Књижевне новине

”

SA PULSKOG FESTIVALA

KONTAKT SA DLGBLIKOM

Pulski festival je velika smoira kontakta našeg filma sa publikom. Deset dana stotine raznih autora i producenata slušaju kako reaguje arena: hoće li pozdraviti, ismejati, ostati ravnodušna? Taj kontakt je posebna vrednost festivala. Tvrđi se đa je i to jedan od tazloga zašto treba seliti festiv"l iz Pule: masovni skup gledalaca u amfiteatru Vespazijana da svojim veakcijama neobičnog formata sugestivno utiče na estete u žiriju i kritičare u trinaestom redu partera. Da je to sugestivno delovanje često tako diskretno da ga oni koje taj povetarac gigantske publike za leđima povija u ovom ili onom pravcu, nikako nisu sprem ni da priznaju. Da to nije zgodno, da široka publika ne sme da

buđe merilo i orijentacija jedne umetnosti. Ali osluškivanje tih reakcija

pretstavlja dragoceno iskustvo,

Uvek se kaže da je publika arene impozantan skup ljudi. lako ostaje pitanje: šta je to pu-·. blika. Ili: ko je to, konkretno, masovno zviždao našem najboljem filmskom stvaraocu Boštjanu Hlad niku i zašto?

To su, kažete, bile pulske domaćice, mornari i direktori bioskopa. A u nekom drugom mestu publiku će sačinjavati rudari, željezničari i gimnazijalci. A u treĆem mestu biće u bioskopu najviše zemljoradnika i dece. Šta je to onda — publika?

Često — Publika je fantom koji se pojavljuje u napisima i onda:

zahteva, odobrava, odbaćuje. Niko

sa njom nije razgovarao. Ona uvek govarate sa njenim pojedinačnim pipcima, Ta stoglava jednoglasna aždaja ima post fest (ival) um sto posebnih glava. Kako li bi se tek pulska sestra čudovišta iz Lok Nesa u pojedinačnoj anketi peđaninog novinara raspala na dvanaest hiljađa posebnih nesastavivih glava! Jer se jedna te ista Vesna II dđopadđa nekom zbog Vesne, nekom zbog pesme, nekom zbog snega, nekom zbog Sama a nekome prosto zato jer se unmjoj prave vicevi sa nezakonitim detetom. Ponekad zbir svih, različito motivisanih „(zadovolienjem različitih individualnih potreba i želja stvo· renih), pojedinačnih zadovolistava procveta u masovne ovacije Radetu Markoviću na koje smo svi ponosni, , '

Ponekad — film na koji „smo svi ponosni“ pobere zvižduke takve da se Bojan uopšte ne, čuje.

Publika nedeljom, to znaju ljuđi u pozorištima, sasvim je drukčija od publike koja dolazi sredom. Razlikuju se i popodnevna . od večernje, premijerna od reprizne, „centralna“ od periferiske, i zatim, od komada do „komađa, od žanra do žanra, svaki ima svoju posebnu publiku i opet: premijeršku i repriznu, popodnevnu i večernju.

Priča postaje dosadna i naiz-

qled· se ponavlja ali treba dodati ·

da se: publika u bioskopima razlikuje leti i zimi i da, to će vam svaki, bioskopski razvodnik reć:, subotom kad pada kiša. u bioskop dolazi mnogo više parova nego inače, . . Zato je vrlo hrabro izjaviti “a se nešto dopada publići ukoliko se ne rađi o izuzetno jedno-

glasno usvojenom filmu kao što je „Jedan dan života". Inaće, publika se raslojava, podvaja: na manje i više obrazovane, manje ? više malograđane, mlađe i starije i tako dalje.

