Књижевне новине
Vladan Desnica: „Zimsko ljetovanje“ — izdanje: –
Pisac Vlađan Desnica 1950-te godine objavio je roman „Zimsko ljetovanje”; dakle, pre sedam godina, pre tih seđam godina koje nas dele od prve pojave ovog dela, upoznali smo se sa jednim od najviših đometa Desničinog pripovedačkog talenta. Nažalost, prvo izdanje romana „Zimsko ljetovanja" bilo je veoma skraćeno, oboguljeno i sečeno rukom neveštog ref4aktora.
Danas, u izdanju beogradskog izdavača, „Kosmosa”, najodređenje i ponovo staje pred našeg čitaoca ovo delo, staje u celini svojoi kao stalno ponovljivi i još jedan, permanentno ubedljivi svedok, pored drugih dela njegovih, prave moći Vladana Desnice. 1 zaista, uveren sam, ako jeđan dosta skeptički nastrojeni i zabrinuti savremeni, „obični” čitalac naš, svakodnevni, onaj koji, 'često, ne ulazi u suštinu, malo čita a više prigovara, govoreći da mu doma ća književnost „ne daje dovoljno (ne treba ga uvek optuž:iti za ovu osudu, ipak prenagljenu, ipak apsolutizovanu), kažem, ako se taj čitalac upozna sa zbirkom pripoveđaka Vlađana Desnice „Proljeće u Bađroveu”, i romanom „Zimsko ljetovanje”, „ako tome još doda knjige kao.što su „Tu, odmah pored nes” i „Olupme na suncu” (one će'biti- dovoljne kao osnova za donošenje suda o mestu koje pripađa Vladamu Desnici), — verujem daće i svoje sumnie, taj naš čitalac · koga smo označili kao običnog i. svakodnevnog, prema našoj savrememoj. produkciji u Knjižewnosti i sam osetiti kao, u znatnoj meri, ošako izrečeno a bitno neosnovane. ocene!
Okolnost. što. Desnica nije samo pripoveđač koji ubeđuje „o sebi
već, više, o Književmo-
sti Kojoj pripada, — ta okolnost još' \wiše nas obavezuje
da ma svaku Knjigu Vladana De-
snice · obratimo . pommtu pažnju, da
joj dobre želje. naše ne uskrati-
mo; čitajući njegovi prozu „mi zaiključu.
• maj-
spontano _ : ( storm” (MiHvoj Slaviček?. „Margi- .
nalije o VWladentt Desnici”, časopis „Izraz”, Jumi, 1957, Sarajevo). I upravo ovo Desničino majstorstvo reči što je, bitno, idemtično najvišem značenju , pojma. jednostavnost izraza a različito od patetike svake vrste, od vatrometa reči, od bizarmosti, izuzetnost, forsiranja „poetičnosti, — to je majstorstvo uslovljeno piščevom neđdvojbenom · „mogućnošću razlaganja, amalitičkog razlaganja sveta koji je oko sebe gledao, uslovljeno moći njegovom. da prepreke na putu- saznavanja.ljuđi i Ssituacija, one prepreke što su :·otpor preiskušavanju. sadržaja života otkloni, pobeđi, liši njihove 'magijske moćiydaljeg otpora. “Putevi njegovog :: proznog ;: izraza, utrveni' na. podlozi. pronicljivog prođora u život, brememiti iskustvemim pro-
nicanjem „u određivanje relacija.
čovek-vreme, to je, Ččimi se, Osnovni uslov ·kontimirane, nedeljive, đakle, bitno · ovovrememneiz—" ražajnosti ! Vladana Desnice,' pisca čiji je. pripoveđački' | međen:· oznakama ·njegovog ı autoh-" tonog razvijanja na najboljim. tra-
isao.
%
|| svoju: misao, osmišljavaliopravdae~ ..
