Књижевне новине
| elika i simbol „odgovarao je izvesnim urođecnim duševnim potrebama toga čovečanstva, \)Pesnici su je opevali ne samo u službi ka|ioličke crkve, već i u službi semtimentalno"umetničkih potreba, ljudskih. Čime zamelniti taj kult? Neki su se od psihologa izra |zili: da su filmski starovi (hladne i zagonetme holivudske žene tipa Đokonde) donekle 7 menili drevni kult Madone „al; da osnovna )psihička potreba ipak mije zadovoljena u do voljnoj meri. I Laza je osećao potrebu. sve jaču | og Ze i a slikom, za tom »pra) zninom«.Čovek se hrani i slik opa IRaDIaı e ne samo Kakva je psihička potreb | Kostića do niegove pesme u ddUuSo Oda ia della Salute? Ja stvarno mislim: da ge je i sama rskošna zgrada mletačka obuzela kao moćna slika, od koje nije mogao da se otme, i nije ni hteo oteti se, Oko te barokne zgrade splelo se sve što je Lazi bilo značajno u životu: 1) Kult. rođene majke, koju nije zapamtio, ja koja mu je od vajkada izgledala jzgubliema detinjska sreća, propušten raj kao milošta, kojih jie bio lišen; i 2) Kult lepote, kao takve. i to pretežno a dramskom vidu: sa zapletima. raspletima, | pozorišnim. efektima, perspoektivnim uzru|} Jima, 3) Kult Lenke Dunđerske — koja se zrač mo vezivala i za Bogorodicu, i za Beatriču . DanteoVu. to večno nadahnuće pravoga pesnika;i za onu trubadursku »daljnu gosšpu« (koja je u srži čitave evropske poezije. pa ; Getea, pa i nemačke romantike. pa i Viktora Igoa i Hajnea) — i najzad, svih onih koji su n | Lazu pesnički uticali; -
4) Najzad, tu dolazi i Svpstvo: ona obožava (kobnu) lepotu kao tragedije. To Srpstvo podnelo je i još jednu vrhovnu Žžrivu na oltar lepote: izgubilo je svoje gore, da bi
mek-delo. Nekada, je Laza zažalio zbog le žrtve. Sada Laza zna da je to bio greh, jer nijedna žrtva nije prevelika. kada se brinosši | na Oltmr lepote. Laza hoće da oRlaje životom i pesmom taj svoj nekadašnji greh:
Oprosti, majko sveta, oprosti, Što naših gora požalih bo
Na kom se ustuk svakoje zlosti Blaženoj {ebi podiže dvor: Prezri, nebesnice, vrelo milosti) Što ti zemaljski seagreši stvor Kajan ti ljubim prečiste skute santa Maria della Salute
Poslednji stih. četiri strane reči, izgovara se srpski kao jedna jedina, a tajanstvena | kao jedan pojam! Da su one našem jeziku
tu bi se analizom obrele četiri razne reči i čitava četiri poima: ovako su se splele u
jeđan jedini „koji i zvukom deistvuje kao | nešto dodleko, nerazumljivo .i jedinstveno! | Hto da su to reči našega jezika, svaka bi od | ;
#) Tj. prezri ti nebesnice, ill vrelo milosti!..
_ _——— ——–—--—-— —_ —____---___—_--_____________--— – —— -_—— –—_-CQ(C-_C --__-C -—-–-— ——— –-–Ć_—-- —–––-- — — –- –—–— —-
| marksizma, koliko je to kruto, nesšavitljivo | i neodrživo u ovom svetu stalnih mena i | promena ne treba ni govoriti.
