dok smo sedeli oko stola, mi, dečurlija, čekali smo oca na ručak. Bilo je već tri sata po podne, Dole je, kao i svakog dana, apoteka bila puna seljaka, Čekali su mog oca u koga su sle-. po verovali, više nego u sve lekare. Oni su se nadali da će sačuvati svoje zdravlje ida će spasti svoj život zahvaljujući njegovim praškovima i pomadama, Među njima, seđeći na stolici sa svojom torbom, čekao je i čovek od zakona, Tata je otišao u Bilbao da nabavi novac, inače smo izgubljeni, mislio je on. »Radi se o apoteci? ' govorila }že mama. »Radi se o na-
ruju đa su oni autori, dok Bsnmo Ono romana uzdiže iznad uwutrašnjeg Kestenovog stvaranja je to što nufor wbacuje događaje, ljude š radnje nm njihovo vremensko trajanje, dakle u prostorno vreme, a ne m svoje vreme,
KRestena romanopisea, mnjegovo živopisno pripoveda- . nje, puno snažnog Faz0tkri"vanja „njegova naročita mmoeftnost „hamora. pogađa isto foliko koliko, m pogledu morala, gorčjna nezaboravnih slika koje nam eotNkrivaju nerazdvojna besmčašća sa femom: građan~
Bki rat u Španiji“.
učesnieišto ova dva
· šem životu«, izjavljivao je tata. »Ih, govo-
rio je stric Pablo smejući se, radi se o parama!« I tako smo se ukočili za stolom i-ćutali, što znači da smo mi veliki ćutali. Male niko i ne sluša. Majka i stric razgovarali su uvijeno. Verovali su da ih ne razumemo, ali mali razumeju velike na svim jezicima sveta. Inocencija, najstarija sestra, potrča na balkon poslednjeg sprata, vukući nas u trku za sobom. S druge strane pijačnog trga i kroz baštu jezuitskog manastira ' video se beli i prašnjavi deo puta za Bilbo koji se penje bre=žuljkom između brestova. Posmatrali smo
taj sunčani deo puta dok nas oči nisu za- .
bolele. Iznenada, Gil, koji je imao najoštriji vid, viknu; »Evo oca! Stiže na konju!« Zapanjeno smo se pogledali, jer je lata otišao u. Fordu. Gil dade znak jahaču koji nestade iza najbližeg vrha. Sa dna trga. dopre do nas »i-a« jednog magarca. A onda smo se od silne radosti skotrljali niz stepemice, derući se: »Evo oca!« Ali pošto smo ušli u sobu, ućutali smo potpuno zbunjeni i zauzeli svoja mesta. Mama i stric ćutali su isto tako. Bio:'je to ftrenutak pun strepnje. Gledao sam u vrata kroz koja je otac ulazio hiljadu puta. Od tada, svakog jutra kada se budim, gledam u vrata da vidim neće li ih otac otvoriti i ući. Uvek je tako mirno ulazio u šobu. Pored njega sve je oživljavalo: drveni sto za koji je sedao; izgledalo je kao da postaje drvo čije lišće na vetru podrhtava,
Kad tata otvori vrata i pogleda u zemlju bez pozdrava a zatim podiže ruke, razumeli smo sve. Nikada neću zaboraviti taj trenutak. I još uvek čujem nepristojan
smeh sirica Pabla. On prstom pokazuje .
tatinu stolicu i uzvikuje:
— U pravi čas! Pia, supu!
Bio je njegov običaj da se svima potsmeva. Treba da znate da stric Pablo sve shvata olako. On smatra da su ljudi smešni. Zato nikada i nije ništa postigao. Često sam mu govorio: »Treba ozbiljno shvatiti ljude, striče. Ako niušta ne veruješ, sakri to. Izigravaj dostojanstvo koje ti nedostaje. Tako ćeš možda ipak urediti svoj život«. Ali on se samo još više smejao mom dobrom savetu i vikao: »U pravi čas! Pia, supu!...« Čak i kad smo se nalazili ispod platana na groblju odakle se gospodari krovovima Gernike. Zar se tako ponaša ozbiljan čovek? .
»U pravi čas...« znali smo ma šta je ciljao. Ustvari, 18 jula 1936, u podne pre petnaest meseci — jedan riđokosi bradonja žurio je ulicama Gernike, sa šeširom i štapom, klateći se od vrućine na belom magarcu. Zaustavio se pred Trgom, tamo pređ našom kućom, ponosit kao car na svom magarcu, uzvikujući ono otegnuto »e-he«, poziv planinskih čobana. Na taj uzvik dolazimo mi deca svom brzinom iz
"bašte, stropoštavamo se niz stepenice, pro- š
· okana gde su se; mališani, igrali raja jedan je bio Adam, drugi Eva, treći drvo i
- »B-he!« Neprekidno smo ustvari igrali ko-
' Stojeći pred svojom „vagom otac struže,
lazimo kroz ono pretsoblje magično-plavih
jabuke ili anđeo ili mač a Modesta zmija. Svi smo se sedmoro bez reči pojavili iz svih kutova kuće pune svežine na zaslepljujući blesak ulice i, postrojivši se u red pred strancem, uzviknuli u dva glasa, istim onim „njegovim otegnutim, „pevajućim:
mediju, a naš ljubimac Gil, nazvan »don Gil zelenih gaćica« zbog boje njegovih pantalona, istupi sa dobro proučenom gra> \, cioznošću iz reda pred stranca i kao eho ponovi svojim blagim glasom: »B=he!« Onda nepoznati skida svoj šešir širokog oboda, klanja se pred našim malim bratom i! učtivo pita:
— Da niste, senjor, vi sin apotekara Antonija Espinoze i lepe Pie Bustos?
