Књижевне новине
X posTe Ruačeg čulanja, om mavslavi:
— Scena, io vam je umeinost. Uzmite dedamn |
dobar portre, isecito na njemu mos i slaviti u Ynpu „jedan pravi nos, "o će biti »realigiičkia ali. če slika Diti pokvarema „..
Mieba li precizirati sud Koji je sam Čehov izrekao o naftuvalističkom pozorištu? 'Po pozorište mije prestalo da traži četvrti vid, što ga je dovelo do apsurda, Ono Je postalo rob sanatske radionicc., Ono je htelo da ma sceni,sve buđe »isto kao m »žiYa{ag i pretvorilo se u prodavnicu muzejskih objekata, S :
Imajući poverenja ww Stanislavskog, režišeri su Verovali da, će na kraju publika primiti neho iz pozorišta kao pravo nebo; od tog irenutka oni su imali samo jednu ozbilinu. brigu: da krov mad scenom podignn Što je moguće više.
„1 niko ne primećuje da, umesto što se poZornica Sve više usavršavala (što vrlo skupo staje), da freba jednom zauvek raskrstiti sa principom natuvalističkog pozorišta...
i Bez Cehova, koji je »mainingenskoma pozorištu pružio priliku da na &ceni pokaže moć duše, ono bi odavno propalo. Pa ipal- to pozorište nije umelo da se podigne blagodareći novom tomu Koju mu je donela čehovska Wiuzika&... Tajna čehovske atmosfere leži u *itmu njegovog jezika. Glumci su uspeli da se užive u taj ritam jer ih Je pišac zaneo. Ali da pozerište nije uspćelo da asimilita taj ritam, ono mikad ne bi steklo onii drugi lik koji mu ije dao reputaciju, svoi sopstveni lik, a ne masku pozajmljenu od »majningenovaca«... ;
| Određena grupa glumaca mazvama jie »Čehovcima«, Ključ interpretacije čehovljevih komađa na lazio se u njihovim rukama.
Ali, budući đa pošeduje ovai ključ, pozorište Ba ic počelo automatski primenjivaii i na druge pisce interpretirajući Ibzenma i Meterlinka na »čeTovski način“. Sem toga, Meter)inku je ono prišlo me kroz Čehovljevu muziku mego naoružano SsVOjim starim proseđeom raciomalizacije, Od ličnosti »Slepaca« ono ie stvorilo karaktere, a u »UJjezu« pojavljuje se Smrt, u vidu oblaka od tila.
Sve je bilp vrlo komplikovano kao i uvek maturalistićkom pozorištu, a ništa uslovno, dok Je u Meterlinkovim komađima sve uslovno.
Hudožestveni Teatr mogao se izvući iz ćorsokaka i postati novo pozorište blagodareći lirskon talemtu muzikalnog Čehova, ali om je ovu muziku podredio tehnici i irikovima i majzad je izgubio ključ interpretacije svog Sopstvenog pisca, 'Kao što se Nemci izgubili kliuč interpretacije Hauptmana, kada je om, uz žanr-komade, počeo da stvara dela kojia Su zahtevala potpuno drukčije prilaženje (»Sluk i Jau«, »Pipa pleše«),
PItEDZNACI JEDNOG NOVOG POZORISTA
Pročitao sam na jednom mestu da SsCccna stvaara literaturu, To je netačno. Ako pozorište vrši ikakav utićaj ma literaturu, to je pre u Ssmislu zadržavamja njegove evolueije, jer ono jzaziva pojavu imitatora vladajuće tendencije (Cehov i njegovi cepigoni). Novo pozorište
- ima SvVoi koren baš u literaturi, Literatura ic uvek bila ta Moja je uzimala Inicijativu ,kad se radilo o lomlicnju Starih dramskih kalupa, Cehov je napisao »Galeba« pre mo što se pojavio HudoZestveni Teatr koji će ga postaviti na scenu. Vam J,erberge i Meterlink prethodili su scemskom postavljanju svojih komada, Tu Je Ibzen, Verharenova »Zora«, »Zemlja« od Brjusova, »Tantale Vjačeslava Ivanova, — a zde su pozorišta koja bi DĐila sposobna da ih postave? Literatura sugerira pozorištu ne samo posredstvom pisaca Moji pruŽžaju nove modele Želeći mova proseđea, već i putem MNcriličara koji osuđuju stare forme...
Ismevajući natnuralizam, pozorisni Writičari pri premaju pogodan teren za previranje u pozorišnim 'khrugovima. Ali inicijatori uslovnog pozorišta u sVOjim istraživanjima neispitanih puteva najviše dusSuju propagandi, koju u Koristi move drame vode meki naši pesnici u izvesnim umetničkim revijama, | Meterlinkovim komadima. Tokom deset Fodina Meterlink je pisao komade koji, izvedeni na sceni, izazivaju samo zbunjenost, On sam govorio je često da su obi bili postavlieni na suviše komplikovan način. Zaista, krajnia uwprošćenost niegovih drama, njihov naivan jezik, brzo smenjivanje Wyralhih scena zahtevaju sasvim drugu vrstu Tehnike. Opisujući jednu pretstavu »Peleasa i Melizandec, izvedenu po direktivama awftora, Van Bever GSkaže da je broj, rekvizita „bio svedem ma najmanju meru; ma primer jeđan drveni okvir prevučen platnom pretstavliao je Moelizanđinu Kulu. Meterlink: želi da mizanscen mjegovih drama Pude Što uprošćeniji kako bi gledaočeva rdašta bila slobodna da dopuni ono Što wije rečeno. On se maročito boji da se. glumci, naviknuti da igraju ma našim zakrčenim scenama, ne ećKsteriorizivnju suwiše, što bi ih sprečilo da izmesu unutrašnju stranu, Senzibilnu, nnjtananiju i naijmisteriozniju stramu njegovih tragedija, On ide dotle da misli da njegove drame dIziskuju nepokretnost, da su to »trageđije za marionefsko pozorišicć,
Godinama, Meterlinkovi komadi ne mailaze Na uspeh. Zato, oni koji vole umetnost belgiskog pisca sanjaju o novom pozorištu sa novom tehnikom, koje. ćemo mi nazvati »uslovnim bpozorištem.«
Da bi se ono stvorilo, da bi bila izrađena njegova prosedea, treba uzeti kao polaznu tačku aluzije samoga pesnika. Po njegovom mišlienju, tragedija Se ne ispoljava mi nagomilavanjem dramr skih efekata mi prodornim lNricima, Već naprotiv u jednoj uzdržanoj i statičkoj formi, u rečima izgovorenim poluglasno.
