Књижевне новине
wlamen (1919), Mnjiževna Republika (1923—2), zatim Danas | Pečat,
»Ovi Krležini, časopisi — piše Leon PJer-Ken — bili su stalno cenzurisani, zabranjivani, konfiskovani, što je iziskivalo od njega znatne Žrtve, materijalne i moralne: v
Bila je to, između dva rata, njegova epoha puna vjtalnosti, Sopstvenim časopisina on je davao stalnu saradnju, ispunjavajući često Sim po čitav jedan broj, što ga nije sprečavalo đa daje članke i drugim časopisima, smatranim za avangardističke. Na taj način on Je odigrao ulogu inicijatora, vaspitača i izvidnika kod mlađih jugoslovenskih naraštaja, 7
Međutim, wu pozorištu njčgove su đrame bile stalno na repertoaru. Kađa še oženio, njegova je žena skoro postala ugledna glumica, koja je igrala u mnogim njegovim komađima. U isto vreme on je objavljivao romane | pripovetke, eseje i putopise Sa putovanja na koja je odlazio sam ili sa svojom zenom. MNirleža nije uspostavio lični dodir s velikim piscima Zapada, iako je o njihovim · đelima imao produbljeno znanje. e
Njegova koncepcija umetnosti bila je uvek Veoma 'lična. Ona se ne podudara ni sa jednom religioznom istinom, ni sa jednom Kklasnom istinom, ni sa bilo kakvom istinom, ti. ni sa kakvom dđogmatskom istinom koja bi bila samo delimično tu-
mačenje stvarnosti, Prema Krleži, umetnost, ustva--
Yi, »angažovana« već vekovima i bori se. protiv neangažovane umetnosti, (art gratuit) što đaje dokazi o zaostalom stanju čovečanstva, U naše dane, umetnost mu se javlja kao potčinjena socijalističkoj politici, Ali on ne okleva da napiše: »... umetnici sposobni da savladaju socijalističke teme nisu se još pojavili. ..« U najrazličitijim domenima on je dao dokaza o Svojoi mezavisnosti, Neobična podudarnost: „dvadeset, godina pre no što je njegova zemlja, sima, mimo svih naredaba, potražila svoj sopstveni put u Socijalizam, Krleža je ostao veran sam sebi i istovremeno Revoluciji, što je za njega jedno i isto. , e
Besumnie da ga w Rusiji često smatraju Za »anarhodekadenta«. On je suviše rado slikao nekadašnje degenerisane klase, On se! sam prepuštao Rkatkađ psihozama i neurozama. Samoubistvo se često pojavljuje u njegovim delima, praćeno negatorskim pesimizmom: — Čemu to? Covek je suviše bedan, ostavljen sam na zemlji, bačen pravo prema smrti. On je mogao da govori o »teatralnoj beskorisnosti svega« ili đa prihvati 8ekspirovu reč: »Svet je delo jednog bezumnika«. Mogućno je, kao što su Dostojevski na smranici epilepsije, Niče ili Nerval na neođređenim granicama ludila, našli izvor svoje inspiracije, mogućno je isto tako da je i Irleža, iako po prirodi robustan, mogao naći, u izvesnim „graničnim „pređelima opsesije, istinski stvaralački elan«. |
Posle pretežno biografskih pođataka, Leon PjerMen prelazi dalje u svom eseju na današnji aktiviiet Miroslava' Krleže i na analizu njegovog dela, pa, između ostalog, kaže:
»U savremenoj Jugoslaviji MNirležina, aktivnost uzela je još jednu novu orijentaciju, Potpretsednik Akademije znanosti i umjetnosti sa sedištem u Zagrebu, on radi na čelu jednog Leksikografskoz instituta i objavijuje Narodnu enciklopediju. On se, pre svega, posvećuje najstarijoj prošlosti svoje zemlje, vremenu između. IX i NIV veka, truđeći se da osveti jedno od najtajanstvenijih pitanja. koje se odnosi na .poreklo Južnih Slovena, koji suse borili istovremenog -· protiv Vizantije i Rima. Na taj način on je. naišao na, stariju od reforme Jana Husa i Lultera, bogumilsku jeres, u srcu Bosne, Rkoja se može dovesti u vezu sa jeresi Katarena i jeresi Albigenaca. Njemu se čini da kroz DTrOmene srednjevekovnog režima! Dbogumili nisu brc-
GOSTOVANJE ZAGREBAČKOG
