Књижевне новине

Nekome je mogućno da i u današnjim vremenima o___stane tvrdo pribran i hladnokrvan. U danima kad se, slabije :ili jače izraženo, bez obziyno nastavlja parenje i yazaranje ljudskih prava i ljudskih života, kad je svirepa i sumanuta ostrvljenost na čoveka ponovo dobila apokaliptične' razmere, kad se njegovo skrnavljenje, proganjanje, zarobljavanje i licemerno

i čerečenje vrši uime njegovog dobra i njegovih slobođa, — u tak| vim danima i vremenima hladnokrvnost, uzdržanost i ravnodušni objektivizam iz- gledaju, najbliže rečeno, pomalo čudno i neobično. Ali ni te osobine nisu bez svojih vrlina- Smirenost i sabranost omogućavaiu čoveku da nagla i neobuzdana reagovanja na ružne, grbave površine života i njegova bo _ lesna žarišta zameni mirnim i staloženim ispitivanjem njihovih suština, neizvesnim ali upornim iraganjem za | pravim uzrocima i razlozima bolnog i vedrog ljudskog raianja. Da li smo zapali u neku blagu, sanjivu šalu ili u neki zaplet koji seže u šam koren postojanja?« Pitanje je postavljeno. i u njemu je, istovremeno, iskazan umetnički i filozofski smisao „pripovedačke vizije Miođraga Pavlovića u knjizi »Most bez obala«. Blaga, sanjiva šala — fo je (protumačio bih) naročita, višedimenzionalna projekcija re _ alnosti: nesvakiđašmje imaginativna, fantastična, alego Tiska, ne baš šaljiva; zaplet _ koji seže u sam koren po' stojanja: pribrano i (prividđno) neuzbuđiljivo istraživanje osnovnih i najuzbudljivijih | problema opstanka — davnašniih i zato uvek zanimlji | vih (iako je, treba reči, Pa_vlovićeva viziia života još _ mepotpuna, jednostrana. bež muklih, tragičnih grčeva, _ vascepa ft smelijih sinteza), put ka izvorima postojanja, ka večnim tainama i žamršenim zagonetkama življenja. ___Govoriti o završenom i ko nmačnom filozofskom sistemu | povođom prve knjige Pavlo·vićevih pripoveđaka bilo bi _ preterano i neumesno. Nepredvidljivi, beskrajni - ___gromni talasi najoprečnijih najđramatičnijih životnih situacija nasrću, preplavljuju _ i razgl&vljuju čoveka; tu sti_ hiju, taj užas, kovitlac, beš, fu gradilačku i razornu Zahuktalost nije mogucno podredii jednom sistemu, iednoj formuli, nekom kruto određenom, sveobu_ hvatnom, sverazumevajućem _ izrazu stvarnosti. Pisac treba da buđe ili toliko močan i dalekosežan da pruži VIZIju sveta i čoveka elementarno — sa dna i sa ivica, iZ same srži života, ili mora _ prema njemu da ima izve_ stan stav, jedno merilo, jedan ugao gledanja koji će _ mu dopustiti, koji će mu Ppomoći da stvori svoju pretstavu, da pronađe s VO ju istu: o sebi, o vremenu 1 · prostoru, o ljudima. Tranc Kafka je pisao: »Istina je Ono što je svakom čoveku potrebno da bi mogao živeti, a što ne može đa dobije ni od koga. Svaki čovek mora je stvarati sam, uvek nanovo iz vlastite unutrašnjosti, inače prestaje. Život bez istine je nemoguć. Istina je - možđa sam život«. Ali ni ta _ jednom (ili jedva) pronađena istina nije pređodređena “3 neizmenljivost i VekovećCnost, Igra i muka umetničkog traženja nemaju kraja Givof, uprkos svim giljoti| nama, nema kraja) i u tome je njihova zajednička lepota, privlačnost i smisao. Kada sam. spomenuo _filozofsku usmerenost PavloviČeve pripovedačke Vizije, mislio sam na njegov POBač za iznalaženje polazne tačke, merila i štava u suoča_ Vanju sa životom, što je naSušna nužnost be~ koje TO derna literatura i Save Pisac ne mogu đa buđu istin Ski svedoci svoga vremena, niti da opstanu. Senke, obrisi _ Života a Osvajaju posmaftračku HB Žnju Miodraga Pavlovića, · ta starođavna umetnička T4 doznalost đobiia kod njema Vrlo blisko, aktuelno i a" | Vremeno značenje. Životna _ Dozornica za ovog pisca je - mesto sudaranja i preplita- nja okrutnih krainosti. PC mičnih, putujućih provalija M nama i oko nas tihe 1530 i stravičnog trepeta najobič-