Potrebno je da postoji Jedno statičko pozorište. To nije nikakva movosft. Ono je postojalo i ramije. Najbolje grčke tragedije: »Amtigoma«, »EIćktra«,
MU, LILKEHMARNI
u vremenu
ali i. konkretan
||
»Hdip w Kolonu«, »Prometej«, sve su to Statičke tragedije. Ne govoreći o stvarnoj radnji, ome 'su lišene čak i psihološke radmn.ie, lišene onoga šlo se Z0Ve »Niže«a, U mjihovoi osnovi leži sudbina, (falUum) i položaj čoveka u svemiru,
U otsustvn svakog isticanja sižea, budući da je.
tragedija izgrađenm na međusobnim odnosima “fa tuma i čoveka, njoi je potrebna tehnika nepokretnosti; pokret bi Za nju pretstavljao plastičnu muziku, eNsteriorizaciju osećanja (pokret — iluStračiia), Zbog toga ovakvu tehnika preipostivlia uobičajenim gestovima pritajen gest i ekhohomiju pokreta, TzbesavVa Se Sve što je suvišno i izlišno Kako se gledaočeva pažmija ne bi odvratila od sloZenih osećanja Roja mogu biti izazvana Zuborom, Tišinom, vibracijom glasa, suzom koja prekriva oko šlumcea.
Svako dramsko delo sadrži u sebi dve vrste di-,
jalogua: spolini — ntužanm — Koji se sastoji u rečima koje prate i objašnjavaju radnju, i unutrašnji dijalog koji će ·'gledalac uočiti ne u replikamun nego u pauzama, ne m Krikovima mego u (utaniu, me. u Tirađamn nego u »muzici« plasličnih pokreta. Meterlink konstruiše »Spolini nužni« dijalog tako da Svojim ličnostima stavlia ww usta minimum reči sa maksimumom izražainosti. y
Da bi šledaocu otkrio unutrašnji dijalog svojih drama, da bi mu pomogao da im uhvati smisao, glumac mora da traži nove načine izražavanja.
Mislim da Se meću prevariti ako tvrđim da je pesnik Valerii Briusov bio prvi u Rusiji koji ie proklamovao mepotrebnost »istine«, koju su Se poslednjih gođina trudili da po svaku Cenu' pretstave va našim scenama; on je fakođe prvi naznačio nove puteve koji vođe inkarnaciji drame. Nepotrebnoj istini savremenil pozorišta om SUprotstavlja svesnnm uslovnosi.
IV PRVI POKUŠAJI POZORIŠTA USLOVNOSTMI
Prvi pokušaji stvaranja, »pozorišta uslovmostić, sučeriranog od Meterlinka i Brjusova, učinjemi su u Stuđio — Teatru. Mislim da se u mdizanscenu »Tentažilove smrti« fo eksperimentalno pozorište najviše približilo idealnom pozorišiu Uuslovmosti...
Izgleda, mi da je greška naših preihodnika, koji su izmeli Meterlinkove drame na scenu, bila ta, što su hteli da zaplaše sleđaoca umesto da gn Dpomitre sa, fatalmošću. Ja sam lu svoje drame UNneo, Tekao je Meterlink, idein hrišćanskog bhoga istovremeno sn idejom antičkog Taftmuma... Naša interpretacija nastojaly je da u duši gledaoca izaZove tai utisak pomirenja MNoji je želćčo pisac. Me-
. lerlinkov spekftaki je jedna misterija: jedva
primetna harmonija glasova, hor fihih suxA, j”Hsušenih jecaia, drhtanja puna nađe (kao u »TentaTilovoj smrti«); ekstaza koja izaziva akt zajedničke vere, igru uz zvuke truba i orgulja, nmeobuzdani izliv pobedonosnog Čuda (Kao u drugom činu »Sesire Beatriče«). MeterHnkove drame su pre &vega »manifestacija i otkriće duša«. s
Polazeći od ovih opštih razmatrania o pedstnikovoj umetnosti, mi smo w toku rada na probam: poštavili sledeće principe:
A. Dilteija:
1. Reči treba da se hladno skandira ju, bez ikhnkvih tremola, bez jecavih glasova, Otsustvo svake napregnutosti i mračnog tonza. |
P. Zvuk mora uvek da bude podubpyrt, reči Lreba da padaju kao wu jedan dubok izvor: jasno se oseća njihoy pad, bez vibraciic zvuka, Ni mekan, nežan Zvu!: miti produženi, razvućni wavršeci,
3. Mistično podrhtavanje ie intenzivniie mego temperament wu Starom pozorištu. Temperameni ie uvek meobuzdđan, grubo ispolien (mlataranie rukama, busanje m grudi ili udaranje po butimama). MDrhtai mora imati otsjaj u očima, ma usnama, ıL zvuku glasa, u načinu artikulisanja: vwulkamska osećania ali spoljma mirnoća.
