Књижевне новине

TRIBINA MLADIH ·

NEKA:BUDE CITADE

Neka buđe citadela i :

ovaj grad izrezbatem od najgorčih

godina. Ovaj grad u meni. Ovo. bijelo ostrve. | Ovo bijelo more. I najbjelje dubine.

Ta mreža. sa LR bez srebrnih . w

zemka sa gale bez crvenog kljuma, _ Ovaj građ koji više i nije grad,

nego pjesma, ;

Neka buđe moje ropstvo ovaj grad

od dječjih igračaka među odraslim.

bogovima. i

Ovaj građ od najtanje zhatiželje Šo

sa kojom rijem svakidašnjicu, od vrteglavih nesanica mojih najluđih pjesama. Po Neka bude, kažem! VOGO ; ı

Neka bude moje vjerovanje | O, ovaj građ koji sam, zatrudnila, građ koji nosim. pod izgladnjelim srcem. I hranim ~ Oi krvlju nabreklih dođira svoje tajne —

sa O, xa i

Hr. ovaj gr. ji ; i 73% svojom mliječnom korom, svojim voštanim iwlovima i raznobojnim hođom, ~

svojim plotskim licem koje svakođnevno mijenjam. ! onđa odbacujem. · i

e. _ O

Hranim ga sobom cjelovitom, dok me me razgrabi,

dok ne ostanem u njemu. Jer volim ovaj grad koji više i nije grad, {

nego pjesma. Zato meka bude, kažem!

Neka buđe cjtađela ovaj grad koji konačno smještam u preostalu lobanju. I zatim raza) svoje misli preko njenih ivica, preke izniklih katedrala i Š koje proviruju kroz moje zjenme, ! žure % Žao Baska og we |

a ga niko osim mene ne prepoznati). Neka buđe samo moj ovaj grad 7 koji. me pobjeđuje daveći me u prokletstvu moga mesa i traženju izvan mjega, Neka buđe! Jer sam qa izmislila, 1 zato pripadam njemu. ,

'"L

.

np:B:0O

osljec

tb

| Od stare kuće Branka Tajova — ostala je samo zidina. Ogoreio Kamenje crni se na mjesečini i mrko me gleđa. Kriv sam, znam da nije mene bilo, sve bi još dugo bilo. na svome mjestu. Vajat bi mirisao na meku prostirku od paprati. U kačari bi pjenušala džibra

živa, ne bi pustila đa se kukuruz, kolomboć, sveta biljka Kolumbova, u potkućnici muči i upreda pera od suše. Iz kuhinje bi dopirao miris “sirišta i pržene, slanine, a ne gara i hajdučke trave. Prozori bi blještali' i dim ispod kazana bi dozivao rakidžije izdaleka da nazdrave berićetu. 5 : \

Iza onog. prvog· rata bilo je ostalo u selu nekoliko ovakvih „zidina. Zvali smo ih „kućišta“ i nešto čudno. privlačilo me: njima. Dok sam ih gledao, činilo mi se da iza vidljivih ostataka nazirem nešto

nejasno i neizrečno; pokušavao sam, uvijek uzalud, da dokučim šta · je to. Sad mislim đa sam dokučio: predosjećanje je to. bilo ovoga što sad ovdje gleđam i neka vrsta opake želje i daleke pripreme za

u neđostižnu prošlost, ostavljajući me otkrivenog psima, kišama, snjegovima —o &o1a propadnem ili da se kao vuk branim · đokle mi snage traje. ar BON · Otrgao sam se najzađ iz tog vrtloga uspomena i pošao do učiteljevog ljetnjikovca gdje Iva s Malim životari. Ona mi otvori i zepanji se: | „Djevere, zaboga, šta je to na tebi?“ Žž „Valjda nije đavo", i opipah se za svaki slučaj. 1 svake druge.“ i | | „Ne mogu da vjerujem đa si ti to učinio.“ „Ukrao — e pa jesam ja to učinio“, . Nekoliko trenutaka izgleđalo je da se trese od smijeha. Pomadah se da ću, kad se savlada, čuti nešto smiješno što se po selu priča o toj krađi. Onđa vidjeh da ona to ne grca od smijeha nego od plača. Naslonila se uz dovratak da ne padne i drži obje ruke na očima, Šta ću sad? Htio sam da dreknem da prestane, ali pritom pri-, mjetih da sam zaboravio njeno ime. Prosto je ostala praznina tamo „ tidje je bilo ime, i ta praznina me zapanjuje. Sjećam se da mi je snaha i da je ona majka Maloga; rodom je iz: Utrga, ćerka . Peka Djemića i Marice Sajkove, ali ime — ono ne

