Књижевне новине

•

OPET O ROMANU

. Branka V. Radičevića

U pretprošlom broju „Književnih novina“ izašao je napis e romanu Branka V. Radičevića „Četvrta noć“. Smatram da ovaj kritički osvrt, kako po kritičkoj analizi, a tako isto i po tonu, ne odgovara vrednosti ovoga romana, jer ga bez ikakve stvarme argumentacije potpuno negira. Hadičevićev roman je interesantan po svojim po· zitivnim rezultatima, a, takođe, kao dokaz o razvoju jednog darovitog pisca. Zato bi, čini mi se, trebalo o romanu još nešto reći.

Radičevićevo snoviđenje ratnih užasa obuhvata čitav niz ljudskih osobina koje u ratnom vihoru dobijaju neobične oblike. Ova simbolična vizija ispričana je pod pritiskom jedne „više temperature", tako da, na momente, može zaista izgledati kao veštački proizvcd izvesne plemenite i duhovite koncepcije. Pisana je stilom koji nameće već jednu, u našoj savromenoj literaturi dobro poznatu, standardnu kompozicionu strukturu. To bežanje od. spontane životne fabule, koja bi samom logikom svoga razvoja privukla čitaočevu ·pažnju, ima i svoju dobru i svoju rđavu stranu: pruža mogućnost da autor nedvosmislenije, lapidarnije i doslednije iznese svoju ideju, ali s druge strane, svojom apstraktnom isprekiđanošću remeti onaj neophodni emocionalni tom bez koga ni jedno književno delo ne

može đugo ostati u sećanju. Ra-.

dičević se, i to se ne može osporiti, pod neodoljivim uticajem Svog osećanja i svoje privrženosti za snažnu i uskovitlanu reč, ogrešio» o taj osnovni princip, ako se tako može reći, svake umetnosti. Njegov bujan poetski i pripovedački talenat, u ovome slučaju nije uspeo da nađe potpunu meru sklađnog odnosa između intelektualne iđeje i životnih treperenja. Međutim, to je samo jedna strana problema koji se nameće prilikom ocenjivanja vrednosti ovoga romana. I to ne ona najvažnija. Branko Rađičević poseduje jedno specifično osećanje života, koje u stereotipnosti svakodnevnih do-

„življaja pokušava da otkrije zao-

kruženu celinu životne punoće, če-

. sto ispoljene. samo “u pojedinim

. ljudskim trenucima. Za ljubav tih

trenutaka Branko Rađičević i stvara svoju poetsku viziju. Odatle je, njegov umetnički doživljaj jedna čežnja za krajnjom afirmacijom: svih životnih manifestacija. · Ta odlika je bogato zastupljena u romanu „Četvrta noć“ — neupoređivo više mego u romanu „Bela žena“, u kome je sužena i hiperbolizirana tematika onemogućila izra zitiji i celovitiji zahvat u životnu problematiku. Zato je „Cetvrta noć“, u odnosu na „Belu ženu“, jeđan novi i viši literarni kvalitet Branka Rađičevića.

' Simboliku „Četvrte noći“ hBadičević je potkrepio obiljem životnih podataka i činjenica, ali ne na naturalistički način, već putem suptilne transformacije kroz snažna osećamjđ koja su potreszia ljudsku potsvest, svest i savest. U tome je, ustvari, i najveća vrednost Radičevićevog romana. Ničen tu nema wokorelog i bestijalnom, koje bi bilo samo sebi cilj. Savest je osnovni motiv: romana i kao misao i kao emocija. Prema tome, ne moqu se prihvatiti bilo kakve primedbe koje aludiraju na ne=

~

:-.

o. __-_— ~

„Cetvrta noć“

kakvu praznu, bestijalnu i izvitopenmenu ljudsku psihu. U romanu

su najmanje važni ona četvorica

koji beže, i ona druga «četvorica koji napadaju. Ovo je samo simbo-

lična figura — jer su u pitanju ·

milioni ljudi. pod utiskom užasn:h doživljaja rata i svireposti milita-

rizma, tako dobro karikiranog i ,

Radđičevićevom romanu. Svaki rat ima svoj zločin i svoju kaznu njihov odnos autor je postavio u jedan opšti okvir ljudske sudbine. Očaj poniženog i ratom izmrcvarenog čoveka Radičević određuje u jednom retrospektivnom životnom smislu..

