Књижевне новине
TRIBINA MLRDIH
V
MARIJA | ČUDINA |
Marija čuđina rođena je. 1037 u Lovincu, Srez Gospić, Staudira filozofiju n Zagre-
| bu, Objavljivala n „Poleta“, „Dodirima“, „„KRrugovima", - „Mogućnosti“ i dr. Na kon kursu „Mlađosti“ dobila je treću nagrađn,
U svijetu
U svijetu sve više prevladava nerazumjevanje
O za melanmkoliju mjeseca, i nitko više ne želi u gradu djevojke namirisane . oo ; travom, lica trgovaca su pusta kao potopljene jedrilice, koje na dan smrti nisu vjerovale u ništa.
“
Sve beznačajne stvari ostale su same i bez nježnosti, još samo oči idiota shvaćaju neke tajnovite priče,
i ljubav njihova, braćo potsjeća na djetinjstvo čudesnih malih radosti iz sna i iz dubokog mora.
„Nema noćt
Nema noći, koja bi ljubeći anđele mislila na male \ curice, ' 1 ja uzalud vjerujem u izmišljene stvari slatkoće Pes AE R ; i nevinosti,
i moje ruke strasne iznad labudova uzalud čekaju mnogoimeno trpljenje da ih ulepša ljepotom. bjelokosti.
Okrutrnć. stvari potopile su u sebi sve što je” nestvarno, milina ruža ne počiva više u krilima žema. Moram se. odreći nesuđenih poljubaca i likera slatkih grijehova, ako želim još barem malo živjeti bezbrižno + :? i razumljivo.
Baš se veselim
Baš se veselim što čemo moja starija sestra i ja rano : > i ri umrijeti. i što ćemo iza sebe ostaviti plavo. nebo i žive dječake, i što nitko ne će znati plakati crmo”'baršunasto,
jer tako plače šamo veliko more. .
Veselim se i zato što će svećenici i prijatelji imafi
puno posla dok pošalju za nama 1 nebo sve naše smove i sve pse, Veselim se što će poslije nas i đalje biti toplih ljudi i velikih očiju i velikih usta do zvijezda.
VLADIMIR TKALČEC
SN
nost nm Hil i tetu, Radove o li srednj, časopisa „POLET“ (aa ćijem matječa,ju 1955, dobio HHJ. nagradu za poeziju). te njegov saradnik o- stao do svršene srednje ško le. Osim toga objavliivao u „NOVINAMA MLADIH“, „STUDENTSKOM „NISTU", i movoformiranom časopisu „DODIRIJ“, n ćijoj se grupi
i sada nalazi. Ludaci
Kad su izveli labuda u šetnju
i pretstavili evakoj travi njegovu .bjelinu, našli ću most, kojeg freba srušiti,
jer na drugoj obali gore svijeće
mrtvih znanaca, |
Izašli su na visok brijeg
ograđem borovim gramjem,
a labud je već ostario
tražeći neki mali potočić
— ma da je izmislio najveća jedra zaljubljen u pogodan vjetar,
fe su se morali vratiti nepoznatom stazom gdje vrebaju orlovi, 5 OR
a kako se dan bližio kraju
zvijezđe su sišle na borovo granje naredivši jednoj da zapali noć
i svi se ražalostiše, što će izgubiti labuda. mo tada iz obližnje šume
u divnoj povorci obasjanoj
doplovi bijelo jato. /
A onaj, kojeg su izveli u šetnju
zaplače spustivši glavu
i umre u gorućem potoku, koji ga odnese sbaljienog;
đugso su pjevale zvijezde opijelo,
a kad se noć bližila kraju
te se digle iznađ borova šušteći.
na nepoznatoj stazi prikaze pod;jeliše san, čiji je početak na drugoj strani mosta ostao nedirmut.
Pustolov
Vidjeli su ga izraslog u krvotoku prolaznosti kako bltjedi, dok ga hrane sitni mravi,
vidjeli su sa u Okviru neke nedđovršene slike s dva bijela oblaka umjesto očiju,
s nepokrefnim slapom umjesto ustiju,.
i to je bilo tim čudmnovatije,
što je trebalo otploviti nekom rijekom
da bi ga veliki umjetnici oviekovječili
u maloj oazi prislanka na &VĆ,
Onda je dugo skidao naranče s križeva
' molio gvakog za oproštenie,
što je izgubio svoj vjetrovit putokaz
s plavom močnom maglom,
pretraživao svaki grm
da oživi napušteno gnijezđo s isječenim granjem, koje je neka luda fica u očaju izlomila;
tako je bio zadovoljan
zaljubljen u jedan splav od mahovine : na koiem su dva ježa pričala čudne bajke,
a znali su da pijesak vuče na dno.