stali đa ustaju protiv rata i feudalnih zloupotreba, da brane nacionalnu crkvu na nacionalnom djeziku., A baš time oni bi se mogli da javljaju kao prva podrška jedinstvu zemlje. i ___Ono što dominira u bogumilskoj skulpturi, izjavljuie Krleža, to je njena personalnost, ljubav prema mezavisnosti pred vlasti, smisao za bunt protiv koga su gonjenja i inkvizicije ostajali nemoćni. Nazivali su ih varvarima; a oni su bili civilizovani, unoseći u baveliefe svojih sarkofaga motive pre svega paganske, mofive koji. kao da 5u poticali iz jedne drugačijc civilizacije, đanas ne-
poznate. Značajno je, izjavljuje MKrleža, da se u
njihovoj skulpturi nikad mne Đojavljuje unižavajuća misao MNrajnje agonije); na Wolenima pred crkvenim vlastima. Na njihovim nadgrobnim spomenicima, danšs ma hiljade' otkrivenih, i koji bi mogli da potsećaju na Jtarnak, »među hiljadama ljudskih ruku, ruke se nikad ne sklapaju ma molbu u Šudnjem času«. Ovi spomenici prefstavljaju »ostrvce na kome je poštovana Sloboda savesti i ubeđenia«. . >
'Gledano u celini, Krležino delo sačinjava jedni
impresionantnu masu od devedeset devel naslova. Na ovo Stotinu dela više od tri četvrtine sastoji se iz zbirki članak, eseja, putopisa, U Svom publicističkom i pamf{fletskom deln Mrleža, iako »angažovan«, pretstavija pre svega Sslobondu misao, intelektualno . poštenje, promisa i osrednjosti... FI Wrleža je đodđirnuo sve teme svih pitmija aktuelnog života ili istorije. U isto vreme, on je VISIO oštru kritiku Kapitalističkog društva Svoga Vremer na; u onoj nestabilnoj Jugoslaviji između dva rata, oh se bunio protiv duha silno i krupno-buržoaskog, protiv malog i velikog plemstva, protiv poli-
tičara svoje zemlje, pretstavnika neznanja, Zlona- .
mernosti i skhučenosti duha i zasipao ih ·ironijom i agresivnim sarkazmima. Da bi podupro ·svoju preobilnu aktivnost publiciste, on joj je stavljao u službu izuzetnu erudiciju; on je poštajao isto tako borbeni eruđit, erudit-borac.
Mogao je da rovori o Lenjinu i o ruskoj revoluciji isto tako dobro kao o Goji, Prustu, Bernardu Šou ili Rilkeu; govorio je o Beču, gde su, nad strasnom bedom, vladali jeđino, kao izraz kulture, Strausovi valceri i »Lepi plavi Dunav«; gOVOTiO je o Anatolu Pransu, o Mikelanđelu ili o kubizmu. Mzlagao je svoje poglede o Mrazmu, vojnoj veštini ili međicini, vraćajući se stalno na Sudbipu SVOEA naroda, hrvatskog naroda Moji se pripojio Jugoslaviji i socijalizmu, On je mogao da kaže kao Žores, da ukoliko je više ošećao da nacionalni duh vlada u ime pravde, utoliko se taj duh više približavao jednom osnovnom internacionalizmu U njemu. -
Publicista, on je postao figura velikog formata. ”
Njegova Živa misao izvršila je zamašan uticaj ma više naraštaja hako u njegovoj zemlji, tako i u Centralnoj Evropi i na Balkanu. On ih je naučio tome šta mogu lucidnost, hrabrost i smisao za solidarnost; on ih je učio, prema Židovoj reči, du su »nepokoreni so zemlje« i da grade za, budućnošt.
* * »
KWrležino čisto literamo đelo sadrži dvadeset, ili dvadeset, pet. knjiga. Ono što je karakteristično to je đa se autor oprobao u svima žanrovima, uzimajući iznova istu temu čas u obliku lirskih ili epskih pesama?), čas u pozorišnom obliku, čas u formi romznan jli pripovedaka. Čovek bi unapred mogao da Se zapita da li je jedan određeni književnik
2?) Pojedine od ovih pesama napisane su na nekadđašnjem dijalektu hrvatskog seljaka i evociraju sa užasom scene seljačkih buna ' starih vremena.
DRAMSKOG KAZALIŠTA
dernom žio širokom
"Kirležinim literarnim delima nema stalno neke
koje je neprijatelj Kom
ri, donošenju Skapena, tog promućturnog podvaladžije, u mo frajerskom
se Dpui
sposoban da obrađuje Tsti siže bez obzIa ma ĐIO Rhakvu formu, ili, nasupyot tome. ne postoji li neka, vista prisnije veze između, sižea i načima. kako da se taj siže izrazi. Rada Bodićr, naprimer, po» novo uzimš. glavne teme iz »Cveća zlas za, Voje"
»Poeme u prozi, mi odmah. osečamo pad, Slablji .
