Књижевне новине

\ |

Kad su se 1913 gođine i

: w: > TVI

put pojavili u ovom našem podneblju, »Braća Karamazovi“ su tupo odudarali od

kaldrme, ćepenaka i kapidži-

ka, od na drugi način razboljene »trišeširske« atmosfere,

od literature »karasevdaha« | s našim neprebolnim »žalom

za mladost« s našom gole-

mom orijentalnom tagom što | se rastače u jecajima violine i pesama sa istim tim rii| mom. Tuđe su nam bile teme

»večnog života«, vere u bezverje. U našem literarnom

_ Štimungu još s lovćenskih vi| sina jednom zauvek rezigni-

rano zadahnutom »bićem su-

mnje« koja nas svuda »preTtječe« i susreće, Dostojevski sa svojim sumnjama, sa dvoumicama između vere i bezverja, s večnim problemom višeg postojanja iza koprene

| sumnje, nije bio rađo prih-

vaćen došljak.

ušao na stranice odatle prokrči

Nečujno je

»Dela« da sebi put do našeg čitaoca, đa polako ali sigurno stvara svoju odđabranu čitalačku publiku i vrsne poznavaoce, svoje nimalo slučajne privrženike, da bi u nevelikom periodu od petnae stak godina dobio počasno mesto u svim bibliotekama, pa i po onim kućama u kojima je knjiga kulturni deo inventara, da bi postao opšte primljeno merilo kulturnog nivoa i ličnih preokupacija. i daleko više od toga, da bi zavlađao mlađalačkim shvanfanjima i nastrojenjima čitnvog niza generacija kođ nas.

Njegov interes za »sudbinu čoveka u slobodi koja prelazi u samovolju«, njegov lik čoveka koga je on »otkrivao i u svakom najmanjem i propalom• koji su u ruskoj duši prihvaćeni kao »bol zboz patničke sudbine čovekove i sudbine sveta doveden do belog usijanja«1) — razvio je Rod nas nesvesmo izveštačcmo: s vremena na vreme pomodno, gledanje na čoveka. Izveštačeno, jer je u Dostojevskom, bez obzira na njegove opšteljudske teme, prvenstveno »zgusnuta sva tama ruskog života, ruske sudbine, ali fama u kojoj će blesnuti sveflost«). Mi stojimo u vremenu i prostoru daleko od te »ftame ruskog šživota«, ali drama koju on »razvija pred nama i koja &e odigrava na sceni njegova srca, s njegovim osećanjima u glavnim ulogama«*), bliska nam je i razumljiva.

Bliska nam je njegova ljubav za čoveka. njegovo iskre no nastojanje da ga ollrije i u najmanjem i propalom. da ga uprkos stvarnosti izdigne TWroz magnovenja iskrenosti i trenutka poštenja do pravog nesfvarnog, morbidnog iđeala., To njegov osećanje dostiglo je vrhunac u »Braći Karamazovima«, poslednioj i naisnažnijoj ispovesti šezdđesetogodđišnjeg Đosfojevskog u kojoj je on trostruko razuđio svoju ličnost i prefstavio nam „dvanaestak izuzetnih ljudi. Tri moralna načela Do stojevskog nose ovđe tri brata Karamazova: intelektualnc Tvan, osećajni Dimitrije i mistični Aljoša. Svaki za sebe, oni ostvaruju shvatanja o ŽIvotu. suđaraju še sa stvarmošću 1 nastoje da dokažu ispravnost vlastitih životnih načela, večito praćenih sram nom semkom svoga lakeja i polubrata Smerdjakova, oličenje karamazovskog pragreha. U tom početku svih karamazovsikih grehova, u tom ostvarenom grehu Karamnzov-oca sva tri brata su jiednaka, sva frojica žive istom krvlju i ta ista krv teče'i u Smerdjakovu. Ostalo je jedno karamazovsko rešenje da se oslobođe karamazoVštine oni koji su pošli da uz– lete iznad nje, đa se Vinu u nekakavu njihovu viziju bolieg života — opet karamanzovsku. Treba da nestane Vinovnihka karamazovsikkog pragreha, onog koji ih svu frojicu spaja po svojoi krvi. |. evo gde se sva tri Karamazova opet sieđinjuiu u jednoj karamazovskoj želji — da ubiju oca, đa bi mogli preSkinuti veze S Tkraramazovštinom. Klasični problem otacapitdece tu karamazovskoj verziji Tostojevskoga mnaizgled đobiia oceubilačko reže-