Htio je da postane strast rijeke
njen najgrozničaviji vir. najsmrtonosniji,
no jedna ga peraja u bistrini protjecanja
oslovi sa — gošpodine!
i om usne na splavu, onako težak
& dva ježa, ; )
od kojih jedan započne divmu uspavanku,
a drugi se baci u vtđu., gi
jer ie njegova bajka imala takav završetak.
PRIČ4 KNJIŽEFVNIH NOPIN4
i Ty
Taj tvrdoktilac, kao mokaf..
Ljudi što su ga gledali nisu ma nj obraćali pažnju iako to nije bila obična buba, On se na to nije ljutio, jer je znao da to ništa. ne znači, i da to nije važno. Ljudi su prolazili pored mjega obično. Gleđao ih je odozdo očima koje su bile navikle da u avemu vide prolaznost, nevažnost i zebnju. i mije se plašio hoće li ga zgaziti ili ne, Jer znao je da se to jednom mora dogoditi, a da li će to biti danas ili sutra, „savršeno mu je bilo svejedno. Otuda je saznao za sebe, saznao Je i za tu istinu, za taj kraj, za taj izlaz.
Taj tvrdokrilac veliki
Živeo je skoro kaa i svi ostali tvrđokrilci,
ljubičasto žarkih dlačica oko nogu i ispođ krila, i spremao se za taj poslednji čas mu= čenja i bola,
O času svoje smrti retko je razmišljao:
znao je da mora biti jednostavna kao i smrt,
svakog drugog živog stvora — duša izađe, a 'kakva li je duša, i nekud ođe, ispari ili se pretvori u prašinu i svetlost koja posle druge peče odozgo i odozdo, a felo se pretvori u zemlju i vođu, u nešio tako slično, pa druge žive ili polužive muči zadahom, kostima i uspomenama na gadno'· rastajanje sa sobom i drugim svetom. Ponekad mu je, čak, i izgleđalo da će To biti tren izbavljanja, časak spasa i večitog mira: delić istine koju je oduvek voleo i verno joj služio: delić svetlosti, ubistveno jake, blještave } lake; delić one svetiosti o kojoj je dugo maštao u tami, zamišljajući je kab veliki plašt koji se fopi od vatre, kao ušijani ratnički oklop oblika sunca, oblika zvezde. — wvetlost MWdipi kao pena i pada & metalnih, obrisa ljuđima u oči, i oni zato oko sebe bolje i više vide no oštali živi efvorovi: u mjihove, ljudske, oči više kame, jer su: i oči, veće — malo. i prime, pa zato malo i daju od sebe, manje zrače: čovek, makar to bio i onaj: što se pregonio & ljudima oko šestorepog guštera, majveći, najzaslužniji i dužam 'zvesmog Doštovanja, poređ ostalog 1 zbog foma Što svetlost nikad nije zadržavao kod sebe, što je
. aračio mjom bez obzira šta je mnnčila:' -——
sreću ili zlo: mali su evetlost čuvali a g”, tvrdičili, rili je, i zato misu ni mosli biti dobri ili zli, plemeniti ili goropadni,
Te misli dolazile su im obično u dani-
ma očaja, gladi i sukoba s osfalim živim stvorovima Koji su u foj mračnoj jaml ta> Vorili otkad i on. Nije se bojao smrti Zato što ju je često shvatao, pogofovu u 'darnjina gladi i umora, kao osvetu i produžetak svog postojanja 1 trajanja,
Taj fvrđokrilac. Taj đavo s mnogo DOBRU, 1 sa sijasetom pipaka.