i misterije

i ljudskog trajanja”

nijih reči i stvari, i spokojnih, bezbrižnih i neuznemiTavajućih odjeka strmoglavljivanja u bezdane ponore smrti, poraza, propasti i nestajanja. Ima nešto pritajeno demonsko u svemu tome. Okruženi smo zagonetkama, i svako je »obuzet strahom od nečeg na šta čovek nikakvim sredstvima, ni radom, ni mudđrošću, ni molitvom, ni Opreznošću ne može uticati«, đok »bezbrojne klopke blata čekaju nas čim iskoračimo...« U tome su, eto, ohe »misterije«: ukupan pojam za radost, strah i nemu začuđenost čovekovu pred životom, pred nesovorazumima, rastrzanjima i gorčinama u dodiru i sukobu sa njim. e

Taj (u Pavlovičevoj prozi) nesiguran, klizavi »žablji život« traži od čoveka stalnu budnošt i pripravnost za akciju. Inače... »Ovako su pazile na mene neke nevidljive sile, a one su uvek vrlo dosadne i nesimpatične«. U alegoriskoj pripoveci »Došljak«, odakle je uzeta ova rečenica, najreljefnije se otkrivaju osobenosti i sklonosti Pavlovića–pripovedača, a takođe i — kako je ispravno primetio Eli Finci u pogovo= ru — njegovo naslanjanje ma »intelektualnu englesku prozu, nemačku fantastiku i francuski egzistencijalizam«. Odnos čoveka prema stvar– nosti — osnovni motiv ove knjige — prolazi u pripoveci »Došljak« kroz najrazličitije viđove: od priproste, bezazlene znatiželje, nesnalaženja i nemoći, ravnođušnog i beznađežnog prepuštanja teroru i tftamnovanju, bezglasnom, strpljivom trpljenju, do iznenadnog prkosnog otpora i kri ka (»treba tu moć koja je savijala nebo i zemlju kao

'Dodiri života 1 misterije

| Miodrag Pavlović: »Most bez obala« Eli Fincija; izdanje Matice srpsk

da su od gume primeniti na zidove koji me okružuju«), do delotvornog savlađivanja zamki, blatišta, klopki, svih kobnih okolnosti koje sputaVaju čoveka, jer — kaže Sartr — »u izvesnom smislu svaka situacija je mišolovka, svuda su zidovi...« Potpunog bekstva iz života-tamnice i života-slobođe nema: »Tamnica koja će me uvek pratiti jeste ova tajna koja mi uvek bonovo izlazi pred oči, uvek privlačnija, utoliko više što ključa za nju nemam«· Čovek je neizbežno i neotklonjivo osuđen na život i nosi se s njim kako ume i koliko može.

Između nespokojstva i nesigurnosti koji nas svakodnevno prate ne bi smelo da zavlada beznađe. Pavlovićev došljak, taj nostalgični gost u stvarnosti koji želi u njoj da ostane, veruje u ljubav: »Snažna potreba, pohlepa za nežnošću obuze me kao neka velika malaksalost. Čeznuo sam da sretnem nekoga ko

će me poznati, prihvatiti i voleti. Ljubav o kojoj nikad ranije nisam „bogzna kako dobro mislio, učini mi se neophodnijom od vazduha i sudeći po toj nezapamćenoj želji koja odjednom poče da upravlja mojim „udovima, i da daje neki nov smisao njihovim „pokretima, ja sam ocenio da je trenutak velike ljubavi došao sasvim blizu«. Ali slavopojke optimizmu nisu potrebne. Bilo bi, mislim, preče i važnije zagledati se u lelujanja i krivudanja i treperenja ostalih Pavlovičeyih proza: u hladnu jezu »Maske«; bol i gorčinu »Između činova«; opojnu ta-

