Књижевне новине

(Nastavak sa prye strane)

Dva mlada oficira uverena sU u vernost svojih dveJu verenica. Oni se upuštaju u opasnu igru opklade sa starim, iskusnim sumnjalom Alfonzom da će tu tezu svoje. moralne sigurnosti potvrditi. Oni se presvlače, preo blače, prilepljuju neke duge brke ufitiljene na svoja lica, izigravaju– tobožnje strance, tako providni i prepoznava-– nju dostupni, i — menjaju sVojJe verenice, U Sekspirovom »Cimbelinu« data je jed na moguća strana ove vrtoglave igre ljudske varljivosti i bromenljivosti, strana odolevajuće vrline; u operi savremenog kompozitora Ben džamina Britena, »Nasilje nad Lukrecijom« data je dru sa strana iste igre: podložnost iskušenju kao uslovljenost ličnosti čak i najernjim snagama stvarnosti i života, Negde u sredini između fa četiri „veka naše šaljive i gor ke brige oko izvesnosti koju postići ne možemo pada vo]terovski bistra i prometejski prkosna Mocartova smelost da „zaviri u dno vira naše nesigurnosti. On po treći put sarađuje, dugim razgovorima, dopunjavanjima, izmenama pogleda i shvatanja sa Lorencom da Ponte (ne preva ı rimo se da poftcenimo ovog pesnika ljudske nesigurnosti u doba rokokoa!), pa iz ta saradnje niče tonski slikovita emocionalnost melodija, ritmičkih figura, harmonskih prepleta, kontrapunktskih {Rombinacija, jedna nečuvena i neviđena zvučna ormamentika terceta, ·kvarteta i seksteta, iz kojih bije i seva grč sumnje, puls montenjevskog prezira, grimasa šekspirovske melanholije, vitalna him nika lirske fikcije, pirandelovski relativizam identiteta.

Kada bi dva mlada oficirska verenika bili filistri, bojažljivi prakticisti, i kada bi se pridržavali romantičarske (poznije) Miseove moralke: »S ljubavlju se ne valja igra ti«, oni bi igru svoje zavodničke presije, pretnje, ucene, igru apelovanja na samilost, na nedoživljeno večno materinstvo, na generativnu popu stljivost biološkog i psihološ

Šarl Lapik: Portre vojvođe od Nenura (1950)

nog milosrđa donekle sputavali: ne bi se svom silom i energijom nametali unakrsno promenjenim verenicama. To bi im donelo i dobitak opkla de u cekinima (materijalnu korist) i obezbeđenje verova nja u vrlinu (moralnu korist). Ali, tenor Perando uživ ljuje se odistinski, na kraju

Šarl Lapik: U čast Tintoreta (19555)

MOC

kog, humanitarnog, žensfve-.

treće slike, u san o apsolutnoj, nepokolebljivoj ljubavi;

'a bariton Guljeli;rio navalju-

je odistinski, u četvrtoj slici, na ionako uznemirenu, pokolebanu vrlinu verenice svog druga. Konačno, oni uspeva– ju — da izgube opkladu, da izgube muladalačku veru u nepromenljivost kategorija moralnih vrednosti i da stek nu — saznahje o uslovljeno= sti, promenljivosti, prolaznosti tih (kao i svih drugih) vrednosnih kategorija. Stvar ni krivac je, razume se, MeTistofelino iskusnog, preživelog, starački aiudronosnog Alfonza, a jedini slvarni pobednik u jednom izmišljenom, recimo frivolnom, recimo čak i banalnom drama– turškom zapletu jeste — ži-

· Votna istina. promenljivostli,

prolaženja i — posle svih iskustava — vraćanja na no vi sunčani dan kojim smo već juče kružili, na novi godišnji ophod okolo sunca: ko Jim smo već protekle godine na ovom svom geoidu prošetali, Anato] Frans, u svom »Epikuravom vrtu«, pominje, epi zodno, anegdotu o strasnim kockarima koji, iskrcani posle brodoloma na leđima dži novskog kita, nastavljaju još u brodu otpočetu igru karata. lovca — čoveka, rizik i opasnost od rizika je večna strast. Iz lakog, frivolnog da Ponte-ovog libreta mi možda i ne bismo upoznali senftencioznu formulu draži rizika i opasnosti. Iz basnoslovno Kkrepkih, satiričkih, psevdo-patetičnih tonskih struktura Mocartove opere

mi do njenog dubinskog potemcijalnog idejnog značenja i smisla dospevamo.