Ljudi što su ga gledali nisu na nj obraćali pažnju, iako on mije bio običan ftvrđokwilac. Na fo se nije liutio, jer je znao da bi to bila obična sebičnost. Znao je, znao je dobro, da će bifi nesrećan sve do onog Trenutka kad pristene da se bavi sobom, kad shvati đa je život gola taštima, kađ primas i sebi i drugima da želja za isticanjem i besmrimošću donosi ođvrafni bol i sivu patnju, 1 algastoliigavu, i meku smrt ma Eraju. Znao je.dđa i iz sebe; i iz: svih stvnti } bića za koje je znao, mora otstraniti svoje. pri-
i .:
sustyo, | sve avoje želje. Moram živeti čisto
i bez ikakvih želja, pomisli, moram se izgubiti u. nečemu šio je veće od mene, i od
„svih stvari koje sam video.
Shvatao je još da mne freba misliti na sebe, već da freba zaboraviti i svoje postojanje, i sve što okružuje fo življenje. Zato ljudima Moji su ga gledali mije poklaniao nikakvu paežnju, miti bilokakav značaj: bio je siguran samo u fo da mogu đoći i »gaziti ga, da ga. mogu sprštiii. zgnječiti, i time ga dovesti do više mtdrosti, „one mjegove mudyošti. T ništa više mu nisu mogli,
Gleđao ih je ' kako se gledaju murive i
nepotputne stvari. Nije žalio što nije imao
moč govora, i što nije mogao da im kaže koliko u prolazni, barvredni i suvišni: bila je to želja za ličnom bešmrtnošću. Biadovao &e Što je mali, ništavam i neorimmtan, i šio nikome me smeta da živi i diše. Hteo je đa mu život buđe vedđay, a kraj Jak. Ispunjenje te Želje tražilo je od njega mnogo, pored DZ sštalog i đa me obraća pažnju ma sebe više no ma druge, | ERE
Dugo je fako Ćutao, misleći o drugima Koliko i o sebi. Još duže su se ljudi svađali oko guštera, oko jednog najobičnijes šestorepno guštera. Gložeći su mu se približavali, Njihova gola i izmučena {ela postajala su mu šve vidljivija, bliža i ružnija. Osećao je voni, čuđam zadah od mjihovih tela, zaraslih u dlake i malje, utroba mu se sama prevrtala. ,
Između njega i mjih, kraj gomile cigala, snuždeno je žmirkao mali čovek: kolena i rebra virila su mu iz dugih vlasi kose i brade: plačući je gledao u gomilicu liudi koji
Isu Mu &e primicali. Pa mu se činilo da ni
faj čovek me želi mjihov dodir, i baš zbog toga suzi. Čovek je cvokotao zubima. Lice mu je bilo sitno, lepo i nabrano, a ruke pre~
duge, tanke i prljave. Verovao je da bi mu”
taj uplašeni 1 dobri čovek, kome je do pre nekoliko frenufaka bripadao onaj gušter oteli su mu ga, video je to, gledao je to, poklonio malo pažnje: Ali se seti da jie iraženje ljubavi od bližnjih isto toliko besmislemo i ludo, kao i gajenje ljubavi prema tepostojećim, tuđim i stranim stvarima: rešio sam se da svoj kratki vek proturim sasvim
sam, 1 nezavisan, i ne dozvoljavam da me ta.
kve misli osvajaju. pomisli i uhvati se još u
· jednom grehu: voleo je te ljude što su se jedni
gložili i krvili oko guštera. vukući druge za kosu, za uši, za kožu, }
Da li je ta moja ljubav bezmisao, da li je nepromišljena i luda. zapita se, i pred oči mu izbi slika „bube koju je ostavio iza cigala, smatrajući đa je mešanje sa bilo kakvim živim stvorenjem nezdravo, bolesno, opašno ili izlišno.
Gledao je kako se ljudi zaleću i tuku malog i snužđenog čoveka. Nabrani i smuždeni čovek puštao je od sebe nejasne zvuke, neiasne šumove, i prlio im gola kolena, i ljubio im anke ruke. Video je suze koje su obilato fekle niz njegove obraze. Žalio ga je sve dok me pomisli: mikad se neću izgubiti u onome što ie veće ođ mene, i od niih ako budem razmišliao o drugima, i ako dozvolim da u meni i dalje: tinia ljubav. sažalienje ili myžnja; ništa onda od mog lakog kraja, od vedrine duše; mešanje s drugima mači ulazak u pakao. u sveopšti pakao.