— Ja sam njegov sin, odgovara »don Gil zelenih gaćica«, s dubokim poklonom. Zatim, bacivši pogled na desnu i na levu stranu gde se tridesetoro, četrdđesetoro dečurlije skupilo pored nas, dođade: A evo moje braće i sestara.
— U moje naručje, deco! kaže stranac gledajući neustrašivo u gomilu dece kojoj neprestano stižu pojačanja. U moj zagrljaj, ja sam vaš stric Pablo!
Govoreći, ovo on silazi s magarca i, kroz gomilu mangupčića, ulazi u apoteku.
meša, (život nastaje iz mešavine, govorio je često) — i raspituje se:
— Želite? A onda pre nego što je pose= tilac stigao da pozdravi, on nastavlja istim glasom: U pravi čas!'I viče preko spiralnog stepeništa: Pjia, supu!
Braća se nisu videla dvadeset godina. I dok se zajedno penju kružnim stepe= nicama, stric Pablo pita tatu:
— Dakle još uvek živ, Antonio? A Pia Bustos?
— Živa, odgovara otac pokazujući našu lepu mamu koja je ukrašavala. cvećem trpezariski sto. Jer naša majka voli cveće i vesele ljude i život, život Do svaku cenu.
Ona podiže oči, osmehnu se, preblede, sede. Cvet koji je njena ruka držala pada na njena kolena, pa na zemlju.
Tada stric Pablo prsnu u onaj svoj čuveni smeh: |
— Pia! uzviknu on, evo me, vratio sam se kući, tebi!
— Pst! učini mama, deca...
Naš stric nas tek u tom trenutku poljubi birajući nas redom prema rastu, što je bilo, nepravedno, jer godinu dana mlađi Bartolomeo bio je od mene viši za glavu.
Za vreme ručka, otac nam je objasnio.
— Istina, deco, ovo je vaš stric. Zove se Pablo i ponovo ga sad vidim posle dva-– deset godina. Nekada je bio pravi veseijak., — To sam i ostao! uzviknu naš stric. · — To ja znam, reče tata. Što smo ćutali o Pablu čudi vas, mali moji. Prevarena ljubav. bila je uzrok tome.
— Isti stari Antonio! glasno se nasmeja naš stric. Plemenit i zlopamtilo.
— Jednog dana, nastavi moj otac neprekidno ozbiljan, vaš stric je pobegao iz Španije. Od njega nismo dobili nijedne reči, nikakvog znaka. Da li je onda trebalo da vama, deco, vama koje smo hteli da odgajimo u međusobnoj ljubavi i po= štovanju, govorimo o jednom bratu koji je zaboravio svoga brata? Danas se otkrjva da nas vaš stric nije zaboravio. Poštujte ga onda.
Nama deci nije dugo trebalo da ga zavolimo. U mome sećanju ceo period uzbuđenja od 18 jula 1936 do 26 aprila 1957 odjekuje od neprekidnog, bučnog smeha našeg strica Pabla. Još kod supe, on je započinjao sa svojim pričama.
— Zašto si pustio tu jareću bradu? zabrinu se mama.