Svojom masovnošću publika u

areni koriguje na izvestan nač.n eventualne osobenosti i različito-

sti mnogobrojnih publika: sve oao što bi u nekom gradu dolazilo deset dana da vidi neki film skup: se na jednoj pretstavi u areni: L ljubavnici kišnih subota i popodUnevni penzioneri i deca koju inače puštaju u kino samo nedeljom pute podne. a

U vanredno akustičnom amfitcatru okuplja se najmanje dvadeset pet do pedeset puta više ljudi nego što'ih ima bilo gde na prosečnoj bioskopskoj pretstavi Slušajući njihove reakcije filmski stvaralac kao da se nalazi pred nekim neobičnim pojačalom. Ko ne voli da sluša kako diše publika za vreme njegovog filma? |I uzdah i zvižduk prima se k srcu. I makoliko se pravio olimpski nezainteresovan, potrudiće se svako ko je slušao svoju publiku da sledećim filmovima poveća broj uzdaha, i da nečim ođobrovolji ones koji bi zvižđali.

Ovo nije ni poziv na saobražavanje ni apologija prosečnosti. Već je pominjana priča o nepostoje= ćem vajaru — astvatisti koji bi svoje tek završene skulpture zakopavao. u zemliu jer qa ne zanima publika, I teško pristupačnim delom autor želi đa komunicira. Zato se filmovi · — 'tksperimenti! kao što je „Fantastična balada“, „Na livađi“ i „Koliko je sati?“ moraju nprojicirati u salama sa brojem sedišta nešto manjim od 12000. Treba i Hladniku i Marksu i Miki Jovanoviću omogućiti da oslu-

Amateri u Duli

Naš amaterski film dobio je prvo značajno priznanje van okvira svoje organizacije: dela mlađih autoraneprofesionalaca bila su ove gođine prikazana, a jedno od njih i nagrađeno, na Festivalu jugoslovenskog filma u Puli. To svakako nije mali uspeh, čak i kada se ima u viđu da naš amaterski film još nije dostigao međunarodni nivo. Jeđina tamma mrlja na toj afirmaciji je či njenica đa su na Festivalu učestvovali samo Beograđani i Novo= sađani. Greškom Saveza foto i kis no amatera Jugoslavije (o kojoj ništa određenije nije moglo da se dokuči) amateri drugih građova nisu ni primili pozive organizatora, TI mada je kinoklub „Beograđ”, čijih je seđam od ukupno osam filmova bilo na programu, vođeća amaterska „organizacija kako po nastojanjima tako i po dostignućima, nesumnjivo je da se bez učešća Zagrepčanina Mihovila Pansinija nijedna revija neprofesionalnog filma kod nas ne može, smatrati

reprezentativnom (drugi naš emi-

nentni amater, Boštjan Hladnik, prešao je u profesionalce). Pa ipak se piscu ovih redova čini da o nekim filmovima koji su bili prikazani u Puli vredi govoriti. Zato je

škuju reakcije svoje, dobronamer= ne i obaveštene, publike.

Jer: iako joj ne treba biti slušan, publiku treba slušati.

Publici se može ugađati, ali se publika može i voditi. Lep primer za to je grohotan smeh koži su u Puli izazvali tekstovi, „Pop Čire". Pokazalo se da inteligentna režija može publiku sasvim daleku jednom arhaičnom i lokalizovanom načinu govora, učiniti prijemčivom za taj govor. Da Učini, da ta publika čiji svaki pojedinačni pripadnik ništa ne bi razumeo da se na pulskoj ulici nađe slučajno sa starinskim vojvođanskim sveštenikom, vanredno osetljivo i sa. razumevanjem reaguje na iste takve tekstove njoj jedva poznate bradate kreature na filmskom platnu.

Oduševljenje koje izaziva svaka pojava Radeta Markovića u areni navodi na ideju da bi se šarm toy glumca mogao izvanredno iskoristiti za složeno delovanje na Du· bliku. 1! film teže pristupačan Šširokoj publici prošao bi kod ove uz pomoć popularne Rađetove pojave. Publika u njega ima pove= renja, ona bi za njim pošla ·'i u teže suptilnije probleme koje inače nerađo gleda i sluša.

po~

Arena pruža i jedno strašno iskustvo: udvadesetostručene „pogrešne reakcije. Strašan, srdačan

smeh iz stomaka na mestu na kome si predvideo. da publici zaigra srce u grudima! To se desilo u filmu „U kanjonu Tare“: posao triftera — pratioca „drveta koje ide niz vodu delikatan je i opa san, sa kliskog balvana čovek se začas nađe u vodi. Spiker sugerira publici opasnost, a ona se, čim neko padne u vođu — smeje. Zato što je, ne odmerivši tačno, umesto da dramski zategns jedan

pad, reditelj pustio svoje junake da svaki čas padaju u vodu pa je ispalo da ti ljudi nisu u stalnoj opasnosti nego su nespretni.

