Књижевне новине
ESEJISTIKA
RASLOVA FILOZOFIJA · LOGIČKE ANALIZE ~
(Povodom intervjua objavljenog u prošlom broju)
U jednom pređavanju ođržanom preko britanskog radija, „Rasl (Bertranđ Artur „Uiližjem, „Lord Rasl, rođen 1872) je otprilike na ovaj. način odredio zadatak filozofije: ona „treba da Đ9manjuje ljudsku glupost time što će u
nama stvoriti jedan način mišlje=
aja koji će nam omogućiti da se oslobodimo uskih granica svoje ličnosti, svoje klase ili svoje nacije. Ona treba da nas navikne da mislimo o opštim pojmovima. Zadatak ne može biti prostiji i ne može biti očigledniji. Ali cela filozofija i počinje nečim što je prosto i očigledno, đa bi se završila nečim u šta bi malo ko bio sklon đa poveruje. I makoliko da je zadatak koji je Rasl postavio filozofiji očigledan, njegovo rešenje nije. nimalo prosto.
Da bi se taj zadatak rešio trebalo je prvo odgovoriti na jedno osnovno pitanje: na šta se odnose filozofski stavovi, odnosno šta oni označavaju? To je osnovno pitanje takozvane analitičke filozofije, čiji se počeci vezuju za |mena Dž. E. Mura, Rasla i Vitgenštajna. Osnovna preokupacija te filozofije je preokupacija simbolima. Kađa mi, na primer, držeći jedno pero u ruci kažemo „pero” mi smo upotrebili jedan 'simbol za predmet koji držimo: simbol „pero”. zamenjuje · predmet „pero”; umesto da pokažemo prstom na pero mi kažemo „pero“. Jezik je jedan izgrađen simbolički aparat, i ono što analitička filozofija stavlja sebi u zadatak jeste ispitivanje odnosa izmedu simbola i „predmeta koje ti simboli označavaju. Ti odnosi nisu nimalo prosti — treba se samo setiti ogromnog broja: nespotazuma koji proističu iz toga što mi često jednim imenom označavamo dve različite stvari, ili što dvema različitim stvarima dajemo isto ime. Kada ija kažem „pero”, to je pero koje sađa držim u ruci, ali za nekog drugog to može da bude pero koje se sađa nalazi pred njim na stolu, u jednoj drugoj sobi; dakle, jedno potpuno različito pero. Ipak i on i ja kažemo „pero, ali imamo pri tom u vidu dve različite stvari.
Taj problem treba da reši teorija deskripcije. Nije dovoljno imoenovati jednu stvar, treba je i potpuno opisati, da bi moj sagovomik i ja bili sigurni da mislimo na, islo kada upotrebljevamo ista imena. Jedna deskriptivna rečenica je ona rečenica kojom jedna stvar nije imenovana, već opisana, i to opisana jednom 9sobinom za koju se zna da joj je svojstvena, ili se pretpostavlja da joj je svojstvena. Uzmimo rečenicu „Skot je pisac Ajvanha”, Analiza treba da nas doveđe do toga da mi budemo u stanju da, ·edminišemo termin „Skot”, ođnosno da ga totalno opišemo: jer, za „jednog „poznavaoca termin „Skot” je deskripcija, ali za jednog laika on ne znači savršeno ništa. Mi onda možemo da kažemo: „,jedan napisao je Ajvanha, i taj čovek bio je Skot“. Međutim, ako želimo da taj stav logički preciziramo, moramo ga uzeti u ovoj for mi: jedan entitet „c” je lakav da je stav „x je napisao Ajvam-, ha” istinit, ako je „X” jeđnako „Cc“, a lažan ako nije, štaviše „c“ je Skot” Po Raslu, „egzistencija može da se tvrdi samo o deskrip-
KNJIŽEVNE NOVINE
i samo jeđan čovek"
Konstantin Brankusi;
cijama. Mi možemo da kažemo „pisac Ajvanha postoji”, ali reći „Skot postoji” je pogrešna gramatika,- odnosno pogrešna sintak6. ee ) Ovo može da izgleda malo čudno. Većina od nas zna da je Ser Valter Skot postojao: kao jedna
ličnost koja je živela u Engleskoj ,
u XIX, veku. To Rasl niukom slučaju ne želi da. pobije. Ali moramo imati na umu da on istražuje simbole, i da teorija deskripcije treba da nanr pomogne da odredimo šta znače pojeđini simboli. Kada mi kažemo „Skot postoji" to bi značilo da. mi simbolu „Skot” pridajemo egzistenciju nezavisnu od jednog niza činjenica koje taj simbol označava, i to je ono što, Rasl pobija. Nije „Skot” taj koji čini naše stavove istinitim ili lažnim, već jedna određena „činjenica, vezana za ličnost toga izvanrednog pisca.