; DOBOVOFr e — 1956

janstvenost i famnu liriku »Crne kule«; brutalnu paradoksalnost »Mosta bez obala«. Sređenost, čvrstoća i samosvesni objektivizam Pavlovićevog proznog izraza, bez upadljivih lirskih đinđuva i kićenja, bez ikakvih taloga starorealističkog Književnog manira, odaje individualni umetnički prodor i kretanje. Pavlovićeva opservacija je intelektualno-=poetsko “'preobražavanje činjenica: »...more je bilo slobođa koja je dovoljna sama sebi, i naviknuta na jazbine svoga dna. More nema nikakvu glad za prostorom, za širenjem, i otuda njegova umesnost u vremenu i prostoru, koja poražava sve životne Mavike kopna i samog čoveka koji ga gleda, čoveka u kome se tada budi svest o sebi kao o izdanku zemlje, vezanom za njene milosti, i čežnjivom da se izvuče ispod njene tiranije koja je uvek ustvari tiranija smrti«.

Svaki tekst Pavlovićev, pri rodno, ne oduševljava; ali simbolika njegovog „mosta bez obala — fe nade koja (kao i Kamijevo verovanje u ljudski životni instinkt) premošćuje teskobe, tegobe i teškoće postojanja, — mora neminovno naći svoje odđdane privrženike. Padaju životi, pada lišće, pada moć, ali ljudska nada ipak ostaje. Krvava, drhteća, živa nada praskozorja.

Miloš I. Bandić

istoinjen

e oči

ONolit«, Beograd, 1956 )

Dođe, tako, poneka Kknjiga pred kojom sve recenzentiske vrline i domišljanja kapituliraju, Na neznanom mestu rođena, ova knjiga, pre svega, traži da odredimo to mesto. Da odemo tamo, i da budemo iskreni prema njoj tačno onoliko koliko je to ona prema nama. Opominje nas: tumačenja su mnoga, i može se desiti da joj pogre= šno odredimo zavičaj. Davi-

čove »Nastanjene oči«, čini'

mi se, najbliže su ratu. Ali, tu opet moramo da otvorimo zagradu i da pomenemo: lju bav, prkos, rodoljublje, borbu, aktivizam, odnos prema smrti, apoteozu života. Dakle, sve ono što bismo mogli staviti uz »Višnju«, uz »Zrenjanina« ili uz ma šta drugo što je taj pešnik napisao. U svakoj od Davičovih knjiga ti motivi se prepliću, i mnogo. vremena treba da bismo inače borbenu »Ha nu« odredili prema njenom najprimarnijem elementu ljubavi, ljubavnu »Višnju« prema onome što je u njoj najvažnije — borba, i tako dalje. Sličnu zagonetku zadaju i »Nastanjene oči«. Rat nia poezija. Čak i tu, gde smo

najviše sigurni, „zastajemo pred pitanjem: smemo li »Nastanjene oči« proglasiti

ratnom poezijom? Uslovno, da. Jer, postoje kod nas dva načina takve vrste pevanja. Jedna vrsta se rodila na samom boljištu, bila u neku ru ku mobilizatorska, retko kada uspevši da izraste do traj nijih visina (pfama«). Druga vrsta ratne poezije nije nastajala u samoj borbi, a ako i feste, manje je posredna, refleksivnija je i univerzalnija. Dakle: vojnik u ratu, i čovek u ratu. »Nastanje ne oči« pevaju čoveka u ratu. Mnogo šta je odavde napisano u hodu, u maršu, pod senkom suočemja sa smrću, u predahu, na nekom zimskom suncu kad se kolona nakratko odmara, perući se i češljajući se, na nekom šumskom proplanku.