Tb, u toj muzičkoj strukturi, upoznali smo ljuiu, parodističku silinu Dorabeline arije (3. slika), životno naličje glukovske Ifigenije u Auli di ili na Tauridi; tv. u toj mu zičkoj strukturi jedne komič ne, bufonske opere, upoznali smo fragikomično naličje za ista. plemeni'*e Piordiliđi, svu uzaludnost netaknutive upor nosti jedne bolno i raskikota no presiflirane Antigone (6. slika). I najzad, tu, u toj par tituri, u 'svečanocmudrom finalu drugog. poslednjeg čina (7. slika) upoznali smo fešku i spasonosnu pouku jedinog izlaska i rešenja mukama i krizama svesti u svijanju bi ča nad toplim skutom poljuljane, osakaćene i vazda na polaznoj tački našeg kruženja ponova nađene naše rela tivne, varljive, fugitivne i snovski žuđene sreće.

Najzad, ako bismo, za VOlju jednog društveno-konven noj operi »Cosi fan tutte« fik sirao misao o varljivosti, nesigunosti, prolaznosti i promenljivosti svega, svega ljud skog i svega čoveku neophod želeli iščačkati dlaku u ja-

jetu, koju je nemoguće naći u perfekinoj agilnosti mla-

dog nemačkog dirigenta Pe- |

nog, kao hleb nasušni, kao san svakidašnji, kao rizik cionalnog i opakog običaja, tera Maga, mi bismo izabra= li za nedužnu žrtvu naše kri ličarske, profesionalne taština njegova bpleća svalili teret jedne mimoiđene scenske bravure, teret jedne ludo gro teskne smelosti, laki proma-– šaj Jedne režije koja se ustru čavala da scenski i vizuelno parodizira i Ifigeniju i Antigonu, i oba don-žuanski hra bra oficira, u stilu postupka koji je izvrsno primenjen na liku sobarice Despine, presvlačene u lekara-magnetiča ra i, na kraju, u notara-mati čara. Jer, čuvena. mocartovska, nekada modna scenska praksa presvlačenja i maski ranja nije ni tada imala za cilj da koga bilo obmane i uveri da se presvučeni likovi ne mogu prepoznati, niti da ih oni pred koje oni tako izmenjeni istupaju ne mogu prepoznati, nego je fa scenskđ praksa apelovala na svesnu ·aktivnost gleđaoca i slušaoca da uvaži izvedene. promene kao idejne konvencije, sa kojima konsumenft„umetničkog dela mora aktivno sarađivati.

Svet je ogoljen, otrežnjen, pomno racionalizovan, prosvećen i ostareo. Strašni nervčik Mocart počeo je, u operi, tu igru smoždavanja iluzija. Njegova opora i melemska „poezija bufonskog potsmeha svetu, koji je od alfe do omege upoznao, samo

Mocart

je varljiva slika varljivosti stvarnog bitisanja. A da bi ta životna filozofija, transformisana u tonske strukture danas bila živa i Tfentična, ona se mora Dposlužiti i oporim grubostima vizuelnih slika, svoj stvenih današnjici: mora biti drugačija, da bi imala isto dejstvo kao nekad. Eh, da su pariska braća Žak šestorica a ne četvorica, i da umeju' o vako sjajno pevati u Mocartovom stilu kao što to čine ovi nemački operski pevači, ova takoreći državna reprezentacija nemačke savremene operske umetnosti ,njihova strašna burleska ljudske tragikomedije dala bi današ=

· njem svetu sasvim razumlji-

vu, i od same džez-muzike privlačniju sliku pravog, du bokog, volterijanski raskidtanog, montenjevski skeptičnog, šekspirovski poetičnog, moliierovski satiričnog, glukovski iragičnog, vazda živog salzburškog genija muzi ke! Imali bismo autentičnu Mocartovu m'_ao u dđanas svakom razumljivoj scenskoj slici.

