Књижевне новине

KRITIKA”

„DAN ŠES

TI«

Roman Rastka Petrovića objavljen u š

as0pisu »Dgloć

U apokaliptičkoj destruk-

ciji koju je izazvao Prvi svetski rat prelaz preko Albanije bio je strašno iskušenje i stradanje čovekovo, jeziva ironija i poruga onoj harmoniji stvaranja iz Gemeze u prvoj knjizi Mojsijevoj: »Po tom reče Bog: da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od plica nebeskih i od stoke i od cijele zemlje i od svijeh životinja što se miču po zemlji. I stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, Do obličju Božijemu stvori ga; muško i žensko stvori ih. I blagoslovi ih... i reče im..: rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte mjom... I bi veče i bi jutro, dan šesti.« (Glava 1. 26. ·31.) Na kraju te vizije kosmičke kiklopske snage stvaranja mitološki interpretirane u knjizi o Genezi, gde je sve prepušteno mašti ljudskoj, jer se nije našlo reči da se to opiše, ili bi svaki opis prevario, obmanuo i izneverio maštu, ima mesto jedno kada se taj gigantivorac osvrće »da pogleda sve što je stvorio, i gle, dobro bješe veoma«. Rastkov »Dan šesti« od prve do poslednje stranice nameće ideju o aberaciji principa harmonije izraženog u knjizi o Postanju, i sav je roman iedma meverovaftno simbolična ironija, parodija i travestija sve one složenošti kojom je čovek opterećen vekovnim svojim razvojem, milenjumskim tokom preobražavanja svekolikog života što mu je izmenilo i komstelaciju svs,sti, dakle samu mislenu materiju, „poremetilo njegove odnose u društvu, dakle odmos između čoveka i čoveka, izobličilo mjegov idealni smisao opstanka u trenutku trajanja, Što nazivamo životom, između rađanja i smrti, period beskrajno mali u beskonačnim „relacijama kosmičkog kretanja, jednom rečju, što ga je izmenilo, „raspeio između neba i zemlje, izmsđu nemila i nedraga, između matere i groba, između svesti i udova, sebe danas i sebe juče, sebe danas i sebe sutra.

»Ona je svakako smatrala da su njen sin i njegov otac ustvari jedno isto. Osećala se i materom svoga muža, i ljubavničom svoga sina. I sebe je videla mitski. Legenda i mit mogu ući u naš život, kao što ulaze u drevnu prošlost, i ništa ih više ne može zaustaviti. Oni napadaju osećanja, silu življenja, imaginaciju, a ne svest. Marica nije ludela, nije se zaboravljala, niti govorila stvari koje bi morale da začude, ali se celo njeno osećajno shva-– tanje života, osećanje života, širilo i uzdiglo sa tla zemlje, iz realnosti, i ona je išla, možda i ne znajući za to, kao kroz fatum. To se dogodilo i zato što su je velika zbivznja obhrvala, a nijednom od njih ona nije mogla da nađe logično objašnjenje«. To ije tragična i groteskna komika čoveka po obličju svojemu a ne božijemu. Jedini on, Žovek kao najviša organizacija žive materije, mogao je da doživi tu sudbinu velikih zbivanja, da strada, bude heroj, mitski junak, i da silom življenja pritisnut padne, ponižen, u gladi, u mabnitanju svoiih nagona, u razornim bujicama ratova.