»„Nastanjene oči« su trenu= fak rata i trenutak života. Jedinstvena Davičova zbirka gde je rat brviput najdublje sagledan. Pred tim naletima grube i bezobzirne · smrti pesnik je zastao široko otvorenih očiju. Dotle čudno sne ne i užarene, kad su pevale dolazak Revolucije, jarke i zapaljene, kad su pevale že-

Oskar

nu, plašljive i obazrive, kad su pevale lepo i neobjašnjivo u čoveku, te oči su, doista, mnogu stazu „proputovale. Stavljene ispred grotla smrti, one su se skamenile, suočene sa vefrovitošću vremena, one su Se zaledile, nastanile. Međutim, pesma se, niukoliko, nije promenila. Samo je, sticajem okolno sti u kojima je kovana, postala nešto težcm, odgovornijom. Proslavljeni slavlje-

GLAD NA LEDINI

Delo 4. Stipčevića: u isdanju »KKulture«, Zagreb, 1956

Sve češće se čuje mišljenje da roman predstavlja zrelost jedne Književnosti. Valja, međutim, reći da je to djelomično uistimu tako, ali pod pretpostavkom da su određeni romani naše noviie

ilževnosti doista — zrela ostvarenja. A oni to nisu. Još nisu u đovoljnom broju i nađovoljavajućoj nji! Za roman nije dovoljam talenat; · 'jpoviedač se rađa, ali rom n nopisac — postaje. Kad dođe vrijeme romana, a ono je u našoj književ”osti, čini se, na:tupilo, onda je svako nov đjelo đobro došlo kao ortvrđa jednog stanja, ialco bi ozbiljnija analitička Kritika teško u njemu našla po ivrdu znečajnije vrijednosti, a da i ne govorimo o zrelosti, stilskoj uravnoteženosti i »ispisanosti«. .

Zbog toga se, vjerojatno, i ponovilo već nekoliko puta da je kritika jednostrano (kao zaslijepljena) povlađivala djeli -uı o kojima se nije moglo ne govoriti kritički- Pojavio se roman, i v”ć« samim time što je bio u pitanju roman njegovo ie z-nčenie uzdizano iznad istovremeno objavljenih kni-

ga krićih proza, eseja i zbarki poezije, a nerijetko i iznae njegove stvarne umjetničke vrijednosti. Eli Finci je stoga u pravu, kađ ističe kao presuđan nedostatak na. še suvrememe književnosti, provincijalni karakter znatnog broja djela, napose TOmau-a, koji odražavaju ograničeni prost„. i vrijeme, ne otkrivajući ništa u dubinama o eljudskih istina. Manje više uspjele folklornonatur..lističke žanr slike, ogledala životnog šarenila i otisci sirovih životnih podataka bez podteksta — takva djela ne pružaju -čitaocima duševnu hranu niti ih ubzuđuju otkrićima i saznanjima, ne ostafu u sjećanju i usjećanju, jer nemaju snagu umjetničkog vizionarnog svje d.“ mstva.

Romansijerski „mprvijemac A sustina Stipčevića »Glad na ledini« vraća nas daleko unatrag, u godine pre Prvi svjetski rat, »negdje u Dalmaciju«, u blizini Zadra, u arbanasku sređinu, u probi o: održanja života u ratnim gođinama, kad je u tim k jevima, ionako siromašnim, »gladđd na ledini« uzdr-

mala ljudske odnose i poremetila političku ravnoteču. A događaji su neumoljivo zahvaćali ljude, čak i one vještine, poput Ludra, koji su, upočetku, usjeli'ostati u zavjetrini, nezahvaćeni mobil: acijom, ali to više zaokupljeni popašnom željom da iskoriste ratni metež u svoju korist i da se otrgnu iz pandža bijcle. U drugom dijelu romana, dobro obavi„ ješteni pisac, iznosi umj-tnički i literarno nedovoljno uobličene, neplastične Dpod-tke o političkin previranjima poslije rata i uloxi koju u njemu igraju mpojedi elementi šarolikog društvenog i nacionalnog konglomerata karakterističnog z„ kraj koji Stipčević nastoji »uvesti« u našu literaturu na glavna vrata i bez fragmentarne nedorečnosti. U tome, s. akako, ima više uspjeha; nego u vođenju pri1'no labavo postavljenu fabulu narativnošću, koja ne oduševljava; valja reći: koša damas već pomalo djeluje anhronistički.