intenzitet, neprilagođavanje. Poznato je na kakve je teškoće mailazio Prust, na kakve muhe (do le . mere da je pomišljao'da se odrekne pišanja SVOR#A dela) pre no Što je našao oblik koji mu je lačno odgovarao, Pronašavši žamr, prilagođavajući sa U izvesnom smislu svojoj ličnoj upotrebi, on je mo igao, da. piše. tečno, Postavlja se pitanje “da, li u
vrste nepodudarnosti izmćcđu zamisli i rezultata, —| do koje dolazi baš zbog ncizdiferenciranosti žanra KOojI je izabran. · 09 Va deto ___Svakako, za našeg pisca, sam Književni žam ima manje značaja no za druge Nnjiževnike, jer su Krležine ličnosti često simbolične; one izazivaju pređ namza asocijacije slika o svetu, umetnosti; seksualnosti, one Žive u. jednom ' romansijerskom: · svemiru, pumom prikaza i evokacija prošlosti, transpomovanom na jedam sasvim ošoben Ppiščev način. Pa ipak, MKrleža trijumfuice onda kada je mesto hoje mu je obezbeđeno ili koje je on sam sebi · odredio ograničeno. U Kratkim pripovetkama ma kakvyć one bile u opisima, pričama ili novelama, autor daje kompoziciji prevashodno mesto, sažima, postupke, njegova misao zadobija snagu Koja odgovarh snazi samog čoveka; njegovi dijalozi, bilo da ic reč o nesrećnim seljacima, o čimovnicima, sitnim buržujima,' svrgnutim aristokratima. izvamredno su brilagođeni prilikama i imaju izuzetnu snagu,
U toku jednog perioda mladosti, relativno kra Kog. ali Rkoji se nadovezuje mu maredni periođ, MKorleža se bacio u jedmu romantičnu i vagnerovsku dramaturgiju, punu teatarskih iznenadnih obrta i grmljavine. To ie epohn u kojoj on iznosi na sčenu legende bibliske, feudalne ili simbolističke »MikelAnđelo«, 19%; »Saloma«; »Adam i BHva«ć...). Ali on će se brzo osloboditi ovih uticaja, uđaljiće se od pomamnog i divljeg nemačkog ekspresionizma. Njegovo sc. pozorište svilo, u neku ruku, nad samim sobom, postalo intimnije, prodornije, prihva= tajući izvesne konvencije buržoaske drame.)
U svojim povestima u prozi, pisanim u natu« ralističkom stilu koji potiseća ma·Mopasana i Zolu, s brutalnim sirovostima, i u koje se uvlači, čim priča počinje da se širi, neka vrsta moralne filosofije (— Šta da se radi? pitaju se Krleža i njegovi junaci, skoro svi nemoćni. — »Ja tražim Ččoveka«, pisao je Valeri u skraćenom obliku), đve teme dominiraju, kao i u njegovom, pozorištu: to je pre svega degeneračija nekadašnje hrvatske aristokratije pod austrougarskom Yladavinom i Pposlovna, buržoazija bogatih · kwartova, Zagreba; i druga tema: ratna opsešija na koju je autor naila.zio tokom čitavog svog Života, uvek druga i uvek sličha samoj sebi, lema koja čini jeđinstvo prethodnom, . .« R. B.—
3) »Galicijać, koju ·Je 1918 zabranio, minista , unutrašnjih . poslova, drama vatnog defetizma, evo= cira austriski militarizam. »Golgota« (1922), »Vučjak« (1923), »U agoniji« (1928), »Leda«, (1930) koja nosi, podnaslov »Komedija jedne karnevalske mnoći«, jesu drame koje delom pripadaju ciklusu Zva-– nom. »glembajevski« — O Rkorumpiranoj.i deka
dentnoj buržoaziji koja propađa, koja živi u moralnoj oskuđici i. večnoj laži, Ovi komadi ne silaze sa, yepertoara. jugoslovenskih scena već decenijama.