;
| Treći mit je značio, ako se tako mo,
že reći, propovedanje meke vrste kulturnos autarhizma (ustvari uskog nacionalizma i šovinizma). Zabrama prenošemja tuđih isku_ stava, naročito čitavog niza pisaca iz zapa| dne literature, zriačilae je postavljanje kineskog zida prema mnogim značajnijim i Dpozitivnim etrujama, i fekovirema ikoje su bile i ostale, po mnogo čemu, one pokretačke snage koje su pomakle granice ljudskos
me Nauke i savremene psihologije. Tako se došlo do neobičnog apsurda: s jedne strane, | u ime najprogresivnijeg pogleda na svet, ireba se boriti za novo društvo, za indu_ sftrijalizaciju, za primenu najmodernijih te| kovina hemije, fizike i tehnike u industi| Ji i poljoprivredi, ovladati tajmama atomske - energije, a s druge, i to na području nadgradnje, treba se zadržati čak ne ni na - ftekovinama kritičkog realizmem već SČ Srosati na takozvani sitni realizam, naturali- zam i faktografiju. Sve što nije ulazilo u okvir zvaničnog mišljenja, proglašavano je za dekađentno i buržoasko. Kao da se umet most tako jednostavno i lako može svrstati u buržoasku, sitmoburžoasku, radmičku, neradničku, pa. valjđa, i poljoprivrednu, tektimu, zanatsku, itd. Reč kosmopolitizam dobila· je na taj način prizvuk veoma | opasne jeresi. Tako je univerzalnost ljudske kulture. potpuno suprotno mariksističkom učenju. negirana bez ikakvog stvarnog i ba| metnog dokaza.
| L najzad, četvrti mit bio je mit o | tome da pisac — marksist, umetnik — mark ist, samim Tim što je markš8ist, mora oba| vezno da se podredi jednom unifor| mnom i uniformisamom jedinstve| nom i jednoobraznom gledanju i u pitanjima estetike i ukusa, bez obzira na svoja intimna neslaganja sa ocenom OVOE ili onog | evaničnog Horitičara i zvaničnog »autoriteta«. ]. evo, tu se opet vraćamo na pitanje DO loždja stvaraoca u društvu u kojem vlada | ju socijalistički odmosi. Rekao sam da #č u vezi s tim javliaju mnogi nesporazumi, a sada bih dodao da se ne rađi samo O ne8DpD- razumima (njih takođe još ima), nego i _ igvrtanjima činjeničnog stanja stvari u SaSvim druge svrhe koje su svima nama POznate.. Kad do takvih mokušaja dolazi od strane otvorenih protivnika socijalizma. Oonda je lo shvatljivo. Jedan od njih, francuski savremeni književnik Tierry Maulnier, | nedavno je napisao u listu, »Figaro Littera_ ire« (oktobar 1956), i to sasvim ozbiljno, da Treba prethodno sazvati komgreš na kome | bi se utvrđio rečnik i smisao čak i takvih | reči kao Što su sloboda, demokratija, civi| lizacija, pa. ek onda organizovati razgovore jntelektualmca Zapad-Istok. On, nea primer, smafra da su razgovori sa intelektualcima istošnih zemalja jelovi, ali. se iz čitavog načina 1 duha njegovoga rezonovanja može jasno zakliučiti da su remlozi za ovakvo zaključivanje čisto klasne prirod». A šta, onda ftrebn reći O ugledmom italijanskom kulturnom radniku i književniku „Ignaciu 8 loneu, koji tobože sa »socijalističkih« pozžielja ndirekino dolazi do skoro istog zaključka?!) .
Na nedavno održanom sušretu _intelek- fualaca, organizovanon) od Evropskog druŠiva za odbramu kulture Uu Veneciji, on jĆ nekolicini naših sovjetskih kolega Dostavio aiattav niz pitanja, od kojih mi, 6e neka, čine umesnim i prihvatljivim #& neka kao da ie maju za cilj da se stvori još dublji jaz ı 30% Veće neshvatanje i, nerazumevanje U OVO
|
Ni . 1) Ako se osvrćem nešto OP: | e _ Potrebno na BSilonea, to jč samo OM _ PONLN Vu njegovih negativnih stavova ho : i. _ Svoje pozilivno gledište O istom problemu,
mije no Što je tO
yo
se sazidala Salute, to konačno barokno Ye-
saznanja u skladu sa tekovinama savreme-·
njih izazivala i mamila druge đalje reči: ova ko, pak, izrečeno na tuđem jeziku, sve se sliva u jedan pojam, u jedno ime i jedam prizor: u barokni hram Gospe od Spasa, u Veneciji. . :
Zar nije lepše nošit lepotu
Svođdova tvojih postati stub,
Nego grejući svetsku grehotu ,
U bepo spalit srce i lub! |
'Tonut o brođu, trunut u plotu,
Đavolu jelo, a vragu dub.