4. Tragičnost, emocija je nerazdvoino vezana sa formom. Meterlink nije slučaino odredio jednu takvi formu, a me nekakvu drugu, jednostavnim i oduvek poznatim stvarima,
5. Nikada govorljiivost. Košjia je podnošljiva jeđino ıw dramama neurasteničnog tona. sde čovek uživa za Vreme pauze, U tragičnim emocćijama ima uvek veličine,
6. Tragičnost, sa osmehom ma usnama...
B. Plastičnost.
1. Da bi oštvario umutrasmji dijalog, Rihard Vagner poziva u pomoć orkestar: on misli da će samo orkestar zmati da iskaže ono Sio ie osfalo nedovršeno, otkrivajući gledaecu Misteriju. Kao mi pevamnn fraza ı »Muzičkoj drami«, reč uı »dramui« nije đovolino moćan instrument... Kao što Vasner stavlja orkestrn u zadatak da izrazi emocije, iako isto ih ia otkrivam u plastičnim pokretima. Nasuprot siarom pozorištu, ja tu podrazumevam »plastiku Koja ne odgovara rečimac,
"Tako, paprimer, dva lica razgovaraijiu o Vreme- ·
nu, o uwme{nosti, o Stanovima. Pod uslovom da je ma i maijmanje Ssenzibilno,. treće lice koje ih pohmatra znače, Ma osnovnu njihove izmene heznnčaji. Šta su ono dvoje: prijatelji, neorilatelii liubavnici, Jer, u razgovoru oni zesfikulirai zauzimaiu poze, obaraju oči na način koji dopušta, tla se shvate nmjiihovi međusobni odnosi... Fežiser Đostavlja Wwiost između gledaoca, i glumea; on utliskuje pečat pokretima i pozama interpretatora. šio Će pomoći glednocu da se udubi u niihov skrivem, unuf.rašnji dijalog; reči ne Kkhazuju sve, TstimnmiTost odnosa između liudskih bića uslovljena je Sestovima, pozama, pogledima, ćutanjima,.. MBteći Su upućene ušima, a plastika se obraća oku. Imazi nacija gledaoca radi, dakle, pod impulsom dvosirnKijh utisaka: vizuelnih i audilivnih. Razlika između starog i novog pozorišta sastoji se ı tome, Što su u ovom drugom plastika i reč podređe!m» svaki svom sopsiivenom ritmu, pri čemu se ova dva ritma ne poklapaju uvek...
2. Meterlinkovi likovi su arhaizirani. mena kod njega kao da su uzeta sa ikona... Covek zaželi da
»kao trg Tebe na: kome se od
\
njegove ličnosti rasporedi simetrično,.. To uslovava zadatak sličan zadatku jednog. ik on opisca, i
Umesto besmislenog magomilavanja, koje brak-
tikujg naturalistička pozorišta, novo pozorište žah-
teva kompoziciju slrogo podređenu ritmičkim pokrefima liniia, muzičkoj sldadnosti naslikanih boja,
I pošto se mi još nismo sasvim odrcRHi dekora, morali smo i tu da primenimo »princip ikone«. Bio nam je potreban delkor koji bi sprečio Yrasplinjavanje plastičnih pokreta, tog glavnog izraZalnog sredstva glumca, dekor Roi bi usredsredio
| ceTokupnu pažnju gledaoca na pokrete. Zbog toga
Smo na probama »Teniažilove smrti« upotrebili jednu običnu zavesu kao pozadinu, i tragediia, je bila utoliko impresivnija ukoliko su 56 gestovi jasnlje ocrtavali na fonu, Kada Su glumci stavljeni u dekore pume prostora i vazduha, komad je jzguDIO zbog toga, Pokušalo se sa đekorativnini panoima. Ali serija pokušaja (»Sestva Beatričče »Heda Gablera) dokazala ie da dekorativni pšno ne Vredi više od »vazdušastih đekora«, u kojima se pokrefti rasplinjuja umesto da'budu fiksirani, preciziYanl... Kao što ne može Više biti povratka naituralizmu u pozorištu, isto tako pozorište ne može da usvoji »dekorativnu tačku gledišta« (sem ako je ne prihvati ı smislu japanSškog pozorišta). ·. ;
Kao simfonišia, muzika, i dekorativni pano Vrši specijalnu funkcija pa i ako, kao slika, i on Dposeduje figure, onda će one biti naslikane nam, njegovoi
površini ili će a pozorištu to biti kartonske siluete '
ali nikada figure od voska, drveta ili mesa, jer dekorafivni pano ima dve dimenzije i zahteva dvodimenzionalne figu?e, :
Govečje telo ı predme{i ma sceni — stolovi, Stolice, kreveti, ormani, imxnju tri dimenzije. U pozorištu, dakle. gde je glumac glavni objekaf, polirebno je pribeći efektima plastične tmetnosti a me slikarstvu. Za glumea osnovna je umetnost Wiparstvo.
To su rezultati prvih )straživanja jednog NHOVOEK bĐozorišia, Jedan ciklus je završen, ciklus istoriski nužan. On ie doveo do serije pokušaja sa svesno uslovnim mizanscenom i odredio dekorativnom slikarstvu movo mesto na dramskoj sceni.