nje: rešenie prilično ne#DO-

prihvatiti

autorovim shvata-– a. Nijedna od ličnosti na koje je DostoievslMi razdvojio sebe nije se mosla taltvos rešavanja. To je posao 78 Smerđiatkovn: a oni} će i zbogy Same želje. zbog pomisli na mogućnost takvog rešenja biti osuđeni

jivo sa njem moral

12) Nikolar Berdiajev: Miro

zereanie Dostojevskogo.

VMCA Press Ltd, Prag, 1923,

Str, 25,

2) idem, str. 26. laza

83) Andrć Levinson: La VI —a Dadoua de Dostoiev5ky, Paris, Pion, 19831, str. 247

izd. The

KRITIKA

Dostojevski

na hrišćansko ispaštanje. I ne samo oni. Patiće svi oni kojih su se oni dotakli tom svojom pomišlju, svi koji su sa njima podelii makar i najmanji nesvesni deo te želje: i Katarina, i Grušenjka, i Rakitin.

Siže bez svake sumnje izvučen iz najemje tame ruskog i opšteljudskog života. Dalek i nestvaran, čak neverovatan po zapletima kroz koje je vođen, neprihvatljiv u raspletu kojim je rešen. „Ali on na nas deluje nizom istina koje je piscu omogućio da nam saopšti. Ne može se reći koju je od tih istina Dostojevski želeo prvenstveno da nam kaže. Ne zna se koja ga je više mučila. Ali je jedno izvesno, da su sve one vođene kroz osećanja samog autora, da su sve izašle iz njegova srca i uprkos razumskoj logici njegova kazivanja deluju na nas preko srca na razum. Bezvrednost materijalnih istina u dokazivanju akcija čovekova duha, apsurdnost ljudske pravde i pravosuđa u ovom svetu gde se đavo sa bogom bori, a bojno polje su srca ljudska«, oni vremen* hi nemerljivi tre nuci nejasnih uzleta i padova duha čovekovog, onaj kon finuelni vapaj o tome kako se » ne sme ođ duše čoveWove toliko tražiti. treba biti milosrdniji... ta duša još mije smirena. treba je poštedeti... u toj duši može biti riznica«, ona poezija što se kao paučina plete kroz sva tri Karamazova. zbog Koje Miča plače nad Silerom i zbog koje mu se u glavi vrte nekakvi neznano čiji stihovi, Otelo, Šehkspir, — sve je to ušlo u tokove života nekako nečuino. s vazđuhom, svim tim je Dostojevski udario na ona vrata našeg bića loja se otvaraju samo pred samim sobom.

Čudna je snaga kojom je Dostojevski gradio svoJe likove u »Braći Karamazov!ma« i sa kojom nam je sugerirao svoje simpatije za čoveka čak i tamo gde se S teškom mukom otkriva tračak ljudskog. «Svi junaci Dostojevskog obuzeti su nekakvom idejom, obijeni nJOme, svi razgovori u njegovim romanima pretstavljaju iZvanrednu dijalektiku ideja« — kaže njegov veliki poznavalac Berdjajev. Možda je ta doslednost ideji ono što nam imponira u junacima Dostojevskog čak i onda kada su oni tvrdice· izobličeni lihvari, prljavi starci gigantske energije, odvratne, POO goleme ljudske spodobe, OE kao da vuku sve životne SOkove iz same SržŽi zla i satanskom snagom SsVOBa O} ca, spletom svojih prljavi