Jovan HRISTIĆ
Mogli bi da kažemo da Rasl posmatra stvari prvenstveno na logičkom nivou, i da je preciznost jezika osnovno što on želi da postigne. Taj logički ideal preciznog jezika on je pokušao da ostvari "u svojim „Principia Mathematica” koja je pisao u zajednici sa A. N. Uajthedom. I ne samo to. Njima je on hteo da matematizuje log:ku i da logizuje matematiku, da pokaže kako su logika i matematika u stvari jedna nauka. Pokušaj nije u celosti uspeo, ali po bogatstvu ideja i plodnosti nagoveštaja ovo delo se smatra kao jedno od najznačajnijih u .filozofiji ovoga veka. Ideal preciznog jezika za logiku bio bi jedan mak simalno simbolizovan jezik, nalik na matematički, u kome bi bila isključena svaka mogućnost dvosmislenosti. Rasl nije jeđini koji se time bavio: simbolizaciji logike pristupali su, pre njega, Frege, skoro zaboravljeni nemački
matematičar na koga je Rasl prvi
obratio pažnju, engleski matematičar Bul i drugi. Danas .je teško naći i jedan logički spis koji se ne bi služio tom simbolikom. Ta simbolička logika mije uspela u svojoj ambiciji, ali u mnogočemu clakšava logičke operacije: zamislite višu matematiku lišenu njenih simbola, i, mislim da pretstava o značaju simboličke logike može da postane nešto jasnija. Ta simbolička logika je prvenstveno sintaksa: imena su u njoj u najvećoj meri eliminisana, pošto je njihovo postojanje logička funkcija. Uzmimo, na «primer, stav: „Terazije su lep trg” — na stranu ćinjenica da li se mi u tome slažemo ıli ne. Kako ćemo definišati termin „Terazije”? To je jedna određena površina zemljine lopte, koja se karakteriše određenim nizovima ili skupovima miaterijamih objekata. Međutim, nizovi i skupovi su logičke fikcije:
tako je logički status Terazija vezan za logički status nizova | skupova, i ako mi smatramo đa
su Terazije realne, moramo smatrati i da su nizovi i skupovi re-" alni. Reč „Terazije” može da bude deo mnogih stavova, istinitih ih lažnih, ali činjenice koje tim stavovima odgovaraju ne sadrže nijedđan sastavni deo koji bi od-
Riba,
i balo da
govarao reči „Terazije”. Tako se „Terazije“ rastvaraju u fikciju. Da bi se ovo bolje „razumelo treba znati Raslovo shvatanje o objektu. Za njega, kao i za njegovog učenika Vitgenštajna čija je mnoga gledišta on prihvatio, svet se ne sastoji od predmeta, već od činjenica. Predmet je jeđan skup čulnih iskustava (..pojava”) povezanih kauzamnim vezama: mi mislimo o predmetu zato što nam je to prostije nego da mislimo o tim kauzalnim „vezama, koje su činjenice od kojih se sastoji svet. Ono za šta nas naša čula uvera-. vaju'đdđa je predmet je zapravo jedna psihološka | konstrukcija. Logička analiza pokazuje mam od čega se ta konstrukcija sastoji. Jednu stvar je Rasl želeo da ovim svojim shvatanjem izbegne: to je pojam supstance, fantompojam svake metafizike. Ako mi na primer, kažemo: „tabla je crna”, i razdvojimo ovaj stav na njegove sastavne delove, viđimo da mora da se radi o jednoj, u pogledu boja, praznoj tabli, kojoj
mi priđajemo kvalitet crnog. Ta-
ko, ako poređamo sve kvalitete te rable, i te stavove na ovaj način analiziramo, · „dolazimo do jedne savršeno prazne table kojoj mi te kvalitete priđajemo. To je pogreŠan način mišljenja. Ono što nam naše „skustvo daje jeste jedna činjenica koju mi obeležavamo stavom „tabla je crna”. U tom stavu „tabla” je neodvojiva od
Žan DIVINJO:
ZN % | | SAN)
„crma“, kao i od „je“: on je jedna celina, kompletna jedinica mišljenja. Kopula „je” je ono što, može da nas navede na spomenuti pogrešan način mišljenja: to je, jedno mesto, od mnogih, na kome treba da čuvamo opasnosti koje za mišljenje ima određena struktura jezika u kojoj se ono izražava: mi počinjemo da mislimo o jeziku, a ne o samoj stvari.