V. POZORIŠTE USLOVNOSTI
Kada rampa jednom bude uklonjena, pozolište uslovnosti spustiće scenu na nivo orkestra. I budući da se dikcija i pokhrefi njegovih „glumaca zasnivajn nž, rilmn ono će oživeti umefnost saltaecčije (kod Rimljana, umefnost pokreta Koja je obuhvatala, ples, pantomimu, glumu i govormištvo). U tom pozorištu reč će se lako pretvoriti u melodičan uzvik ili u ćutanje, isto tako melodđjčno,
· Režiser takvog pozorišia ograničava se. na to da vodi glumca mmesfto da upravlja njime (kao kod »maJjningenogvaca«ć), On pretstavlja most. između piščeve i plumčeve duše...
Tako se glumac oslobodio režisera, a ovaj 56Ć opet oslobodio pisca, Uputstva pisca postala su NHuZna usled tebnike Koja se praktikovala u doba kada je koman bio pisan, KU maše vreme, pošto je režiser dokučio unutrašnji dijalog, on ga slobodno eksteriorizira, u ritmu đikcijie i plastike glumca; o piščevim uputstvima, on vodi računa samo ukoliko ona prevazilaze tehničke inđikacije.
Najzad, posle pisca, režisera i glnmca, metod Mslovnosti pretpostavlja postojanje i četvrtog Stva raoca u pozorištu gleđaoca, Mizanscen tog
pozorišta primorava Ssledaoca da svojom stvaralačkom imaginacijom dopumi aluzije ma sceni.
Leonid Andrejev mi je pisao: »U pozorištu
uslovnosti gledalac ne Zaberavlia, nijednog trenutilca, da ima pred sobom glumca koji glumi, Kao šio glumac nikad ne zaboravlia da ima pred sobom gledalište, pod svojim nogamn Ppožornicu, a oko sebe dekore. Tako, kada čovek posmatra jednu Sliku, on me zaboravlja ni za tremufal da se fu Yadi o bojama, platnu. Kkičicama m ipak iz svega loga izbija osećanje sublimnog, pročišćenog Živola. Cesto je slučaj da ukoliko je to više slika, utoliko je jače osećanje Života.c
. "Telnika pozorišia mslovnos{i bori se protiv iluvionističkih prosedea, Ovo pozorište nema potrebe za iluzijom. tim apolinerovskim snom. Učvrstivši plastiku Niparstva, ono istovremeno „ustaljuje sećanju gledaoca izVesne grupe. nosioće (zajedno sa rečima\ fatalnih notxa iragedija.
Pozorište uslovnosti pne kraži raznovrsnost, scenske igre, kao što fo uvek traži maturalističko bĐozolište u kome mnoštvo kretnji stvara Kkaleiđoskoxl poza Koje se neprestano smenjuju, već teži da dominjra linijama, grupnim kompozicijama, koloritoni kostima. i u svojoj nepomičnosti izražava, hiliadu puta bolie pokret nego što to postiže naturalistčko pozoriste. Jer ma sceni me stvara pokret premešiamja u pravom smislu fe reči, već raspodela boja i linija, veština da se one ukrste i dm se učini da zatrepere. e
Pozorište uslovnosti hoće da uništi dekore koji Stole na istom planu sa glumcem i rekvivitima: ono odbacuje rampu; onc poftčinjava igym glume ritmu dikciie i plastičnih pokreta; ono donosi Mtemesansu »snltacije«e; ono povlači gledaoca da nzme učešća u radnji, — zar onda ono me vodi vaskrSsavanju antičkog pozorišta?
.. J)a, Ono VOdGdi tome, +. Ž
Svojom arhitekturom: baš je aniičko pozorište ono koje poseduje sve šlo je potrebno savremenom pozorištu, ofsustvo dekora, trođimenzionalnmi plroStor. nužnost plastike Mdparstva.,
Bez sumnje u njega ireba uneti izvesne promene, shodno zahtevima modemom vremena. Ali, Svoiom jednostavnošću, svojim orkestrom, svojini am{iteatralnim gledalištem antičko pozorište je Jedino Kkoie može da primi savremeni repertoar m SVOj njegovoj divnoi razmolikosti, komade ruskih pesnika kao i tragedije Meterlinka i tolika druga divna dela Savremene dramafurgije koja još njsu našla svoje pozorište.
(1907)
Dašan Hadić (crtež Mila Dimitrijević)
Našavši se neočekivano i, razume se, neželjeno u idejnom škripcu ı koji sam doveden poslednjom izvedenom kommozicijom Dušana Radica, ciklusom pesama za ženski hor, dva solo glasa i dva klavira (naziv: „»Opsednuta vedrina«, po istoimenom: cikJusu od osam pesama Vaska Pope), i tražeći — za «ompozitora pravdu (dostiživu rečima) a za sebe izlaza iz tegobe „estetsko-protivrečnih stavova, — morao sam se se liti sto i dvadeset Hajdnovih simfonija, skrojenih i uobličenih sve iz istih „muzičkojezičkih formula a onda, da idemo i dalje, sazdanih iz istih obrazaca kojima se i Mocart služio, pa, naravno i ietoven, sve do Svoje poslednje TIaze (poslednjih triju klavirskih sonata, poslednjih šest gudačkih kvarteta). U delima ove trojice bečkih kla sičara nije bilo otstupanja od opštih izražajnih „obrazaca, nije bilo skretanja sa fla stil ske karakterističnosti muzike njihovog doba, i mi im, danas, nikada ne zameramo što su se, sa blagim devijacijama u tematskoj inventivnosti, uglavnom ponavljali. Naš
Jl)uško Radić stvorio je, pre.