Pavle Stefanović

Balada o malim bogovima ·

Ko nije klečao pred bogom svih nemogućnosti s

Bio ie mali bog,

bog svoje šake i kolevke, bos pod šeširom,

sa kišobranom u ruci, ·Vodio je mali rat

prostorima svoje sobe.

Bio je mali bog,

bog šlepa sa kokardom, bog ženine suknje,

bog

riblju čorbu,

bogom njene bele raše koja se pretvarala čas u čas u sumnju, ' bogom smyknutih veđa

i stesnutor Kkajiša, bogom Ššlepa, 306.

Taj ne zna šta znači biti bog dobra,

bog zla,

'bog: crnog pića,

bele kletve

bog svoje plate i bezbrojnih verenica,

Prst božji u oku ribe.

sa, malim bogom iz susedstva, bogom tihe setve saksije sa cvećem, bogom kanfica za zalivanje,

bogom koji je neograničeno vladao

Ko nije klečao pred bogom svih nemogućnosti ...

malog glasa ispod palube, bog vedrih veđa i veselog irbuha, Ralovao je sa malim bogom, bogom žene koja je kuvala

| Ko nije klečao pred bogom svih nemogućnosti ...

bog bič i prebačena ruka preko ramena tuđe Žene. | Ali to je znao on, najveći laf pristaništa,

bog grubog udarca i poslednje uvrede. Vinuo se sa nožem u srcu,

šlepom pod šlep, čamcem pod ćamac,

niz veslo zaveslajem večnosti.

Već tri dana plove ribe sa njegovim licem. Gospode, ime fi je Milija.

ženu,

bog,

Branko V. Radičević

Pouke sa jednog muzičkog testivala

Jugoslovenska radio-difuzija, organizator trećeg radiofestivala, koji je nedavno održan na Cetinju, poduhva– tila se ovom četvorodmevnom, za razliku od redovnih radio-emisija još i vidljivom manifestacijom jednog. krupnog, materijalno skupoce= nog posla a sa relativno ograničenim i umerenim skro mno (ili oprezno) postavlienim ciljem: da pruži sliku glavnih jugoslovenskih radio-stanica na sektoru emitovanja narodne. vokalne i inst”umemtalne muzike, od i”vurmih njenih oblika pa do viđova više manje slobodnijih obrad, a istovremeno i da pokaže kvalitativni nivo iz-

ee ereuiuer zre ura rare ea rrieeincarra Irraarani a reaae ema cenama nau rerannuuunuuzu ene nuneeuueeuruuer ar auuu uuzmuzzuuauuzmuurenuuu_aruemra az

Eliot je wu najmanju ruku meospormo sposoban pisac stihova. Okolnost što ovaj komad ne posti-

Izostavite grad, i izostavićete poeziju, že istinski poetski nivo ne može, se stoga pripisati

Vredelo bi analizirati dalje ovu dramu u pore-

ste Taj širi konteksf, građ i njegovo šire značenje.

Kad bih za to imao dovoljno prostora, ja bih rado analizirao neka savremena dela da nađem u

uobičajenom uzroku — mepoetskoj prirodi piščevom falenta. »Ubistvo u katedrali« je zaista poetična drama, i on je već time dkazao da može postići integritet pesničke forme. Verujem da je zabuna koju je stvovila, »Hioktel-par*ija«, utisak da u foj drami nešto vuče na, dve suprčine strane — rezultat našeg rirodnog protivljenja da odnosu muža i Žene —d oji je porodični odnos — damo prerogative poetične forme, naročito ake je taj odnos, kao što „Je slučaj u tom komadu, pre loga bio prikazan svim sredstvima, koja, se približuju realizmu.

