Књижевне новине
Ce.
OČE M Za TA da UI UI
na Ke, (ay a db an ZU CO Ml = pan ea
0d Sterijino
* Razgovor sa Milanom Bogdanovićem upravnikom Narodnog pozorista u Beogradu
do pozorišta u unutrašnjosti
— U Novom Sadu se već nekoliko dana održava STERIJINO POZORJE, gde ste i Vi jedan.od učesnika. Iako POZORJE još nije završeno, u javnosti se već govori o njegovom uspehu i želji da ono definitivno preraste u je
dan opšte jugoslovenski pozo
rišni festival...
— STERIJINO POZORJE zamišljeno je i formirano kao festival, kao stalna insti tucija, i od ove pa nadalje svake godine, održavaće se pod Sterijinim imenom, velika festivalska revija najznačajnijih pozorišnih ostvarenja u zemlji, sa određenim brojem nagrada. I ovoga puta je to već tako, samo je krug nagrada, zbog Sterijine proslave, ograničen isključivo na ona pozorišta koja su u Novi Sad došla sa Slterijinim sadržajem. Ođ iduće godine to će biti naš opšti pozorišni festival, na kome če biti prikazana scenska ostva renja pretežno jugosloven= skih dela raznih pisaca. Vama je nesumnjivo poznato kakve su nagrade — od režije i igre glumaca do scenske fakture a zatim je, kao stimulus za domaću dramu, predviđena nagrađa i za autora... ... Mogu vam reći da su drugovi iz Novog Sada, uprkos tome što organizacio= ne mogućnosfi u ovom mestu nisu baš naročito velike, vrlo ozbilino pristupili organizovanju ovog festivala. On je počeo jednim zanimljivim ji značajnim savetovanjem pozorišnih radnika koje, kao svako prvo. savetovanje, za sam početak nije moglo imati jedan određeni predmet diskusije, nego je to bio jedan širok razgovor o čitavom nizu problema koji su tamo postavljeni i od,kojih će neki, nesumnjivo, biti izdvojeni da se posle razrađuju na iđućim festivalima.
Savetovanje je počelo jednim primcipijelnim pozorišno-estetfskim razmatranjem dr Branka Gavele o problemima dramskog „stvarala=. štva kodđ nas. Njegovo izlaga nje bilo je jako kondenzova-–no, u njemu':je,,pokrentt čifav niz. vrlo interesantnih i vrlo važnih pitanja, ali ono baš zato:tako lako:- davala mogućnosti za neposrednu diskusiju o svemu šio je u njemu bilo izloženo. To će se verovatno razviti kasnije, u pisanoj diskusiji, i štampanoj reči. ;
Pokrenut je, osim toga, i čitav niz važnih praktičnih pitanja, među kojima, naprimer, problem ambulantnih pozorišta u našim prilikama, problem Koji je postao aktuelan naročito sađa u vezi sa ukidanjem i likvidacijom čitavog niza Ppozorišta u unutrašnjosti i glasovima o organizaciji jednog velikog opštejugoslovenskog po kretnog pozorišta.
— Da li biste hteli, obzirom ma važnost pitanja, da se malo zadržete na fom problemu?
~— To ustvari nije problem već — čitav niz problema. O nekima od njih govorio sam na tom savetovanju, i mogu, u kratkim polezima, nešto od foga da iznesem i sada.