„Čakšire kao

UENJIŠEVNIH NOVINA“

NOO LN: Mihailo_

i Džana bi plela male kao naprstak čarapice za unuka, Ona, da je.

ovo što sam. Ono sklonište od drveta i slame otišlo je u dim i vjetar,

Pozdravismo se i ja pođoh uz zapušteni šljivak gdje se žbunje jovo vine zgusnulo i osvojile prostor. L n i Kođ prvog žbuna stadoh: ko me to tjera, i zašto, da se mučini tolikim uzbrdicama? Ja sam slobođan čovjek, mogu da izaberem ida. živim kako se meni sviđa. Oni, sad misle da sam u planini, i- možda me baš danas tamo traže — a ja sam ovdje i ovdje ću da ostanem, Selo, taj njihov mali pakao, hoću izbliza da ga gledam i da se naSlušam onih glasova što se dozivaju, kunu i prijete izdaleka, Našao sam zaklon i osmatračnicu na istom mjestu i zaspao. Tako smo pred ustanak nedjelju dana spavali po žbunju, pa mi se i sad čini da ću ujutru, čim se probuđim, u susjednom žbunu naći Juga i Nika Saj= kova kako raspravljaju o seljaštvu. f O, Ispođ sna čuh kako Mali plače. I Branko, sjetih se, njegov otac — buđio se obično u to vrijeme i tražio hranu. Od toga mi dođe nejasna misao: da vrijeme: nije uvijek rijeka koja pravo. teče: ono ima vrtloge i kruženja kad vraća potopljene sjenke i glasove koji su prohujali. Pođigoh glavu — Iva je izašla đa nahrani dijete, Jazom ispod zidine pojavi se Lokar, Trobrkov sin kržljav kao uvijek, s motikom preko ramema. Poče razgovor, zatim svađa zaoštrenih glasova. On kaže Ivi da je kopiljača, a ona njemu da je nakaza i starmali. :. = ! „Juče ti je bio red“, kaže om. „Što nijesi juče, kurvo?“ „Nijesi mi đao ti.“ ; | „Pa ni đanas ti neđam. Komunisti su kažnjeni i nemaju pravo. „Danas te ne pitam. Ostavi tu vodu, zakamenjče!“ „Odvrni je opet ako smiješ, kopiljaje — tebra ću ti polomiti.“ On brzo grebe motikom i sitno kamenje iz jaza baca daleko u Kukuruz ranjavajući strukove. To je ona jetka pakost koja možo da razdraži čovjeka jače nmego otvoren uđarac. Iva, sa zamahnutoni motikom, pođe k njemu. On je opazi u posljednjem trenutku, pognu se i pobježe kevčući izđaleka psovke i prijetnje. Više ga ne vidim, ali glas mu se i dalje čuje — zove oca i taj mu se odaziva. Blijeđa od straha, Iva, učini mi se, drhti slušajući. Okrenula je vodu u njiyu· i sakrila se negdje u zelenom gustišu kukuruza. Mora da se sasvini šćućurila — ne vidi se nigdje biljka đa se pokrene. Trobrk razgleda · naokolo i poče da viče: „Kamo te, uđovice, jadna ne bila? Oćah da vidim šta ti se td