Oseti teskobu. Gledao ie kako muče malog
čoveka koji.je virio iz vlasi kolenima i laktovima, Oseti čak i gađenje. Zažele malo
sveflosti.. Prozor s kog se cedilo šlabo avet]o. · bie je fako daleko da nije mogao zamisliti
sebe onbko malog u njemu. Ni to svetlo nije moglo stati u niepa, osećao je, To ga mije mnogo brinulo, Želeo je da. se popne #OhPe,
iako ja to bilo skoro fhemoguće i meizvodljivo, Nije sa brimuo ogromni prostor za koji je znao da postoji iza rešetki; i taj prostor bio je tako veliki, ogroman i beskrajan, da se mija smeo mi usuditi da pomisli kako je on samo delić svega toga. Boiao se da će ona svetlost otrovati, zaseniti, općimiti, Reši da 6e još čvršće začauri, ~
Mali čovek ležao je msuznak lrai ciBala i bacao kiv preko zuba. Neču da mislim ni o čemi., ba mi o &mimi ljudima, bomjsšli, jer
ću tako pboremetftiti &Voj večiti i s mukom ir-
boreni mir. | Krenu se, Mrđnu nožicavna pod oklobom. Mileo je preko, ljuđi koji &u, premoreaii posustali, lež&li oko čupavca. Gadđio se, eli ga je put prozotu i svetlu tuda naveo, Hitro je bailjao kao starac, mrđajući u hodu okioT.om. Do vida je imiso avega korak ili dva, Tražio je okom guštera oko koga su se Bva-– đaji i bukli: nigđe ga milje bilo, Primeti đa ga onaj 'kosmati i mali čovek gleda, pa se božuri. Čovek je puzao bo wemlji i primicao mu se, - Ali je on \eć bio na sredini zida, tako da
· ga nije mogao dohvatiti i oboriti, Nabrani
čovek dugo ga je odozdo šsleđao: u krupnim crnim očima imao je mnogo sete | čežnje, te se on od toga još više prepade, Znao je nametu malog čupavca: hteo je, želeo ga je, pripitomio bi a. Tvrdđokrilac se svega toga zgrozži, Niko nije mano koliko je prezirao lično:blagoštanje; i koliko je sanjario o vedrini i čimtoti duše, NINO j Hieo je samo gore, na svetlost, pa makar i gladan kako je i bio, Iz velikih vlasi pruža-
' le su &e za mjim ruke, Kađ dođe do nasređ
zida,. osvrmu se. Ljuđi su gmizali po zemlji i šaputali. Nikad mu se misu: ućčimili memji, jadnjiji i bezvredniji.. Osefi se arečnintr što više nije. a mjima, i PĐomisli: nikad'se više meću vrafiti dole, k- mjima. 98 meRker moybao i u ambis propasti; dole je bzž1:o uo, i stin= čevi. zraci refko kad. zaviruju; a ja hoću da nestanemi ut moru a&Vvetlosti. .
Gleđao je kako đak, pekar i onaj nepoznati, Jure za gušterom, Gušter je obigravao oko gomile cigala, nečisti i onog čupavog, 1 Wrjo im we, Zatim su ga jahali: mjega, velikog guštera. On je pokušavao da iđe, ali je psdao, Dok je &tajao tako, pripijen uz ivicu
” zida, pitao se dokle će frajati sve to, i ima li
kraja. ljudskoj nesteći. Brzo. je nalazio odđgovor, :bolako se primičući prozotu: ovi lju-
„(di su wesrećni zato što ih mori želja za tuži~
vanjima: i biće mesrećni sve dok budđu želeli da jašu' onog guštera: a ja takvih želja nemam, i umreću kao srečni isposnik; ja sa mo čezhem zna nirvenom, za vedrimom duše, za večitim mirom.