... Pre svega mislim da se naš pozorišni život ogromno razgranao i otišao u preteranu širinu, što je, s jedne strane pozitivno, jer pokazvje živo interesovanje narodnih masa za pozorište kao umetnički oblik „ali je s dru ge strane, ta ogromna razgra natost neminovno morala da povuče za sobom i pad kvaliteta. Mi danas imamo čitav niz pozorišta koji su potbuno izvan svake mogućnosti da Se ozbiljnim Kriterijumom niihov kvalitet procenjuje i time podiže na viši nivo. Mislim da je pomalo i apsurdđno imati toliko pozorišta. da im se, verujem, čak ni broj ne zna tačno.,. Prema tome ideja da se u mestima gde nema dovolino ni materijalnih ni umetničkih uslova da pozorište egzistira, j naročito, gde su mnoga doista ispod svakog nivoa Koji se može prihvafiti pozorišta postepeno likviđiraju, opravdana je i razumljiva... Ali ja podvlačim reč postepeno i bojim se da ovo likvidđiranže koje se sad pomalo javlia kao čitav Dpokret, ne uzme oblik jedne kampanje. Meni se čini da se tai problem suviše naglo rešava i zato mislim da je dobro ono što se u nekim krajevima već počelo da Ostvaruje — da se vrši jedna koncentracija većeg broja susednih pozorišta u jedno kvalitetno, koie bi zadovoljilo čitevu jedmu širu terito riju. Jer nagli postupak stva ra niz teških problema, naročito Kadrovskih. Sigurno je đa Je taj problem bolan,
Milan Bogdanović
i đa je njegovo ovakvo rešenje neka vrsta hirurškog poduhvata. AJi s druge strane, u fim pozorištima je možđa sa „60-—70% angažovan: mlad čovek i čini mi se da je čak i korisno, i poftrebno i nužno da se čitav niz mladih koji su više ili manje zalutali u pozorišnu umetnost, vrati na neke zdra vije, neke potrebnije, } nama odgovarajuće poslove. Tu ima dosta mlađih ljudi koji su nešto studđirali, i koji mogu da prođuže i završe studi je. Na kraju krajeva to je i jedna dužnost, jedna neminovnost naše sfvarnosti. Mi smo imali neđavno u Armiji znatan broj ljudi koji su mo rali da budu „demobilisani, da. se preorijentišu. Kad je u pitanju mlad čovek to nije neizvodljivo i nije fako tragično, iako će u prvom trenutku biti teško i bolno...
Sto se tiče samog problema osnivanja jednog: ambulantnog pozorišta, o tome sam u Novom Sađu dao čitav jedan principijelni osvrt, koji ću.i objaviti. Ja sam u principu za stvaranje takvog jednog pozorišta, ali imam i mnoge ozbiljne, rezerve za načine kako ga treba ostvaTiti. d
— Da li ste imali prilike da vidite, ili da pročitate ili da čujete za neko novo dramsko delo koje bi se mog lo izvoditi... Jer, poznato je, u unutrašnjosti se igra jedan priličan broj tih novih, još nepoznatih dela?
— To je težak problem i prilično zamršen već i u načinu kako se o njemu diskutuje... Nesumnjiva je činjenica, koja se sporiti ne može — pa kakogođ se to nazvalo krizom ili stagnacijom drame — da ima vrlo malo kva litetne drame, upadljivo ma lo u poređenju sa drugim literarnim rođovima.... Dra ma je očigledno u jednom za stoju. Ofkuđ to i zašto? To su široka pitanja i u ovom razgovoru ne možemo, narav no, u njih ulaziti, a kako taj problem rešavati — posebno je pitanje... Ja ne mislim da je pravilno i dobro gledište, koje se prilično propagira kod nekih, nattočito manjih pozorišta, da treba davati sve što se, više-manje.
i kako tako može postaviti ,
na sceni, Ja smatram da se davanjem i afirmisanjem samo kvalitetnih, i to samo nesumnjivo kvalitetnih dela, može stimulirati jedan Kknjiževni rođ i postići da se pisac zagreie za produciranje u fom rođu... Juče, prekjuče, čitao sam negde u štampi gde jedan mlad čovek, iz iednog pozorišta, kaže otprilike ovako: mi stoimo na stanovištu da treba dati deset drama koje mogu i da propađnu i koje ne vređe, da bismo eventualno došli do one jeđanaeste koja vredi. Ja lično mislim đa davanje slabih stvari i njihovo propađanje n&e koristi nikome, da to đekuražira sve i pisce i glumce, i publiku i ne vidim tu nikakvo moguće ohrabrenie za bilo koga. Bolie strpljivo čekati onu jedanaestu dobru... A osim toga, zapitajmo se, nije li to nerazumno. frošenje novaca, trošenje imovine zajednice?.., Zajednica đaje ogromne SVO te, pozorišta zajednicu maferijalno vrlo teško pritisku ju dotacijama koje ođ nje dobijaju. i prema tome, pOo'zorišta se ne mogu baš tanko neođgovomo odnositi: dati deset stvari koje. će propasti, a na svaku stvar biće utrošeno po... milion dinara.
To se ne može pravdati. 1:06
ni mi se da strogosšt kriterijuma koja neka pozorišta po kazuju nije tako negativan postupak, nego naprotiv pozitivan. Ali zato čim se negde oseti kvalitet — +#reba pružiti podršku, treba učiniti sve što se može....