Izvanredna situacija rata izbacila je na površinu i hiperbolizirzla naslage prošlog života. Treba se setiti divnog poetskog opisa života nosača, čija patnja, pod teretom nošenja, ima za Radičevića simbolični smisao. Ljudi sa sobom nose, u toj tmurnoj sadašnjici, svoje

ranije ljubavi, želje i ambicije. 1

oni se pitaju: đa li ih mogu sada ostvariti, te time prevazići besciljno življenje prošlosti. Rađičević je to prikazao majstorski, pa zato neke stranice romana dostižu pra:vu poeziju,

Život i smrt, u apstraktnom smislu reči, za Radičevića nisu važni. Važan je čovek koji se nalazi između tih: granica sveopšteg postojanja. Otuđa i jeđan širi, opštehumanistički smisao „Četvrte noći“, Predrcig: S. Perović

i NastaVak sa 1 strane

nim) trikovima proguraju do -takozvanih partijskih socijalističkih položaja, na kojima mjesto stva-

· ralačke snage vladaju laž i pre~

vara, a mjesto težnje za prepo-

• Gonzalez; Glava

Evropa juče i danas

rodnim djelovanjem i uzdizanjem

masa: karijera!" „Reći to tako otvoreno u vreme kad je socijalizam tek počinjao da sigurnije staje na svoje noge značilo je imati izvanredno osećanje odgovornosti, imati savesti i nepomućene dalekoviđe moralne hrabrosti. ~ ; x a

Taj svoj stav Krleža je iz oblasti društvene problematike i zbivanja prenosio·i-u -oblast umetnosti. Niz njegovih eseja ((o Jakobu Vasermanu, Hermanu Baru i nekim drugim) ustvari su #britki pamfleti protiv pisaca čija delatnost pretstavlja podršku i opravdanje mračnih, nečovečnih i antihumanih odnosa u društvu. Sa tog stanovišta Krleža negira ili prekoreva i opominje i neke „domaćš književnike. Njega razdražuju ljute pisci-lutke, jadni. voštdni lutani, beskičmenjaci, groteskne teatralne kreature, — i oni, koji su sramno prodali svoja pera poslodavcima i novceđavcima, i oni koji žive u artističkim ~ iluzijama u svojoj kuli belokosnoj, meki, bezoblični, lažni biseri u vlažnim, ljigavim školjkama! 'Kıležin uzor pisca i umetnika je uzor borca, heroja? strađalnika nepomirljivog i nepokolebljivog u pronošenju svoje borbene, vizionarne, krepke ljudske istine, kakvi su bili Fridrih Logau, Đorđano Bruno, Onore Domije, Hajnrih Klajst i drugi. Na toj osnovi Krleža je pokazao izvesne simpatije i za sovjetskog kritičara Anatolija Lunačarskog koji, rušeći zlehudi mit o „proleterskoj umetnosti“ sumnjiajući, inđirektno, i u „socijalistički realizam“, nije gubio vezu sa umetnošću, pa ni onđa kad

- lugosi

Jedna od najrenomiranijih: američkih visokih „škola, univerzitet Kolumbija, izdavač je velikog enciklopediskog rečnika, čije je.drugo „pregleđano i prošireno“ izdanje izišlo 1954 god. pod, nazivom THE, COLUMBIA ENCYCLOPEDIA. To je impozantna knjiga sa. preko 2.000 strana velikog kvartformata, tehnički besprekorno „ urađena ma da bez ilustracija, a kod nas staje nešto preko 10.000 dinara. | pk 327 |

Poučeni lošim iskustvima sa slič nim stranim publikacijama, o'čamu smo u toku prošlih godina objavili nekoliko napisa u beograd skoj i zagrebačkoj štampi, pregledali smo pažljivo i ovu 'enciklopediju. 'Nađali smo se đa “će bar ovde, s obzirom na reputaciju izdavača, biti presečena ona zlokobna nit po kojoj se o našoj zemlji u stranim leksikografskim delima mogu naći kojekakvi poda ci. Nažalost, i ovde su nas, nade izneverile. dr5renirnaayžia n

U ovoj enciklopediji . odnosi se na Jugoslaviju kojih 200 člančića, od čega otprilike polovina obrađuje geografske, a druga polovina istoriske pojmove. · 25% i ;