skučaj eomala (u obliku slu-
skalom „ivažajnih
Odets je i sam osetio ioliko je ı sociološkom i psihološkom smisla) pa je pređ Kraj dvame.uyvep miz melođram-
Godine 16% Molier je mapisao uobraženozg bolesniJa i ironično &5C pasme,jao 5O0pstvenoj sudbini, Nažalost on je bio teško Dolestan i uskoro je imao da ode, To je bio krnj Jednog velikog perioda franeuske Rkomedi,e, Reji je počeo polovinom sedme ~decenije sedam“ maestog velo razdoblja razuzdanog smeha ali ništa manje i ozbiljnosii. Dve godine pre svojo smrti oviu,j veliki stvaralac komičnog svela, „j. gorki. Kritiča prilika m droušfvn (pisac „je di je „pošao komediie dm. pretstavi mi uopšten mačim sve mane ljudi a maročifo one mašeg veha“) iznenadan se vratio u Slika penovim poOdvalamza DA prvobitne izvorc 6voje umei{nosli i komad jc ustvari mešavina Romedije delPmwrto i marodne farse, Zaplet, jednostavan i sličan onom u mizu drugih komedija toy vremena, okreće se oko suloba između maprasitih i škrtih. očeva (i gosgpodaray 8 jedne stpme i promučurnog slu-
ge i simova Žeoljuih slobode s drugo strane. Dramsku akcija,
pak, razvija se sve movim i movim veštim prevatama glavnog junaka Skapema, I pored foga što mnogi delovi komada nose pečat improvizucije (iipićne za komediju delParte), i pored fogua što hu Mhayakteri znatno mamic studija naravi a daleko više ploni za, stvaranje laktđije STR a penove podvale” se me mogu okarakterisati ni kao čista, komedija delP'arte a mi kao čista farsu prvcnstvemo zato što se u delu oseća celovita wit dramskog' razvoja i čvrst zaplet,
Slapemnmove podvale su svakako mujpogodnije MrolieTovo zrelo delo za elsperiment koji je žalejelo du izvrši Zagrebačko dramsko kazalište, Ovo pozorište je pokušalo da Molicrovu Nhomediju prilagodi shviatanju KWomičnog današmjev #ledaocn fime što je zbivanje pDreDacilo wu savremeno uslove i io je Molierovske tipove preobrafilo u neke savremene karikaiure, Takva Koncepcija , nagoni mu mnoga razmatranja. Naravno. moguće je u Skapenovim podvalamua videti sn mo običnu farsu ali se ne može olako odbaciti mi slUvatanje TO Kome se u svakom Moljevovom delu oseća prizvuk satire. Po ovom . shvatanju wu Moelierovim Lkhomadim:; osnovno dje renlističko prihvatanje #Zivotnih činjeniea, smisao za socijalne proporcije, žigosanje Kru nosti i obraćanje zdravom razumu Kao oWnovnom Rkorektivn našem socijalnog i individualnog egzrisliranja, SmoŠni ekscesi koic slika Molier jesu po tom slwatanju, presudmi i zm sam smusao društvenom Života a smeh čak i u md,jsočnijim fasama ima ulogu polke nn suwslirična razmišljanja, Rhritika mora onda ospoku vrednost pokušiju znprebačkogp pozorišta i smatrati da su i Skapenove podvale takođe satira ma francuSKOK buržuja sedumnaestog Veia. Međutim, da li je ustvari {n ho? Sasvim je sigumo da Molier mi wu svojim najvećim RkOmedijama, m MKojima je Bbocijalmu satira mnajočiglednija, nije mikadnm sa mržnjom i prkosom ustijao protiv svog Du»žuja i da a Je stavljao u JNeomične situneije iz dva glavna razlomar ili da se ma nlegorićam mačim votsmelbne avistokratskom miljeu (o kome nije «men direkimo da govori), ili w želji da popryvi svet home ie i sam nedvosmisleno pripadao, U suštimi dobar
buržuj bio ie pravi heroi mnieOve. Nomedije hh satira Koio, de (ponekad) podvrgavan bila
je za dobro njegove duše. S, druge Wfrane izgleda nemopuče pronaći meki wukob druŠštveno awf{agonističkih wnagwa i svako tumnčenje koje želi da taRav Kkomflikt maslu{ii u mwukobn dvaju gospodara i Skapena izrleda mafegnuto, MDelo se (doduša može deti i Wao Womičnovealistička slika, deame zudahnufe #lobođarelzjam
duhom
koim. sm ustely protiv egoizma i” | ali je '
tiranije svojih očeva“, zpWaino teže objasniti stu MM pozicija ona to čimila.
kojih
„dece
Najzad „meni izgleda da 0YOo delo nema mwikoakve pouke, da „ie to jedan od nujzabavnijih Molicrovih komada, baš zato što ga je pisao zreo umetnik kome je frebalp malo predaha posle zamornih bitaka. Osmovni sadržaj te sočne farse (Moliey je optuživan da je njen zaplct poza,mio od Terencija) jeste bučni smeh u kome 66 munnifestuje neugasivi pokret života. Namera Zagrebačkog dramskog Mazališta đoa cse- savlada -gpocifiona, prolaz-
most: smeSnog postaje" ado 00% mravđana„.'Da tećnja se oglednia
u dva pravca: pre 'svega.u Zo” Vi da. s6 modernizuju adQ8o0Cijhtivni tokovi oko omnovnih Rkominih siluacija i m. pameri da soc osmovni rilam preistave. (i- sme» hay približi vrtoglavo, smeni kojn postoji u današnje vreme. Za način ny Koji sm modđernizovane smešne situnejie Kharakteristična je scena u kojoj Skapen plaši Aržamnin pomoću. mjegovop sluge. Umesflo Kkomično-realističkog
"tam : komadni), n vreme · pokretaly neka unitra-
močina osnovni postupak bio je parodičan i našu uobrazilju „e pokretao na smeh niz Komičnihasorijaciju Koje su se nametale: pompeznu mwmiformu Rho,a „je potsećala na. revolucije nekih „južno-američkih država; lroz vazduh je sevao slugin revolve» i izazivao sliku strašmih i obesnih div-junaka iz Vesfema, Taj pa rodični poslupak mije dosledno održan wu. toku cele pretstave i
fo: je bilo mnajočigledni,je u mio-
“ivima. koji pokreću Skapen (od čijo wikceile 7 wavisi, ognovmi ie
Njega je, meko
Šnin „živofan rađost bDezufma i mezadrživa da” bi malo zatim pokretačem postala domišljanje ćoveka priferanop uzm zid. MHifam komada se usled toga meprirodno menjao n parodijn pretvarala w. komično — realistički način,
Đve Neacije su dominirale ovom pre{stavom. Pero Bvrgić
sretstava, Đabi dočarno, modermu. ležennost ovog Tipa Kvrgičć upotrebljavao mnoštvo ne uličnih gestova i ovla-
je unutrašnjih 'stamja, pokora= viajući se režiji. koristio i malu psihološknm studiju. Glasovpi elemenf, bio je ravnopravnum honiponenfa u wjegovo,j glumi, "Tako še maprimer m scemi SRhapcenovom obračunm sm Ževontom — malont remek delu — prosto namefno utisak da se slobodno mogu zafvoriti oči će u zvucima i doalie egzistirati dimemzionitana preistava · prošlora i Rre{an,jnm Kao i njihov psihološki sadržuj.