Tako u logici osnovna jedinica nje pojam, već stav, propozicija. Shodno tome teorija saznanja ne polazi od predmeta već od činjenica. U analizi mi ne smemo da :zdvojimo proste entitete koji se
mogu imenovati, već proste činje- ,
nice o kojima se mogu izricati prosti stavovi. Te proste stavove, koji ne sadrže nijedan drugi stav kao svoj sastavni deo, Rasl je nazvao „„atomičnim stavovima”, a celu svoju doktrinu „logičkim atomizmom”, Raslova filozolija je filozofija analize. Mi se ne moramo složiti sa njegovim .zaključcima, ali jedno ostaje neosporno: Raslov kritički i amalitički duh, njegov nedogmatski način mišljenja, ostaje izvanredan stimulans za druga istra.živanja, za druge pravce istraživanja. Ako se ne složimo sa onim šta se misli možemo mnogo naučiti od toga kako se misli. Kao lucidni kritičar i uvek budan analitičar Ras] je svakako najveći filozof ovoga veka. .
IPI:OBD ALO
Poljska poezija XX veka počinie imenom Leopolda Stafa (1878—19057). Godine 1901 izđao je u Varšavi svoju prvu zbirku pesama i otada nije pre stajao da oduševljava čitaoce i pisce sve novim i novim zbir kama. Upravo do danas bio je on vođ i učiteli čitavim generacijama poliskih pesnika. Treba spomenuti samo najveće Julijan Tuvim, Jaroslav Ivaškie vič, Jan Lehonj — koji su naj-
O drugom lišću i o Evo vali okupani u
O drugom suncu i
Rano sunce zracima pozlaćuje Mladost neba, vode, Mbje srce tiho u čutanju grca O sebi kao već o senci srca
TEMELJI.
Gradio sam na pesku . I srušilo se, Gradđio sam na steni I srušilo se.
A sađ ću početi da gradim Na dimu iz dimnjaka.
KRIZE I USPONI AVANGARDE ~
Nekoliko misli o donašnjem fromcuskom pozorištu
Ako bi čovek hteo da opiše sve bolesti koje nagrizaju mlado fran cusko pozorište, jedan mu članak za to ne bi bio dovoljan. Problem je već i suviše dobro poznat: kritičari čak i ne govore više o njima 'i pominju ih sa nekakvim ucveljenim osmehom — 7 «kao, onaj pretsednik vlađe iz jednog Žiroduovog romana (mislim „Borba sa anđelom”), koji je označavao bat jednim nadimkom... ·
Ma koliko da su banalne, te teškoće postoje: finansijska kriza upropašćuje pozorište „Babilon“ i povećanje materijanih „obaveza dovodi do zatvaranja „Noktambila”, teškoće pravne prirode skučavaju „Teatr de Poš”, nerazume vanje „zvanične” kritike koja uništava mlađe pisce, sve jače suparništvo “televizije i bioskopa. Neću sve da ih nabrojim. Dovol}no je odmeriti ih da bi se odmerila hrabrost — ili Tudost — pozorišnih animatora i reditelja!
Pomata su imena ovih nesmotrenih .Jjudđi: Žan-Mari Sero koji nas. je upoznao sa Joneskom, Brehtom, Adamovim i mnogim drugima, Žorž Vitali koji je vodio uspešne bitke za Ođibertija, Rebaz koji je „lansirao” Gelderođea ·i Žana Votjea, i naročito Rože Blen, najpoštovaniji i najveći među njima, bez koga Beketovi komadi njkada ne bi bili igrani,
Izvesni od ovih reditelja bili su na čelu nekog pozorišta. Drugi su opet osuđeni da lutaju od jedne
. pozorišne dvorane do druge, Skoro'
svi žive u polubedi. Čak ni uspeh komađa. „Čekajući Gođoa” nije u-
dvorane, na koju bi imao puno pravo. Poneki od njih su i uspeli — kao Žan Vilar koji je, pošto je igrao Adamova i Strindberga,' dobio neobičan dar: Palatu Šajo, u koju je uselio novi Teatr Nasional Po piler. Ali to je izuzetak. Žan-Luj Bato već više od godinu dana šeta svoju trupu po inostranstvu i kađa se govori o tome da bi treređe u pozorište „Sara Bernar”, niko ne može da zaboraivi da je ova prostrana dvorana
· progutala velikog Dilena.