\

toji, K. BRESON: o de ga je upalilo te trošiš toliku vodu...“ „Navali, Trobrkile“, blekmu neki od Vukolića „Udri je kožnim metkom!“ :: _ „Žilom, veliš li“, upita ga Trobrk. „Moram, bogami — đa jd rashlađim, da joi ne strada pusnica“. „Upri, upri!“ , . „Uprijeću, božja ti vjera, čim je nanjušim“. Stvarno — njuši. Zavirio je u ziđinu, zatim poče da se osvrćd · po oboru zaraslom u bljušturu. On ne misli đa je tu bila kuća i porodica i ne viđi đa je trava izrasla. On ne misli ništa, samo ono što nje= mu treba. On je od onih što samo čekaju ljudsku muku — da je iskoriste. U prošlom ratu bilo mu je sasvim dobro: neki su se odđmetnuli i izginuli, a on je krao na njihov račun i ostao živ, Sad mu je i bolje nego onda: prima državnu platu svakog prvog u mjesecu, kao meka vrsta činovnika, a pritom krađucka na moj račun i hrani se mesom. Njegov pogled na Život pokazao se kao ispravniji od drugih — to se vidi čim se baci pogled na njegov crveni vrat. „Šta radiš to, Trobrče“, upitah ga. On potskoči ođ straha i glas mu zađrhta: „Koji si to tamo, bre-e?" „Daviš sirotinju i sramotiš poštenu porodicu.“ „Koji si to?“ . „Zar me baš ne poznaješ?“ . i | = Poznao me — strugnu da bježi. Sve dotle nije mi bilo jasno” šta ću s njime. Zamišliao sam nekakav drukčiji razgovor i nešto ka" ubjedjivanje. Ako pobjegne, pomislih, hvaliće se kako me prevario, i opalih. On se preturi preko glave, preturi se ponovo i potrča brže ' nego prije, To je kao zmija, pomislih—nju nikađ čovjek ne pogodi gdje treba. Opalio sam ponovo i to ga je oborilo u udubinu kraj puta, Viđi se kako maše rukama nađ glavom kao velika buba prevrnuta na leđa. Iznenada se osuka i jumu ka kukuruzu. Stigao sam da ga još jednom pogođim na ivici njive, i pao je ali, na zemlji gdje treba da leži, njega više nema, i . ra . Stađoh — neću da ga tjeram, I neću više! Nek iđe kad ja takav. Od pucnjave mi zuji u ušima, zatim kroz zujanje čujem kako Mali plače. Ne znam kako sam mogao đa ga tako zaboravim i uplašim. Neko, onaj Vukalić otprilike, nevidljiv u zelenilu, zove Trobrka. Nije mu se odazvao, zato on dovikuje nekom drugom da je Trobrt poginuo. Jedna žena zakuka, za njom druqa i treća. Za moje UŠI, naviknute na tišinu, đosta bi bilo toliko pakla, ali on je tek počeo. Kačaranđa zaleleka iz kace koju je tek počeo da popravlja; Bojo Mumlo zamumla kao mečka. Iz gornjih zaselaka dozivali su uza