nekoliko godina, ma trinaest Đešama iz ciklusa vibraminog
majstora poetske mmetafone Vaska Pope (»Spisak«) muzi-
čki opus nad kojim sam upra vo ja, dole potpisani, pravio čitave verbalne ekscesše Dprr:osnog oduševljenja i razdrapanosfi, opus koji 'je, Dosle, čak i Savez naših kompozitora nagradio, opus koji je pro šle godine odabran za festi-
val savremene muzike u Štok holmu i tamo veoma zapažen i hvaljen; a odmah zatim laj isti Đuško Radić načinio je za šest ženskih glasova i klavir kompoziciju »Opsednu ta vedrina«, kompoziciju koju je prošle godine preradio, proširio, preinačio za žensi hor, soliste i dva klavira, dakle tek drugu (egzemplarno drugu) kompoziciju u istom stilu i iz istih obrazaca iz kojih je i »Spisak« načinjen, s. nmjegov prvi (hronološki prvi) vatreni branilac i propagator pravi sada, eto, izvesne rezerve, zalo što se Radić »Spiska« u ovoj »Opsednmutoj vedrini« muzičko-jezički i stilski — ponavlja! Uza sve rečeno, s pravom se madam da je pažljivijem čitaocu OVO slricoznog ogleda moj sopstvemi idejno-este{sii »šK ıipac« jasan i Yazumlljiv.
Da pokušam da se -— izvučem. U »Spisku« je bilo oporog, tragi-grotesknog humova, onog šarlovskog hodanja iz silmih koračića, one maksemetovske, zrikave šale (i zbilje) našeg doba. Onde su defilovali predmeti i bilinoživotinjska bića maše svakidašnje domaće upotrebe, +od violine, stolice i hartije do krompira, kaktusa, svinje i kokoške, Verovao sam tada da je Duško Radić upravo pronalazač jednog muzičko-jezičkog „izražajnop a dekvata »ecnom« humoru Vaska Pope, raščerečenom bumoru fragične samoinosli i jedne move hiumanitarnosti fakve poezije, foftalno uslovljene i zakonito izazvane duhom vremena ko-
Pa
je je upoznalo i prebrodilo us. žase, kakvih nema ni u Pass · lu Danteovom, ni u »ICoriow lanu«, ni u »Makbefu« Šek-
Spirovom. Da se dobro rac zumemo: ne otstupam od tog _uverenja: Radić je tada sivar no proširio područje »nadležnosti« muzičkog jezika kao lakvog. Ali, emotivni i mi- saoni ambitus duha Klasicističke epohe bio je, naravno, plemenit, no nije bio ni i daleka tako kompleksan, ia-
. ko protivrečan kao što je fo
svesni život savremnop čo-
veka. Osećanja i raspolože~ ~
nja (a preko njih i misaoma, it idejna opredeljvanja? ljudi i Hajdn-Mocart-Betovenove epohe mogla su se Smestili u jedan muzičko-gramafikalni sistem fonalnog i femperiranog tonsko-jezičkog tipa u kojem je dominirala formalno-arhitektonska celovitost i ionsftruktivisfička,. logička jedinstvenost tematskog rada, tematske razrade, temaifskog »sprovođenja« mohliva i njihove »arabeskne« kombinafto vike; a naše doba, posle Debisi-a, Bartoka, Darius Miloa, IHonegera, Slavenskog i Sfravinskog, postavilo je težak prefežak zahtev umetnosti: da ga prati u svoj njegovoj konftradistornosti, u svoj nje govoj strašnoj i krvavoj otrežnjenosti od folikih prelepih, avaj, zanavek izgubljenih iluzija. I onda, a tom i takvom našem vremenu nevremenu, počeli su se javljati njegovi autentiŠmi »letopišci«, njegovi hroničari, tJegovi pesnici, slikari, kompozitori, — ja Ću okvoreno reći — među njima i naš Radić, iz godine Vaskovog »Spiska«.
Onda, · 'uhvativši jednom, u gramatikalno-sintaksičke Tomule muzičkog jezika upravo Taj strašni, ljui, gnjevni, svojevrsno evolucionami, meoportunistički, anti-malograđamski duh vremena, kako je ovaj provirio u »Spisku« pesnika Pope, Du šan Radić je, ljubavno vezan za irepet ovog magnetičnolelujavog pesnika, dohvahio i Vaškov raniji, vremenski stariji ciklus — »Opsednuta vedrina«. Pesnik ovog verbal no-metaforičnog opuša iz vazdoblja 1943—455 (molim čitaoca da zastane i zamisli se ·aad brojevima ·ovih godima, nad dijalektičkim jedinstvomi protivnosti ovih ropskih i ro= bovanja presitih, od robovanja oslobođenih godina!) škrgutao je, kiikljao je, grcao je i prkosno-bolno likovao je, metaforizirajući istina ljudskog živola pod »opsadonic i ljudskog živofa. u znaku jedne spasonosne »vedyinez.