Zar nije lepše vekovat u te
Santa Maria della Salute
· Dok se u početku ispoljuje Lazin životni prezir prema utilitarizmu Čemiševskoga fipa, prea uništenju estetike — (a sve u stihovima, koji neobuzdano teže izrazitim čulnim pojmovima; sve, lepota, stub, grehota, lub, plot) ~— dotle poslednji stihovi iskazuju krajnji izbezumljeni zanos sa jednim glagolom u zetim prodomo, uz naznačenje „pravca, a ne mesto boravka — (mesto: »vekovati t tebić ~ »Vekovat u .tel«) uzetim u najstrašnije mističnom smislu: kada se u tuđu suštinu brodire za svagđa, za sve vekove.
Obrosti, majko, mnogo sam strađao Mnoge sam grehe pokajo ja!
Sve što je srce snivalo mlado
Sve je {o jave slomio ma”!
Za čim sam čezno, čemu se nado, sve Je to davmo pepo i pra.
Na ugođ živu pakosti žute Santa Maria della, Salute
Ovde se poslednja vizija pojavljuje iznćenada. bez dovolino rečeničnog povoda: prosto da prekine teške uspomene i umorna nabrajanja. Zračna vizija prelepog baroknog hrama izromila je iz talasa, ona prekida, ona potire sve mračne, mučne, pakosne slike či
. gube se u neznan pred konačnom slikom DO
bedničke lepote. Sada Laza ulazi u novu fazu, u novi breobyažaj: .
U stću slomljen, zbunjen u glavi,
Spomen je njezin sveti mi hram.
Nova čudesna i čaroliska jednačina: ona, Lemka, preobražava se u hram, u SaluteOna preuzima. psihološku baštinu svetle crk kve, Gospe od Sbasa. Otsada su te dve slike isto: simbol je bostao suština „a suština simbol. Laza se venčava sa njome u nekom snu: venčava se sa lepotom „koja se najpre ovaplotila u hramu, zatim u Lenci. Zagonetka snova ljudskih u tome i jeste: što oni žive u stalncm preobražaju. San se preobražava po pravilu. Na kraju: težnja na središtu, novi Kepletov i Njutnov zakon; tležnja ka Njoj, kao jedina uopšte sila u vasioni. Ta težnja daje Lazi stihisku snagu kosmičkog bezumlja, zanosa i prkosa. Nadđahnut lepotcm on
4)Ništavilo je trošna, zdao jč on reč bolniju, doslutio Petrarka, nije ni je dđočeznuli ni frubaduri: beznjenica, To je celokupno ranijg stanje Lazino, kad je bio bez nje. stanje duše, kada smo lišeni glavnog sadržaja vasionskog: nje.
za Lazu. Satrepetniju. 'u reč nije dovihnuo. Dotle, nisu
slaba, reč
i inače uznemirenom vrememu. Dotaći ću še samo nekih teza iz njegovog izlaganja. i fo onih za koje mi se čini da su za diskusiju i da spadaju u okvir teme o kojoj želim da govorim na ime o slobodi stvaralaštva i slobodi ličnosti u socijalizmu.
Pošto je Siloneov govor u ljen u pariskom inače veoma reakcionarnom časopisu »Preuves«e (od oktobra 1956 8), i pošto se i Tierry Maulnier poziva na njega, smatram da bi bilo potrebno dati mu makar i jedan uzgredni komentar.
celini objav-
Silone nesumnjivo ima pravo kad tvrdi da umetnik — stvaralac pripada društvu a ne državi. Postoje vrlo jaki argumenti koji govore u prilog ovome, a nije izlišno potlsetili se da u učenju Marksa, Engelsa i Lenjina o državi i odđumiranju države ima dovoljno osnova za fakvu tvrdnju. Mešanje državnog i admioistrativnog aparata u Oblast umetnosti, kao što se to čimilo po recegtbima ždanovizma i socijalističkog realizma, grubo, bez mere i pulem oštrih represalija protivu svakog znaka slobodnog 1 nekonvence:onalnog mišljenja, protivu i najmanjeg prizraka slobodnog tretliranja literarne materije, dovoljno ilustruje ovaj zahtev Siloneov, i ne samo Siloneov. Ali, krijfikujući te postupke, Silone kao da hoće da kaže da svaka država mora da bude takva i nikako drukčija. On neće da vidi da put ka odumiranju države vodi preko demokratizacije i decentralizacije celokupnog života, a baš taj i takav proces se danas odvija u zemljama sa socijalističkim društve nim uređenjem, negde više negde manje, negde brže negde sporije. Kritika koja se sve više i jače čuje u tim zemljama za nJega kao đa ne postoji. On je jednostavno ne vidi i neće da vidi. On je ignoriše.