A ima i jedan drugi deo čoveka: jaki, umni, pametni i srčani deo njegov, koji odjednom može da pro2dre u sve, da vidi sve i sve Tazume, Tako Rastko piže. »To je bio čovek u njoj, ćovečnost, ljudstvo u njoj. Tim je ona sšhvatala jasno da čovek nije ograničen samo svojim telom, samo svojim načinom života, svojom predodređenošću sudbine, da čovek niti Živi u tom, niti ie pomiren s tim, đa ono što je glavno u čoveku izlazi odjednom iz njega, prevazilazi ga, da je on u sebi ali da ;e i na svakom drugom mestu, uz svakog drugog čoveka; da se njena sudbina odigrava u drugim ljudima, da se sudbina drugih odigrava ı njoj« Možda ıe samo fa povezanost, Uuzajamna, međusobna funin'onalna veža i zavisnost ta koja nas drži zbratimljene pod ovim nebom, to što smo jeđan rod, braća po ljudskom i neljudskom , u nama, šio nas sve uzajamno prožima i čini jednim jedinstvenim bicem u beskrajnom broju jedinki? Onda su pred nama tek nerešivi problemi, opet zajednički: zamislite, pogledajte

sav ovaj Svet, pita še i pita nas Rastko, svu ovu patnju, ovo mučenje, gde se svi Čvrsto drže za život, ali ga niko više ne voli. I u najvećem poniženju i iskušenju, kad se umire i strađa, iskrsne uvek prisutna misao o rađanju, o nastajanju. Sve se učini samo kao smer tog procesa koji je najveličanstveniji po svojoj tajni, najcelishodniji po svojoj mameni, pa i »sav rat. u takvom slučaju, sve ovo što se zbiva, truljenje, prolivanje krvi, sva ova muka i vapijanje, nije ništa drugo do ciklus 'ženstvenosti u prirodi. Priroda baca iz sebe polunatrulu klicu da bi svežu u sebe poslavila. Nije rat ljudi, nije takmičenje ljudi, već ciklus ženstvenosfi...< Između mna-– stanka i nestanka, rađanja i Smrti, život mora imati SvoOju važnost, svoj integritet, međutim u procepu između umiranja i »crkavanja« razbijeni su svi mitovi o harmoniji kao ličnom i zajedničkom doživljaju, i kao subjektivnoj i kao objektivnoj stvarnosti, sve se bilo tamo, u stradđdalničkom „putu „preko Albanije, osulo u haotičnu zbrku zbivanja koje je Rastko pokušao da fiksira kroz individualni doživljaj svog junaka Stevana Papa Katića. Rastko, koji nije mogao definitivno i odlučno da se npređeli u problemu vere, i do smrti ostao religiozan u jednom višem smislu, svesno ili mesvesno u ovom delu je razbio mit o bogu-tvorcu da bi mu suprotstavio čoveka stra dalnika, koji pod kapom nebeskom nije doživeo sreću večne harmonije i blaženstva u ovom našem jedinom životu, već samim tim što su sve bitne, esencijelne manifestacije njegovog, ljudskog odnosa uslovljene. čak uslovljene samo erotskim iskustvom, da pomenemo samo jednu ođ tolikih drugih znamih i neznanih komponenti, pa gotovo svaka njegova, ljudska akcija pretstavlia Yrezultantu dveju suprotnih snaga, žudnje za zadovoljenjiem erofskih impulsa i više ili manie jakih osećanja obaveze da se pobede, potčine ili sublimišu takvi imstinkti, Veći đeo ovog Rastkovog romana sagledan kao fiksiranie razlike između sna i poetske imaginaciie: samo snevanje, naročifn dnevno, vezano e za neurotična mentalna stanja sa promemom ili menjanjem tokova misli i kajanja, a 3UuŠtinska · katartična funkcija njegove umetfnosti teži da slobodi pojeđinca i one koji Pa okružuju, kao društvo, kao celina. od kompleksa koji muče, potčinjavaniem imag!– narhog sveta realnosti, otud on ima pofstrek za stvaranje da bi &tvorio samoodbranu od svega doživljenog u Života a Što navaljuje mefeorskom snagom u prepoznavanie, u rekogniciju, da se najzad u svesti sve pokuša da doživi, preoceni, i, uslvazi, odgonetne, jer se sve u mo-