(Nastavak
wa osmoj sitranl)
Ljubiša Jovanović mw ulozi MHdipa
koliko je Edip kriv, u kojoj je mei žrtva bogova ili sudbine, ili da li je u vlasti nekog kompleksa ili izvornog greha već se usredsredio na određivanje prirode akcije kroz koju se manifestuje život i na utvrđivanje njenog odnoša prema suštini tragedije, Prema istraživanjima Kembridžske škole postoji unutrašnja veza između Titualnog oblika izražavanja ljudgkog doživljaja i načina izražavanja pomoću fragedije (odnos mita i antičke tragedije odavno je ispitan). Po ovom shvatanju ošnovni duhovni sadžaj Cara EBdjpa jeste tragični ritam akcije koji se direktno i> spoljava — po rečima 1, Per gusona — u svakom trenu{> ku tragedije, Ova akcija ima svoj početa, sredinu i.kyraj
oblik u kom se otkriva: u početiku teži se jedmom cilju ali ubrzo iskrsavaju teškoće usled Wkojih junaci pate i om više nije jasan i, dok se Vizija pomera, nastaje nova situacija i svrha akcije iznova se određuje. MK. Berk (Pilosofija umetlničsog oblika) ističe da ovo kretanje ili iragični ritam ekcije konstituiše oblik komada kao celine ali i da odneđuje formu svake epizode, sudara ili diskusije. Po njemu, tragični ritam akcije ima tri elementa: svrhu — strast (painju) — poimanje, Dr Klajn je u takvom shvatanju pronašao osmov Svoje koncepcije Bdipa i u svim akcijama junasa wosećalo se slično kretanje, Pretstava je tako postala simfonija slutnji i, određenosti, tuge i radosti, friumfa i umištenja, mraka i svetlosti i oko tragedije je lebdela misterija ljudske egzistencije, Oseća-– lo se stalno da Edipov život nje slučajan udes već deo celovite sheme Života, da uprikos postojanju stvari koje ue razumemo ili ne opravda– vamo, Život ipak nije haoš već određeni poredak stvari iz koga moral nije izgnan.
Pitanje hora rešemo je na zanimljiv način i on je imao dvostruku ulogu. S jedne strane hor je reditelju služio za građenje dramske mape{osti u okviru epizode (označavao je tok borbe protagonista, potvrđivao je njihove osnovne teme i održavao,ravnotežu mjihovih akoija). S druge strane hor je i oliča-vao onu drugu bitnu zainfeTregovanost u istraživanju prošlosti Bdipove u kojoj dolazi do izražaja briga grada za svoju sudbinu. U vezi sa ovim bila jie i koncepcija ve~
· oma bliska shvatanju po ko-
me je pozomica zamišljena \ i
vija, sveta borba«. To,.je bio način da se hor uzvisi nad in *
dividualnim ali i nad prostim zbirom gomile ponese ne ftrenutnim zajedničkim “osećajem 1 da postane prolagonista. jednog višeg gledišta, gle dišta celine. T'ako je hor postao aktivan nosilac dramskog zbivanja i poslužio je reditelju' za formiranje, na planu cele fragedije, onih drugih dvaju elemenata itragičnog ritma atcije: sfrasti i poimanja. U njegovoj ak=ciji osim toga najviše se naslućivala veza izmedu. iragodije i rituala — misterije rašćenja i razvijanja individue. i
Tako je hor shvatao kao visoko izdiferenciranu zajednicu đr Klajn je osetio da njegova akcija zavisi od pojedinačnih nastojanja njenih članova pa je u horu izdvajao pojedince i čitave grupe (usklađujući sa tim i mizanSscen i ritam govora). U načelu to je opravydamo ali je postupak bio za nijansu naglašeniji i individue, su ume– sto da ostanu u okviru hona nejasnih obrisa, bile realističke oortane. Povremeno je vizija hora bivala zbog loga manje široka, manje duboka i manje maglovifta i samim tim za korak dalje od &upstancijalne svešti ljudske rase o boretku stvari. Inače u celini posmatrano, hor je
sugerirao najtrajnija uzbu-
diemja u tragediji.
Ova ozbilina prefstava, u kojoj je svaki učesnik poneo tereb odgovomosti, zanimliiv je pokušaj da se klasični reperioar približi današnjem gledaocu. -
Vladimir Stamenković
O OO II BL R.
Tako su bila dobra, tako ljudski lepa ona lica, oca i majke Heroja,
Jest, čovek je tražilac;: dobro je to negde rečemo, Putuje i traži, i često se događa da ponešto i nađe od onog čems sa je žudnja povela.