Geografski podaci uglavnom. Bu tačni, jeđino je slabo prošla naša orografija (obrađeni su „samo Triglav, Dinarski Alpi' i Šara), Pa ipak ima i u njima većih ili manjih propusta. Pre svega ne odgo

ss. ete ed

——-—- eat aki ao — —

“

varaju današnjem stanju navedeni brojevi stanovništva kod pojedinih naših: gradova i mesta i većih geografsko-upravnih · „celina, Oni su skoro svuda premaleni. Po nekom . već „ustaljenom običaju

stranih enciklopedija skoro svuda 'Ssu,sem naših dati i strani nazivi

pojedinih , mesta, pa nalazimo čak i Kopruli za Titov, Veles | Perle= pe za Prilep. Ipak je, sasvim ispravno, prvenstvo svuda ukazano našim nazivima, pa je u tom pogledu ova enciklopedija kudikamo bolja, recimo, od Larusa, Ipak ı ona pogrešno informiše svoje či= taoce da je Semendria nekadašnji naziv za Smeđerevo i da je Slankamen 'nekadđ bio poznat pod imanom Salem Kemen i Szalankemen, kad se zna đa su to nemački odnosno: mađarski nazivi za ova na= ša mesta. Ne· čudi nas toliko kad

za: Monfalcone (1507) nema slovenačkog naziva „Tržič, ali nas smeta kađ u člancima „Capođi~

· stria“, „Caporetto“ i „Isonzo“ ne-

ma. odgovarajučih slovenačkih na ziva Koper, Kobariđ i Soča, iako se napr. za Caporetto kaže da je to' „selo 'u Sloveniji, SZ Jugosla«

· vija“, Po ovoj enciklopediji Niša=

va se kođ Niša uleva u Južnu Mo= ravu (1402—1405)! Za autore ove enciklopedije u” Subotici je još uvek sedište Pravnog fakulteta,osnovanog 1920 godine! Ali zato ova enciklopeđija zna samo za u-

avija u Kolumbija enciklobediji

2

niverzitete u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, dok napr. o Sarajevu i Skoplju (da navedemo samo ova dva, hronološki starija primera) nema ni pomena, da i ne govori»

mo o Novom Sadu, Zadru, Rijeci,

ı Ali čemu da mas čudi ovo, kađ u

enciklopeđiji nije obrađena nijedna naša akađemija?

Ne znamo otkuđa sastavljači ove enciklopedije nađoše baš kod Voje vodine (2091) da istaknu kako tamo rode šljive od kojih se peče „jaka rakija“, a nisu to pomenu= li kod Bosne i Srbije. U istom članku pogrešno se veli da je Voj“ vodina bila pripojena „ugarskoj kruni“ Požarevačkim mirom iz 1699 godine, što je zapravo gQgo= dina sklapanja Karlovačkog mitra, kako se ispravno navodi na str. 1494. To, a i još neki drugi detalji, svedoče o prilično aljkavo proveđenom . koorđiniranju materijala. U članku „Srbija“ (17941795) pominju se kao nacionalne manjine u Srbiji Slovenci i Hr« vati (!), Mađari i Šiptari, a nema mi reči o drugim manjinama. Takođe su u tom članku nekako čudno definisane „kulturne razlike" između Srba s jedne strane i Hrvata i Slovenaca & druge, i toma osnovu neke sumnjive istoriske iterature iz 1917 i 1920 godine. 'Kao da ovđe dođoše do reči iz< vesni klerikalno-furtimaški uticaji, a oni se osećaju i na drugim “mestima, pa po svemu izgleda da je uticaj katoličke crkve na KoTlumbiskom. d“dniverzitetu „prilično snažan. To nam svedoči i članak o rimokatoličkoj crkvi (1694), gde „je Jugoslavija uvrštena u red zemalja u kojima je u XX veku došlo do „krvavih progona“ crkve! Dakako da se obavezno, i to ma dva mesta, pominje i Stepinac, Čudi nas samo đa nije dobio zaseban članak kao Draža Mihailović, o kome se ovde ponavljaju već davno đemantovane i raskrinkane fraze i laži, tako da u ovoj enciklopediji nailazimo na „čudesnu spregu dražinmpvsko-velikosrpskih motiva sa motivima vatikan= sko-klerikalnim, a sve u znaku animoziteta. prema socijalističkoj Jugoslaviji, za koju sastavljačiove enciklopedije inače tvrđe ma 11 strani „Dodđdatka“.da' je „uvučena u zapadni tabor“, iako je čitavom svetu poznata principijelna i dosledna vanblokovska politika maše zemlje.