Rastko Petrović

menftu kada se zbivalo nije razrešavalo i tako jasno p5kazivalo sve odnose. Najzad, ono što je najvažnije za čoveka, a što mu se nikad otkriti neće, to je smisao žiVvoOta, svrha življenja, što i Ajnštajn postavlja kao apsurdno pitanje: »Pitati uopšte za smisao ili svrhu sopstvenog postojanja, kao i postojania živih stvorova, to mi je, aa jednog objektivnog stanovišta, uvek izgledalo besmisleno«. Rastko, međutim, život hoće da sagleda kao proces

:Se|]

koji je celishodan kao neprekidan tok razvoja u kome jedni smenjuju druge, sas samo rađanje jeste veličaastven proces a smrt jednn nekreativam, melukrativam akt hemiskog pretvaranja žive u neživu materiju, pričemu živa materija gubi ono svojstvo koje je samo po sebi grandiozna svrha — život. Iskušenički put kroz Albaniju doneo mu je porazno saznanje: »Video sam da to o čovek ubija čoveka, u osno"wi ostaje glavno: da čovek u-

bije čoveka, đa ima pravo da

digne ruku na čoveka, da Lma đuhovne sposobnosti da to Mučini, ili da čovek mora da pristane da mu neko, u ime jednog prava, u ime jed mog osećanja, uzme Život... Možda sam ja jedini ipak koji još u celoj ovoj propasti oseća da bi še nešto moglo spasti, da bi život mogao da ima izvesnu važnost usred sveg toga užasa... Tohi, poStoji odnos čoveka i žene, postoji taj odnos razumevanja čoveka i žene, plođenja, rađanja. ela priroda počiva na tome, Toni, celo ovo Žovečanstvo, koje se ovako uništilo, izišlo je iz toga. Ako se budemo razumeli ako se budemo voleli, Toni, ne sada, docnije, mi ćemo biti ono zbog čega nešto znači da je postojao Dostojevski, da se Štirmmer ubio u očajanju, ili da su deca od sedamnaest godina ginula u Sarajevu. I čak kada sve to ne bi ništa značilo; kada ceo progres, xada sva misao me bi ni onda ništa značila, ostajalo bi da smo živeli kao drveta, kao životinje, pre no što su i njih granate razorile.« U disharmoniji i kakofoniji civilizacije koju je sam izgradio i komplikovao da najzad postane rob njenog strašnog zamršenog mehanizma, ćovek takođe neće naći prorokovanu mu harmoniju iz Mojsijeve knjige »ne razumevajući više ništa, davno zaboravivši svoj san o carovanju nad prirodom, ischpljen kao krpa, glađan, sa rukama u čeljustima.« Na kraju Rastko završava u gorkoj skepsi: »Ti ljudi, najzad dobri, duševni.« »Ali nikađa više braća... Nikada.v. Nikada!«« ARAVNO, ovim nije in-

terpretiran Rastkov roman, jer on, romah, sagledan u celini, a ne u pojed:nostima filozofsko-literarne rezignacije, beznađa i čemeYa u martirijumskim danima Albanije, afirmacija je života onakvog kakav jeste, života suproinog pradrevnoj ljudskoi iluziji o božamskoj harmoniji, života u čijem previranju 1i RkKključanju sve Drolazi, nastaje i nestaje, ali ne život sam, koji svo:im fenomenom nadmašuje i prevazilazi svojom memerljivom silom sve pokušaje da se odgonetne njegov fantastičan proces: rađanje živofa iz Žživog kao večiti tok trajanja, nomer]ljiv, esencijslan. jedinstveni konftinuum kao prostor-–vreme, u kome i naše

trajanje merljivo kao jedam liudski vek liči na one daleke zvezde koje se u sferama kozmosa pale i gase. Miodrag Maksimov;