Zamerajući sovjetskim pjscima, kao Uuo&talom i mnogi drugi kritičari na Zapadu, đa su prihvatili kritiku staljinizma koja dolazi odozgo, i do koje nije došlo ni po kakvoj njihovoj zasluzi, Silone neće da Vidi, ili to me može da vidi da u ovom irenutku to uobšte nije važno. Njemu je jedino Važno da kritiku nisu otpočeli Dpisci, Kao da se ne zna u kakvom su položaju bili umetnići i stvaraoci dugi, dugi niz godina pod totalnom kontrolom jedne sna ne birokratske mašinerije? Ili: kao da se he zna đa je među njima bilo žrtava koje je posekao mač surove tiranije koja je žnala samo za izvršavanje zabovesti SALO
govora?
Otkuđ onda Siloneu takva sigurnost da tvrdi da mije bilo nikakvog otpora (da li baš nikakvog) među piscima i uopšte ·stva– raocima?
Ono što bi se, po mom mišljenju, moglo zameriti našim sovjetskim drugovima i kolegama, ne bi ni u kom slučaju bilo to što su prihvatili kritiku ždanovizma i. staljinizma odozgo, već što je nisu uopšte u dovoljnoj metri prihvatili, ili tačnije, što su je prihvatili vrlo, vrlo malo. Ako čovek de mas, i posle Đvwadesetog kongresa Komunističke partije Sovjetskog Saveza, uzme u ruke bilo koju sovjetsku književnu ili dru gu publikaciju, ma koji list počev od lista »Literaturnaja gazeta«, ma koji časopis hoće li moći da uoči kakve bitnije promeme u hačinu tretizanja estetskih i OLSEII problema, pa čak i u načinu uređivanja tih listova i časopisa? Neće, Jež bitnijih bromena još nema. Posle oštre i surove krit:ke Šolohova, i još nekoliko stidljivih” glasova, O dosađašnjoj književnoj M teoriji i praksi kritike koja je dobro uočila zlo, ali je iednim simplicističkim zaključkom Mal pa irebi odlaženja pisaca u fabrike o O pokušala db ga leči — bosle te i takve krltike ne čuje še Više Ti reč, A stanje u SO-
izvesno, meće bopravili
vjetskoj literaturi. aca hi odlaženje u ni izlaženje iz vila i dvoraca ia Bt» 0 og
7; x ) Os 6 ft. fabtike, neo et slobedne diskusije, bor-
stara OM SIZOM trba za SŠocijalističku demo-
ba mišljenja, bor
kratiju na planu estetske i misli.
estetike i,
teži ka njojzi, obuzet vrhovnom romantičnom
čežnjom koja pravda sve, dopušta sve. Če-.
žnja je konačna i poslednja reč, romantike: Tz ništavila u slavu slava ı
Iz beznjenice4) u raj, u raj!
U raj, U raj! U njezin: zagrljaj!
Gonjen, vučen tom čežnjom, on njome obu' zima i čitavu vasionu. Vasiona se izbezumila od čežhje, od te najveće snage, koju je sazdao frošni crv zemaljski: čovek. Ta čežnja, uvlači se u čitavu vasšionu kao njeno ludilo, njen zanos njem prkos, Sve ječi, sve peva, sve zrači od ljubavi: zameseme, prkosne, bezunmimne, svemoćne. Ona raskiva vasionu:
Sve će se želje tu đa probude Dušine žice?) sve da progude zadivićemo svetske kolute?) Bogove silne, kamo li ljude: Zvezdama ćemo pometit pute?) Suncama zasut seljenski stude Da u sve putef) zore zarude da od miline dusi Đolude Santa Maria della Salute
Pa šta je ostalo od vasione, bosle virhovir čežnje u koju je ogrezla? Ostalo je bezumlje duhova, sveopšti preobražaj, prkos svima za konima i pravilima, sveopšte milje i Sveopšli zamos!
Zmaj — nesumnjivo bravi pesnik — wsMmirio je svet gorkom čežnjom Bisenijinom:;
»Sa pelenom na čelu ledenom«.