Najzad we pobe gore, ma prozor. Gledamni odozgo, ljudi stu mu sasvim drukčije izgiedali: jedva wu se videli. Trudđili su se da boierenu oremortenopF guštera, ali ini nije uspevalo. Čupavac, nekađašnji vlasnik tog guštiere, sledao ih je iz ugla zadivljeno i tužno. Tvrđokrilac ga mije žallo miti je pokusavao đa ga shvažii, Prestade da wisli o mjima i okrenmu im leđa. Gusta svetlost preseni mu oči. Nije znao kuđa pre da gleda: sore, ti mebo,'Kkoje je bilo beskrajno i prazno, ili oko
- webe. Video je ' kako blamen klizi po Kovo~
vima, 1 nestaje u dimt i magli. Video je ogaravlieno i oglođanmo kiube crkve s čijeg su Ee zvonika prosipali zvuci zvona, i zapaljena minareta džamija & hodžom, skoro bresamijćenim preko ograđe, Hodža je očajnički pevao,.i fvrdokrilac mije »nao da li se šali “li bogorađi, ili posledmji put zove vemike na molitvu. Viđeo je ljude koji su panično i strmoglavo bežali prema periferiji * šumi. 1 oni mu e Uučiniše čudni i skoro nestvarni: iee nikađ re. nije viđeo čoveka koji nije živeo t njegovoj jazbini.
Svei, koji je ođozgo umorio prvog tremulta, iznenadi ga, zaprepasti ga, uplaši ga. Sve je drukčije zamišljao, živećj u šestoyepoj tami podruma i ibsekafa. Oseti strah, 93 čak i mišlo ražočatanje. Ali se brzo povuče se“iVš} ge da ne same mnogo tražiti od. dru-
' gih, da se ne sme mešati u tuđe stvari, i da
mora biti uyek zadovoljan. | Tvoumio se: nije znao li lroju sveflost više da gleda — u om što je odozgo kapaiz, ili u om što je odozđo vrela u obliku baklene vatte. Odmah se snašao: u isti mah gledao je obe, | || Iznenadi se kad shvati da se mije baš mnogo uzbuđio. Sve što je video izgledalo ie skoro sasvim obično. Obuze ga osećanje pustoši prolamosfi i uzaludnosti. Što sam se popeo ovde, kad je sve ovako obično, zapita se i oseti u nosnicama 'Boyki miti& dima, čađi i vapaljene zemlje. Zadovoljan sam, vrlo sam zadovoljan Što sam se ovde popeo, po= misli, zadovoljan sam što nisam večito ostao dole, i & nilmsa. Zaključi: zaista ću i biti nestrećat budem Ti i đalje hulio i tužio se; omi ljudi malopre bili su nesraečni samo zato žto su jurili jadnog guštera. i što mu hteli da ga jašu: me smem mišta Žželeti, ni očekivati, jer ću tako uzburkati vedrinu svoje duše, : Mirovao je na prozoru i mislio se šta đa radi kad mu se ispunila želja da vidi svetlost. Ali nije znao ni za kakav puž kojim bi
a. Mislio je da stoji čvrsto, a mije, Vetar i svetlost ljuljali su sa iz temelja, 1 on se 8 mukom i haporom vadržavao na okviru prozora, Slušao je žagor, valjda ljuđski, žagor dole. na zemlji, i želeo da vidi te panične ljuđe što su kričali, bežeći pteđ vaftyom. Nije smeo da se r.agme, nikako nije smeo. Znao. Je da, alo padme, nikada više neče moži da zauzme isto mesto: znao ie da se na jednom istom mesfu ne može biti dva buta.: A to mesto mnogo. je voleo. Ni za bolje miko ga me bi prevario. To mesto bilo je pravey istimsko i jedino, 7 EA a Spreda je ključala strašna wvetlost i o ganj, a pozadi i iza rešetki taložio se mrak pored riđova. Nije hteo mesto samo s jednim, hteo je mestašce i s tamom i &a svetlom: sa svim svetlostima koje postoje, bilo da kaplih ođozgo, bilo da ključaju odozđo, bilo đa ih
bteo je ti sti mah da vidi i oseti sve što postoji, i živi, u novom svetu oko njega, |
nose vetrovi; sa svim mogučim mrakovima zn Woje je mao, i ra. koje nije. Jednom rečju, ·
"pretakale su se jedna u drugi i jedinu svetlost, i jedno jedino belo more, U,. koje je mogao pasti. Ne wiogavši da se. učVr~
A kad ošeti kako gubi ravnotežu, presta.
dđa' gleda pravo u ljude, i ceo onsi urmebesš, .