Svakome je poznato đa je krea
· cija jednog novog komađa skop-
čana sa izvesnim rizikom. To ·je prirodno i dobro je što je to tako. Kad pojava novih umetničkih đela ne bi sobom povlačila izvesnu opasnost, ne bi bilo pravog umetničkog života. Moglo bi se, međutim, pomisliti đa bi izvestam Tela-
· tivan uspeh mogao biti ođ pomoći
neoprezmim i hrabrim animatoria koji su razlikovali sve da bi postigli taj uspeh, ali nažalost u Parizu danas to nije slučaj,
Postavlja se jedno pitanje: zašto je tom „novom pozorištu” toliko teško da probije „zid ćutanja”? Zašto kritičari i direktori pozorišta, koji su prihvatili i pomagali Sartra i Kamia, još uvek odbijaju da pruže pomoć Votjeu, Beketu ili Adamovu?
Zato što su dramski pisci tog „novog pozorišta“, pisci koji pripadaju toj „pariskoj školi”, prekinuli sa tradicijama starom pozorišta, Što su potražili nove izražajne načine, uđaljene isto toliko od tradicionalne psihološke retoke koliko i od filosofskog pozorišta, Oni bi se čak mogli uporediti, svi koliko god ih ima —. A damov, Odiberti, Votje, Jonesko Beket — sa slikarima „kubistima” iz prvih godina ovog stoleća: estetski asketizam koji oni sebi nameću potrebna je disciplina i
besumnje plodonosna; ona zasad ·
nema izgleda da đopre do široke publike. ·
Kakav je to asketizam? Besumnje napor da se iz pozorišta eliminiše tradicionalna intriga, da se
pruži spektakl (prema zamisli An-.
tonena Artoa) u prečišćenom stanju, u svojoj najčistijoj „literarnosti”, u svojoj najsuvljoj oporosti, ukratko to je pokušai vraćanja čoveka na „hulti stepen” života, na stanje psa u laboratoriji Pavlova. ei i
Naravno da u ovakvoj vrsti pozorišta ima nečeg izazivačkog i svirepog: kađa Beket u komadu „šČekajući Godoa” pokazuje dva prosjaka (koji su isto tako nasled nmici Sindžovih i Džojsovih ličnosti), on ima nameru da pruži određenu sliku ljudske sudbine i da time izazove oštru reakciju gledaoca. Ništa drugo ne čini ni Jonesko kada svoje komade krsti imenom „antikomada”. I kada Adamov u komadu „Veliki i mali manevar” pokazuje čoveka na sceni bukvalno isečenog na komade, bukvalno raščerečenog od strane jednog režima nacističkog tipa, oh takođe mastoji da primora gleđaoca da razume „Šta se to dešava” stvarno kad se ovaj odluči da pogleda u lice svojoj sudbini, sudbini modernog čoveka. .
U tom smislu trebalo bi govori. ti o izvesnom „realizmu” „pariske škole”: to je pozorište jedne epohe koja je rešila da žrtvuje čoveka apstraktnim idejama, ·jedne epohe koja je viđela kako se sa · različitim faešizmima razvija tehnika novih porobljavanja. ·
Nikađa, može biti, umetnost nije tako jasno prihvatila stvarnost. A poznato je da čovek najmanje voli da pogleda u lice svoioji sap-
stvenoj stvarmosti kad mu se pokaže njena nemilosrdna slika.