U filmu „Mali čovek". na osetljivom mestu scenaristi su smestili repliku dečakove majke „koja sadrži oštar kritički tekst: od plate se ne može živeti, mora se raditi honorarno. To majka kaže u odbranu sebe, prebacujući na savremene uslove života deo odgovornosti za otsustvo brige oko dečaka. Međutim prethodni režiski postupak sugerirao je da se ona bavi prostitucijom i publika se — na mestu koje treba da otkrije saodgovornost društva i za tu majku osvoji bar malo saosećanja — smeje, jer pogrešno shvati tekst „honorarni rađ“. Kada majka docnije izlazi iz sobe, mangupi iz publike viču: iđe da radi honorarno! Tako je masovna re-

akcija amfiteatra otkrila „grešku režije. Kao što se, novi mostovi za

probu opterećuju nekoliko puta više od svoje nosivosti, tako amfiteatar — amplifikator korisno otkriva autorima i producentima pukotine njihovih finalnih proizvoda koje se pre polaska u publike mo-

gu zakrpiti žiletom i „acetonom. Ako se mogu. Publika, množina koja ne po-

stoji pojedinačno, poučno se ponaša i treba što češće biti sa njom. Treba je se bojati, treba je začikavati, i voditi, i golicati ponekađ kao malu bebu,

I voleti je, i uživati, se nikađ ne pokoravati.

| Dušon Makavejev

ali joj

NLiubav Kroz nevidljiva. pregrađu: Dragan Ivkov —o skitnica Antonije ı Anja Baskovac — lutka u filmu »Antonijevo razbijeno ogledalo«

"izdvojio četiri dostignuća koje materije od koje smo sazdani; lju-

smatra natprosečnim i daleko U spelijim od ostalih. *

* * *

di, lutke, svi — donosi i neminovni kraj. Antonijeva ljubav je još sa, mo iscerena maska potonula u naborima čoje, otkinuti drveni udovi

_ i nacrtane oči nečega što je istra-

Antonije je skitnica sa srcem

rece rupa rupama a ampirupe mnom oan amureurumiu muuuumr spa uuu rum: == pesnika: šampion Kklikeraša i idol Anketa »Književnih novina«

_—_PRAGRADE

Ređakcija je pregledala prispele odgovore. na sva četiti j · pitanja i odlučila da se nagrade sledeći Čitaoci:

Prva

nagrađa — 50 bioskopskih ulaznica u bio-

. skopu. koji gledalac sam izabere — ŽIVOJIN PAVLOVIĆ, student iz Beograda, Milana Rakića 55. \

Druga nagrađa 50 bioskopskih ulaznica u bioskopu

' koji sam izabere — BRANKO MANAS, student iz Petrovca na

· Mlavi, Moskovljićeva 9. . Treća nagra

da — 20 bioskopskih ulaznica u bio-

skopu koji sam izabere — ŽARKO RUŽIĆ, nastavnik iz Novog

Sada, Njegoševa 1. Molimo dobitnike da nam

jave u kojim bioskopima žele

da im otvorimo kređit za ulaznice. :: U iđućem broju nastavljamo sa objavljivanjem materijala

|iz ankete.

a a 5 - |

gomile đece iz predgrađa, koji jednog lepog dana otkriva svoju uspa-

vanu lepoticu — lutku u izlogu

neke krojačke radnje. I on, virtuoz pirueta na trotoaru i svirač na

•imaginarnoj mamđolini svoje noge,

čudotvorac koji nalazi zečeve u peševima odrpanog žaketa i nemom panmtomimom priča o čežnji usamljenika, odluči da je oslobodi njenog prozirnog kovčega. I gle čuda! Lutka oživii odgovara mu ljudskim uzvratima simpatija, kadgodđ je pogledi prolaznika ne vrate u ukočeni san. A Antonijeva čežnja narasta u