Znajući za to ili ne, Mliot je bio svestan ve Mihotomije i napisao je, a i rekao da je napjsao Takav sfih Roji uhu slušaoca mije name{iljivo formalan i poetičan. Zahtev da ta drama ostane nelknko nepoetična po mom mišljenju proizlazi Odu Pt. je osnovna, situacija porodična, U drami »L OG u katedrali« nije bilo potrebno maskirati počtičnos vbog {idga što je ovde situacija društvena 5:Č je tu reč o sukobu jednog ljudskog bića 5 sve Pa Ova drama, pošto je u njoj čovek pokroiraiC S društveno biće, ima pravo da bude poetična i da Be služi jezikom i stilom čoveka u javnosti.

IV '

i j že biti Mi đanas priznajemo da neka đrama mo i Dpoetična i Ra ije napisana u slihu, ali RE ČAfROJ đemo na, toj srodini, praćenje uticaja porodi DUO društvenih elemenafa na formu postaje korapi |E0Ž vano. Jedna, takva, drama je »Naš grad« od OE? tona Vajldera, i ona nije samo važna sama po ae već i zbog toga što je bila preteča mnogi gih sličnih dela.

j i lici"To je porodična drama koja se bavi trad bi? oBplni porodičnim ličnostima, :ocem, majkom, bra tom, sestrom. Isiovremeno, u njoj je jedna pos aa Dorodica, upotrebljena, kao prizma kroz koju So de ama osnovna, misao autora — Pprinćčip koji SPO Spiriše, a. hoji se može definisati kao SEE TOrI ov: — večitost porodice i zajednice, TOO LM Vota i njene ukorenjenosti u svemiru #*0J u PPaci ni stoji izvan opasnosti, uprkos nevolja, O OB naizgled Kkatastrofalnih ali ustvari privremen Temećaja, - u Tehničk aj stil ni u jednom detalju nije proIeyolian i Kokato porodične trpezarije ili KGČE, ted MWaman je prazna pozornica, na koju Dao 0PfRVa ljaju stolice sto, ICO OVO TO O Ć a 008 Jaju s ice ili gormji : rodnjem Pig Ro „Raazi tumač rađnje da REKA DN a to nije »stvarni Žživof«, već njegova Aps

ledno više ~ drugi čima, pozornica. To je očigledn o poetična, nego Pealistička drama. A što jo čini fa'kvom? Da vidimo najpre Što bi je učinilo u većoj

meri realističkom, '

mizanscena, učinila reali-

oce listička e aligtaa a o Pije perovatn0o. Re TP OPRIEU pu. aa. bi nas samo zbunila, TEIOdAVO kao nešto malo

nju na ono što bi (RO Mi bismo verovafno ıe-

nezemaljsko u karakteri ne postupaju«. Pored {o- ı

li; »Lji di životu ta. bide fo Maakteriracija celog rad eš radnje bje. wkloVa kaltva ije } 0 WIOZ nioM coa p: POP RMIo ačiniti u realističkoj mizan šteni — i kada, bi pojavljiv ljudi iz gralazak A ico ljudi iz susedstva, li PCOOPRA fa, mora OI Ca opravdanje uobičajene mo ive mehanizme r.alizma, nasloPredmet cele drame je upravo Co O evenbtyeno Yom nagoveštava — grad, društvo. A tjHstički metod edna određena porodica — i svaki odihh, u tiedc oji je upotrebliem ima za cili dn P Yo lb ra. Bit em planu posluži samo kao Preti mišljenju, Oontelcst jzma, nje i oko nie. Prema m -