neko gumom izbrisao. To me sasvim razdraži, „Čuti“, viknuh. „Jesam li ga od sirotinje ukrao?“ „Ne, ali nije trebalo tako“, „Nego kako? Da sam pošao i zamolio — bi „Ne bi, ali to je sramota.“ ; oj „Znam ja šta je sramota, nemoj to da me učiš! I meni su sve ukrali, sve opljačkali — hoću i ja!“ } S ~ Oči joj se naglo osušiše od čuđenja, ostale su samo brazđe suza niz obraz. Gleđa me i pita se: je li to neki drugi čovjek uzeo moji lik i glas đa se lažno pretstavlja. E, pa jeste — sađ sam drugi. Ne isplati mi se više đa budem onaj što sam bio. Dok sam se zanosio slavopojkama slobodi i ne znam čemu — zapalili su mi kuću. I poslije, dok sam još vjerovao u čovječnost — ubili su mi Džanu i Juga. Sađ ću, eto, da prevrnem kožu naopako. Već sam je, može se reći, prevrnuo. Vidjećemo, tako, hoće li im uspjeti da mi učine više zla od onoga što mi inače spremaju... Tu, odjednom, sjetih se njenog | imena: Iva,.} to me oveseli. „Zašto si, Ivo, pustila kukuruz da gori?“ . „Ne daju mi vođu. Juče je bio red, ali Strmentije i Trobrk ne daju.“ | „Džana to ne bi pustila.“ | „Džana ne, a ja ne znam šta ću. Žalila sem se — ne pomaže.“ --.. „Sad ĆU ja da okrenem vodu, a ti idi u njivu. Iđi i ne puštaj dok Sve ne naplaviš. Nek te ubiju, ali· sve naplavi — jer 'to je hljeb, Ive!“ a ' a * ~ Ona uze kolijevku s Malm” preko ramena i, poslušna kao žrtva, pođe putem poređ izvora. Stigli smo do kućišta s ogorelim kamenjem i ona stade, Ne zna šta će s Malim, ne ostavlja joj se — · može zmija iz đuvara đa dođe na dijete... Prosuo sam zemlju naokolo duvanom — neće zmija na duvan i nema šta đa traži noću. Zatim okrenuh vodu u njivu. Otkrio sam Maloga i gledao kako se mršti na zvijezde, kako pućka, diše i sprema se da zaplovi u tu rijeku što se vrijeme zove. Kad svi mi umorni pođemo niz struju, an će imati snage i drskosti da još dugo gura prema strminama, prema budđuć„nosti adje su izvori iz kojih nas sudbina bije drvljem i kamenjem. Žrr Žubor vođe me uspavljuje i sve postaje ravno, meko i 'Spokojno. _Ponekad klepne motika kao da je Džanina ruka drži. Džana je to, cini mi se opet, vratila se, a Mali je ustvari Branko. Dobar je ne plače — pustio me da spavam. Jedna jabuka u bašti lupi o zemlju kao bomba i probudi me. Mjesečina je izblijedjela pređ svitanje. Treba da idem, sjetih se. Odmorio sam se i sve mi je u glavi jasno Pozvah Tvu da joj predam goveđu kožu za opanke — ona je metmu ~ — da pitaju. Počeše puške. | u jaz, da omekša, i stavi kamen odozgo — da je voda ne odnese. (Odlomak iz romana)

k«.ooc "| Ž– II iH SPPŠČŠKFP PPPJyo:ggpjjjjsnaSKREKJ KIRTRTUII]LZWip=—Jjiić tK”",N,!,,ıLIO_—__ enu

~ Tolender Biižć

preko rijeke,

li mi dali?“

NEMUSTA

_ Da postoji neki hačin đa se opiše moje stamje, moje bivanje u ovom vazduhu od sada do sada, da postoji nešto što bi se zvalo jezik kađa bi postojalo, evo šta bih ja rekla:

Ja sam ptica. .

Ja sam ptica na nebu nečijeg lovišta,

Nebo je od nas crno.

Odozdo, ja mislim mora da smo samo tamne mrlje,

Nas je užasno mnogo. i ,

I kada bi se samo setili nečeg prestalo bi sa ovim leto.

Ja mislim možda ne bi ni prestali možda bi samo nešto znali,

a i ovako tu i tamo neko pada.

Uglavnom od umora, ako nije sezona lova, mislim

i letim u ovom živom komešanju. krila | o li i žalim za nečim što bi se zvalo, jezik kada bi postojalo; i što bi zaglušiloe sablasni šum leta nedovoljno šuman, ipak, da me čujemo od sađa do sada po koji tup pad i opet — šum krila.

. Srđa Popović

ODLOMAK IZ FABLUDA

Podaci o boravku u jednom građu

a

Dolazak

Došao si sa visorAvni sa dahom.na ramenima, sa kosom od slame žita ječmenog

i seo na ovaj asfalt

raskvašenm od dugog lutanja

poizletalih ptica iz pomrčine,

Nostalgija .

Danju si bio zanjihan između dve sirene požamih kola, i

izgubljen pred nekom fontanom koja sanja . slično tebi.

U ponoć su te ranjavale neonke

i plašio si se đa gleđaš

u upaljenu slamu n8đ (građom,

pa si se peo na beđeme

i očima dozivao Jug. .

Gleđao si u mesec pobođden ha koplje neke fabrike*

i sanjao si da je to koplje bor

iznikso do beskraja.

Onda: si zaželeo da usniš užinsko popodne i vidiš zemlju kako pijana dđahče.

Boravak .

Kadkađ, ohično nedeljom,

„ zakjtio bi svoje poplašene oći

vencem topola iz doline Sa ya TI đok su drugi odlazili ka šumama pređeorađa u simetričnim linijama ženme“sa đesn#

ti si silazio na reku koja liže bokove građa. Sam. Do misli sam, i Seo bi u·vrbak na neko

slučajno izvitopereno drvo

i qleđao kroz prozore lišća

kako se na zapađu sunce istapa u večernjeg požara.