Ipak, može se reči da od pre nekoliko godina „pariska škola” pokazuje znakove iscrpenosti. Pre nego što su i prodrli do široke publike, đramskim piscima ovoga pravca postalo je jasno da mjihov „fealizam” postaje Šablonski i retoričan. Nije reč o komađu „Čekajuči Godoa”, koji nesumnjivo oslaje kao remekdelo „škole”, već o svemu onome što je začeto i sazdano u vezi sa ovim komadom. Izvesno je da ovaj pokušaj nema više istu smelost kao nekada, da on pokažuje znakove zamora: Adamov i Jonesko traže druge puteve, Votje pošto je dao „Kapetana Bada”, pokušava da stvori poetičnije pozorište. Ukratko wbelođanjuju se nova traženja u Kkrilu starih . e
To ne uprošćuje rad animatora: izvestan deo publike — istina malobrojan — tek što se bio zainteresovao za tu „parisku. školu”, kad su se njeni pripadnici yeć zapitali ne bi li bilo potrebno đa je napuste. Sa komađom „Paolo Paoli” Adamov pokušava „da se vrati sredstvima. tradicionalnog pozorišta i upušta se u političku satiru a'da još nije stvarno ni odmerio svoje prave mogućnosti. Jonesko se grči nad svojim humorom, Votje roni u lirizam, Odiberti se podaje svojoj razularenoj fantaziji, Samo Beket komadom „Kraj partije” nastoji da ide do kraja eksperimenta. :
Ukratko, moglo bi se reći da „Tealizam” postavši retoričan traži nov put kako bi izbegao da postane lako dopadljiv, Niko ne može reći šta će biti sutra i niko ne može da predvidi novu liniju
| Leopold Staf
EVO NOVOG LIŠĆA
Evo novog lišća, trave sveže Koje nam dah prolećčni najavi, Ali dah taj mi svojim šumom šapće
Ali ti vaiij u protazu mi šapću Oteli se iz leja skokom ludim
oduševljenije isticali svoju privrženost i najveće divljenje za Stafovu poeziju. Godinama su ga smatrali za najvećeg živog pesnika poljskog i svaku novu niegovu zbirku dočekivali- novim priznanjima. U najdublioi starosti izdao je svoju zbirku „Viklina“ (1955) u kojoj se sprema „da zatvori svet ključem“, no koja i po sadržaju i po tehnici pisania zadivljuje svežinom i mladošću duha.
drugoj travi Kojih već nema.
suncu
valima drugim Kojih već nema.
trava sag zeleni,
Kojega nema.
SENKA
Je li to preletela Preko meseca ptica? Je li ti otud sena Minula preko lica?
Na srce moje
Pala je s tvoga lica...
Plačemo oboje... .
Ah, nemoj... sitnica... (Preveo Petar Vujičić)
a
Konstantin Brankusi; Ptica u prostoru
== Ob
francuskog pozorišta. Izvesno je da „avangarđa” iz 1950 nije nikako identična sa „avangardom” iz 1957, i da su se otvorili novi putevi. Stvari bi bile jasnije kađa bi materijalni uslovi mlađog pozotišta bili manje konfuzni i manje tegobni. A može biti da će posle svega, ove teškoće na kraju krajeva uroditi plođom. Ođ trenutka kad umetnost izmakne peđantnim estetskim definicijama i izbegne retoriku da bi našla svoju slobodu, moguće je da se dese još mnoga „čuđa”...
— ==,
· NAGRAĐENI
Republička udruženja književnika dođeliha su svojim članovima niz književnih nagrada za dela objavljena u 1956 godini.
NAGRADA UDRUŽENJA „KNJIŽEVNIKA BOSNE I HERCEGOVINE dođeljena je književnicima Du šanu Đuroviću za roman „Zvezda nad planinom“, Ahmetu Hromadži ću za dečji roman „„Patuljak“ 1! Stevanu Bulajiću za “•omlađinski voman „Njih šezđeset“.
NAGRADE UDRUŽENJA KNJIŽEVNIKA MAKEDONIJE dobili su 'književnici Slavko Janevski za toman „Dve Marii“" (Dve Marjie)
· davno književnicima
KNJIŽEVNICI
Mateja Matevski za zbirku pesama „Dožđovi“.
NAGRADA , UDRUŽENJA KNJIŽEVNIKA SRBIJE dodeljena je ne Dušanu Matiću za zbirku eseja „Anina balska haljina" i Desimiru Blagojeviću za zbirku pesama „Tri kantate“ — po 150 hiljađa dinara.
NAGRADA „UDRUŽENJA KNJIŽEVNIKA CRNE GORE dođeljena je književnicima Sretenu Asanoviću za zbirku pripovedaka „Dugi“ trenuci“, Boži Bulatoviću za zbirku pripovedaka „Karaula“ {i.Mi·bajlu Gazivodi za zbirku pripove= daka Troika“.
„e