strast: da uništi staklenu barijeru

koja mu preči put do voljenog lika, da je razbije u paramparče! Čime; ako ne ciqlom sa oblžnje građevine? | haš ta ciqla — oruđe

koje bi ođ žive lutke načjmilo ljud-"

sko biće, simbol , oslobođenia od

jalo svoj vek kao lutka u izlogu anonimnog Kkrojača,

To je ANTONIJEVO RAZBIJENO OGLEDALO, film Dušana Makavejeva, dobitnika pulske nagrade. Ideja prevashodno lirska, razrađena u scenario pun poetske imaginacije i realizovana sa improvizatorskim smislom ali bez sigurmog opredeljenja između neorealističkog i romantičarskog tretmana. Makavejeva pre svega karakteriše

ta smelost improvizatora, ekscen-"

trična sklonost za narušavanjem trenutno ostvarenog stilskog dome– ta disharmoničnim detaljem. Da je taj postupak u ANTONIJEVOM OGLEDALU «celovitije sproveden, da su raznorodni · elementi samo malo veštije utkani jedan u drugi, moglo bi se reći da je posrš&đi novi stil! Ali i ovako, autor je pokazao neosporam stilski napredak prema suom wrošlonodišniem filmu PE-

OI o

ski

OBE COO Okr~ 3

|P || : kav \ }JJC, 0

Ilustracija Aleksandra Klasa

||75

ČAT. Inače, da Makavejev ume da govori slikom već je i ranije zapaženo; ona je ovđe nabijenija smislom i izražajnija nego ikada. Šteta je samo što nepreciznosti u montaži smetaju tečnom pričanju _ i što inače dobro gradđiranje natacije trpi od suvišne epizode sahrane zeca koga je skitnica nehotice ubio u svojoj igri. Film ima još jedam neosporni kvalitet: Dragoljub Ivkov, izvrsni pantomimičar i vanredno izražajna fizionomija, u naslovnoj ulozi. . Ozbilianh takmac Makavejevu na Pulskom festivalu bio je Marko Babac, autor filma DRVENI KONJIČ. To je dirljiva priča o devoj-

# 3

Iz 'MHladnikovog filma »Ziveti nije grehe čici čiju je jedinu igračku, malog drvenog konja ma točkovima, oteo dečak-nasilnik. Ostao joj je, kao uspomena na njenog ljubimca, samo jeđam točkić. Konj je sađa in= valid koji posrče i hramlje vraćajući joj &e u snu. Najzad, ljubav pobeđuje ponos i strah: devojčica pronalazi otimača — ne da pokuša da od njega izmoli ili povrati konja, već da mu mpređa i preostali točak! A dečak joj, dirnut tim gestom, vraća igračku.

DRVENI KONJIČ je film bez re žiskih bravura, nenametljivo i aejednostavno ispričan,# baš žbog toga potresan. Babac ume da na gledaoca prenese emocije sasvim obič-

im filmskim sredstvima — krupnim planom lica ili đetaljem ruke — i da tako „tempira” radnju đa ništa u njoj ne izgleđa pređugačko ili prekratko. „Ambijenta” u ovom filmu gotovo i nema, sve nam govore isključivo mekoliko glavnih lica. Film je stilski čistiji i zamat___sigumiji od ANTONIJEVOG OGLEDALA i jeđino u čemu zaostaje za dobitnikom magrađe jeste — konvencionalniji sadržaj.

Jedva nešto ispod nivoa ova dva filma nalazi se BELA MARAMICA,

duhovita anegdota ispričana u bes~

prekornom ritmu i sa mnogo filmskog osećanja, bez trunke banal-" nosti koiu sugeriše sadržaj kada ga prepričavamo. Izvesne nekorelkt-

nosti.u montaži jedva da padaju u ,

oči pored lapidarne, efektne režije i fine igre glumaca, naročito Lele Gazikalović (devojka) i Arse Miloševića (posmatrač koji se smeje). Sadržaj: devojka u trolejbusu ispušta maramicu pravo na Šlic mladića koji seđi pored nje, a zatim bezuspešno pokušava da je ponovo uzme; na veliko zadovoljstvo iednog veseljaka koji sve to gleđa,