Laza Kostić istom romantičnom čežnjom uzrujao je vasioni svef. On mu ne da više ni trenutak zastoja. Sve se pomera bezumno, sve se oftkinulo u sveopšti let. Sav svemir ima do ogrezne u lepotu lepote, uprkos prko sa, u zahoš zamosa. Više ga niko i nikad zadržati neće,, Laza Kostić je tu Heraklitov Grk: koji veruje samo u lepotu i samo u pokret i najzad: Lepota i rokret postali su jedmo. Laza Kostić je dosledan .dijalektičar Još od praskozorja svoje mladosti, U poslednjim stihovima svoje DĐOoslednje pesme, Koji su kruma čifavog njegovog životnog i Ppesničkog delanja ,on pokazuje: da u životu u vasšioni, u proštoru i vremenu mema zastoja i biti ga, ne može; sve je samo sunovrat suprofnosti:; sve jie okret, »sve teče, pante rei kao i kod onog zagonetnog „veličanstvenog, prastaroga Heraklita, čiji je Laza bio i ostao najdosledniji učenik i prorok.
2) Šlogođ je igđe duža i duševneoti, tisu zvuci * negde spadali.Sadđa ave klikće, Sađa su se sve sile vasione probudile: one šsu bezumne, prkosne, one sveopšti zanos. Sve su to duševne Žice, koje će zažzvečati, zaguditi,
3) Sve Što &e igde kreće i okreće u vasioni!
5) Večni zakoni uštvari su privremeni, sve do dolaska, ljubavne čežnje u srce vasione,
6) Ovdđe već od uznemirene savesti o promeni svega, o promeni svake kosmičke čestiće, uzrujano še smenjuju teški zvuci T i MD; slivaju se, prelaze jedno u drugo, la zvučno pokažu taj početak sveopšteg preobražaja, Zato omo Tu kute treba izgovoriti uz izvestan težak zastoj i zahos! Pometnja koja je nastala u vasioni ispoljava se i metrički- zbrkom između &likova sa UDE i UTE (više se nć razazaje mišta određeno).
Drugi zahtev Siloneov, koji mi se čini još sumnjivijim od prvoga, sadrži se, otprilike u tome da bi svaki pisac u socijalizmu da bi bio slobodan i dao dokaza da je slobodam, ni manje ni više, trebalo da se postavi opoziciono prema državi, Silone to izizričito ne kaže, ali se prema njegovcj liberalističkoj i sitmoburžoaskoj koncepciji države to jasno može zaključiti. On kao da bi hteo odmah u besklasno društvo, u društvo bez države, jer mu čak i marksizam nije ništa drugo mego zastarela teorija XIX veka. On to izričito i kaže, kad razvija sledeću tezu bez ikakvog osnova i dokaza: »Po mom mišljenju — piše on — identifikacija socijalizma sa mar'ksizmon nema osnova, Mo že sm odbiti marksizam a prihvatiti socijalizam. Marksizam ostaje teorija XIX veka...«
U svetlosti takvog shvatanja, jasno je da bi bilo jalovo i uzaludno ubeđivati jednog
renešeta marksizma da socijalisiička država — pod uslovom da je izvršena mal.
1malna demokrafizac:ja ekonomskog, političkog, i kulturnog života — koljko je to moguće državi, jer ona, kao što je poznato iz marksizma, treba postepeno da odumre pretstavlja ustvari maksimalno interese dru štva, i da je, prema tome, svako zaključivanje po nekim istoriskim analogijama iz Osnova pogrešno,
I šta onda da radi pisac? cenu zauzme opozicioni stav i žavi koja odumire?
Kad bi Silone jasno postavio mproblem socijalizma i ličnosti u socijalizmu ma taj način što bi pokušao da dokaže da stvar nije u tom= da umetnik dili književnik Do svaku cenu pravi opoziciome ekscese (koji kao svi eksćesi ničemu ne vode) nego u njegovom pravu da slobodno — svojom umetničkom vizijom i istinom o svim društvenim nevoljama „nakazmostima i izVitOperavanjima koja se pojavliuju i u movom drušivu kao odjek starog — uputi i kaže svom društvu svoju kritiku, makar ona bila i najoštrija — comda bi on bio nešto drugo a he omo što jeste.