Ođiarak — m ; Kasnije si sreo prijatelje” ei

one za Dobarđa» 4li Jutro — svejedno,

Sa njima si izlomio nekoliko pogača ··

za zdravlje đece koja se nisu rođila. A devojku si zavoleo na čuđan našim, Valjda zbog noža vriska u njenom telu. | Bio si sa njom, isti ovaj ti,

sve đok ti nlje natovarija seđlo,

SAN. 6: stegla zengije . . RM

(Majku 0 .. Kao da sam bio koemoj.): · :# Onđa te je oterala u rodno mesto obične Srbije. Ali ti si tada rešio da buđeš sam. · :

Sa sobom sam, sa

1 skinuo si sa plećki usijanu ploču građa

pa si se vratio na pregršt ćutljive zemlje na kojoj se mesec prođeva kroz mačeve borova.

Sam. Do misli sam. ž Sreten Božić

dimu

KWJSdŽEV.NE NOVINE

JUBDSLOVENSKA

MTOLOBNJA..

Nastavak sa 1 strane

ćepciji, ispali iz antologije, jer im je literatura tek u razvoju pa ne bi mogli sastaviti knjigu. Nije teško uočiti slabosti ovih postavki, ali njihova apsurdnost postaje očigledna u trenutku kada se okviri takve antologije proširuju na pripadnike navedenih marođa izvan tranića naše zemlje. Tako bismo imali dobiti neku vrstu pan-srpske, pan-hrvatske, pan-slovenačke antologije! U ovakvim stavovima, iako se pozivaju na estetsko-literarne kriteriume, jasno do laze do izražaja izrazito nacionalistički momenti. Za ovakvo shvatanje, u osnovi nerealno i neprihvatljivo, rečeno je u zvaničnom organu jugoslovenskih esperantista (Drago Kralj, Antologija naša svagdašnja, Jugoslavia esperantisto, br. 4, 1957) da je „sažeto“ i „mudro“ i đa se vidi da ga je izneo čovek „koji zna o čemu se rađi i na koji način da se rešavaju zađaci takve vrste”. A za jeđinstvenu jugoslovensku antologiju (u dve knjige: poezija i proza), koja takođe nije ostala bez svojih branilaca, rečeno je na istom mestu: „Zajednička antologija bila bi samo 6ksperiment. koji bi možda bio mođeran i priklađan pre više decenija, pod žutoplavom „zastavom Kkraljevskocarske imperije, ali sada ne!” Zaista, koliko ironije i nipođaštavanja!

Ovakvo izlaganje u zvaničnom organu jugoslovenskog esperant-

.jednički koeficijenat

skog pokreta može dovesti neobaveštene, više one ma strani no ove u zemlji, do ubeđenja da je zajednička antologija ne ttoliko nemoguća Koliko politički štetna jer je u suprotnosti sa našim današnjim — ono «o. prošlosti je „jasno“! — društvenim i političkim razvojem.

Pitanje celovitosti jugoslovenske književnosti međutim +— pokrenuto u vezi sa ovom antologjijom — ne bi uopšte trebalo da je povod za dileme i sumnje kađa je u pitanju prezentiranje naše literature inostranstvu, Zajednička an tologija se može napraviti čak i onđa kada su u pitanju zaista ramorodne literature. Tako je sasvim moguće napraviti, na primer, antologiju literature „balkanskih naroda, antologiju evropske ili čak i svetske književnosti cepajući je pritom na' rusku, englesku, francusku itd. U svim literaturama sve ta ima jedan zajednički koeficijenat, estetski, istorijski, politički itd., i antologije se mogu praviti uzimajući u obzir jedan ili više tih zajedničkih koeficijenata, Po čemu se onđa ne može naći za za Kknjiževnost jugoslovenskih narođa? Rečeno ·je:. u Jugoslaviji žive razni narođi, koji su prošli kroz različite istorijske uslove, i oni imaju svoje specifične književnosti, Ali — da uzmemo najosetljiviji primer — zar Mažuranića, Prešerma i Njegoša ne greje ista vatra oslobođilačke borbe? Zar postoje meke bitnije razlike između narodnih pesama srpskih i hrvatskih? Ili: zar se, na primer, romantizam slovenačke literature to liko: razlikuje po literarno-estetskim osobinama. od romantizma hrvatske a ovaj opet od romanti-