To je, djelomično, posljedica uopćenosti i deklarativnosti autorovih opserva-

cija. Stipčević spominje u svom romanu mnogo imena, ali kao plastičniji likovi izdvajaju se iz bas-reliefne po zadđine jedino Ludro, PFlorinac donekle Jolanda, djelomično »knetike baronečsa« i još “oneko lice u ponekoj epizodi ili usputnom detalju kakvo je, naprimjer, nehotično lezbijsko idiživljavanje dviju žena (Bidje i Marije), pladnih ljubavi. I njihov „i Jo' ndina strast, i Ludrova mramžljivost, i prava fiziolo-:-ı glad — sve je to jedinstvena GLAD NA LEDINI. Da je pisac ostvari. pot puno i sugestivno atlmosferu, barem atmosferu fe bri sane ledine i gladi, da ju ie dao elementarno, kao što je i pokušao u nekim poglavlj: ıa, bilo bi to dovoljno da iskupi slabosti, preko kojih ovako ne možemo prijeći. Prije' svega slabosti kompozicije, „jer u romanu se osjeća da nešto nedostaje, upravo na mijestima, gdje bismo očekivali neposredno objašnjenje autorovih karakterizacija po jedinih osoba i uvjerljiviju motivaciju, prije svega psi-. hološku motivaciju mjihovih

postupaka. Bez čvršćeg Kkostura, lišena zapleta, s nesigumo „zacrtanom dramskom unutrašnjom napetošću, oslanjajući se gotovo is ključivo na vanjsko kretanje i zbivanje, Stipčevićeva proza ne postavlja nijedan ljudski problem s većom umjetničkom snagom .iz originalnog aspekta, pa čak i neka njegova lica i njihove međusobne odnose primamo i pratimo kao nešto već otprije poznato, prikazano i kreirano u djelima drugih pisaca (M. Božić, V. Jelić). Nebriga za jezik i stilske ro gobatnosti, koje Stipčević ni je znao, ili nije dospio izbjeći, njegova sklonost poredbama i prvoj „površnoj asocijaciji (»Stoji kao ukopan« „,»dobar kao kruh«, »cr vena kao krv« itd.), te nedo voljna psihološka produbljenost navode na zaključak, da ovaj roman, nažalost ne zna či domete ni uspon u sazri jevanju pripovedačkih mogućnosti autora nekoliko za paženih kraćih pripovijesti, objavljenih prije nekoliko godina.

Vlatko Pavletić

Mark Bagal; Vitebsk

Boris Pasternik i sovjetska kritika

U poslednje vreme sovjetski književni Kritičari su promenili svoj odnos prem& mnogim Oopusima o kojima se ranije pisalo nepovoljno ili se godinama uopšte nije pisalo. Kao što je poznato, odustalo se od ranijeg potcenjivanja satiričko-humorističkih romana, Ilifa i Petrova, od pogrešne ocene stvaralaštva Isaka Baba i tvrđenja da je Mduardđ Bagricki u slavnoj »Pesmi o Opanasu« oklevetao ukrajinski narođ. Izđaju se dela Babelja,anije proskribovanog dramskog pisća, Kiršona i talentovanog Mihaila Koljcova., Posle više gođina, preštampano je delo Jurija Olješe »Tri debeljka«, a uskoro đe izići i obimna knjiga Olješinih đela koja će sadržati i još neobjavljene tekstove,

'O atihovima Borisa Pasternaka, veoma značajnog sovjetskog pesnika koji je ušao u šezđesettreću godinu života, danas se takođe

stvarnja Borisa Pasternaka

govori drukčije nego što se govorilo od 1948 godine naovamo, Tada je Pasternak, posle jednog zagriženo oštrog nepraveđnog i vanumetničkim merilima diktiranog napada na njegovu poeziju, bio prestao da se pojavljuje s novim pešmama, Stare zbirke nisu mu preštampavane, Antologije sovjetske ruske poezije donosile su i dalje izbor iz Pasternakova opusa, ali nesrazmerno mali, Pasternak je fek 1954 Štampao u jednom od moskovskih časopisa desetak pesama, Jeđina opširna ocena fih stihova bila je nepovoljna. -

Međutim, najnovije ocene celokupnog dosadašnjeg pesničkog su izrazif afirmativne. TI devetoj svesci moskovskog časopisa »Zna mja« (Zastava) poznata pesnikinja Vera Inber objavila je čla-

nak »Nadahnuće i majstorstvo« u

MeV nik živog i živofnog, telesnog, dioniziskog, Davičo se, odjednom, našao ispred aveti koja njegov životni poetski san pokušava slepo da uništi. Čime se zaštititi?