Kosmos, Beograd 1957
dicijama „dalmatinske »reelističke proze. |
Roman „Zimsiko ljetovanje” sasvim određeno potvrđuje sve premise koje dovode do zaključka o potrebi za tekstom Vladana Desnice, do tog zaključka koji je, ustvari, pravo čitaočevo određenje' prema njemu kao piscu uopšte,
„Zimsko ljetovanje” je literarno ostvarenje koje po svojim osobenostima | „dđostojnmo pretstavlja Vlađana Desnicu, prozaika u čijem tekstu svudprisutna je poezija ljudskog, što odiše najhumanijim vrednostima piščevog suštin skog prodora u relativizirane norme odnosa čovek-vreme, subjektdruštvenost, građamska konvemci-. ja prema mnestajanju i nastajanju.
Pišući „Zimsko ljetovanje”, DeSnica nije išao za obimn'm fabuliranjem-i za onim Što čitaoca tera da brže, sve hitrije i sve hitrije okreće stranice ovog romana; i onda, kađa je, već same po sebi patetične neke scene vajao svojim pripoveđačkim uzrazom koji je raskošan u svojoj pravoj jednostav nosti, — Desnica se pokazao kao pisac koji i u izboru teme, obične, ljudske, svakodnevne, polazi putem traženja onih tematskih područja koja su mu do tančina, do srži, najpoznatija, bliska... j
TI zato, roman, ta masivna Kknjiževna građev.na, kod Desnice je i izzaz jednog 'fTuidnog, izrazito novelističkog, gotovo prozračmog a uvek homogenog načina pričanja.
Ako je istma „đa nema malih uloga već samo malih glumaca”, — onda je istna i to da nema „malih tema” već neznatnih obrađivača tema koje umetniku obilato pruža vrelo, naročito našeg: modernog, ovovremenog, izukrštanog, do tragičnosti složenog mođernog
mogenih i.kompaktnih i dosledno · sproveđenih formi umetničke ob- · jektivizacije istina o ljudima u”
vremenu („... u nevremenu...”, Marko Ristić).
Vreme
-
romanu figurira kao okosnica, naizgled samo, rekoh, običnih, sva-
kodnewnih „građanskomrtvoživuju- ·
šćih relacija; izbeglička kolonija u selu, u neposrednoj blizini bombardovanog Zadra, tog nadasve
stalno našeg Zadra, razaranog, pu-
nog kratera, đo dana damašnjeg još grozno obeleženog traumama
rata, izbeglička kolonija i njeno ne- ~
sigumo bitisanje u priviđu jedne Oportune i kolektivne bezbednosti, — to je tematska potka „Zimskog ljetovanja” Vladana Desnice. A likovi ovog romana, uvek i u svaki čas i u isti mah. i „glavni” i ,Ssporedni“, ostvareni nikada i ni u jednom trenutku postupkom banalne deskripcije ili putem faktografskih registrovanja, — to su likovi koji nas ubeđuju u moć Vladana Doesnice da stereotipne deskripcije, čak J tamo gde se Učine neizbežnim, izbegne, pretvori u delove konačnog rezultata svoje umetničke pronicljivosti, dalekovidosti. Šjor Karlo i Ičan, Škurinić, Lizeta, Lina i Emesto, „taj divni neorealistički Junak, smušenjak i tragi-komična figura...” (Rade Konstamtinović u pOogovornom tekstu „Vladan Desnica 'ili konačna forma”) i drugi — svi oni rečito govore o svojoj životnoj ubedljivosti. Tu ubedljivost sveđoće i njihovi dijalozi, dati u tempu i Tneposrednosti običnog govornog "izraza,
kao suštinska odredba i ne-vremena i nevolje, — u ovom ~
- življenja. To kao dokaz zamašno Nije hH ova poezija što je sre-
pozitivnog smisla ove odredbe po- ćemo u Desnice jedan vid samo tvrđuje i „Zimsko ljetovanje”, ta specifične poezije i dobrote pisaca minuciozna, gotovo filigrana a o- čiji je uži zavičaj Severna Dalmapet velikim proznim panoima,se- cija, od Matavulja i Šimunovića svim izbistrena panorama življe-.do Kaleba, Jelića, Božića i Vladana
Oton GQlihai
VESNA PARUN: „Vidrama vjerna“ Izdanje „Zora“, Zagreb 1957 '
nja, trajanja, u kome elemenat potresnog dobija intonađiju fata}nosti protiv koje svaka boFba postaje jedna “velika nemogućnost. Desnica kao da je iz malhh, živo obojenib, šarenih kamenčića (sićušnih, naizgled, nebitnih oznaka ži-
vota) ostvario mozaik čvrstih, ho-
* Desnice ?