Ustvari, problem individue u šocijalizmu, njene slobode i njene neslobode, i jeste u tome koliko jedna država, u ikojoj meri i u kome stepenu u jednom ravnomernom procesu menjanja sivari prenosi čitav niz funkcija koje su do sada bile u njenoj isključivoj nadležnosti — u nadležnost društva, Na planu kulture i umetnosti rađi se, pre svega, o bezuslovnoj slobodi stvaralaštva, koja še, opet, ne može drukčije postići nego otklanjanjem mešanja administrativnog aparata u toliko osetljivu oblast duha.
Marksizam govori o socijalizmu i komunizmu kao o najhumanijem društvenom poretku za koji je ikada istorija čovečanstva znala.*Nažalost, u ime tih svetlih ideja i ideala marksizma počinjeni su, u mnedavnoj prošlosti, toliki zločini, đa će biti bo trebne godine i Bodine teške borbe dok se svi grehovi speru i dok se povrati izgulbljeno poverenje, Iznevereni Marks jpak nije uzalud govorio: »Komunizam kao pozitivno uništenje mprivalne svojine... via ćanje čoveka sebi kao društvenom čoveku, čovečnom čoveku.. istinsko je res šenje spora između čoveka i prirode, kao i između čoveka i čoveka...« (Marks, Ekonomsko filozofski rukopisi iz godine 1844).
A nekako u tom rešavanju spora između čoveka i prirode, između čoveka i čoveka, i leži odgonetka kako vaškrsanmuti socijalistički humanizam, kako vvešiti problem š8l0~
Da po svaku prema dr-
bode individue, pa i problem slobodnog u-
metmika i književnika u društvu u kojem vladaju socijalistički odnoši.
(Nastavak sa prvć stranć)
se nije bojao da postupi tako-i kao da je bio svestan istine da se fo neće osvetiti piscu koji ima svoj sistem, sopstveno naziranje svetai da samo pisci drugog reda moraju da pothranjuju svoju umetnost neprestano novim situacijama. Suština promene bila je u tome što je Bernar So celu jednu trađicionalnu pozorišnu fantaziju sa bio u regione određene filosofske misli i osvetlio je bleskom moralnih vrednosti.
Na ovom mestu neće biti reči o kompleksu socijalnih, iritelektualnih, fabijanskih (prevaziđenih) ideja već će se interes usmeravati na dra mafturške posledice takvog postupka... Ako je fačna formulacija, da je drama konflikt, pokazaće se da su se najbitnije promene odigra le upravo u tom domenu. Po tradicionalnom shvatanju konflikt je bio sudar koji se ispoljavao bilo u žestokoj fizičkoj akciji bilo u emotivnoj katarzi ali u Soovim komađima nema skoro ni traga od te vrste sukoba. Ono što je Šoa uznemiravalo bila je mentalna akcija„«„ borba mišljenja i verovanja, drama čo veka koji misli. Intelektualistički način prikazivanja pro blema, čak i onih koji nisu intelektualne prirode, preovladao je a njegovi komadi postajali su sve nastanjeniji rezonerima i onim, misnonim delom čovečanstva· IdeJa je postala bitni deo pozorišta: paradoksalni obrt služio je da se ona dokaže a sličnosti su se kretale na zategnutoj niti ideja, slično „marionetskim lutkama. Ipak, karakie ri su živeli na sceni — to je bio uvek životom obojen poseban slučaj, a taj marionetski svet usled Soovog fiananog osećanja scenske plastič nosti, uprkos shemama, nije delovao shematično. Naprotiv, izgledalo je da su ral, ljubav, mržnja, volja za moć dobili nov sadržaj i da se pred gledaocima otkrivao no vi, nepoznati kontinent. Drame su se pretvarale u suđenje: lutke su se preobražava le u protagoniste i antagonisle, iznošeni su argumenti i protivargumenti a stav autora bio je vidljiv: pokazao sam vam vaše zlo, ono je u vama, iričavim pretstavnicimia tričavog morala srednje klase, ali i u vama; sitnim malim ljudima dok se pokoravate, u ovom svetu užasnih determinacija, jadnim zakonima vašeg malog postojanja. Za mene, neobičnog, snažnog čoveka sve je to pre stalo da važi, ja sam vas pro zreo i od mene možete da do bijete samo ironiju, skepšu i sarkazam ....