AHVALJUJUĆI slabosti

Marka Ristića prema

njegovim vlastitim tekstovima, starim i po nekoliko dećenija, tekstovima koji, u izvesnome smislu, dokazuju relativnu intelektualnu nadmoć Ristićevu nad poboranicima i zatočenicima esteližkog pozitivizma, ali koji, u isti mah, dokazuju nemoć tvrdoglavog iracionalisličk&og intelektualizma, jedne izrazito nadrealističke manilestacije, zahvaljujući toj auto-afirmativnoj težnji Ristićevoj koja se proteže još od prvih njegovih automatskih tekstova i nadrealističkih ma nifesta tipa i karaktera »Antizida«, a koja se potvrdila i nedavno objavljenom „antologijom Ristićevih pesam3, »Nox microcosmica«, čitalac, recimo mladi čitalac, pesnik ili prijatelj pesnika, ili samo zainteresovani radoznalac ko me je literatura tiha čežnja, ne mora više da luta po registrima i katalozima javnih biblioteka tražeći retke nadrealističke časopise i publikacije, pošto mu Marko Risvić svojom intimnom slabošću, kao najeminenitniji i najvredniji teoretičar nadrealizma i zagovornik iracionalnog stvaralačkog metody, u zasebnim knjigama pruža odabrane kristale jednoga in fegramog pogleda na svet.

Posle »Knji-

ževne politike«, »Galaktičke ,

sanjarije«, »Predgovora za nekoliko nenapisanih roma=– na«, odlomaka i članaka o Krleži, uporan u podmlađivanju i aktuelizaciji svojih stalnih teza i uverenja, Marko Ristić je objavio »Ljude u nevremenu«, knjigu izvanredno zanimljivih i original nih eseja, od kojih su. neki. pre dvađeselak godina, i manje, zbog svoga iracionalizma, bili povod jednoj takođe izvanredno zanimljivoj diskusiji između Ognjena Price i Miroslava Krleže i, nuaravno, ne samo njih, diskusiji koja je osporila intelektualističku nadmoć Ristićevu i tretirala mnoga njegova 38– vremena i nesavremena ra~– zmaftranja: kao dijalektičku

Ir0

p VU

»OLITAO Beograd, 1956

Ova žena pisac ume da otškrine svoj ugao u literaturi, da otvori novi aspekt u kome razvija često neodoljivu čar svog esejističkog Tostupka. Oma intelektualnom okviru daje snagu duhovitosti, otkrivajući move komponente jednog utvrđenc literarmog sadržaja. Jer ništa nije tako omeđeno da ne bi mogla da mu se da nova dimenzija. „Slobodna igra njenih asocijacija povezana je pre emocionalnim nego logičkim stavom, ona je izraz simpatije ili antipatije, odbojnosti ili afiniteta, ja mišljenja iako uvek mis..y;y Ona će na poznato delo ·baciti snop svetlosti pod uglom koji više daje nego što uzima, iako je sav u sužavanju na jedan aspekt i jednu polaznu ili završnu opservaciju, jer izdvojiti jedan vid me znači oduzevi nego dodati delu ono što puna nimzova celina, čak iako Je kompaktina, ne može uvek sama iz sebe da izluči, To je način posmatranja čije slabosti ne primećujete kod nje ni onđa kad ga uzdigne do metodološkog postupka kome je sve ostalo poičinjeno. |

Zapanjujuće je koliko ovde romansijer može malo da se uzdrži da ne proviri iza leđa esejiste i Rkriličara. Čulna, meka ili jetko satirična, uvek puna, zasićena, oštra i likovno preci"'Z.... Vizija jedno je od sredstva njene dđuhovitosti. Ona ne može a da svoje izlaganje, zastupanje ili krivudavo razvijanje jedne misli ne upofpuni, oživi, stavi u Dpokret ili završi jednom čisto životnom slikom, jednim ne posredno čulhim „sagledanjem odnosa; nekađ je to sumo dodir sa strane, nekad životno vrenje u kome je sve usretsređeno. Ali, to je uvek nagon iznutra, ne čulna dopuna apsirakinom;

nikad diskurzivma lini-

ne mehaničko nalepljivanje spolja, već sastavni dio jedne literarne · percepcije: pre" nama je pisac koji se sredstvima romansijera poveo za svojom mišlju: ili, to je misao kritike koja se rađa u čulnoj viziji.