O: a drže u 5 i o nežna stvorenja na koja utiskuju pečat svoje Til skosti. To su ponekad i i rijacije na temu Gogoljevi lihvara-posednika, samo manje groteskni zbog onih nesuvislih simpatija za lepo koje Dostojevski i u njima traži, zbog one trunke ljudskoga kojim ih on daruje, hvatajući u njima nejasnč probleske dobra, nedefinisane želje da izađu iz sopstve~

jušture. ao abejda je baš u tome nenadanom nagoveštaju dobra tamo gde ga niko ne očekuie, gđe su sve nade na a pokopane, snaga argumentacije Dostojevskoga 9 rela-

vojoj vlasti i

tivnosti ljudskih vrednosti. lako nigde takvu tezu nije postavio, on ju je kroz čitavo delo bogato argumentovao i digresijama na samo

dno postojanja čovekovog zasnovao svoje neprirodno radosno gledanje na život,

kao skup relativnih vrednosti koje je čovok ustanovio i njima sapeo uzlete duha, pre prečio put punoj slobodi koja prelazi u proizvoljnost ličnosti. Njegova duboka uverenost u relativnost ljudskih vrednosti prožima sve njegove junake sumnjom koja nosi u sebi protivurečnu veru u smisao čovekovog postojanja, naporedo sa verom u bezverje. Njegova sumnja u sve u suštini je vera u sumnju koja se graniči sa bez-

Braća Karamarovi ~

u novom izdanju » Prosvete« iı »Rada«

verjem. Do razdvojene ličnosti Ivana J(aramazova, do njegovog razgovora s đavolom, Aljošine teške psihičke krize, Mićinog „mesvakidašnjeg donkihotskog viteštva, Grušenjkinog odricanja od sebe same, velikodušnosti Katarine Ivanovne “prkos sebi, do Rakitinovog ftrenutnog gađenja prema sebi, pa i do brige Fjodora Pavlovića za Grušenjku, do svega onoga što je teško mogućno pronaći u ljudima i što zbog toga zvuči neverovatno — Dostojevski je došao sumnjajući u sve, Da i ne spominjemo tako izrazite primere Tucidno uobličene sumnje koja izbija iz Mićine naivne '#;brane ma sudu, iz njegovog iskaza koji nikako ne može da se uskladi sa opšte primljenim shvatanjima i tumačenjima ljudskih postupaka. On jedini zna da: nije kriv, i ne može da shvati hako to ljudi oko njega, oni koji mu sude i koji ga nepristrasno slušaju ne mogu da uvide; kađ on govori samu istinu, kad im se kune »kao svome bogu«. Dostojevski to ne kaže, ali Mićčina istina govori više nmego svi filozofski trak tati o relativnosti ljudskih istina, a Fećukovićeva odbrana o relativnosti ljudskog shvatanja pravde, o mogućnosti da se sve materijalne istine preobrate u svoju punu suprotnost. Ta odbrana» blistavo sročena, dala je Fećukoviću mogućnost da i Uprkos ličnom uverenju u Mićinu krivicu dokaže da Mića nije kriv.

Ima nežeg đemonskog u njegovim ljudima, nečeg što s vremena na vreme neočeWivano izbije sa samog dna čovekove duše. I time nas se dotakao njegov trojstveni čovek. Kad je to intelektualac Ivan Karamazov onđa je u njemu gusto akumulirana, demonski ustremljena na nje gove slabe liudske moći, na njegova osećanja i mistična raspoloženja sva gomila ljud skih saznanja. Ako je to strašću opijeni Mića, onda on snatri na raspuću dveju liubavi, ako je fo smireni Aljoša, sve njegove strasti

misli, Želje, sva znanja, ose= ćanja i čula trmu u mistič noj ekstazi. Jedan od ta tri elementa psihe njegova ČOveka uvek muči druga dva, izaziva neočekivane sudare unutar samog čoveka. Njegova ljubav nikad nije jednostavna, nikad neispaćena, a uvek razdrta na dva vida. Jednom se voli čovek od krvi i mesa a drugi put svoj viastiti san o čoveku; himera