opervažen vatvom i krvlju, za tremutak se šagubi tz mjeaovih očnih duplji,
Niišući ae im temelja gledao je oko sebe, n
ali me « pažnjom, i polako: one dve svetlošti . praveći jednu
sti, gledao je koko se čudno meša prednia svetlost s mrakom hoji mu je bio iza leđa kao i rešetke, i kako svet, i &#ve ono što je mogao videli s» tog mesta. postaje drukćije:
ne onako kako ga je zamišljao dok je bio do- ·
le, Re onako hako #4 je video kad se prvi
put domogao prozora, ne onako kako je mi-
slio da će ga videti jedneg dama -— već nekako nemoguće ispreturaho, neuredno, ružno
.i opasno. Celog tog haosa wuplaši ae i pokuša
da se učvrsti. Niie mogao. Nije mogao ni sve= tlost pogleđom da obujmi, ni mrak da osmotri, Ništa više nije osećao, nili se čega sećao. Samo je hteo, samo: je želeo, da se zadrži ma starom mestu. T išta više za prvo vreme.
Al, već je padao.
Trva se spuštao lagano, pa kosimice, a Zatim skoro sitmoglavce i. ispruženmih možica nm sve strane. O dvokrakoj svetlosti, o šestorepom svetlu Vvpotred ziđova, O rešetkrastom nirahkli, o mešanju dva bejasa&a mu čuda sveflošti spoljne, i svetlosti iznutra -— ni po misli, ni pomema, Nije imao kad da razmišlio. Ustvari, padao' je obično, i kYOŽ belo mlekmu masu. koju mije m=meo kako da određi i mazove. Nožice su mu višile, bile su ukrućene, ' !
Možda je i mogao malim mnapozom iela da &e spase -— hije hteo. Možda je i mogao kretnjom možica negđe da se zadrži ili uhvati opet nije hteo. Naime. to padanje bilo mu je potrebno, i on ga je dugo priželjkivao, račumnajući da če jedino tađa, samo ako se budđe duso padalo, saznati za večiti mir i vedrinu duže. Ništa mije čuo, i 10 ga je radovalo: bio je to prvi zriak amirenja.
Glađ koju je osećao gore na prozoru potlpuno je nestala. prosto iščezla: bio je io drugi znak smirenja, Zatim mije mi želeo da se vrati gore: bio ie to treći znak smiremja, Padao je kao prvi i pošlednji but,
TBrz shvati đa ne pada kako je freba]o, 1 kako je hieo, Padso je kosimice, tako da mu je glava ulevo bila iskrenuta. Video je pomerene zidine zgrađurine u kojoj je bio
otkađ je za sebe znao. Video je iskrenuto ne- ·
bo & vatrom. Sve je bilo pometeno i stajalo ie skoro naopačke: i krovovi koji su goreli i pušili se, i minareta džamija s koje se čula nejeka hodžina pesms, i kube setne crkve koja se prošipala zvonjavom, Sve se sve više pomeralo kako se on u padu pomicao ulevo. pa mu se činilo da će večito fako ostati, I molitve meopačke, Nije To hteo... Nije hteo ave pomereno đa ostame. Hteo je dai posledmji put bude pošten: đa me pada Mosimice, da se sruči na zemlju pravo, i na glavu, Wiwčini pokret telom ne bi li se vratio "u pravi položaj. Nije mogao, Još jednom pokuša, Ništa, Treći pub mu se zemrežiše oči of
napora: prevrtao se sporo kao što je i padao. . Ne osta # glevom mađole, već mauze Bavim
suprotam položaj od prvog. Sad je sVĆ bilo pomereno uđesno. TI bodža je pevao udesno, T zronn stu zvonila tako,
Svetiost koju je mnalore pledao s prozora e mnomo poštovamja, činila u se skoro nematerijalna. Jedina altvar koja ga je ODOMImjale da svetlost ostoji, bila je niena iopli= vw. 'Fa &veilost bila je Đrema njemu heprsvičma, Mislio je ča bog nje i ne može đa padne gplavačke, FHulio je ijho. mYzeći sebe mbog toga: kad već badam hoću dđa pađnem pravo na plavu; kad več umirem hoću a počmer nestajati s pleve; đe 1 ću ikad više zaumeti onaj prvi i ptavi položaj? Smatrao je da treba pasti plavnačke, drukčije nikako. Ja, Ostvari, i me padam, Tomisli. je samo Fosimice letim, i mikad neću pasti dole. i
Video je pred sobom isnosnička lica onih & kojima je tako dino u blizini, mrijatelistvi i weprijatelistvu bio. T njihova lica bila su pomerann uđesno, i olaks]a su. jer oremoreni gušter mije mogao da se ookrene. Zatim mu se činilo đa i oni, ti lžudi, pore, da nestaju,
da se pretvaraju u strašni i belu tečnost sve ·
žlosti, Ali. lica su ostajala, kao i uvek čvrsta, isklesana i nmezaboravna, i gledala su ga prezrivo.