— Vi ste viđeli »Gloriju#, o kojoj se u poslednje vreme Vrlo mnogo govori... Da li biste nam nešto rekli o toj drami?
— Ja sam »Gloriju« video u Novom Sađu, a ne u Zagre bu. U Novom Sađu, s obzirom na okolnosti, ona je mo
- -rala da pretrpi nešto u svom
opštem kvalitetu sa tačke gledišta tehničko-seenskih sredstava, koja su u Novom Sadu nesumnjivo manja nego u Zagrebu, te mislim da bi bilo nepravedno po ovoj jednoj pretstavi prosuđivati onaj kvalitet koji je postignut u Zagrebu... Ali čak i tako, pretstava »Glorije« bila je jedna od onih ozbiljnih i kvalitetnih pretstava koje su, bez sumnje, značšajan rezultat.
— Kad smo već došli
Što rekli o jednom našem li-
, terarnom paradoksu: imamo
čitavo obilje romana, a drama uopšte nemamo...
— Ja sam o tome, kao vrlo konkretnom problemu, govo-= rio u nekoliko mahova, a ponešto i napisao. Govorig sam i na onom proširenom plenumu Saveza književnika od. pre dve godine, i na Doslednjem „Kongresu pisaca, fako da su moji stavovi uglavnom poznati. Čini mi se da bi u jednom. ovakvom ra zgovoru bilo vrlo teško obuhvatiti ovo kompleksno pita nje, a bilo bi mnecelishodnoa
da sada nešto o tome parcijalno improviziram. Ja lična mislim, toliko mogu da kažem, da ono što našu literaturu karakteriše danas, to
doliteratu»e, da li biste nam ne.
je da se ona obeležava procvatom romana. Mislim da
je to pozitivno, đa je to, po.
mom prosuđivanju, znak zre losti naše literature. Mi smo baš u romanu dosad bili kroz ranije decenije i kroz čitavu jednu epohu, u nekoj. vrsti deficita. Sad imamo brojne romane koji su Kvaliteni i koji idu u vrhunska ostvarenja maše literature. Kad kažem da se time karakteriše čitava naša. epoha to niko ne znači da time potcenjujem meke druge Yrodove koji su kod nas permanenino „na visokom nivou (poezija, pripovetka, kritika, na primer). Očigledno, je samo da je došlo vreme romana, i on je u stalnome usponu.
— Da li Vaše pozorište za.
iđuću sezonu sprema neko posebno iznenađenje u odnosu na domaću dramu?
— Mi još nismo ništa definitivno fiksirali što se tiče repertoara za iduću sezonu, stvari će tu upravo ovih dana biti prečišćene, i zato ne bih mogao da o tome kažem nešto određenije, Ono što je izvesno, prema onome što več vidim i znam, to je da još uvek nemamo pred sobom, ne vidimo pređ sobom nikakvo đobro iznenađenje u pogledu domaće drame. A ako ga budemo imali, biće to radost i za nas i za DUbliku... :
Z. A.
'njemu,
MOJE PERO JEZARBJALOG,..
(Nastavak sa prve strane)
«...i1 tada, kada smo za
ij Za 5, uia. n : w () j 0) | i G vreme ljute gladi kao deca | | : 'čupkali prvu travicu, koja
se iz zemlje probijala na sunčanom bregu da bi nama gladnima bila večera...e
«...i tada, kada je našu kravicu napao ris u planini i ispio. joj krv...«
— Tako su počinjale priče mojega dede -— seća se Finžgar koji je bio star preko 80 godina, Danas sam ja dočekao njegovu sfarost. Kao i tako i meni, vraća se uspomena na moje prve dečačke godine. Mnoge tada šnje priproste ljudske lepote sam doživeo sam, mnogo sam saznao od ljudi, među Kkojima' sam živeo i radio. Tih vremena nema više. Ali ja sam ih zabeležio u mojim
Franc Finžgar
delima za uspomenu mlađim pokoljenjima.
— Još kao dečak, učenik, počeo sam da pišem pesme. Ali veoma brzo sam prešao na prozu, za koju sam bio pozvan — kaže o sebi stari sasvim ” osedeli književnik 'Finžgar, Već u osmom razredu gimnazije napisao sam pr ve novele »Sumarov šin«, »Venčanje u ponoći«, »Stara i nova Rkuća«. Posle toga, moj unutrašnji nemir: gonio me đa pišem dalje.