Najgore su u ovom izdanju prolj naši umetnici i naučni radniel. Naš Bošković je za ovu enclklopediju „italijanski matematičar" (251), a od ostalih dobili su mesta samo Pupin, Ružička, Suzalo i Tesla, Više nema nikoga, pa čak ni D-r Paje Radosavljevića · koji je godinama bio profesor na Kolumbija-univerzitetu! Od likovnih umetnika zastupljen

je samo Meštrović, a Klović (Clo-

nema mnogih imena koja

vio — 412) je za ovu enciklopediju — Makedonac! ·

Od književnika obrađeni su u zasebnim člančićima samo .Louis Ađamič, Flacius, Gunđulićč, Vuk i Preradović (po kakvom li je'Kkrlterijumu izvršen ovaj izbor?), dok se u skupnom pregledu književnosti naših narođa koji je dat u članku „Jugoslavija“ (2190—2191) nabraja nekih 56 književnika, uglavnom samo po imenu. Pa i tu bismo opravđano tražili (Branko, Šenoa i

·dr., Josip ·Juričić · proglašen je.

srpskim piscem, a Levstik ·uvršten u pesnike! Čudno deluje što je anonimni autor ovog „Pregleda“ kao literaturu za ovaj odeljak naveo knjigu Bele Bartoka'i A. B. Lorda Serbo — Croatian Folk Songs iz 1950 qodine.

_ Od naših kompozitora, baletskih i reprođuktivnih muzičkih „umetnika nema ama baš nikoga, pa čak ni onih koji su pomati u Amč?rici (Baloković, Milka Trnina, Zinka Kunc, Mia Čorak-Slavenska itđ:).

· Zaista je: ovo mršav, jako · mr= šav bilans naših kulturnih'pregnuća i ostvarenja; i čitaoci ove enciklopeđija koja, već s obzirom na ugled: svog izdavača, svakako. pretenđira na serioznost biče slabo

poučeni o tome šta su narođi :Jugoslavije dali kulturi čovečanstva, pa ako baš hoćete i kulturi Amerike. 5

Od. političkih i javnih Yadn:ika sem pretsednika Tita obrađeni su. samo Pašić, Protić, Radić, „Jovan Ristić i Supilo, a od ostalih istoriskih ličnosti: Dušan Silni, svi Karađorđevići i Obrenovići, ban. i biskup Toma Bakač, ban Jelačić, slovenački biskup i misionar Baraga, Čirilo i Metodije, barun Pra njo Trenk i Gavrilo Princip i to je — sve, ; Pe

Žaključak? — Kao što smo ranije rekli za neke druge, tako i za ovu enciklopediju vredi zaključak: potrebno bi bilo izvršiti prilično obimnu reviziju kako u po-

gledu izbora tako i u pogledu o~

brađe pojedinih pojmova koji se tiču naše zemlje, ako ova enciklopedija želi da bude objektivna

·seriozna u odnosu na nas.

PF. Maslić .