Đa je smeo mislit; o sebi i gvojoi bosmrtimosti.. nalittio bi se ma mjih, Ali im se n smešio, padajući, Voleo ih je, takođe eli: šući, Priblišavao im se, isto baduniuči. Najzad zažele da ih ne pledb. Lica su bila nametljiva. Pomisli uđemo: đa me možđa ne prog0ore; jesam li im štogod vgpvešio; uopšte UreV, da li sam winogo grešam? Sam je sebi odgovarao: alto sam grešem — dobro je, lo ću i dalje da .rađim; treba grešiti, jer je u grehu spaš i 8misao,
Ticš nije bilo. Pretpoštavljao je đa su se pretvorila u svetlost — to biva sa avim živim i meživim stvarima i predmetima.
Najzad zauze pravi položaj. Glava mu je oborena dole. I sveilost je uspravna, pa obilato i pravo kaplie pored mjegovih krila i nožica, Padđao je brzo, i sve manje mogao je đa widl kube crkve i šiljak na džamiji, uz koju se plazio plamen. Oseti uživanje od pra-
vog pađa. Padsao je tako brzo da to nije mo--
gao mi shvatiti.
Već je video 1 sitnije predimete na zemlji: fazne kosti, polomljeno oružje, znakove ma pustim kapama, poderane zastave i mrtve ljude, Viđeo je i mmoge kako se smeju, i kriju iza vatre. Bio je iznenađen njihovim izgledom; Shvati da će vrlo brzo pasti, } da će se ugruvati. Šta će. biti s mojim živolom, zapita se. Ništa se strašno neće dogodili, opet pomisli: biću spasen samim tim što ću biti smožđen: jedino svoj život, ovakav kakav mi je, mogu i šspasti ako ga izgubim, ah, kako je dobro što pada pravo na glavu.
Sve je bilo naophčke okrenuto, Mnoštvo uveličanih stvari plmilo mu je ome duplje. Ni o čemu nije mogao da misli sem o svom bliskom i vedrom kraju. Drukčije je žamišljao svoje poslednje časove... Obrušavao se. sve više, Sve smrtonosnije je padao, Mlečna
svetlost bledela je i prefvayala se u PpeDeO ,
i mnogobrojne znakove ma, kapama zakrvav-
„ljenih ljudi, u. puščane cevi i vrele šupljine
lobanja. Svetilost je, čimilo mu se, ostajala gore, Pepeo, sve sami pebeo. I vatra koja je zemlju pržila. Pepeo je sipio s malih pređmeta. Bila mu je skoro meshvatljiiva brzina Wojom su se mrtve očne duplje onih pokri važre. punile fim pepelom. Pepeo: bilo ga je
| cao ma gori, lista, kao imad krovova sve~
Ni ogled nije hteo da podigne, jer mil
se činilo da nikad više neće viđeti ono. šfo ie video, Bojao se da će u nj ući isuvise
svetla podigne li pogled gore. Mirovao je, . · Žmairkao je. r |
Poboja se da će sa ljudski žagor, šio je dolazio odonđo, isuviše obuzeti, a ustukmu Tpšk ispruži vrat preko rešetki. Videb ie lju-
· de kako se kolju, tuku i čubaju. Najviše hh ie bilo' gologlavih..bosih i dronjavih, Čadin se kako ne immiču vatri koja im je' bila. a.
petama, nad. glavom. i pod fabsnimis. Dok ie: god gledao dole ljući su se klali, ~
Napomena na kraju: ov& basti 8 nema na
tlosti, J ;
. Skoro obnevidđe ođ sivila. Oštre linije plawiena, Drostranstvo zemlie pod vafrom, i TUbovi zađugo "umirenih ljudi pokraj oružja, gubili su prvn jamost. Pomišljao je de slepi. Tako, veseo | srećan Kkyrai želeo ie i onom jadnom i izmučenom gučteru što nije mogao
'ni smesta. da se makme, s jahačem na sebi,
Osećao je kako se lomi, Ništa nije viđeo, čak hi pusto ljudsko oružje na ragbojiištu od pe-
pela: bio je to četvrti i poslednji znak bot
punog mmirenja. TI dim je gote0... ?