Za ovu ženu literatura nije klasifikatorska, mudroija nit: suvoparno lepljenie etiketa, već pozivna živu igra duha sa samim sobom. Njeno je merilo ne apstralini skup pravila koji vreba iza svakog ugla Kritičarske busili, Već ostvareni nivo u jednom vidu literarnog stva ranja. Ako nam to izgleda suviše kruto, ako fo opet potseća na komparativna na tezanja, ne bojte se:,to je se teorija; a praksa, njena esejistička praksa — to je nešto sasvim drugo. Kad staze pred lice jednog pisca, najčešće prestaje skoro sve što bi opominjalo na dogmatiku. Ide joj na ruku to što je kao rođena za konkretno: sigurno je da bi bila rđav mislilac Kad bi mišlienje bilo samo uopštvamje. Jer »opšta« ideja. čak i kad je tačna, ne potstiče njen, stvaralački elam.

Zato, okrenimo se nadije nečemu sasvim određenom, nečemu što je vezano za kon kretnu supstamcu svoga pos janja. Recimo Momtenju, eseju o Montenju. Nema tu ni troega od medantnho-učenog. profesorskog ili sistemaltsk-g svrstavanja i odme ravanin Monfenjovih stavova. Ako hoćete, to i mije mokušaj obimnšnjenja, već ulaženje u ličnost, a ličnost se odmetava jznutkra. me spolja. Ona kao da Mače: odbacite sve uzore i pogledajte šta. je unutra. Afinitet pre svakog oređemj”. Tema se ne iscroljuje u s?nbijanju njene žilave materije u krufe šmblone pbrofesorske mudrvrosfi. Radi se o srodnosti, Traži se u misli~

ocu pisac, u filosofu umetnik. Zar ih ima bez ličnosti? Moerilo za ličnost je u nama samima, alto smo, naim», dorasli merenju. nismo, ostavimo “druge dua smirom počivaju, dosta nam je naše praznine! i

Ona ne izvlači sistem, ne organizuje utiske u određenu misaonu strukturu, Ona r+ ocrtava približavanje i udaljavanje duha od odre-

ju Sam pisac daje piscu. Ona je od logičko-šema'tskog ikiva, niti za nju postoje stručni termini. Ona je naj-

Ako šira skica jednog duha. Čo-

vok je puno biće, ličnost je celovit čak i kad je iz frag menfa. Cela ličnost — to je kupljenje njenih fragmenata “upite ih sve, ali sve što vi smatrate važnim, i d-bićetfe celo, iako je mno Bo izostalo. J3r celina je

đenih šematika objektivnog duhovmi pojam, ne granični

filosofskog važenja, već se svojom intelektualnom uobraziljom igra nad njenom amorfnošću. Pa ipak, postoji u dnu ove stičko-asocijativne igre duha ~. problemima jedna dru ga struktura, struktura ko-

okvir u prostoru. Dobićete jednog Monfenja, iako je en daleko ođ celokupnog ili čak i pravog Monfemja. Za-

impresioni-· to, pre jedma skica Monte-~

nja. Sigurno to je tačnije. Jedna skica Montenja, ali za vas same,

Virdžinija Vulr

LJUDE U NEVREMENU

»KULTURAx«, Zagreb, 19% —–——–:*–1U–"7- —_–_—

nemos. Objavio je svoj »Moralni | socijalni smisao poezije« ı »Istinu i poeziju« sa nadaleko poznatim odlomkom »San i istina Don Kihota« i otvoreno, potvrdio, i ovoga puta, da smisao svoje knliževne aktivnosti vidi u jednoj celovitoj, egzistencijalnoj fenomemologiji iracionalnog koja, sub specie aeternitatis, treba da oživi nadrealistički bunt i da, istovremeno, tnj stav afimmiše kao jedinu pravovernost.*