( *% du jeno što čini most ka poefičnosti u ovom komatu |

anje na pozornici i od4 Tenju s ibzenovskim vidom realizma, sa kojim eizbežno stoji u nekom odnosu, pa bio taj odnos samo kontrast. Za razliku od Ibzena Vajcider u licima drame mne gleda prvenstveno ličnosti, individualnosti već u njima vidi različite snage i individuulivuje ove samo toliko da bi one mogle, da tako kažemo, poneti lere{f svojih uloga kao takvih snaga. Ja, naprimer, ne verujem da možemo zamisliti da brat, sestra ili majka u foj drami imaju mneka svoja imena, a ne prosto Brat, Sestra, Maika. Oni nema,u meku svoju osobenosft niti imaju svog unutrašnjeg živofa, Oni su naprotiv okaraktevrisani kao društveni faktori w svojim ulogama Brata, Sestre, Majke wu Našem Gradu, Drugim rečima oni su priRhazani kao snage koje treba da ožive i ilustruju auftorovu simboličnu zamisao i njegovu femu, na to je lema u porodici kao bezyremenskoj, postojanoj količini, koja nije samo nadživela sve perfturbacije vremena, već takođe stoji iznad svake mogućnosii stvarnog uništenja.

Ova drama je značajna wu svakoj diskusiji o {ormi zbog togn što je pisač u njoj postigao širi smisao i apstraktan stil koji je stvorio faj smisao a istovremeno subjektivno ganuo gledaoce — nagnao ih da se smeju i da plaču, što se retko, ako uopšte bilo kada, đešava kod apstraktnih drama, Ali, izgleda da je ovo u supro{nosti sa mojim tvrđenjem. Ako je tačno da prikazivanje porodice nu pozornici neizbežno nameće renlizam kako je onda ova porodična drama mogla da prevaziđe realizam i da stekne svoj simbolistički stil?

'Svaka forma, svaki s{il plaća neku cemu za svoje specifične prednosti, Cena, koju je platila drama »Naš grad« jeste gubitak psihološke karalterizacije za ljubav simbola, Ja, kao što rekoh. ne verujem da se lica u toj drami mogu identifikovati u psihološkom smislu, već samo kao lica u porodici i društvenoj komstelaciji a kada to kažem, fo wije prigovor već konsiatovanje granica koje sw nametnuf{e toj formi. Ići ću i dalje i reći da nije pofrebno da svaka vrsta drame buđe svestrana. “Ali. ako tražimo višu realnost, moramo postaviti i više

zahteve. +

_ Verujem, naprimer, da bi u slučaju da Je Vajlđer naslikao Lon u toj drami sa dubljim uwobličavanjem defalja i sa upornijim. ispitivanjem ličnih bobuda i ličnih interesa eela radnja bila ispričana preterano sentimentalno ili čak sladunjavo. Da je u foj drami fiema obrađena nemilosrdnije. svet u njoj, a to je svet jedne porodice koja stoji izvan vremena i rifam opstanka koji nikakve društvene katastrofe ne menjaju — ne bi ostao nedirnut. Činjenica je da pojava kriminala kod maloletnib ima svoje osmove u slomu porodičnom života i preRkiđanju onog postojanog ritma u životu zajednice, koji se u drami slavi kad nmerazoriv. i

imatram dalje, da je bliski kontakt koji ova aa DO VEWIJE 58, publikom rezultaf toga, Što se oma podudara sa dubokom težnjom gledalaca za takvom Ssfabilnošću, a sfabilnošću koja u svakodnevnom životu ustvari i ne postoji, U velikim dramamu Ssudržana je misao o gubitku, o lišavanju čovele njegovog mekadašnjeg stanja blaženstva, a, lica sećaju

OV ili "1 ga još Jednom stvore, Smairam da u Vajldevovoj drami mije izražen taj gubifak, i oma stoga frpi u svojoj težnji za realnošću, ali gledaoci poznaju fo osećanje gubitka iz sopstvenog životnog iskustva i zamikšliaju ga, pošto su suočeni sa nečim što je ustvari idila prošlosti, Za mene stoga ova drama ne odgovara formi koja će proniknuti renlnost do mjenih granita, u najmanjn ruku znfo, Što

nije ušla w psihološki wnutrnašnji život svojih lica ·

i avala sadašnju formu, Ona pretstavlja Če? SiOBko Što otvara put ka đeamnijzaciji krupnjjih istina opositnnka „služeći se maferijnlom iz običmog života, To je zaista poetična drama,

da ih nešto goni da se vrate {om ,

–

njima snage društva i porodice — dela Kliforda Odesta, Tenesi Vilijama, Lilijan Helman, Vilijama Sarojana, i drugih. Ali, preći ću odmah na konačno pitanje koje imam na umu, Ako ima iole istine u tezi o prirodnoj povezanosti porodice sa realizmom kao formom ' nasuprot društvu i poetičnoj formi koji su tome uzroci?