'mlađić otkriva da nešto nije u ve-

du 1, misleći da mu krajičak košulje viri iz pantalona, ugura „kri-

.Šom” maramicu u šlic! Pilm je raŽirao Vojislav Rakonjac po scena-

riju Bore Oljačića. S

I najzad, jedno zanimliivo ostvarenje na polju eksperimentalnog filma, koje je teško upoređivati sa prethodnima: KAVEZ Bojane Jov~

čević, koji se pre sveqa ođlikuia

izvrsnom. igrom samoq autora. Unleđaiući se ma heksđašnju framcu= sku avamnarđu (Buni”"l) i, sa reminiscencijama na «Pansinija, film

aovori o čovekovoj bespomoćnosti \

05 VI

o_O 1 Va

ROP — O a OL

() | 7

pred zidom ljudske izoldvanosti, & uzaludnosti i prolazmosti susreta polova. Prva polovina KAVEZA sa+ drži nekoliko kadrova kojima pg izražajnom intenzitetu i dinamičs nim valerima nema ravnih ma ovo polju kod nas; druga je preopšimaj i pretstavlja osetan pad. Auto troba da ima u viđu da čak i temd lišene racionalnog zahtevaju do< slednost u likovnom. uobličenjuš drugi đeo sastoji se od niza umes taka koji po štimungu, falkturi slike i stilu ispađaju iz konteksta, Stila ski ne odgovara ni projlog filma, / *

* *

Peostali filmovi imaju sa „onifd

| gore pomenutim zajedničko samo

to što su fotografski neujednačeni i laboratoriski nečisto obrađeni. Iza dvajaju se od njih ili statičnošću |

| parolaštvom (METAMORFOZA Mats

ka Babca)ili neđorečenošću (SREČA MALIH MIŠEVA Dragoljuba Ivkova}

: jli neđostatkom jasme Koncepcija

(ORFEJ . Arse Miloševića) ili

(novosadska PRIČA NAŠIH DANA)

jevtinom osnovnom iđejom. i Dušom Stojanović ·

aq up ——

PISMA UREDNIŠTVU Druže Uređniče, \

Zao mi je što moja interpunkv| cija (reč je o zapeti) u prošlom odgovoru nije pažljivo preneta u štampu. Verujte, nije to is povređene sujete jeđnog nastav“ nika i pređ završnom gođinom stuđenta jezika, već zbog moguće! nosti moje kompromitacije. Nala me, moj skromni, ali jedinstve“ ni rađ »Vređnost zapete kao ume ničkog sredstva« povoljno su primili i pređložili za štampu visoki stručnjaci na našem fakultetu pš će mi biti mneprijatno kad u »Književnim novinama” otkriju

nekoliko težih 1 nekoliko manjih

grešaka u primeni zapete. zvi«"

nite zbog ove primeđbe, + 21 jul 1957

S poštovanjem Žarko Ružić

PAO a a raz ZOANIEI KNJIŽEVNE · NOVINE

List za Književnost, umetnost i društvena pitanja

Uređivački ojšbor: Oto MBihalji-Merin, Miloš 1. Banđić, dr, Mihailo Marković, Peđa «„mMilosavljević, „Dušan Matić, Tanasije Mlađenović, M. Panić-Surep, Vicko Raspor, ing. Rajko Tomović, Ri-

sto Tošović, Eli Finci. Wwrednici DUŠAN MATIĆ i TANASIJE MLADENOVIĆ

List izdaje Novinsko-izdavačko preduzeće „Kultura, Beograd, M. Pijade 29. Redakci-

ja: Francuska 7, tel. 21-000 tek. račun: 10 — K. B. 33 Z — 208 List izlazi svakog drugog

petka. Pojedini broj Din. 30.

Godišnja pretplata Din. 600,

polugodič » Din. 300, za inostranstvo dvostruko

e —o—

Tehničko-umetnička „oprema Dragomir Dimitrijević Odgovorni urednik Dušan Matić

Štampa „,Glas”, Beograđ, Vlajkovićeva 8.

FiNAT RON NEO raı uuu yWiaNENRG

~ ieke Ao b M