Ceo taj kompleks auto-afirmacije, taj usamljenički get poslednjeg Mohikanca i aDostola koša su učenici napustili, ustvari je karakterističan oblik nadrealističke samosvesti i odražava samo misaonu doslednost Mata Ristića. Moglo bi se čak reći, da, u neku ruku, Marko Ristić svojim tekstovima daje istoriju „nadrealističkog pokreta kod nas, jer se DOstojanost nadrealističkih Uverenja Marka Ristića može da prati od prve rane simpa– tije njegove „prema franct-

Marko Ristić

skim nadrealistima, obeloda–njene 1924 godine u »Svedočanstvima«, preko “fteorot-

ske osude postupaka mekih nadrealističkih venecgata koji su se od intelektualizma udaljili za

Da li se ovim postupkom može postići i šta zadovoljavajuće nad misaono kompak'nijom „materijom? Ili, kako bi Virdžinija Vulf pisa Ja o Repgsonu? Eklekticizam ili unutarnja inkoherentnost, da ne budemo nepravični, po prirođi stvari upućuje na slobodno awsocijativno itreperenje. Nepravično bi bilo ako bismo hteli da utvrdimo šta je sve od Mon c ua izmaklo ovoj amalizi. Bilo bi to kao kađ bismo za jednog pisca iznosili šta nije, umesto onoga šta jeste, ne vodeći računa o onome šta je sam hteo a an nije hteo da bude. Jer ako nismo dobili »sistem«e Monftenjov, zar nismo dobili si-

stem pisca u „materijalu Montenja (ili nekog drugog)? Ali, pitate sć, zašto

sistem? Zar to ne bi bilo glomazno i zar se ne bi znvršilo natezaniem? Dovolj-

no je ako dobijemo jedan novi aspekt, jedan »iskrivlic..i«e ugao posmatranja.

Bez toga nikakvo invemtivno variramje ne primamo kao zamenu za potisnutu celinu nečije ličnosti. Bez toga, fragment se mora povući pred celinom. Ili: dnćei. » čitavu celinu za novi ugao posmatranja!

Ali, kako se to slaže sa pojmom estetike? Kakve su estetske sklonosti Virdžinije Vulf? Ima li neke jedinstnosti u njenim literarnim simpatijama? Koja su intimna merila na kojim» se stvara njen literarni afinitet? Rekla bi sama da o tome malo vodi računa, Ovde sa očigledno ulrštaju, mešaju i 'wrepliću lične sklomosti, kultura, literarna tradicija i smelo — bojažljivo putoVam u novo,· Ona .je oduševljena velikim „problemima ruske literature, ali joj se istovremeno dopađaju stvari koje su na sasvim drugom polu. Ne mislm da je sva viktorijanska proza potpuno po strani onog nmira velike psihološke di ler e što su je otvorili Rusi. Ali ono što Virdžini'a Vulf iz nje izvlači sasvim je suprotno ođ onoga čime je mame Rusi. Ona oseća rusku superiornost nad trezve nom disciplinom đuh: i hte-

(Nastavak na sleđećoj strani)