slučajno vezana za jedno

ljudsko biće. I za njom obavezna mirna ljubomora. što grize ispotiha, polako ali sigumo otvarajući grotlo svim vulkanima što biju iz čovekove duše kađ lava emotivnosti dođe do vrha, kad čaša saznanja bude prepuna pa je jedna suvišna kap isprazni, kad mistična elwstaza dođe do vrhunca i razbije se u bele pene epileptičnog napada... Ljubav je posebna šlabost Dostojevskoga. On bi da u nju uklopi sve što postoji, svi njegovi napori da, pronađe dobro i lepotu svakom »i najmanjem i propalom«, svi njegovi neverovatni spojevi plemenitih, izvanrednih bića sa onima koja stoje na najnižoj lestvici ljudskih vrednosti, svi uzleti nad blaženom osrednjošću imaju jedam cilj — da stave pečat na tajnu ljubavi. Ljubav je kod njega uistinu tajna. bibliska knjiga sa sedam. pečata. Ona ne poznaje vreme. Ona počinje na granici večnog ŽivOta | nema ničeg zajedničkog sa demonskom olMWašću ljudskih saznanja u kojoj su kameni međaši ljudskih puteva, pitanja sa bezbroj odgovora. Intelektom vladaju demoni kod ljuđi Dostojevskoga. Njegov intelektualac redovno stoji pred meispunjenim upitnikom svojih saznanja i beskrajno, do smrti (ili ludila) varira odgovore na istu temu. On ne može a'da ne sumnja u sve i pre svega u svoja saznanja. Sumnja je njegovo vjeruju, početak i svr šetak njegova bića koje živi »u slobodi što prelazi u samovolju«. Dostojevski ga iskreno žali; on o njemu piše s tugom koja prati promašeni život. Naravoučenije: Blago Rkrofkima, jer će oni naslediti zemlju, taj raj i pakao u kome junaci Dostojevskog nalaze večnost i mir pod belim usijanjem bola.

Danas ovi vitezi štrađanja nisu u našoj sređini došljaci što su se na svom putu kroz

vreme i kod nas zaustavili,

već stari znanci kojima su uvek vrata široko otvorena.

Mila Stojnić

Nije lepo igrati se naslovima knjiga, obrtati ih i Okretati — neozbiljno je i bezdušno u toj neozbiljnosti; rabota je to koja uvek zaslužuje prezir. Ipak, čini mi se đa bi se bikni sporazumi i nesporazumi u vezi s poezijom Vladimira Popovića mogli naći u pokušaju — (uspelom ili neuspelom) — identifikacije naslova njegove knji ge sa suštinom njegove poezije. Postoje dva zvučna zida između kojih se njegov poetski govor prostire. Dva uti ska, i dve mogućnosti doživljavanja. Jedna, prva stra na, afirmisala se u pomama »Lidia Sorelli«, »Oči« i »Suočenja«, dok je druga određema ciklusima pesama »Začarani krug« »Svjetla pod pepelom« i »Pođ zavjesom duge«. Prva tri ciklusa su ono što u Popovićevu štvaralaštvu upravo' jeste »povelja sna i jave«, sa jedhim jačim akcentom na onoj reči »DpOo v e1j a« U predelima gde se san i java prepliću i mešaju živi i traje pesnikovo sećanje na rodni,

seljački kraj, na detinjstvo, na rat: splet rodoljublja, tuPsi- pod-

ge, ljubavi, herojstva. hološki vrlo shvatljiv:

PEVANJE TI OPEVANJE

Pesme VI. Popovića u izdanju »Prosvete«

loga svega je zavičaj, u njemu prva ljubav i prvi bol zbog neuzvraćanja, u njemu prvo očajanje zbog učmalosti i nekretanja, u njemu kap krvi nacionalnog po :% lja, u njemu prvi pramen ratnog dima. S druge strane, tu je i prvi znak pitanja, i prva neophodnost prigovora. Ne mislimo da govorimo o formi, koja je kod Popovića

tradicionalna, Danas kad se mladi pesnici sve više vraćaju vezanom stihu, to

pitanje se potpuno skida sa dnevnog reda. Suština je o-

pet u onoj reči povelia wu fransponovanju, dakle. U #»Lidiji Sorelli«,

»Očima« i »Suočenjima« peSsnik se našao u procepu između pevanja i opevanja, j] između ta dva oprečna cnrstva najčešće se približavao ovom drugom; ne uvek ali vrlo često. Dva izvanređno jaka doživljaja koji se ne zaboravljaju, dva života u jednom ·čovekovom životu, ljubav prema nežnoj ćerci udbinskog posednika i neman pustošenja, Fat. nisu u Popoviću našli dovoljno epskog potencijala koji bi jednu takvu, ne-lirsku sadržajnost istoličio na potreb-

Vladimir

Popović

Sukob ličnosti i opsteg

Vukašin Mićunović: »Stvari« (Narodna knjiga, Cetinje, 1956)