“nih. shvatanja

su je se mnogi namerno (i sraču-“ nato) odricali uime dirigovanih alž nekome ipak i unosnih žda-novća= književnosti, Ne odvajajući nikađ korenito literai turu od politike, Krleža je odavho ispravno razumeo i objasnio da „tendenciozno izražavanje u umjet nosti nije pitanje volje nego sposobnosti“, i naglasio: „Dok nauka sprema i bilježi ihlkustva, umjet“ nost. ga osvjetljuje i konđenzira, a politika bi trebala da iskustvo pretvara u djelo, da ostvaruje ljud ske uspone i đa oplemenjuje ljud< sku stvarnost“, — đefinicijom ko .ja je dragocen primer jednostav“ nog, jasnog mišljenja i prođorne lucidnosti. Wl Sva svoja shvatanja i poglede Krleža je izražavao glasno, oporo i. nepoštedno, pesnički nađahnuto„ po crti (kako bi on to rekao) svoga slobodnog uverenja — „protiv, sviju vrijednosti i protiv posljed+ njih zemaljskih i zagrobnih · autoriteta“. To imponuje! Naše pres imućstvo danas, međutim, u. to= me je što čak i u takozvanoj „borbi mišljenja” možemo samo da na“ padamo i osporavamo ono Što svi napadaju i osporavaju i da bra= nimo i slavimo ono što svi slave i brane. I zbog toga nam savre= mena književnost i jeste onakva kakva jeste: duhovno troma' + prazna, beskrvna i bezlična, simu= lantska, gnjavatorska i dosadna? nikakva! U toj situaciji, Miroslav, Krleža, okružen dostojanstvenim bedemom od nekoliko desetina &vojih Knjiga, pišući (verovatno) svoje dnevnike i ostalo, intimnije, bliže neangažovan, olimpijski da: lek i nedostupan, stoji po strani; U trenutku kad je aktivna, delos tvorna prisutnost njegove Yeči pod trebna kao nekad, pa možđa i via Še nego ikađa ranije...! Simbolično, knjiga „Evropa. das nas“ završava se kontemplativnow poetskom prozom „Ljudi putuju“a Ali to nije odlazak, niti je to bek« stvo: i tu je Krleža bio u samoj srži života, otužne, plesnive stvar nosti, među ljudima čija su srca rastrojeno kucala zaneta i rastr-= zana svojim sitnim i krupnim pa kostima, tajnama, „neostvarljivini ambicijama i neđostižnim žudnja= ma, na zagušljivom, napornom pu= tovanju ka dalekim zamagljenim horizontima cilja i sudbine.. Celos kupno književno stvaranje Krležiš no (pa i „Evropa danas“) negacija

· je toga našeg isuviše teskobnog, i-

suviše sporog, lenjog i mrzovolj« nog putovanja, više po /mnerciji nego po konstruktivnoj radoznalo= sti i potrebi, iz ovih đomaćih, pa“ nonskih i” balkanskih, „ustajalih prostora ka evropskoj i svetskoj perspektivi u kojoj on hoće đa pro nađe naše mesto i odredište? ni tamo, spoznali smo, vidici nisu mnogo pitomiji i čistiji, ali su. u“ slovi i mogućnosti za plodniju stvaralačku akciju daleko lakši povoljniji. 1

„ Dan konačnog 'triumfa slobodnog i nezavisnog evropskog (i svets skog) humanističkog duha i mis sli, u đoba kad oko nas još kruže raspojasani đemoni bezumlja i ne prestaju — trenutno stišani sumanuti Kkovitlaci ratne, pomame, — taj dan neće tako brzo svanuti. Ali trezvene, miroljubive socija< lističke. snage. mogu da ga: pris bliže. Samo kako, i „kada? Svas ko nagađanje je proizvoljno; # svako propoveđanje (bilo čega) danas je samo za jedan korak uđaljeno od smešnog i naivnostii bespredmetno je. Ostaje (bez pres teranog bistrenja sveevropskih i ves likosvetskih briga i problema) jeđina pouzđanje u one često, zapretane iskre ljudske savesti Koje' mogu da se probude u jarki plamen doc-i bre volje, razuma i mudđrošti, ve< ra — toliko puta do temelja uzdrmana, i odbačena, i pokopana, a ipak živa i trajna — duboka ve~< ra u čoveka koji bi najzad trebalo đa se „kao kulturna i pobjeđonosma pojava afirmira kao potpun čovjek, a ne kao mucava zvijer“: Može li, i hoće li?...

„Živimo u doba morskiH nemsni kađa se novinske patke pretvarazu u legenđe“, rekao je sVojevremeno Krleža, Živimo — 3danas — U doba svakojakih, mnogostru= kih kriza, iskušenja, napasti, pređdrasuda | nevolja, ali { nađa, i stremljenja, makar 1] haotičnih, sa puno raznih obzira i ustručavanja. i ne mnogo hrabrosti. Ali, eto, žis vimo... I tako prolaze, smenjuju. se. đani i noći, smeh i suze, putovanja se nastavljaju, plove dimovi, zvuci, žagor I šapat nestrpljivih i apatičnih putnika, plove pramznine, a negde daleko od nas (i katkad još dalje u nama) cakle se prozračne plave površine, otvaraju se, lagano, zaista tako lagano, nia li krugovi vedrine ka kojima želj“ no dižemo svoje umorne i nespo~

kojne ruke, Miloš IL, Bomdić ·

*

“2 aa ai