(. Nastavak u idućem broju)
2717
Jovan Miličević a Vorkopićevom .dilmu „Hanka“,
EI O RE
:KOMERCIJALNO='FILMSKO< | » 1AMATS
EDAVNO mi je objašN njeno da u Jugoslaviji izraz »komercijala. film«e obično ima jedno sasvim negativno značenLj2 i u vezi s tim želeo bih da raščistim jedan nesporazum koji se proširio u javnosti povodom moje izjave da sam sa »Hankom« hteo da napravim jedan. »samo« »komercijalan« film. Taj termin. »komercij alan« ima drugačije značenje u odnosu na moju teoriju o —
da. se tako izrazim — »film-"
si.m« filmu, tj. filmu koji ima čisto filmsku formu. ·
Uveren sam da se »običan« čitalac, kad se suoči s tom reči »filmski« oseti kao da je najedanput uleteo u neku gustu maglu ili. udaTrio u neka gvozdena vrata iza kojih se·krije jedna tajna, koja se otkriva samo pozvanima, =. koja je njemu nemristupačr.a, Međutim, u napisima o filmu ili filmovima fa se reč upotrebljava kr_ da je njeno značenje jasno i čvrsto već odavno utvrđeno i da, naravno, svako to već zna. Čitalac misli da kod svih pisaca ona znači Jedno te isto, dok ustvari interpretacija te reči varira, moglo bi se reći, od pisca do pisca. ay
Da sam ja uredmik nekog lista zathevao bih od pisaca
u toj i u srodnim oblasti-
ma: »Definišite svoje termine!« Priznajem, nemoguće je ukratiko definisati jedan takav termim kao što je »filmsko«. Ali trebalo bi da se svaki pisac, koji je upotrebljava, bar jednom izjasni šta podrazumeva podđ tom reči, pa makar i opšimo ili ukazujući na primere »filmskog« u viđenim filmovima. Svoja sam shvatanja »filmsSkoge na drugim mestima obrazložio, delimično pismeno ukoliko se to može verbaino učiniti, a razradio do kraja, tj. do zaokruženosti jednog sistema mpošavši od izvesnih osnovnih postavki, M predavanjima sa demon-
štracijama ma Univerzitetu”
Južne Kalifornije u L,os Angelesu, Poznato mi je da se mnogi ne slažu s tom teorijom kad samo o njoj čitaju. Ali, kao što se teonija književnosti može objasniti samo u njenom vlastitom medijumu tj. verbalno, usmeno ili pismeno, recimo u jednoj »Knjizi o književnosti«, tako se ova filmska teorija može potpuno objasniti i demonstrirati jedino u nekom, još meostvarenom, »Filmu o filmu«,
NIMA, kojima je fa
teorija donekle po-"
znata, objašnjemja koja slede biće, mislim, dosledna ali, uviđam, biće nepotpuna za one koji nisu imali prilike da pročitaju ono nešto malo što je pre Tri godine, preveđeno sa engleskog, izišlo u »Pil.m«-u, i koji nisu pri_ sustvovali nekim „mojim predavanjima u Beogradu.
Prema mojim. kategorijama, svi filmovi, koji se redovno prikazuju u komercijalnim bioskopima, filmovi,
X Slavko Vorkapić
IMA
(M za koje publika današ blaća na kasi da bi ih gledala, komercijalni su filmovi. Ko·mercijalni. su, naprimer, svi” Čaplinovi, Forđovi, Oliviero_ vi, Velsovi, de Sikini itd., filmovi: Nijedan od fih filmova niti koji dugometražni film ·koji je dosad mapravljen. nije celovit »filmski« film. Ni'za jedan od
'njih ne može se reći da ima
čistu filmsku formu kao što sd može reći za neke kompoz'cije Baha; Betovena, Bartoka, itd., da imaju čistu muzičku formu, ili za neke skulpture · Majola, Mura, Marinija itd., da imaju čistu plastičnu formu, Istina, u svakome od tih filmova može se maći manii ili veći broj fragmenata Wkoji imaju pravu filmsku formu, SVe- . sno ili instiktivno stvorenu ' u momentu neke retke msbiracije ili filmske vizije. A i da nisu ti. fhagmenti tako stvoreni, „moralo bi ih biti već po samom zakonu vorovatnoće. Takvih mome= ' nata ima često i u film-žurnalima. ORNJU primedbu o
»opštoj, publici« ne treba razumeti kao da u se_ b' nosi ton omalovažavanja. Ali, postoji jedna bitna, iako veoma. suptilna, razlika između osnovnoga, stava (attitude ili sef, u engleskoj psihološkoj terminolnegiji predispozicija da se reagira na izvestan način na očekivane stimuluse) recimo jednog ljubitelja muzike koji ide na koncerat đa muziku svesno sluša i da je m uzičiki doživi, i ljubitelja današnjeg filma koji iđe u bioskop da bi bio zabavljem ili potresan pomoću pretstava i sredstava pozajmljenih iz literature, pozorišta, baleta, cirkusa, likovnih umefmosti i muzike. Ne postoji nijedna običnu ili uopšte ucvojena reč koja bi opisala stav moga: idenlnog ljubitelja filma, ali zasada, iako nepotpun, najadekvatniji 12raz 'bio bi: pravi ljd'bitelj filma ide u bioskop da kinestetički doživi jedan film. Kinestetično-poetski bilo bi potpunije; poetski u smislu poetske slike (ima ge) ne verbalne nego vizu-
elne, ne bukvalne slike ali slike koja često ima «kvalitet rnieta-
fore, U idealnom »filmskom« filmu te bi slike imale unutrašnju kretnju manje ili više intenzivnu a bile bi vizuelno dinamički-ritmički i sadržajno organizovane da izražavaju misli, osećaje, štimunge pa čak i drame, (Da serme bih bojao pogrešnih zaključaka učinio bih ovo upoređenje: Šekspirove drame, kad ih čovek . čita, »ostvaruju« se u čitaocu pomoću dramske. radnje plus na omilavanjem poetskih slika. Pošto su, u čitanju, te slike napravljene od čistog, verbalnog, materijala ·kao i likovi,i njihove. radnje, one, te slike — za imaginativnog čitaoca — poseđujuistu eubstamcijalnost kao
Ć Nastavak na 10 strani,