Samo, da li je ustvari bilo tako? Negde pred kraj života — čak više ni fabijanac —, umoran (ne priznpjući) Šo je napisao: »Neka se pam ti da sam ja neobičan čovek i da je ono što je meni izgledalo neskladno ı budalasto zamorno, diugima možda bilo veselo prolaženje vremena..· Moje srce zna samo za svoju „sopstvenu gorčinu.« Nije li to priznanje poraza? Pred kim: pred močvarom sentimenfalnog koja postoji u svakom od nas? — (neka mi bude oprošteno što lu kompromitovanu reč upotrebljavam pored Soovog imena ali ona za mene, u. ovom SUurovom veku, ima i primzimljivo značenje). Otkud onda afinitet Šoa za »večiti ritual života«, za male ljude i niiho ve nevolje, za cvećarke, studente, ojađene majke i ljubavnice? I kako io da se celog života izrugivao i pokuša vao da dokaže da ljubav nije ljubav, da je osećanje pravde, onako kako je ukorenjeno kog malog čoveka, smešno? Po prostom psihološkom zakonu, svako insisti anje nagoni čoveka da soc upita nije li nešto. suprotno u pitanju i mije li čovekov
stav, tajnim nekim putevi-
POZ
te
ORIŠTE
ma, određen baš vrstom doživljaja koje ignoriše. Jednom. rečju, nije li u pitanju nesvesna odbrana najramjivijeg dela, odbrana maskiranjem i napadom.
Ako uočimo suštinu ŠOoovih konflikata videćemo da je većina od njih takođe pro izišla iz strasti naslikane u sublimnom obliku, doduše strasti moralne ali čiji koreni nisu samo u etičkim opre-
ijenostima nego i u emotivnom doživljavanju. Takode ćemo otkriti đa je So emocije često izražavao na in telektualni, način — odatle proizilazi izvesna emotivna nemoć njegovih komada i izgleda da je osobena karakteristika njegovog dramslog postupka to stalno prikrivanje, prebacivanje sa plana na plan kao i dubinsko strujanje emocija ispod površinskog toka, Đominirajuća crta Šoovog umetničkog sensibiliteta jeste prikrivena osetljivost (prema sebi gamom izgubljenom i ponovo nađenom u klovnovski jadnim herojima i heroinama).
Nekoliko centralnih pitanja nameće se pri postavljanju Pigmaliona na Scenu i reditelj Dinulović obratio je na njih naročitu pažnju. Prvo je trebalo odrediti svoj stav prema Soovoj interpretaciji amtičkog mita 0 Pigmalionu koji se zaljublju ie u sopstveno delo. So je iskoristio svu ogrommu snagu koja leži u mitu da stvori izuzetnu dramatičnost. Ali So je promenio i mit, pomoću komedije, da bi izrazio svoje namere, svoje mišljenje i socijalni paradoks da se klase razlikuju samo svojim jezikom i da se njegovim menjanjem „može izmeniti i ljudska priroda. Uostalom na ovom mestu i počinje veliki Šoov moralni napad na osno ve mita: kod njega u središtu zbivanja više nije toliko sam Higins, stvaralac, koliko mliza, stvoreno delo. U njenom stavu prema čoveku ko ji ju je stvorio, u njenoj muč noj borbi da njega i njegovo delo savlada u sebi, jeste centralni motiv Pig maliona. Oslobođen čovek i mje govo sticanje izvesne nadmoćnosti nad stvaraocem je ste središna drama OVCE komada. Dinulović je ovo tač no zapazio i mala cvećarka sa Kovent-Gardena postala je glavna ličnost. Ova oprav dana namera nije dala željeni rezultat i to iz nekoliko razloga (od kojih je samo jedan subjektivan): Elizin razvoj ostao je neuverljiv i zato je prvenstveno kriva Soova dramaturgija. So ie hteo da se nadmoćno nasmeje i samom stvaraocu — Higinsu (a preko njega i celoj sredajoj klasi) i zbog toga ga je učinio nesposobnim da potpu no preobrazi Elizu (da oplemeni njene manire). To što je, u trećem činu, pokušao da pokaže da se i takozvano obrazovano društvo povodi za njenim postupcima dopušta doduše upečafljivu grotesku ali ni sam So u fako nešto nije verovao. Zato je u daljem razvoju komada podvlačio da puk. Pikering ima ulogu dopunskog preobražavajućeg faktora u odnosu na Tiizu. Ipak, između trećeg i četvrtog čina ostao je dramaturški vakuum (u istoime nom filmu on je ispunjen montažnim postupkom) i Eli zin preobražaj ostao je konačno neuverljiv. Mora se podvući da režija nije sve učinila što je bilo moguće da se razrađivanjem odnoša Eliza -— Pikering ublaži taj nc dogtatak.,