Ništa manje „ubedljiv nije bio. ni Milađen šermenf, kao Aržani. Osnovna, cifn ovog smeknog lika mw fumačenju Šermenta bila
ide maglaBbena, Mporost u msluata
nja: između primanja, ulisajka i potonnog shvatanja događaja prolazili su beškonačno dugi i lime mneodoljiyo smešni frenuci. Onda se ,na mijegovom licem odjednom mkazivalm, svetlost: on Je razumevao i prelazio u srdžbu (u kojoj je uvek postojala mogWućnost ma movo nerazumeviamje). Bšermentova mimika i smešam manir u govoru doDro su
dđopunjavali ovu larjkhaturu,
AAA RUUUIICT JT TO GO
PREMIJERA U BEOGRADsKOM DRAMSKOM 'POZORIŠSTI U
Veliki nož
Toslednja premijera Beozradlsogr dvamskog pozorišta, Veliki nož, odvjijnIa, se u na Mn dva povratka:povrafkn KRliforda, OQdefsa mekim syojim Yanijim preokupacijama i drugom, koji se ogledno u koncepeiji reditelja Đinulovića (pokuRua, da se mgledaocu srefstvima filmske dramaturgije, kao nekaa u S m ti trgovačkof DutuniKa, pruži potpun pozorišni doživljaj), Mud(da se m nučelu ne moramo složiti sa fakvim nnčimom, mora Se odmah na počefku naglasiti dn to nije osnovbDi raz-
log za delimičan neuspeh , pret.
stuve već da se pravi MZPOOI moraju potražiti u Rarakteristikama same drame.
U dramskom . stvaralaštvu M, Odetsa, kao i Rod mnoygih amece-
ričkih pisaca, opaža se oko 1930 g. znatan uticaj krize koja je 1 to vreme zadesila Amerikmw, Til godina su m Ameriku prodirale i ideje Stamislavskog pa su mnopi talentovani pisci, među njima i Odđest, identifikovali mjegova traženja (i Čehovljev stil) sa vattenom dušom msoćijalizma. Međutim, svi ti mladi pisci, koji su rasli i razvijali se u sasvim dvruakčijoj klimi, nism odviše znali o marksizmu i poduhvatima čehova i MMHAT-,„ faka da dje u njihovom postupku preovlađivao izvesinn eldlekfizam. Njemm nije izbegao ni M. Odets koji Je nekako tad identifikovao svoju sudbimu Rkao dramskog pisci sa traženjima Grup Tietra.,
Ovai mlodi autor napisao je između 19930 i 190 g. nekoliko
zapaženih ·khomadna i HMyitika Je odmah slivaftila da sć radi o pišceu- koga boli ono to muči svet uopšte. Ali od umetnika željno đa sa marksističkih pozicila Kvi-
tiknuje društvo svet je sa pra»
vom. nčekivao više discipline .u organizovanju. socioloških podatnkm nego Što Su je imale mjegove kolege, podložne rom:intičar= skim ili metafizičkim preokupacijama. Međutim om do danas mijč opravdao fe nade.