Treba, pre svega, dm se pofselimo na jednu očiglednu situaciju, i to na situaciju koju često pubimo iz vida. Čovek koji sedne da napiše dramu ili koji dođe u pozorište da gleda komad, nosi sobom u svakom slučaju svoje životno iskustvo, koje ne iščezava samo zbog toga što je on postao pisac ili eventualno deo publike. Svi mi imamo jednu ulogu koja ima prvenstvo pred svakom drugom: mi smo, pre svega sinovi, kćeri, sestre, braća, NiJedna drama ne može izmeniti daiu ulogu.

Pojmove oca, majke i tako dalje primili smo & da za to nismo ni znali još pre nego što smo bili Svesni sebe kao ličnosti. Suprotno tome, pojmove prijatelja, učitelja, nameštenika, šefa kolege, inspektora i mnogih drugih društvenih odnosa mi smo primili dugo vremena nakon što smo stekli svesf o sebi, i oni su stoga izvan nas, Oni zato spadaju

pre u jednu objektivnu nego u subjektivnu katego- ·

riju. U svakom slučaju, za. nas je uvek »realnije« ono Što osećamo nego ono šfo znamo — mi 0BSe= ćamo porodični odnos, a samo pzrnajemo društveni. Stoga je ovaj prvi odnos prava apoteoza realnog i sadrži neizbežnost i temelj koji su neosporno realni dok je društveni odnos uvek relativno pyYomenljiv, slučajan i. sledstveno tome, za nas duboko proizvoljnog karaktera,

Teškoća koja se danas javlja nw sivaranju forme koja će ujedđiniti oba elementa u punom, a ne delimičnom, osvajanju realnosti jeste odraz dubokog rascepa između privatnog života čoveka i njegovog društvenog živola. Ovo nije prvi put u istoriji čšifo de došlo do takvog raskoraka. Mnogi kritičari su, naprimer primetili da je to bio verovafni wzrolk podavljivanja realizma u kasnijim grčkim dramama, jer u društvu važi kao pravilo da se onda, kad u njemu nastupe feška vremena, njegovi građani novlače u privatan živof, koji isključuje društvo, kao da čovek u takva vremena želi da isključi društvo iz svoje svesti Kada se to događa, on isključuje i poeziju. ·

Sve bi to moglo pružiti rešenje ili bar nagovestiti gde se rešenje nalazi ali služi samo za {o da Jasnije ukaže na Krajnji problem, Dramski pisac očigledno ne može da stvori društvo, akamoli društvo koje bi bilo toliko jedinstveno da mu dopnsti da prikaže čoveka m umetnosti kao monolitno biće. Dramski pisac nije izveštač, ali om u jednom ozbiljnom wume{ničkom delu, ne može dđa{i sliku o položaju čoveka Roja bi bila toliko udaljena od renlnosti da povredi onu prefstavu o realnosti koju ima zdrav razum, Međufim, jedno ozbiljno delo, da i ne govorim o {ragičnom me može pretendovnti na zaista izvanredno visok kvalitet, ako ne ispita celu Skalu uzročne povezanosti. u kojoj je drušivo izravit i bitan sastavni deo. Tako je došlo do Soga da je opšteprihvaćeni realizam poslednjih četrdeset do pedeset: godina napadnut, jer nije mogao, da sa lakoćom i lepo premosti sve širi jaz između privatnog

i društvenog živofa. Ovaj problem ostavio je nere-

šenim i ekspresionizam, koji je izbegavao da, ga reša va, napušiajući uopšić psihološki realizam ij prelazeći na slikanje samih društvenih snaga, U mnogim našim Rkomadimn pojavljuje se sada izvesna dekadencija; za poslednjih deset godina oni se sve Yiše zadržavaju isključivo na psihologiji 'posvećujući