Režija je zatim morala rešavati odnos između »praska ve, groteskne Whomedije« i taj nih tokova drame koji posto je u Soovom delu. Stalno izviranje komodije iz života i koncentrisana životna suro vost koja se ofkriva u komič
nom, dramska napetost sme-
Bcema iz „Ujgmaliona"
KNJIŽEVNE
tet / \ 1 + ; “ | \ i j Vae. | {9 1 \ | ' #1 - pW ~ . n - i
7 & ,
šnog i komična oduzetost života, ceo taj složeni postupak čini đa je Šoovo delo ne obično važno za razumevanje razvoja evropske drame od Ibzena do moderne dramaturgije. Ne može se poreći da takav postupak dopušta u znatnoj meri panodinra nje stvarnosti i ismevanie rugla života u krivom ogledalu grotske ali i potajno izazivanje tupog, neđiferenciranog bola u srcu. Ne zavaravajmo se: So je bio ne srećan čovek i celog života se borio sa svojom „emolftivnom prirodom. Karakterističan je njegov odnos prema vezi Higins — Eliza. Za vreme frajanja komada publici je jasno da je on zaljubljen u nju ali uprkos tome So stalno tvrđi — preko Higinsa da nije tako'(to bi uostalom bilo protivno najđubljim kon cepcijama naše kulture, kaže jedan kritičar, kada stvaralac ne bi voleo svoje delo). Prikrivanje i maska, sheme i razum, a ispođ toga iskrvav ljeni čovek — to je cela Soova dramaturgija. Dinulović je na tim putevima “tražio svoju koncepciju i to je bilo vazumno i realno (dikciski kvaliteti trupe!) i uprkos zamerkama ostvarena je pretstava koja je znatno iznad proseka poslednjih premijera u Beogradskom dramskom pozorištu.
Po svom umetničkom temperamentu O. Marković je retko pogocna glumica za RElizinu ulogu. Samo, lik koi je ona ostvarila bio je pre sečen negde između trećeg j četvrtog čina dramaturškim vakuumom i sve što je ona mogla učiniti jeste da Elizin preobražaj učini vidljivim i opipljivim. Njena promena delovala je kao skok u nešto novo, nedostajalo joj je skoro svako psihološko opravda nje a drama se zgusnula ska ro do fragealje. Dok je u drugom delu uloge O. Marko vić sa merom i preciznošću prikrivala „osećaje i patnju sugerirajući nam time svoj preobražaj dotle je kao pro“ davačica cveća, u delu uloge koji je još više u funkciji govora, delovala kao pregaže ni stvor a daleko manje kag svežina koja dolazi sa ulice.
Svakako je potrebno podvući dve izvrsne kreacije: O. Ivanović kao g-đa Pirs i B. Đorđević kao Dulitl, ličmost koju je So postavio u gredište prebacivanja iz komičnog u surovi život i Uu grotesku.
Koncepciji lika prol. Higin sa u izvođenju M. Viktorovića mogu se staviti dve primedbe: on nam nije dovoljno dočarao koliko je taj profcBor superioran nad svojom okolinom u lepom. pravilnom i melodiski prijatnom govoru. Za žaljenje je, utoliko više što baš kod ovr lika najviše dolazi do izrazaja Soova retoričnost, njegova jedina kompenzacija za poeziju koja je kod njega prognana sa scene (pod uticajem jibzenov Fkog revolta protiv roman–fičnog prosedea). "Takođe nam je smetao način na Koji je Viktorović izražavao Higinsov temperament: nije to bio holerik koji se savlađuje, inkarnacija čistog stava, svesni prestupnik protiv salonskih kanona nego više čovek nopriviknut na uglađeno ponašanje. Ali Viktorovićeva velika zasluga je što je đruga strana ovog Šoovog čudaka došla do izražaja: onaj ljudski prikrivenmi moment, topla svežina koja se stidljivo otkriva i pre svega zamorenost samim sobom a sve izraženo kroz borbu koju je So vodio u njegovo ime protiv ljubavi prema Elizi.
Bernar So — taj sentimen talni dečak iza brane razuma, iza shema, iza zgrčenog
ljudskog dostojanstva, Vladimir Stamenković