KNJIŽEVNE NOVINE

volju meposredne, društvene akcije u vidu »socijalne« literature i, naravno, ne samo »socijalne literature, do »Materijalističkog i pseudo-materijalističkog shvatanja umetnosti« do »Sna i istme Don Kihota« konačno. iz lepoglavske tamnice, iz četiri vlažna zatvorska zida, jedan nadrcalista par excellence, Đorđe Jovanović, čiji je afinite prema konkretnoj akciji bio jasniji ) jači od «= finiteta prema apstraktnoj teoriji, pisao je Marku Ristiću da »nadrealizam danas gledam samo kao jedan od oblika dezorijentisanosli «estetizirajućih ili džangrizirajućih intelektualaca sitne buržoazije« i da su se njegovi drugovi »našli u nedoumici« kada su čitali ovaj isti »Moralni i socijalni smisao poezije« koji je objavljen u knjizi »Ljudi nevremenu«, a o kome je Jovanović, u ıstome pismu, govorio da je »takva problematika tuđa proletarijatu«. U to vreme, Ristić. je, međutim, pisao »Predgovor za nekoliko nenapisanih „romana« i ulme nadrealističkog imtelekiuaiizma, na jedan ofmen, posredan način negirao iu novu, ovozemaljsku, »socijalnu« terarnu preokupaciju Đorđa Jovanovića i vidovitom procenom „mogućnosti i nemogućnosti socijalističkog realizma protivstavio iracionalni stvaralački postupak životnome stavu obesnih i ispraznih građana što su se po Logarskoj Dolini, sa ruksacima r.a leđima, s brda na brdo dovikivali, iživljavajući u tome »firuliruli-firuliruleta« svoju duhovnu i moralnu bedu, kao i onima koji, iz sasvim drukčijih razloga, »ne razumeju« Ristićevo »insistiranje na duhovnome životu«i koji tu prividnu i relativmu intelektualnu mnadmoć Ristićevu smatraju jednostavno nemoći. Ristić je ostao apstrakitni intelektualista i u »Pečatu«, u »Snu i istini Don Kihota« u tome „»Pečatu« koji je veoma zanimljivo poglavlje u istoriji razvoja na še revolucionarne misli, u »Pečatu« koji, i pored toga što su zogovićevske Koncepcije o funkciji literature i dogmatične sheme o socijalističkom realizmu danas već prevaziđene razvojem društvenih odnosa u našoj zemlji, ipak ne može da blista na grudima ni Ristićevim ni Krležinim kao zasluženo •dličie, jer je društvena i politička situacija svojim oblicima u tome trenutku negirala pečatovštinu, a nekoliko članaka iz »Kniiževnih sveski«, Josipa Šestaka i Ognjena Price, naprimer, rešžilo kompleks i pojavu »Pečafta«. Ponovno objavljivanje nekih eseia izrazito ristićevsko-intelektualističkog, · znapravo mnadrealističkog karalktera u knjizi »Ljudi u nevremenu«. i ne samo u toj knjizi, svedoče da je ekshumacija starih tekstova jedan, iz aspekta Marka Ristića, duboko opravdan „posao čiji smisao može da bude iedino u afirmaciji iracionalizma.

Marko Ristić je o literaturi i svemu što je oko literature, i što na nju utiče, uvek sudio sa stanovišta jednoga višeg, apsolutnog merila, nstajući veran svome opredelenju. Tu doslednost, makoliko neprihvatljiva bila, tyeba poštovati, jer ona nije izraz pomođarskog kaskanja ukorak, nego životni stav jednoga pisca koga su više od svega, zanimali „egzistencijalni problemi stava i odnosa pojedinaca prema okolini, pesnika prema društvu, sanjara prema stvarnosti. On se svojom izvanrednom pronicliivošću udubljivao u pesnika, želeći da pronađe osnovne, najintimnije pra-početke niegovog aktiviteta i da, sa tih pozicija. ocenjuje literarmn dela iednim merilom višim i apstrakinjiiim. To je, neizbežno, bio moralni čin i umefnost je. nužno, morala da bude tretirana kao moral– ni akt. To što je Ristić u toj svojoj intelektualističkoi akftivnosti došno do noziciia fr-j distižlrih, o*kriva %6i da ie*a »duhovna glađde koja čoveka i pesnikn karakter,še. »prožeta seksualnošću«, bilo je samo potvrda njegoVog u Ššuštini nadrealističkng favoriziranja potsvesti. Sa stanovišta tog svoga nadren= lističkog morala Ristić je 'mao pravo kađa je đošao do uverenja da bi ono što bi se »moglo jedino ispravno mazvati art bourl'arl« moglo »u ovim danima trogloditskog primata politiških okršaja baš ukoliko je či-

_{ 1.