To je bio slučai i sa komađom Veliki nož (1949) u Rkome se Qdefs vraća femi iz svo Zlatnog dečaka (93): Kako maferijnlni uspeh Borumpira dušu, Ovog puta fteman „e stavljena u” Jolivudske okvire i autor dje pokušao du ma slučaju čuvenog holivudskog stara čarlsa Masla poškože gsuštima kapitalističkog socijalnog mehanimzma, Bez prave veze Sa proleti, rijatom Odetk je pri demonstriranjn ove ideje već na samom početku drame učinio ekoliko grešaka, Pre svega, izabrao „je sredinu Roja je zbog “obilja psiholoških i socioloških deforma– rija veoma nepogodna da se nreko individualnog slučaja objasne opšle zakonitosti (ih okviri daleko više omogućuju da se pvyuibološki osvetli fenomem stara Što Odetsu nije bila „wamera). Ne smemo se zavaravati: Odefs je želeo da njegova drama bude druBtvena, 'shlegorija. Uski i za mračeni lorizonti jednog sfhana na Bevenli Hilsu, trebalo je po Odefsovoj zamisli. da postann 'i horizonfi „Jednog' poretka. 'Buazmotrimo mačin na koji' je Odest želeo du fo postigne: on je ma početku komada |7aprirjoišftički uivrdio da je Kasl nevini ta premisa odvela ga je n drugu — da je TIolivud orm' Kao đav9, Pri tom je ovaj pisac Moji je inače umeo da vlada svojim Karakterinma, izgubio iz vida o%O0bine junaka Moga Je. stvorio, Glavna .crfi' Knslova (i tragičnm Mvivicm) jeste slabićstvo i nesumnjivo je da Bn sve Životne nedaće sfižu usled fona. Kakva in prvobitna uloga “društva w formiranju. ove osobime mije Wuobšie. Jjasmo, Mmuročito zuto bilo prisustvujemo samo završnom čimu. niegove. {iragedije... Mko nam. krivica društva mije , Oči“ dledna. spremni smo da shva{i+ mo dm je niegova drwemnu iznzyamm više splinom snobovskow Živofp mego surovim olNjektivnpim faktorima soecijalnop poretka, Na raku ovome ide i to {o su svi poilaci o Kagslovom wwpehmwu infonirani prizyukom Jjubavne drame. Tlopšte, u ovoj drami 50= cinlogiia Je samo daleki i mestvarni eho. Uloliko mamije imnresionim #Oeiološki zakliwčnaj Woji Odets želi da izvuče, iz 0. vac slučaja. Osim form dva mije psihološka, šlo bi valida bin ieđini mečim da m muvrkmom
akordu mšlu(imo ye, predigre,
skih elemenata. Na kraju dramu Veliki nož jeste samo miz ubedljivih ijastracija. jedne · po. suvračene i nmoralne sredine i mimalo ne othriva miehamizam određenog društvenog poretka. Alko veliki nož Holivuda, na seče junake wbitačno i memilosrdno onda Je to pre svega, Odetmova zasluga, Delo uostalom još jednom potvrđuje Kkeliko je te= Ško napraviti od lične drame ele goriju šireg dometa.
oOđ koncepcije lika Čarlsa Kaslu u fumačenju MS, Perovića, zn. visi snmdbina eele drame: Njegov Hal je stalno u otstupanju i wu sfanju trajne uliučenosti i u mjegovom aspoloženju. se samo povremeno stanje društvene ravnoteže. Autor je Masli dao kao čovekha "bez ne
Rog .određemog mrorala. koji bi i bio u sukobu.sa okolnostima, m\ić-.,
novog Zivofa i kao slLvora koga Mai niz Životnih pojedimoOuti. Međutim u Porovićevom {inmmačenju MBasl Je sebe od samog početka mučio i samoistraživao i stalno nas držao u zablađi da se malazi pred nekom .velikom moralnom dilemom (koja, ustvari i mć postoji). Jedva Di se taNav način mogao pripišati n greh Peroviću (jier za „e nm fo nagonila vediteljeva koncepcija i mejasnost samih piščevih inften» eija), S druge strane Perović je, pokoravajući se autorediteljevoj Rhoncepeiji, doneo s: obiljem mnijansi sudbinu jednog raštrzanog Šoveka, Utučenost, nesreća, tremuci unutrašnje vedrine koji dolaze skoro Kkno fizičko olakšanje bili su živi unutrašnji napon
ovog čovak. Nujviše mu se, me-.