Hahaha o IN. | M SOON i 1956 Sasa Me OD A PO AS i · Miodrag Bulatović
a a O 0 _- bol})! aaa 400 Lari NO
\ \ E VV ARINJIANAŽ yo iy? x * EJ
o njoj slušač...
(Nastavak #a osme sirane)
va buđem u svemu bolji, Najbrži trkač, Najbolji futbaler. Započetu mobilizaciju moralne snage više nikad nisam prelidao. Celokupnu energiju bio sam ušredsreio na uspeh, ali kakav? Sa idealima sam lutao sve do onog dana kad sam prvi pul video Čaplina. Tađa se sve razbistrilo i odluka je pala: ili ću biti kao om, ili me uopšte neće biti.
OJ Pored obdđaremosti, šta Je doprineln vašem uspehu?
— Lična vitalnost, volja i isbrajnosf.
— Koliko vam je vremena potrebno za jednu mimodramu? _— Mesec đena za koncepciju i tri meseca za razrađu i scensku poštavku. Tako je bilo 8 »14 julom«, »Vukom iz Cu-Ku-Mijax i sa »Založnini zavodome:. )
— Koju ulogu najradije igrate? e
— Bipa. U njemu se potpuno iscerpljujem.
—,A Šta je cilj vaše umetnosti. — Tumačenje čoveka, Htea bih da govorim o onome što je kod ljudi bikMo,·' jezikom koji će da razume Francuz, Jugoslovem i Japanac. Panto= mima treba da je univerzalna, kao muzika, ali pristupačnija masama. Interesuju me večiti karakteri. Ja smatram da ljudi stolećima menjaju samo odela, ali u su~
Marsel Marso
štini su uvek isti. Videli ste moY Davida i Golijata. Zar mi nemamo takve savremepike? Uopšte, cili mi je da stvorim šadržine koje će da ponesu gledaocima. Hteo bih da nas publika gleda s uzbuđenjem, kao što se prati Dozorišni komađ ili kao što se čita dobar roman.
— Vaši učitelji bili su Šarl Dilen za dramu i Etien Dekru za pantomimu. Zašto ste se definitivmo opredelili za poslednju,
— Lična naklonost. Zatim, smatrao sam da je pantomima zapostavljena i želeo sam da je podignem ma slepem pozorišta. Mimičari su, = malim izuzetkom, uvek bili sporedne ličnosti, cirkusanti. Hteo sam da ih izvučem iz baraka igrača na žici i pajaca. Do Čaplina pantomžma je umetnost niže vrste. Čaplin, svojim hodom, pokretima i grimasom, dublje zalazi u analizu čovečje duče. Om iskreno daje tragiku sudbina malih ljudi i tako, od lakrdđije, pantomimu penje na stepen visoke umetnosti. Želim da pantomima i drama Ali. za pozorište je potreban reportoar. Zato sam počeo od početka, od stvaraanja o-
· mađa.
| — A. glumci? : ; — Pored. komičara koji šu
„mi prišli, mnogo, očekujem od
mlađih. U školi imam 40 đaka. Učinićemo sve da ppsmtomimi više nikad ne. malakšu Krila. ı
— Spremate li nešio ovo? |
–- Razmišljam, Možda: \ću dati Don Kihofa, Ali kroz savremenu prizmu, jer Don #ihota ima i đanas. Il, mo-
'žđa, jedan isečak iz cirkuskog
života. Videću. | — Imate li i duge ma~
mere? d — Da. Između oštalih, la
posetim Jugoslaviju, --~.Zaišta? eo '— Voleo bih da iziđem
pred vašu publiku. Hleo bih da 6e uverim u ono Što sam
* M e tr;
Milivoje ; Mihailović.
lakrdijaši {'
budu ravncoravne.