Imz, i granica intimnnosli priekn koje teško prelila zi svaki ćovek, bilo kakav da je njegov život. U toj hernietičkoj- zatvorenosti intlimnih doživljaja stvara se svet lične rekompenzacije, nadoknada za sve uvrede i poniženja. Nosi se taj svet kao nešto drago-puno' lične, usamljene lepote. On je pomalo.tragičan i svakako ežoističan, ali Je takav da ga ne smemo osporiti nikome ako ne želimo naneti grubu uvredu integritetu ljudske ličnosti. Pa ipak, dolaze trenuci kad se mora otvoriti, okrnjiti ili menjati. Grandiozni preokreti ljudske istorije i savesti zahtevaju takav čin koji više nije obesvećenje već socijalni imperativ.

"Tome sukobu između ličnog i opšteg posvetio je VuTWašin Mičumović svoje kondenzovano pričanje, svoj dosije ljudskih savesti u trenutku istoriske borbe. Mičumovićeva povest je dnevnik. lična ispovest i epsko pričanje u isto vreme. To nije čvrsto povezano delo i arhitektonski izgrađeno u jednu celinu, ali je zato rečeno na način kojim se pišu bajke o sreći i nesreći verovanja u male „svefove iščekivanja sopstvene afirmacije.

»Stvari« ne indiviđualiziraju sudbine i ne vrše analizn karaktera na snecifičnoapstraktan način, jer se u svetu smrine opasnosti i divnog heroizma stvara atmosferan čovelkovoc približavanja čoveku, afmosfera istinitost; nečee šfa je raniie bilo samn mašfa. Dodir mašte i stvarnosti, verovanja i brufalnom saznanmia, prefvara emociin u islednog sudiju moralnih ođnosa i savešti.

Jumnci ove pripovesti, Peniić, Rađe, Sićko, Kojadin i drugi, bore se da usklade evoju prošlost sa Đudđućnn= žću koja je niihov životni impuls, mada i vera u bolii život. Ali prošlost jie tvrda i žilava fe se ne da lako poboediti, Osvojiti niemm granice i savlađati je znači preći preko mnogo limih stvari· preko čitavor sklopa iednns formiranog života. Rešenje

Vukašin Mićunović

se nalazi u sudaru dvaju ezzistencija opterećenih s jedne strane uspomenama, a 5 druge strahom pred onim što ce se dogoditi. Ovo simbolično drhtanje pred samim sobem autor je izrazio u odno= su Rada prema Jelici. Rade nije kukavica ali njegov strah i bežanje iz borbe znače neusklađenost sopstvene umufarmje životne koncepcije. Žena je ranije za njega pretstavljala čoveka čiju je liubav zađobio po šablonu društvenih „konvencionalnosti, a sada je drug pred kojim je liubav neodvojiva od dosfojamstva. Novi ljudski kvaliteti traže od liudi i nove moralne odnose koje Ra= de nije uspeo da reši u sebi, te njegova smrt postaje nemimovnosf simbola. Heroisha

smrf zn ručicama mitraljeza·

nagoveštava mogućnost Ssuštinski novih egzistencija. oličenih u mladim petnaestogodišnjim borcima. Bez jkakvog »frogatelnoe« semiimentalizma ismosi Mićumović ih u izvanredno lapidaram i niz ovakvih istina i pretače humam stil.

Humamost niegovop stila uslovliena je, želicem đa se neposredno prikaže tok misli partizanskih boraca 1 da mnriča o mjima biwde meizveštačena kao i niihova borba. 'Mičnnović ie fime mosfigao modoran pšihološki tretman

kome fabula nije važna, čim,e je dostigao zavidnu visinu pripovedačkog kazivarija. Kovitlac događaja sažet jie originalnom vizijom rata, gde se govori o odnosu ljudi prema stvarima.

Strah od smrti prestaje da biva apstraktan pojam i poprima oblike obiMmnih stvari. Oružje, hrana, odelo postaju seostavni delovi jezive opsesije Ha je svršeno sa svim lepim i prijatnim stvarima prošlosti. U granmdđioznom, nadliudskom naporu borbe liudi se identifikuju sa stvarima. pošto nisu u stanju da objektiviraju njihov realni smisao: »U tebe se uvukao strah od smrti. On iz tebe govorni. Strah od nje, a šta je to smrt?