Ali se mnogo češće događa nešto drugo; ide kao da luta, običnim hodom ide zbog neke Obične male stvari, putuje običnim danom i običnim putem, putelikom nekim, koziom stazom, nezamišljen, i bez nekih naročitih želja, bez ikakvih želja gotovo, bez žudnje da otkrije, pronađe mešto. Srce mu je na takvom putu. mirno, neuzbuđeno, om kao da ne očekuje ništa, Prazan, gotovo pust, sa malim mekim ciljem u sebi Woji gotovo i nije cilj; jer Je tako prirodno i obično i svakodnevno io zbog čega je pošao. Putuje dakle tako pre ko džombi putelicima i stranama —r Te poznatim i velikim gradovima i mestima koja dugo, ko zna otkad, obasjavaju i lepšim čine svet — nmego putelicima nekim, Rkozjim stazama putuje, pa se i tada desi nešto te mu se učimi da je otkrio 'nekakvu novu, sjajnu nit — tako čuđesna ume da bude Katkad varnica dodira nu tim pttovanjima, tako lepo to lutanje,
Bilo ie to nedavno, jesenas; nisam ih tražio, te -
ljude, nisam znao da postoje, nisam dakle očekiyvao da ih vidim, ispalo je fo sasvim slučajno. Bio je siv jesemji dan oko nas, mršten, i dosta dug i vlažam pul pred nama, Kkiselo natušteno je bilo nebo odozgo. Takav damn UVek utisne mešio od svoje duše u onog ko se Wroza Mi probiia; Mladenovac, Aranđelovac, Topola, na Rosmaju i Rudniku, talasavim i pitomim Kkrajevima Šumadije čilia je lepota bila sada Kag Začarana. Ovde je iz seljačkog gSimnja i opanaka poTIČE Jean a:odni MV loji je suludim mnoZevima hrabrost trešnjevim topom zatumbao po napuklim bedemima „jedne imperije w raspada nju, Sto i pedeset godina pokrilo je to ludo Sslavno vreme, ali čovek se loga poznatog nužno seti kadgod prođe ovuda, seti se — mjegov zlatasti siaj dopire, eto, mćprekidno i do nas. No pa dobro, ipak čovek samo skine kapu n# takvo jedna sećanje i mijrno ide dalje — ne samo zato Šlio kišni dam bledi uspomene i Življenjia davnine. Ovđe je takođe Živa još i Zalosna uspomena ma jednog voždovog potomka koji je narodu njegovu slobodu pokušao da okuje lancima tiranije, kamdžijajiući je bezdušno, do smrti; to ie druga strana, života, seća se puinik, ona mračna, koja time šio je tu otkriva, pušta da sine ono lepo, pravo lice čoveka, zemlje, da, to je pomalo i cimično, kaže takođe puinik i zato opet — pa dobro, dobio i Sad, i doviđenja crkvo na Oplencu i vinogyYadj koje je svome narodu bio oteo njegov Krali 79 Pad vreme osvetilo se, pesnice i zastave sada · miruju, i
Skrenuvši ijednog takvog Sšipliwog dama levo od Topole, preko Natalinaca, našli smo se uveče u Saranovu, malom mestu načinjenom od mekoljWih zagelaka utonulib u jesenju nepomičnost i tišinu. U Saranovu.se rodio, rastao je i živeo do jula 1941-ve budući Narodni heroj Petar-Perica Ivanović, borac Druge proleterske brigade,
Mi lo nismo znali, Nas nekolicina, koji smo Se tada mašli tamo, išli smo za svojim lutanjem, za ciljem hRhoši i nije bio cili nego objčan svako-
dnevni posao, Nismo tada bili pošli da tražimo
“i )
namrgođen, mnma-”
Susret u Saranovu
domove marodnmih heroja, mi njihove roditelje, ni da se potsećamo njihovih grobova, dela i Uuspomena, I nije bilo uzbudljivo to što smo saznali da je u Saranovu rođen i odnijijan jedan Narodni heroj — majzad, ova zemljia na Rostima junaka se i održaly, i ti lavovi maičešće su micali ne iz grmena velikoga — drugo nešto ie bilo uzbudljivo.
Nas mekolicina tumaraljij smo tom jesenjep sumraka Nroz kaljave sškake Saranovia, i Mao i &vi, u. nepoznato meslo slučajno upali putnici, počcli da se raspitujemo o najobičnijim stvarima — a kiša' je još rominjala. Nekoliko zaselaka razbacanih po brežuljcima, nekoliko grupica kuća koje sjeđiniuje jedmo ime — na obližnjem nekom M-~
mu, sahranjeni su nekada davno neki moćni liuđi, ·
veziri neki, eto otkuda se tako zove, rekoše nam seljaci. Cetrdeset prve, dćetrdesetorica su otišla odavđe u borbu za slobodu, i svi su ranije ili Nkasniie isečeni, pobijeni, izginuli su, rekoše nam kao uzgred još. Gaje vinovu lozu, žito i kukuruz, Šljivu, slabi su sa SŠumom, slaba im je zemlja, kažu, imaju livade, i mnoga domaćinstva čuvaju po desetak ovaca, imaju lewu biblioteku — eto čime mogu da se ponose pred ljudima iz grada — oko dve hiljade Mniiga, najviše čitaiu Cosića i Copića, da, živi se ipak bolie, i veštačkog dubriva, ima mve više, i zadruga im je tu, i dve škole imaju, osmoletku i osnovnu — govorili su a mi Smo gledali, Crni ugari, šlilwari ogoleli od jeseni, ocrni, bele i sive kuće među crnim Šljivicima, riđa ugaženn strništa i bagrenjari bez belih grozdđova i mođonosnog mirisa, kal, svinuta leđa pod kišom i mokra stoka — i čelrdesetorića su ofišla odavdđe onog slavnog jula, i svi su isečeni, oj Srbijo među bunama među šljivama — Kako je puha heroja i Wala, i Kala još uvek, ova naša zemlfica, Noge su nam bile blatnjave, selo je tonulo u mrak. m male petrolejke iz prozorskih ~ okana u {ami kao da su liupko mamile prozeblć, pokisle putmike, činilo mam se.