U »Nastanjenim očima«. Davičo se odupire trenutkom. Trenutkom ponornijeg pojimanja smrti, trenutkom

Davičo

između dve puščane vatre kad je svet toliko prvobitan, svež, kao nikad đrag i dragocen. Trenutkom saživljavanja sa malim stvarima, nekim cvetom, četvorolisnim, ženskim, tako slučajnim, tako malim, no u kome su se stekli: pesnikova prošlost i sadašnjost, sinteza vremena i Živote, pesnikova ljubav i praštanje, uzaludnost i celishodnost življenja, sve, sve. Znam Elijarovu »Slobodu«,

kome govori o Pasternakovim stihovima kao o velikoj vrednosti kadroji da nadahne pesnika, Inber kaže đa ima policu za knjige koje su joj najmilije, U toj poalici »više puta i đugo se zadrčavaju od pesnika Tvarđosvski, Pasternak i Bunjin#«, kao i Berns i Ronsar u prepevima,

Kritičar Sofija štut takođe govori o Pasterniku u svome članku »Pređ kartom naše književnosti« koji je pre kratkog vremena izišao u časopisu »Novij mir«

ali Davičova, ne samo zato što je srpskija, draža mi je. A i »Sloboda« je renutak. Znam mnogu rezignaciju, ali rezignaciju ·jedne »Karijatide« · Lišću je dobro, zemljaci dosada nisam znao. Pobednu, prkosnu, tako ljudsku rezignacjju, prvi put. i poslednji put zdravu. *

Smrt. Ginjenje sunčanih zaverenika. (Zar Davičo nije jedan od njih? Meni se čini: prvi među njima). Ne gine samo vojnik, ni drug. Rat i smrt su ovđe istoričniji, širi. I pesnik Dis, tanani, pakleni Dis, pliva pod vodom vremena. Davičo je njegovu smrt shvatio »davičovski«. Kad kažem Dis, mi mislimo: crni utopljenik. Davičov »Epilog+ tvrdi: sunčani utopljenik. Davičova pe sma posvećena Disu sugerira nam da je i Dis, na svoj način, čekao. Ne cara, nego život, radost, sunce, »za vičaj nege«, Svega što se dotakao pesnik je podavičovio., Podveo pod jednu od desetak svojih rubrika u katalogu »borba«.

Stih? Jezik? Kovanice, obrti, smele inverzije, ritam nečega muhšnog što beskrajno, poput provaljene reke u martu, pliva. I, naporedo, štedljivost, zbijenost, esencijalnost kazivanja.

Moglo se misliti: Davičo je dogradio svoj poetski opus. »Nastanjene oči« su me potsetile na stihove koje često ponavljam u šebi, pa ih po sećanju i navođim:

Ko sam? Ne znam. Možda 1 taj sam — komuna.

Sa njom bih nasrto na šipke poretka, Ali moja buna, moja krajnja buna ne ima stvršetka.

Ono što je pesnik rekao za bunu, ponavljamo, sada, za njegovu poeziju.

Milovan Danojlić

kaže: »Mi smo ravnođušno »maAobišli&« B. Pašsternaka; mada smo bili dužni da đuboko razmišljamo o tragediji njegovog lirskog junaka, Jer smo znali, prema rečima M. Gorkog, đa ima >»ztako mnogo dobroga« u Pasternakovo.i poeziji... Mogu se zauzimati različiti stavovi prema B. Pasterna= ku, ali ni najgori neprijateli neće ga nazvati malim pesnikom.«

U časopisima »Znamja« i »Novij mir« za septembar, ođnosno za oktobar objavljene su nove

(Novi svet). Između ostalog, Štutpesme Borisa Pasternaka.

Nova Milerova

dra

Najnovija đrama Artura Milera »Pogledđ s mosta« koju je napisao krajem prošle godine i čije je izvođenje nedavno zabranjeno u Londonu, prikazuje se već duže vremena sa ogromnim uspehom na ·Brodveju u režiji Martina Rita, dok glavne uloge tumače Glorija Marlo, Elin Hekart, Van Heflin i Karol Neiš.