»Čini ti se da još čuješ prizvuk u nisku famnih, krivovrafih šfuka. Oglašava se svakim pucnjem topa, i praskom puške«.

Čovek sam, u jeku borbe, sa pafrlicima uspomena, stoji pređ licem smrti. Pisac je osetio vrednost mnogih malih stvari koje vezuju čoveko za prošlost, za život u Tome smrt niie bila drug i prijateli. Teško je ljudskom biću potpuno se odvojiti od svih ovih uslova koji su ga formirali, makoliko svetla izgledala budućnost.

Mićunović je naglasio trapičnu dilemu boraca kada svi moraju biti jedno isto, a ustvari svaki jie inđividđua za sebe sa svojim bolovima, pafndama i mukama. Sve lično se mora sakriti — jer od boraca se zahteva staloženost i mir. uiednačenost jedne ideje. Peniić je oličenjie te konmtfradiktorne borbe u čoveku, koja zahteva neprekidno ćutanie, pa i onđa Wad topla osećamia obuzmu čoveka: iedno ieste i nje koje prožima savesf: »Kada se vrafiše. umiesto vatre velike rupa. Miriše na zemliu i sviežu eksploziju. Đodalie. mori sfnbiu bukve, ova lula. Sveiedmo ie«. |

Prva rana uštanka mnremos! se Sve dalie i dđalie, Mek me oveđe ma naihnlniijia smafrenia, Autor opismie mnosfepeno razvijanje i formiranje

jedne nove svesti novog osećanja ljudske tragedije. Sam o prošlosti i budućnosti stapa se u priču o časovniku koji je prestao da kuca. Stvari označavaju fiksiranje sadašnjice, postojanje jednog malog sveta u kome smrt uništava i hara kao bezdušni gospodar. Čovek umire a pored njega ostaje njegova draga lula — memento patnje i sitnih malih radosti. Vukašin Mićunović je u svom delu spleo najopštije

feme sa najličnijim osećanjima., Učinio je to vešto i umetnički toplo. Pred našim očima odigrava se Hrama početka ustanka, a isto tako prikazuju se i dami kada je borba uzela veči zamah i obim. Ovim je literatura o narodnooslobodilačkoj borbi dobila jednu vrednu i interesantnu knjigu, a naša liferatura uopšte — jedno fino umetničko ostvarenje.

Predrag S. Perović

noj poetskoj visini. Umesto toga, došlo je pričanje, prepričavanje, opevanje: ' »Ljudi« — on Stisnu Krbavu u šaku do one bure Življahu u miru, a kumstvo, brate, pokri kuću % svaku; želje života vrcahu ma piru, o krsnoj slavi, uz koljivo sveto; pjesme i ljubav na prelima vili, na sijelu mudrost, u svojtu

hodili;

al već pred ovo — čudom bablje-leto,

s našom su krvlju šljivovicu pili...« (»Oči«) , Drugi, viši nivo. do koga

je pesnik dopro u trenucima kad je najmanje znao o »čemu« peva, i gde je najsrećnije, najpoetskije, saglediva njegova poruka svetu ljudima i životu visina je i smer pesama iz •Svjetla na pepelu«, »Začaranog kruga« i ciklusa »Pod zavjesom duge«. U »Svjeilu na pepelu« pesnik, posle svih krvoprolića i potucanja, u senci sudbine svoga zavičaja i svoga

„naroda, paklu prošlosti pret-

postavlja mogući sjaj budućnosti. U ime tog sjaja živi njegova pesma, čije je iskustvo smrti garancija ubedljivosti da se do pesme 0 Tom sjaju nije olako došlo. »Začarani krug«, taj intenzivni protest zarobljenog i obesmišJjenog čoveka, besumnje je najujednačeniji ciklus knjige. To su stihovi puni života; stihovi bola, nemira koji razara, rezignacije, stoicizma, i pobune — u

isti mah. '

»Palanka, Hidra. Ni Živa. Ni mrtva, Ako hh snivaš ostrva daleka, opet te ona i ludnica čeka. I ne pitaj me ko je kome žrtva.“

Stihovi tog cikluša su doživljaji koji se pamte. I ciklus. »*Pod zavjesom duge« iako neujerinačeniji, ne zaostaje za ovim pesmama. On, pored toga, ima jedan kvalite} o kome nismo mnogo

govorili, mada bi se o njemu još kako moglo govoriti: to je misaonost.