Tada mas iedan čovek pozva da pođemo Kk nje-
mu, kao da je pogađao našu pokislu želju,
Mi nismo znali da je to bio otac junaka, mismo se pitali ko je om, taj Što mas je pozvao, zašto nas je baš on pozvao a ne neko drugi, u grupi sa ostalima nismo ga zapazili; jednostavno mio, kao da. smo i sami smatrali da je sasvim prirodno Šlo nas neko zove, pošli za njegovim pogurenim leđima, za njegovim Kačketoni sa uzanim obodom, za njegovim dugim rukama nabijenim ı džepove, Pošli smo sokakom za njim i ušli u njegovu Kuću, blatniavi, mokri, UKIi smo i počeli da, se osvrćemo oka sebe Kao svaki onai koji me Zna čime ie zaslužio neki dar koji mu se daruje, koji neočekivano upadne negđe očekujući nešto drugo a ne Ono Što mu se nudi. A ne zna ipak šta bi to drugo moglo biti. Kišni jesenji dam gubio „je svoje mrle boje, oDe Su iščezavale ne, njije to bilo sumo zato Što Smo se našli pod krovom i što je unutra bila svetiljka; čovek i ema su 5e Uustumarali, ali nekako Sasvim prirođno i, činilo nam se, preljubazno i isuviše jedđnmostavno u isti mah, Gledali smo ta lica: nasmejana, onhk su bila različita i vrlo slična jednovremeno, 1a lica Čoveka i žene; izbrazdana sitnim borama
oko očiju | usana, pitoma, lica koja čisto i pravo gledaju wu oči, pokreti im .miyni, spokojni, meužurbani, Uzcli su da nam suše kapute, postavili su slo.
i Š v
. malterima, ziđovima. skelama, gledao čoveka i že-
ono najveće što se može dati, i to moćno davanje
Zapljusnula nas je neka toplina, neka MNepo- . srednost, nešto Kao neka ljubav Moja ima dubole korene, koja me zna kako da se oživotvori, a tu je uvek, izvire iz svakog pokreta ruku, usana, tvrdih mišića na obrazima, Nismo imali nikakvog razloga da prefpostavljamo da smo je ma čim Dposebno zaslužili — bilj smo obični putnici namermici, bezimeni za Ono dvoje čak — i one, ta neposrednost i ta toplina, takođe se ničim naročito posebnim nisu iskazivale. Ali smo ih osećali, tekle Su kao miris, kao neki dobar prah koji se ne vidi, Sazmali smo wskoro da Se Čovek zove Nikola, da je dvadeset i pet gođina zidario, drugialt po belome svetu podizao domove da bi odrŽao Svoj; da je imao tri sina i jednn Mćer, ali nismo odmah primetili da je rekao da ih je imao; Ssobica je bila čista, bela, u uskom prozoru sa šipkama — cveće, pod seliačkom ponjavom u slamarici šašje skinuto sa tek okomišenog Kkukuruza — nekako ujutna i stisnuta, cinilo se da ona sama nudi onu toplinu, da je upravo zato slisnuta da bi se ljudi, koji se nađu nu njoi, još više sabili ; jedni uz druge, da bi se još više voleli, Covek LM nam je govorio đa ic upravo maločas slušao preko re detektora kako je Tito govorio u Puli, reče da je Tito strašno Bovorio, da je rekao sve što ić trebalo : da kaže. i to kazivanje nicgovo, tog Nikole, kako dotlo ništa nismo govorili o politici „ispalo ie > nekako spontano, prirodno ie upalo u onaj ra +: govor, nije kidalo nijednu njegovu nit. I nudeći ; nas da jedemo ono što im Jje zemlja dala, gledali su nas pitomo, Dprostođušno, olvoreno kao da smo im ne znam kakvi gosti — a mi smo bili obični namemici — lJupkali nas po ramenima za kakvu šalu ili glasniji smeh, Uskoro su oni mnoBo znali o nama, i mi smo o njima saznali isto tako mnogo — stavili su nam u torbe po parče pogače i Womad sira, komađe sušene ovčetine za usput, sutradan, n IU
I, tek pri kraju svih maših razgOvora rekoše nam, čovek onaj i žena ona, da su im u ratu (dva sina poginula, četrdeset, ete) da, je jedan od mjih dvojice, Perica, napustivši posao Wrojačkog Kkalfe, otišao u partizane još a ono julsko doba. da ga je Srem progutao, »a bio je lep, lep i dobar kao devojka. Tito ga je proglasio Herojem« — rčče još junBkova majka. Kao da je sve to bilo prirodno, lepota i mladost ona, i smrt oma, i Ono čime je smrt okićena, tako je mirno rekla, »Brigdda „n'XDIuou je igrala oko groba«, rekla je.
Obuhvatio' sam sutrađan pogledom taj mali beli saranovačiki đom; činilo mi se da se u nedra može staviti, tako je bio mali, beo, čist, uredan; i MoTRvo tada S; znao otkuda mi liahkva misao — ste heroja poniklo je ovde, raslo je ovde, ovde je njijano. Rako mi se činilo poznato sad to srce, knako mi se činilo da ništa dyugačije nije ni moglo biti, ovo ovde i ono tamo, Gledao sam duge 7: ruke zidara Nikole, ruke godinama trošene mad
mu gde nas ispraćaju sa osmesimn mu vetrom izgorelim usnama, Razumeo sam njihovo, spokojstvo i sigurnost — moyra da su ma neki način, iako nesvesno, svim svojim Žžilama osećali da su «dali
lišilo ih jie potrebe da se iskazuju na drugi ma čin, osl0b9dio ih je sagvim za širinu i ljupkost, običnu, svakodnevnu | veli/u, mislio sam. Razumeo sam Zašto je Nikola onako, kao s nekim esebnim pravom, maglasio da je Tito u Puli str» i šno govorilo, rekao sve Što je u tom času trebalo da se kaže. Zamislio sam brigadu Koja igra oko junakova groba — nebo de nad brijgadom i grDbom teško, plodonosno, i zemlja je teška, Duna neke čudesne snage, mabrekla kao da se upinje. muči da iz Svoje utrobe vrati svetu ono Što vije bilo va niu, ~ i Podr ti -5i
Oi Srbijo wieđu bunama, među šliivama!
· Slobodan Džunić
TN TTŽ MONI RO.