malo pažnje tome da društvene mloge i snkobe svo-

djib lića vežu za određenu sređinn i dramatiznju, Jer, opravdano je pripisati propadawje onom 3elemeniu hoji okreće leđa druši{vu, kada, hao Što je očigledne svakom razumu, sudbina čovećčanstva ima društveni kharakier, \

vođenja ove vrste muzičke gređe od strane cnih solista i ansambla koji se u muzičkim emisijama ovih stanica pojavljuju bilo kao stalne reproduktivne snage ovih ustanova bilo kao povremeno angažovani pojedinci našeg raspoloživog „stručnog kadra. Izbor mestarza prikazivanje narodne muzike u pomenutim mjenim -varijetetima — i kao društvene sredine određenih kulturnih potreba i kao prirodnog ambijenta zaista pogodnih osobenosti: (terena i klimata u ? f,jem periodu) — mora še uračumati u pozitivne strane ov~ sada već ostvarene zamisli, pri čemu činjenica da je upravo crnogorskoj publici, sa njenim oskudnim tradicijama u negovanju muzičke umetnosti, data prilika da prisustvuje jednoj ovakvoj smotri stoji u dobrom skladu sa akustičkim uslovima cetinjske malene ali po klasičnim, starogrčkim uzorima amfiteatralno sagrađene letnje pozornice. Funkcija teatarske, vizuelne komponente ovog cetinjskog festivala, sa dopunskom i pomoćno, dakle sekundarnom ulogom po koncepciji orgamizatora, s jedne strane po liniji stihiinog prczesa dijalektike sukobljavanja. vidljivih utisaka sa čujnim (tamo gde su sve inĐtncije stremile sintezi, ti. jediastvu vidljivog sa čujnim) s druge strane kao reultanta konkretno primenjenih rediteliskih .postupn= ka, otimala se iz okvina festivalskog plana jedne ovako hibridne priredbe. prired be koja bi u svojin. normialnim, redovnim, radiofoniji ~ 'Tičnim uslovima morala ostati ograničena isključivJ ha auditivne opažaje. "To izbijanje potpornog, dekorativnog faktora na čelo jiednog artistički artificijelnog konglomerata izražajnih. sred stava (muzička radđinmost pevača i svirača odcvenih u nacionalne kostime odgovarajućih pokrajina, dramski ruđimentarna, ili. bolje reći scenski embrionalna pokretljivost horskih grupa, nešto što nemilo potseća na olinja li šablon tobož realističke pokretljivosti . kostiminanih statista i horova u velikooperskim scenama) oduzimnlu je festivalu dobar deo onog njegovog karaktera koji bi se, pri studioznijem zahvatu u materiju muzič-

kog folklora naših naroda, pri. ađivačima već i po samoj uslovljenosti tog karaktera postavljenim ciljem ovog festivala obavezno na nmietao. Za smotru zajedničkog, sličnog ili baš sasvim ~nolikog u metodama rada osam naših radio-stanica (Beograd, Zagreb, Ljubljana, Skoplje, Sarajevo, Titograd, Novi Sad, Priština), za komparativni pregled prceramske politike, izbora sređivanja i načina obrađivanja građe narodnog muzičkog blaga u ovim ustanovama, najzad, za javnu ilustraciju postignuća na planu izvođačke tehnike u radiofonsko-muzičkom realizovanju jedne veoma specific zirane i široko diferencirane tonske materije određenog emocionalnog i potencijalno r:stupljenog i određenog idejnog sadržaja narodne mu zike —. efikasnije bi delovala i, na kraju · krajeva, poučnije bi dejstvovala iedna takva stilizacija prikanzivanja muzičkog materijala četiri festivalske večeri u kojoj bi vizuelno pitoreskni spektakl odlučno i naglašeno ustupio vodeće mesto mogu– ćoj i zadist. još uvek živoj udarnoj snazi muelodđijslih, ritmičkih, koloritnih. artikulacionih, kontrapunktskih i harmonskih, ritmičkih. dakle specifično muzičkih izražajnih formula jednog gleđanja na svet, jednog životnog iskustva,. jednog često čak i vrlo kompleksnog osećanja stvarnosti i života, svojstvenog svim onim društvenim slojevima stanovništva naše zemlje kojima je internaeionalizovana, evropska tehnika muzičkog jezika i dan-danas ostala nebozna'a ili taman toliko postala poznata da su se nier.im osnovnim načelima istopile i rasplinule drevne i prinmarme tonske vizije i invencije masa na određenim područjima (što je, na primer, slučai sa slovenačkim muzičkim folklorom:). Ozbiljna objektivna žzamerka sastavu. proprama ovog cetinjskog festivala mora biti upućena na adresu urednika redakcija narodne muzike onih radio-stanica koje su. iz nama nepojm)jivih razloga, pri izboru pesmenog i drugog muzičko-folklornog materijala omogućile i dopusfile da u-