Milovan Danojlić

(ay aa CC Novo izdanje !upančićevih dela

Ovih dana se u izlozima slovenačkih knjižara pojJavila prva knjiga »Celokupnih dela« velikog slovenačkog pesnika Oiona Župančiča u slandardnom izdanju edicije »Zbrana dela slovenskih pesnikov in pisateljev« koju već nekoliko godina sistematski izdaje Državna zaIocžba Slovenije. Ovu ediciju uređuje poznati slovenački slavista, prof. dr. Anton Ocvirk uz saradnju najistaknutijih slovenačkih naučnika i književnih radmika. Dela pojedinog pisca priprema najbolji poznavalac nicgovog života i rada i snabdeva ih detaljnim biografskim i istorisko-književnim podacima, tako da ovo izdanje pretstavlja dragocenu riznicu za poznavanje ne samo pojedinih slovenačkih kKniiževnika, nego i razvoja čitave slovenačke kulture. Ukoliko je dozvoljena „jedna mala digresija, napomenuli bismo, da bi se na ovom slo-

venačkom primeru mogli do-'

sta maučiti i Srpski priređivači i izdavači celokupnih dela srpskih pisaca, a ne da nam, kao dosad, izdaju šama đela bez ikakvih pofrebnih isforiskih oda 'aka i obiašnjenja (Naprimer izdavanie celokumnih dela Jaše Tenintevića, Veljka Petrovića, itd.). i

Prva knjiga Župančičevih »Zbranih HJjela« pretstavlja 52 kojigu pomenute edicije. Priredili su je odlični poznava= oci Župančičeve poezije Josip Vidmar i Dušan Pirjevec. Predviđemo je da se celokupno Župančičevo stvaranje obuhvafti u šest knjiga koje će, kao i prva, obuhvatati po blizu 500 strana.

Priređivači su u pmprvoj knjizi objavili dve najranije Župančičeve objavliene zbirke »Čaša opojnosti« i »Čez plan«, čemu su đođali još i »Neskupljene pesme« i »Neobjavliene pesme iz perioda 1894—1904 g. To je. dakle, ono doba Žumančičevog stvarania kad se on kao pesnik borio sa falasima evToDp-, ske dekadencije i krčio svoj pesnižki puf u iakoi konkurenciii druge ivojkce pretstavnika slovenačke Moderne. falenfovanih i rano preminulih ODracvotina Keftea i Josipa Murna-Aleksandrova. Kada wpoređuiemo damas Župančičeve prvemce sa pesmaman ove dvojice, lakše nam je razumefi što je sjai miihmwvih wesničkih ' zvezđa nvilimna mniieriliw5a fndašniu svetlost „Župančičevi. Mada u Kniiževnosti nisu rozvoliene prefooštavke. ipak se iz pomje kompara– ciie sme bar nagađati kakva je nesreća zađesila slovena–

KNJIŽEVNE NOVINE

čku poeziju preranom smrću Murna i Ketea.

Dok pesnički deo zahvata 310 strana prve knjige, primedbe i objašnjenja „zauzimaju 175 strana štampanih petitom. Josip Vidmar se ograničio na studiozan OosVvrHi na dosadašnja izdanja Župančičevih dela i na plan izdanja celokupnih dela, iz čega se vidi smer kojeg se 'drže priređivači i temeljitost koju sprovode u skupljanju i izdavanju Žumančiča. Pored ranije objavljienih MRknjiga, studiozno se koristi Župančičeva zaostavština, njegova prepiska i sećanja niegovih savremenika. Pokloniena je pažnja svakoi sifmici koja bi mogla da nam doprinese boljem poznavanju pesnihkevos geniia, njegove ssamokritičnosfi, ukusa, raspoložrnja, kao ji čitavog vremena u koiem ie pesmmik radio i stvaYvao. Mađa je pijetet prema Žumančiču još uvek jak. priređivači su smelo pristun'li ispumjavaniu svoje odgovoTne kuluturgo-istoriske dužnosfi. Zato je ova prva knji-

ga dočekana sa najvećom ~

radoznalošću kod svih koji se imalo zanimaju za slovenačku književnost, a naroči-

to za Župančiča. i M