zma srpske literature, da bi nji-

hovo uporedno pretstavljanje ino-

“

stranstvu ostavljalo utisak mnepomirljivih supretnosti (kao što je u diskusiji o ovoj temi rečeno)? Naročito ako imamo ma umu činje nicu da je i jedan i drugi i treći romantizam kod nas procvetao pođ uticajima nemačkog romantizma, Kroz ove naše literarme pro> store duvali su vetrovi i ruskog realizma, i nemačkog romantizma, i francuskog simbolizma, itd... i niko živi nije u mogućnosti da obeleži tačne granice tih uzajamnih strujanja i preplitanja, pa je apsurdno govoriti o tome da se ta strujanja tačno poklapaju sa granicama narodnih republika. Kad znamo, dakle, da su pojeđini literarni pravci kođ nas, kođ raznih malih naroda, bili pođ uticajem pravaca nastalih na jednom istom izvoru, onda zaista mora izgledati čudno neshvatanje tih zajedničkih niti u literaturi nastaloj na tlu koje se danas zove zajedničkim imenom Jugoslavija. Na kraju da se potsetimo da je još 1949 godine izašla zajednička jugoslovenska antologija (Jugoslovenska poezija i Jugoslovenska proza u izdanju Saveza književnika Jugoslavije) za naše čitaoce, u kojoj su jedan poređ drugog, bez ikakvog zazora stojali Prešern i Njegoš, Branko Radičević i Ivan Mažuranić. Antologiju jugoslovenske literature moguće je — i ne samo moguće, nego i jedino moguće — dati kao jednu celinu, razvrstanu po literarmmim epohama i pravcima a

ne po nacionalnim i političkim granicama. j Sastavljači ovakvih antologija

.trebalo bi, najzad, da se stave u

položaj čitalaca. Mene, na primer, kao čitaoca može interesovati antoloqija američke, ftancuske, švajcarske, španske itd. literature u prvom redu kao celina, a ne po-

deljena (u posebnim knjigama) DG. kantonima, „saveznim državama, provincijama, jezicima, verskoj pri padnosti, vrsti pisma i sl. U jedinstvenoj, zajedničkoj antologiji je uz fo antologičar prinuđen da o“ dabira one stvari koje su po svo» joj umetničkoj „vrednosti prešle lokalne granice i postale zajedničkom svojinom cele zajednice. Da= nas je već opšte poznata stvar da Prešem nije samo slovenački ne= go jugoslovenski pesnik, kao što

'je slučaj i sa Zmajem, Mažurani<

ćem itd. I zar treba dokazivati da za inostranstvo mogu ·biti od interesa samo oni pisci koji su U svojoj domovini prerasli lokalne gra nice i postali opštenarodne vred-. nosti!

Jugoslovenska literatura, i pored podvojenosti u prošlosti, ima. toliko zajedničkog u sebi — mereno me samo estetskim nego i kulturnim, istorijskim i političkim merilima — da sama sobom za“. hteva zajedničko istupanje pređ is nostranstvom. To tim pre što { ona jedna i jedina teškoća — jes zik — prestaje da buđe prepreka i postaje spona. ?

Sastavljanje antologije priličnc je složena stvar; a kađa je reč antologiji za inostranstvo, pred antologičare se isprečavaju još i ogromne prevodilačke teškoće. Pr+s vi korak načinjen u vezi sa anmtos logijom o kojoj je reč ne potvrđu+ je misao da inicijatori i organizatori baš tako đobro znaju „o če: mu se radi i na koji način da se rešavaju zadaci takve vrste“, A! antologije ne bj smele da se ra< de diletantski, pogotovo kađa tres ba da reprezentuju pređ inostran-+ stvom naša literarna i umetnička dostignuća i da, u izvesnom smis slu, odrede mesto naših narođa M# kulturnoj remublici sveta,

Živon Miljscrecc

|}