đu{iim, može zameriti što njegov Miasl mije imao dovoljno spoljnog šarma tako neophođnog zu „jednog stara,
Kap pekaq u Smrti frgovačkog putnika. MDinudj lović je pribegao sretstvima film sko dramaturgije. Pošto jćc preihodmn stvorin pomoću kinemnfografskih projekcija filmski okvin pretstave (što je samo po Sebi moglo da, znači i ubedljivu dopunu'opšic almosfere. Dinnlović je i u toku same prefstave koristio slična sretstva. On se pre svega služio osvetličnjem i Yotuecijom pozornice, Pomoću ogšvet ljenja reditelj je diferenćirao
planove i postizao efekte monta-
že u kadru dok ic pomoćn rotacile nameravao da, ostvari ekvivalent montaže vam kadra. Ve-
Povaftno je ma inj način želeo da lekst psihološki obogati, ĐBfekal je međutim-izostao, U Smrti trgovačkog putnika po-
stojale su intencije nm samom teksin za fakva rekemja (pre svepa za omogućavanje Yetro-
spekcija) dok je ovđe ftakay postupak dovodio do yYambijanja atmosfere, prekiđanja „osnovne niti dramske akcije i do usporaYanja {empa. Ovakav postupak Je dovodio i do razbijanja, komi. muifeta pyNihološkog doživljaja gledaoca zato što je ovaj stalno morao da, sć ispočetka prilagočavnm novoj altosferi bez stvavrnog: razloga, Rotacija je osim toga mepotrebno komplikovala i mizansen,
Makoliko da Je M. Danira igrala Mlerion: sa nizom „fačnih psiholoških % dikcisko-mimičkih intonacija ona mjje uspela da ublaži slabosti Odetsovog ek“ sla: nejasnost mobiva usled Kkojih se ova ličnost opire Čarlsovom. radu u Holivudu, U nedo Btatkwu jasmnijih amutorvovih nameTa oma, je pokušala da motive pronađe u nekoj želji za povratkom' moralne: čistote u Žiyol svoga muća. , a Š
Olga Ivanović Mao, Konji. lim i Olga Stanisavljević kao Diksi Mivans, svaka, na VOJ mačim, u bedljivo su ogfiyarile autoreyve namere. Prva. je to činila u okviYu mafuralističko-grotesklaog postupka, (zašto je imala oprayda'mje u Danalnošti ove ličnmosfi, kao 1 u njenom pijanom stanju) dok
je druga podvlačila tragičnuiupost styora MWoji ni sam,.me zna 1 .| Ju zvučnu metafo?u, one mu>
odakle dolazi i kuda ide,
. osećaju , prelazi..u.
"LIKOVNA UME
Sa odmerenim i umiveninı večima da je izložba Marka Kısmanovića »kao batiskaf spušten u' neznane svetove Bora Ćosić-je u galeriji Grafičkog kolektiva otvorio vraita me malo interesantnom umetničkom događaju.
Stupajući na likovnu Mozornicu Uu formi svoje prve samostalne izložbe“i sa zaokrugljenim opusom svojih ideja, šlikar Marko Krsmanović nije samo prijatno potvrdio njegove ranije uočene likovne vrednosti (sa ULUSovih izložbi), već je opravdao mišljenje da se ubraja u red mladih samopregornih
radnika, koji leže da u na-
šoj poslerafnoj likovnoj Uumetnosti nađu dostajan savre meni izraz. „Njegovi radovi uzeti u celini, doprineli su da je moguće poverenje stre mljenjima i rezultatima koji se već deju nazirafi u mnogim mlađim likovnim ostvavenjima. U ime utiška kojeg je fa mala izložba. ostavila, može se reći sa dovoljno sigurnosti, da se zakoračilo dalje od perioda »prevrtanjaz kanona; ođ oduženog zasloja., zbog . »zdravoge i „wnezdravog« u savremenom likovnom jeziku i da su ta dobronamerno zđepasta raščlanjavanja ostala iza današnjjih rezultata. Već prvim pogledom ma izložbu Marka Krsmanovića moglo se UuOčiti odvažno odstupanje od svakog izmirenja između naziva leme (slika) i »putokaza« (informacija), naime, na udaljavanje od već dobro poznatog viđa konvencionalnog i ne čisto likovnog čitanja dela, (Taj novi i ispravan stav suočavanja sa sušti nom jednog dela, postavio je posmatrača na njegovo naj-
ZAPIS
(Nastavak 54, pete strane)
pna ruska književnost. Suvišni čovek je posta) omiljeni junšk, vitez dokolice, na kome su socijalni uzroci izazivali niz psihičkih deformacija, preko njega: je Puškin uveo u rusku literaturu · i psihološku opservaciju koja je zahvatila disonantne {ioOnove ljudske duše čak i u onim krajnjim njihovim ma-–
' nifestacijama što jh. običn)
nazivmo pomračenjem uma, Konačno rastrojstvo ct nesumnjivo neobično žzanimalo, ili možda mučilo, i Puškina i on mu je u nekoliko navrata davao mesta u svojim. delima (u: »Bronzanom konjaniku«; »Bahčisarajskoj fontani« i pesmici »Ne daj mi bože da um izgubim... ); Š
Uostalom po Svemu Onom novom što je u rušwu poeziju uhe60, po bogatštvu tematike i onom.. ftakozvamom »realizmu« koji nikad do kra ja nije konkretizovan i zafo uvek menja svoju šadtži-
nu i značenje ša svakom no-”
vom temom, Puškin nije nastao samo na rusćoj poeziji, U njegovo poćtako nasleđe je, na ovaj ili onaj način, leglo Bvo najbolje iskustvo pretho-
„dne ruske i svetske poezije,
On je podražavao. Anakreonu, Sali, Qvidiju, Bajronu, izučavao Evripida, Šekspira,
'Komeja, MTtasipa, ćenio Vi-
jona, Klopštoka, Valtera Sko, fa, Labrijera,, Servarntesa, Lope de Vegu, Skriba, ATIosta, Žorž, SandoVu, Tasa, Miltona itd. itd, Sa tim iskustvom je on jštražio ohu sVO-
LOLA
i | Marko Krsmanović: Kompozicija (ulje)
određenije mesto i time raz– graničio dosadašnje nestabilnosti u pogledu prilaza čišto likovnim komponentama. 'Taij odlučno učinjeni „ustupak posetiocu ove izložbe ukazao je na raščišćavanje i odvajanje likovne ume{inosti od literature u njoj.) Mladalački smeo i kategoričan:stav prema likovnom čistunstvu je ovim putem precizirano upotpunio elementaram odmos umetnikovih ideja prema izražajnim sredstvima, tako da likovna materija, oslobođe= na svih intelektualnih derivata, i zavaravajućih velova teme — je ostala prepuštena sopstvenim izražajnim sred'stvima, ili ”otpunije rečeno, likovnim „ebementima: “Uiniji, kolorističkoji harmoniji i dinamici forme.