Fravo najdragoceniji tipovi

. narodn

i primerci narodnog autentičnog muzičkog „izražavanja budu izostavljeni, ustupajući mesto, recimo takođe &utentičnim ali sadržajno banalnim, plitkim, malograđan skim frivijalnim i sladđunjavim pesmenim „obrascima jednog folklora koji punom parom grede puliem degemeracije, izopačavanja i misaono osećajnog pražmjemja kolektivne psihe određenih društvenih slojeva, zahvaćenih protivrečnošću dejstvene snage civilizacije kao pro cesom koji ih je obogatio i osiromašio u isti mah. Činje mica da na slovenačkom pro gramu ove folklor smotre nisu bili zastupljeni prekrasni primerci melodija iz Ma roltove zbirke a da je ta recimo u vokalnom oktetu izvođački veoma Kvalitetna nacionalna grupa vrielz po sto puta vinsku anakreontiku »Zadovoljnih Kraniaca«, imivijalnu asimilaciju švapskog, krčmarskog nanosa. ili činjenica da je mesto primercima osobeno rafinovane polifonije (i heterofonije) bosanskih popevki iz planin skih krajeva ova folklorno bogata zemlja bila zastupliena izobilno zasoljenim, orientalno senzualnim, neka bude melizmatički i interesantnim ali sadržajno minormim &#sevdalinkama, ili najzad činjenica da je đuh srpske Vojvođine u programu novosadske narodno-mu zičke ređakcije bio reprezentovan dozlaboga „plitkim, primitivno gastromonskim dokumentima usahnjivania jednog duhovnog statusa Koji ie valjda imao i svojih plemeniitijih kvaliteta, — sve to svedoči daleko više o stanju ukusa, kriterijuma, mu-– zičkog smisla i znamja onih ličnosti kojima je poverena odgovorna dužnost muzičkopolitičkog rukovođenja redakcijama narodne muzike na nekim našim radio-stanicama, nego o muzičko-fol'klornom fondu dotičnih pokrajina ili zemalja. U pohvale dostojnoi suprotnosti sa iznetim primercima slabog Kkriteriuma pri izboru

građe. možemo por:enuti oz- ·

bilinost i smišljenost rađa redakcije zagrebačke rađinstanice, koja je umela pokrpatii ukus i znalačku osetljivost svojih stručnjak kako u izboru instrumenta nih dokumenata za istarske sopele. fako i u odabranim primercima slavonskog i me đumurskog folklornog blnga. U pogledu smisla za ozbilinost i e'nografsko-karakterološku osobenost narodne muzike jedno” pbodmičja nije izostao ni program crmo-

rske radio-stanic ~ itograd. |

Zanimliivo je. možđdan, najzad. primetiti da. je iMorni folklor (u prvom redu po tonskom koloritu izvrsni ma keđonski instprumenfalni ka-

merni ansambl sa dva ka-

vala i udaraljkom — tarabukom) u pogledu muzičke sadržainosti izrazito nedmašio stilizatorski i obruđivački rad radiostaničnih muzičkih stručniaka. A unra= Vo toj činjenici treba potražiti putokaz za dalji rad ovih RRoVa sa materiiom Bg muzičkog izraza. | iP:--8;