Kritičari ističu đa je ovo novo đelo Artura Milera značajno i po tome što, poređ uobičajenih Milerovih tretiranja potsvesti čovečje psihe, i konkretnih društvenih prilika, poseduje i jaku filozofsku notu, Ustvari, to su đve jednočinke — »Sećanje na dva poneđeljka« i »Pogled s mosta« — koje ispunjavaju celovečernju pretstavu, a nose zajednički naslov druge,

Obe jeđdnočinke imaju majeđničku temu: sivo životarenje malih rađnih ljuđi koji se uzalud bore da ostvare svoj» snove i da se oslobođe životnih tegoba. U prvoj drami kao ambijent služi stovarište automobilskih đelova u kome, tamo-amo, popui mrava, Krstare radnici, kuriri, poslužioci, činovnici, željni svetlosti, života, slobođe, Kao u kakvom magnovenju ti se karakteri kreću po mračnim lavirintima stovarišta, žive i nestaiu, žude za nečim i razočaravaju se, jer i oni koji se ođluče đa napuste taj monotoni, mehanizovani način Življenj*, susretnu se jedino sa neizvesnošću. U poslednjem broju poznatog lista »!Tieter arts« štampani su Milerovi komentari o ovoj njemovoj drami, Autor piše: »To je đrama smrtnosti; to je priča o mlađiću koji, zaboravlien u sklađištu, ne shvata kako čovek treba da živi unatoč neminovnim otrebnma i nnvikamn. Ali, publika treba đa nazre ođgovor: ljuđi tako živo zt Yg toga Što moraiu da. robuju inđustriskom aparatu koji hrani njihovo telo vrepuštajući im đa hranu za dušu nađu mwđe znaju i umeju, Ova drama je romansa o smrtnosti. Ona potvrđuje činjenicu da sve što činimo u ovom fragmentarnom svetu meobično brzo iščezava, a ciljevi, kađa ih i dostignemo, postaju obmana. Ona, takođe, ukazuje 1 na DpOtrebu stalnog traganja u životu i postavlja osnovu ma to traganje. Jer. pcstoie razni putevi kojima ljuđi, zatočeni u sklađištima, mogu da iziđu napolje; u ovoj đrami

KNJIŽEVN

ma

sklađišta „pretstavljaju wustvari svet u kome živimo — svet u kome se sve stvari beskrajno

negde šalju | beskrajno odnekuđ primaju; samo vreme se nikada ne vraća...«

U drugoj jeđnočinki drama se odvija među italijanskim radnicima koji ilegalno dolaze u Ameriku da bi našli posla i tako pomogli svoje porodice, večno se krijući od vlasti koje ih proteruju iz zemlje. Ali, ispođ te savremene društvene teme nazire

se, ustvari, antički mit o neobjašnjivom kobnom, preplitanju ljuđskih sudbina i neminovnosti trijumfovanja zlog uđesa nad ljuđima koji svoje: lične strasti stavljaju iznađ opštih potreba, Artur Miler objašnava: »Tu se javlja motiv incesta (rodooskrnavljenja), homoseksualizma, dru štvene zakonitosti i bezbroj đrugih problema, Pokušao sam, dokle god je moj um mogao dopreti, đa objasni „subjektivne i objektivne „okolnosti koje su dovele do tragedije glavnog junaka, ali moram priznati da ja ta katastrofa za mene ostala misterija.« U pogledu literarne fornje Ovo Milerovo delo karakteriše sasvim novi tretman. Ličnosti govc e čas uličnim žargonom (slengom) đa bi odmah zatim, kađa počnu da izražavaju neke svoje šudnje ili sećanja, počele dase izražavaju Wu slobodndfn stihu (koji se stalno meša sa prozom) a u kome pišu drame savremeni pisci T,. S. Eliot, Kristofer Fraj i Maksvel Anderson, Zato je ovaj Milerov. tekst veoma težak za interpretaciju na sceni, a još teži za prevođenje, No, u svim prikazima izveđbe na HBrođveju ističe se da su glumci izvanredno in=terpretirali upravo te poetske pasaže, maksimalno opravdavajući prelaze iz svakođnevnog načina isražavanja u stilizovane mono> loge i poetsku užđignutost fraze, wu | V. _

3

E NOVINE

“