'— Kakay je to bio potsticaj, kakav nemir?
— Nijeđan pesnik i pisac — odgovara Finžgar — ne dobija potsticaj da stvori literarno dejo njti od škole, niti od ljudi. T,jubav i Sšposobnost za književnički rad dati su rođenjem. To saznanje je starođavno. Do njega
šu u cvelu svog najvišeg kulturnog nivoa došli još sta ri Rimljani. Isto tako, starodavna je istina da nijedan pesnik ni pisac ne piše radi sebe i za sebe. Svi su radili u ime čovečanstva, u ime SVog naroda i za svoj narod. Upitajmo se od koga su dobili potsticaj i povelje svi nepoznati marodni pesnici, koji su u ime narođa složili prelepe narodne priče, junač ke pesme srpske, hrvatske, slovenačke? To je bilo unutrašnje naređenje srca, a uzornmo delo je moć njihovog duha u ime celog naroda, u ime čovečansiva uopšte, Tako je bilo od davnih vremena i još je danas tako. Nijedno pesničko i spisateljsko đelo, koje je istinski za· hvaćeno iz đubina ljudskog života i potom dato u lepoj reči, nikada ne zamre i ne ostani; a ono što nije sazrelo, naglo usahne. Posle prvih novela, štampanih 1892 i 1893 godine, Franc Pinžgar Saleški odlučio se da napiše istoriski roman »Pod slobodnim suncem# koji mu je doneo uspeh. — Uvek se u meni budila misao da stvorim jistorisku priču. Citao sam gradivo Kosa o tome kako su iz Vizantije došli poslanici starom poglavaru Slovena i zahteva– li da se Sloveni poičine vizantiskom ·caru. Dobili su od govor: »Dok je sunca i dok je mačeva, Sloven se neće predati«. Takav ponosan odgovor bio je za mene naređe nje đa napišem roman o našim davnim deđovima. Dve godine sam čitao istoriske knjige i na temelju istoriskih događaja stvorio sam svoj prvi veliki tekst »Pod slobodnim suncem«. Omlađina je njime bila ođuševljena. Odmah sam ponovo počeo da studiram istoriju Slovena. Zamislio sam da stvo-
postaje putujuće
alterniranim ulogama i pot- da imam svoje pozorište, da
Žan Luj Baro u Jednoj Nijode= lovoj drami
Bio bih srećan kad bih mogao, kao seljak pred svojom kućom, nesmetano u fremu svoga pozorišta da pojedem svoju koru hleba...
Zan Luj Baro
rWyiRUPA Reno—Baro slavi desetogodišnjicu postojanja. Žan Luj Baro daje izjavu o svojoj trupi koja napušta Pariz:
— Pre no što ću da vam govorim o sadašnjoj situaciji naše irupe, hteo bih da vas potsetim na uslove pod kojima se razvijala. "o je vrlo prosto. U doba reorganizacije »Komeđi glumcima je dat rok od dve nedelje da odluče o asvojoj sudbini. Moja supruga Madelen Reno i ja izabrali smo slobodu i rešili smo da Oosnujemo trupu koja bi stvorila jedno živo pozorište, sa
Francez«e
puno novim repertoarom. U tu avanturu upuštali su se pre nas mnogi đrugi, čak i Dilen, ali bez trajnijeg uspeha pošto su im nedostajala sredstva, Verovatno da i ja ne bih mogao da se upustim u tu avanturu da ni-
sam baš tada dobio 1,500.000 franaka honorara za jedan film. Oduvek sam voleo Dozorište Marinji, te sam ga izabrao za svoju trupu. Naše pozorište se izdržavalo isključivo od svojih sredstava. Nismo dobili nikakvu subvenciju, nikakvu pomoć spolja, nismo imali ni mece– nu, a danas smo #šdoterali dotle da ođ aprila 1956 nemam čak ni pravo. da postavim jedan pozorišni komad u Parizu. Posle đeset godina postojanja, trupa RenoBato postaje putujuće »pozorište, dok se Pariz ne smiluje da joj ponudi jednu salu. Za deset godina dali smo 41 dramu, i to: 8 klasičnih, 22 komada savremenih pisaca, i 11 velikih repriza, što čini 750" savremenog repertoara. Kađa smo išli na turneje u inostranstvo i imali uspeha, proglašavali bi nas za zvanični teater, a danas mi ne znamo kada će nam se pružiti mogućnost da dobijemo