Takvim odmosom bilo je omogućeno pravo prilaženje likovnim vrednostima i fime njihovo sagledanje — pri stupačnije, Zahvalujući bprimeru Krsmanovićog odnosa prema literaturi u likovnoj umetnosti, moguće je bilo zapaziti u današnjim dosta - brojnim .: ostvarenjima... vrlo rasprostranjeno povinjavanje komptroimisnom odnosu bpre> ma pbodrškama 'koje tema pruža. Još su češći slučajevi na umetničkim platnima da se sa već određenim »idolatriskim« zanosom poklanja vreme fakturisanju. CTa pojava često osvetli nedostatak invenmcija u idejnom svetu autora i ima prizvuk kalkulativnog u smislu prikrivanja idejnih praznina .sa kultom fakture). U lepom ptimeru Krsmanovićevog oslo~
bađanijia od vrednosnih »recepata« osamostalio se i jdej ni švet od sumnjičavog bprisustva nelikovnog. Često pod
zičke minijature u lasičnom metru sa modernom" temom saopštenom u slici. I opet to iskustvo mu je:otvorilo put u budućnost, Njegov starinski
rečnik, koji dopušta, dayanje . novih semantičkih. vrednosti ol rečima kroz, njihove spoleve
"u Blici, bolisš nove simbole. pojmova,
„bio je za'ruške &im:
asobnost da stvori sliku od · nabačenih.kontura 1 nagove-
strojenja i slika, Negova spo.
KNJIŽEVNE NOVINE
ikte nejscrpah majdan za iscrpan m 10 UBO
JEDAN ODVMAN KORAK
nazivom likovne opismenjenosti, kult fakture baca u mnogobrojnim primerinia kod nas dominantnu vrednost, idejnog sveta u drugi plan. Izložba Marka Krsma novića je sugerirala pravo mesto ideji i.baš nju ponovo postavila iznad konvencionalnih. obzira. Opojnost teme, »čitljivost« i faktura nije bila uramljena za izlaganje — iako se od mladih izlegača to možda najviše očekuje, Zbog avih nabrojenih karakteristika · Krsmanovićeve slike &u skrenule pažnju na sebe.
Njihove teme u sklopu jekih i pomalo oporih kolorističkih i ritmičkih harmonija, pokazale su se u živom ostinatu sa negde manje ill negde više ušspelim sonornostime. Na pojedinim mesiima suptilno dozirana lakoća inventivnih odnosa pašaža, omogućila je đa osnovna misaona nit teme bude neometano mošena bogetstvom
"asodijacija — & sve to na kri
lima mašte evociralo: je srž
·Kısmanovićevih, preokupaci-
ja. Od pamtiveka dozvoljeno pretpostavljanje, u mašti umefnikovoj i ovog puta je urodilo lepim ” rezultatima. Da se drastične tamnine idđen tifikuju sa čovekom, da carstva flore i faune opet najave svoje tragove u njemu, da se kroz unutrašnje reflek sije sopstvenih pitanja i nedoumica — pred ko zna sve čim — oseti neka istovetnost sa prirodom.
Milo Dimitrijević
Puškinov grob . štaja, da
izostavi &omparacisebi nameće — vezuju ga i za sa“vremena, književna shvata
ju koja se sama po
a, Š humanost. što, bije iz PI ra je najviši OP alo čovek eka kao ravan
ibee motiva i pobuda, osrednog povoda. sa večitom željom da se
život ı O 0 Mila Stojnić
7
HO. _ i Na od