jednu scenu u Parizu. Mi smo imali izvanrednu publiku: ođuševljenu omlađinu za koju smo radili sa mnogo elana. U našoj trupi vladala je potpuna sloboda, a ipak se razvio jeđan naš zajednički pravac kojem smo svi zajedno fežili. Radilo se uglavnom o intuiciji, o iđejama koje se stiču kroa transpoziciju naših. ostvarenja, bez obzira na fo što su bila različita po sadržaju. Našli smo i način đa smanjimo na minimum naše ad-– ministrativne troškove, zahvaljujući izvanrednom požrtvovanju „naših „članova koji su imali neznatne prihode i zađovoljavali se njima, mađa su na tezgama bulevarskih pozorišta mog'i da postanu bogataši. Radilo se o međusobnom đubokom razumevanju i ljubavi, tako da su ugovori pretstavljali samo formalnost. Ako bi neki mlađi član trebalo da igra na filmu, mi bismo ga bpuštali, a on bi se uvek nama vraćao,
·' Cini mi se da je najcelishodnije za jednu trupu ako raspolaže sa tri generacije glumaca i to ne samo zbog podele uloga, već i zbog toga što.se razvoj glumca može podeliti na iri perioda: iskrenost, i svežina počefnika, iskustvo i stabilizaćija,a poslednji stadij, u koji ne ulazi svaki glumac, vraćanje je iskrenosti i svežini, ali uz ovladavanje sobom.
Od svega, najvišu želim
naša trupa bude nezavisna, da snosimo potpunu 'odgovornost za naš rad. Želeo bih da naše pozorište, Dočevši od razvodnika, sačinjava jednu veliku porodicu. Bio bih srećan kad bih mogao, kao seljak. pred svojom kućom, nesmetano, u tremu svoga pozorišta, da pojedem svoju koru hleba.
Da li ćemo ostati đugo van Pariza? Ne znamo. Sve zavisi od države, od Pariza, da li će nam dati neko skro vište u koje ćemo poređali fotelje za našu publiku, da li ćemo dobiti nekoliko dansaka na kojima bismo igrali.
Pred nama je nekoliko meseci gostovanja, za koje će se vreme, nadamo se, na– ći neko rešenje. Teška srca napuštamo Pariz. Pariz, u kojemu smo radili neprekidno deset godina, u kojemu su ostale naše uspomene i naše radosti, Pariz kojem đu šom i telom pripađamo... Au revojr, Paris.
Julija Najman
Baro kao Hamlet
/Oesnik mota kamena
Razgovor sa Antom Cetineom
ESNIK „OAnte Cetineo potiče iz jedme od onih splitskih porođica ko-
je na starom gradskom groblju »čuvaju po vagon kostiju«. Podmarjanski, đalmatin ski pejzaž i ljudi koji na njemu đelaju, more i kamen njegovih hridina —, to su okviri Cetineovog četrdesetogodišnjeg književnog rada za vreme kojeg je prijateljevao sa Dučićem, poznavao Aleksu Santića i druga stari-
Ante Cetineo
ja imena jugoslovenske knj ževnosti. · ;
... Treba ostati do kraja veran pejzažu i ljudima; vre me to isplaćuje, ljudi nesebično nagrađuju. Ja sam Spli čanin, Primorac, Dalmatinac i moje stvaranje može biti sa mo to isto...
— Vašoj poeziji pripisuju pučku dušu sa muediteranskim, bliže rečeno jađranskim obeležjima. Može li se na osnovu poeme »Magarčićeve ekloge« taj sud s pravom uopštiti?
—...Pređ Prvi svetski rat Split je bio pretežno težački grad; na osam hiljađa građana dolazilo je dvanaest hiljada seljaka. Taj splitski težak, ogrezao u patnji i otvrdnuo u borbi s kršom imao je najboljeg druga u sitnom, izdržljivom magar– čiću. Magaac je nosio teret Cana i noći, probijao se kroz litice, delio težakov bol... I baš taj suton arhaičnog Splita pao je u moje detinjstvo, ja sam ga preživeo i o. setio i »Magarčićeve ekloge« o njemu pričaju. ...A život splitskog težaka veran je isečak dalmatinske žzeline. lako često nisu imali čime ni puru da zašole oni su briž
no negovali opšteljudske vrline, lepote i veđrine. Te u· poredne patnje i lepote, slo= žene na morskom rubu i ka= menoj ivici, privlače me...
SUSRET s pesnikom do-
šao je nenadno. U ma-
loj skromnoj sobici preko
»bregova« knjiga i hrpe pe-
sama, koja su ovih dana
stigla iz dalekih otpremnih pošta, potekao je razgovor.
— Guši me prevođenje, ali i ono pruža zadovoljstvo svo je vrste...
Na »Antologiji moderne brazilijanske poezije« ispisa na je srdačna posveta Kaciana Rikarđa, u knjizi pripovedaka »Prizemlje« sitne, plave rečenice mlađog portugalskog ~ pisca Amandis Cezara, a zatim preko cele stranice »jugoslovenskom pri
jatelju«% piše. Manuel Bon-"
· deira, najveći živi brazilijanski pesnik, Rukopisi pesnika
i prozaista mešaju se s nji-
hovim delima; »Aventure i molitve«,
KNJIŽEVNE NOVINE
rim još četiri fiakve priče, koje bi, u prvom redu omladini, objašnile dolazak Slovena u sadašnje naše knrajeve, život pod voćstvom hnarodnih knezova, nadmoć Nemaca, porast feudđalnih vlastelina, otpor slovenačkih seljaka, turske upađe i porobljavanje naše brače na jugu, kao i sve važnije detalje do Napoleonove Ilirije. U tim pripovetkama hteo sam da oživim sav rad, trpljenje i žilavost Slovenaca i svih Južnih Slovena koji su oslobodili svoj narod i svoju zemlju. Za toliko obiman rađ bilo bi potrebno dosta vremena, mira, mnogo stuđi- · ranja istorije, kao i blizina biblioteka. Mnogobrojne i naporne službe u unutrašnjo sti nisu mi to dopustile. Moj nacrt za pisanje tih dela u obliku romana propao je.
Koji pisac nije imao zamašne planove? Nijedan ih nije mogao sve ostvariti! Ni Franc Finžgar, autor preko stotinu dela, nije mogao sve da napiše što je htieo i želeo. Ali, on je za sobom ostavio mnogo.
— Moj rađ je dugogodišnji. Moj sud je kratak: Što je živo zahvaćeno iz naroda za narod i literarno dostojno da zahvati dušu i srce — ostaće, Plevu će razvejati vetar.
Poslednje delo, koje je Franc Finžgar Saleški napisao, novela, je »Beskućnik Matevže. Završio ju je pre godinu dana. U njoj su opisana mnogobrojna” veselja prilikom narodnih običaja koji su danas većinom nestali. Prikazana je takođe, nepravedna odredba. tadašnjih vlasti, po kojoj ne sme osnovati porodicu onaj ko nema svoje kuće i zemlje.
Relja Atanasijević
Ađriana Granđe dodiruju pesme mlade italijanske pesnikinje Marije Luize Spaciani,... i u dnu stola izbledela natrošna knjiga »Gramatika latina«.
Prevođenjem romanske književnosti Cetineo je mno=go doprineo za njeno bolje upoznavanje u Jugoslaviji. To se naročito može reći za brazilijansku i portugalsku poeziju koju smo iz njegovih prevoda prvi put susreli na srpskohrvatskom jeziku. Uskoro u izdanju zagrebačke »Zore« izlazi i prevod roma– na »Don Košmuro«, brazilijanskog pisca Mašada de Asisa, a priprema i izbor najmlađe italijanske i portugalske poezije.
*
N A stočiću čija ivica do-
diruje ivicu ovog većeg
i time simbolizuje uzajam-
nost i vezu, leže rukopisi pe-
snikovi, hartije ispisane, pre pravljene još neodložene,
— Sta spremate?
— ... Upravo zbirku čakav skih pesama, a i dve štokavske zbirke, od kojih će jedna biu sa antičkim motivima.
Da bi izbegao razgovore o planovima za »đdužu stazu«, pesnik se opet vraća svome građu:
— ...Split nema beđema kao, recimo, Dubrovnik. Kad se u proleće nad Klisom otvori nebo moj građ uzleti na krilima prirode. Na njegovom pejzažu ukrštaju se modrina neba, sunce, vetrovi i more. I pesnik se tada vine... zaista, to nema nijedan primorski grad.
M. Družijanić
srona
Kon Miš (SAD): Duvač stakla
(grafika)
7