Ne sumnjam: Desnica je jedan od najizrazitijih pretstavnika ovog kraja u našoj savremenoj prozi i
to rečito sveđoči romam „Zimsko ljetovanje”. Bromko Peić
STRAST UMETN
Stendal: „O umetnosti i ametnicima“ (Kultara, Beograd 1957)
Bilo bi sasvim „pogrešno prići Stendalovim. zapisima. o umetnosti kao nekakvoj teoretskoj, eseističkoj ili udžbeničkoj . analizi. Jer, tako posmatrane, ove nam: zabeleške ne bi mnogo 'kazivale, a s druge strane — ne bi se nazumela. i
"osetila lepota jedne lične drame,
nastale u celovitoj životnoj žudnji za odbranu umetnosti od straktnih teorema i Žž kalupa. Više ili manje tačna ili netačna, zastarela ili savremena, Stendalova zapažanja o umetničkoj Kreaciji, i povođom nje, lična su ispovest velikog umetnika, — polaganje računa pred mneumoljvim i bolnim ispitom sopstvene savesti. . Dobija se utisak da je- pisac, ko-. me se prebacivala suvoparnost nemanje stila i neđostatak umetnić-~
ke lepote, tražio opravdanje u rada drugih stvaralaca, ili, bolje rečeno, on je u ime svoje plemenite. strasti, pokušao da svome ŽiOLU kom
dayna; lHniji-borbeppotiv, sopstvene negacije, jedan viši. socijahhi smiI tako je Stendal, aoptuživam, za amoralizam, pošao putem: traqične sudbine mnogih „umetnika: moralni status svojih vizija prona
lazio je u dalekom svetu bežanja puno neinteresantnih i zaboravije.“ j. od samog sebe, od sveg onog Što —j je kao umetnik stvorio. Makolikol |) to zvučalo paradoksalng, njegova.
onih, kojisu, ne za sebe već ze
' nje svojih težnji, ·— ma Vijona, "Teonarda, Gogena, Tobstoja, iĐoai OJO" dtđ.
Maja Bpiler: »Jesenja vwvečanoste (grafika) |
KNJBŽEAORE. NONE,
'Zato Stenđalova misao, njegova emocija, taj stenđalovski napor: „strasti, postaje, u neku ruku, sve modernija i razumljivija, te, možda, neće biti pogrešno ako se kaže da je moderni roman rođen Ba
Stendalom. Roman — Toman koji ·
je bio ne samo delo, već i čovek, borac, ipolitičar, putnik, ljubavnik... "Odatle Stendalov interes, „pre svega, za intimni umetnički postupak pojeđinih | umetnika, bilo :da piše o Hajdnu, Mocartu, Rosiniju, italijanskom slikarstvu, Rasinu, ili Šekspiru. Kao i Valerija, više ga je zanimalo ono što se potencijaj--
no moglo stvoriti, nego ono što je
stvoreno. To je, na izvestam način, protest protiv snobizma — vapaj protiv udžbeničke deformacije ljud skih strasti i želja. Za Stendala je autentični Mocart onaj koji noćima
| sedi za klavirom obuzet mislima,
a ne čovek čija đela slušamo, na koncertima i u operskim salama. Ovakav stav doveo je do izvesne monične konzekvence: veliki protivnik romantizma uživao je, i potvrđivao, u onome Što je, recimo, kod Šekspira romantična patetika otkrivanja ljudskih Strasti. Te se, prema tome, ne treba „čuditi ako
Stendal napiše: „Šekspir, to jest
\
| ~
Stendal
CO
junak romantične poezije, nas
>.
fi ; O : ww i:
|
-_Kađa-sd ocas postaja! oo Da UO Nai,
Tazumijiva problematičnost rmogih Stendalovih suđova, kao i nje= govo hvaljenje nekih, za nas pot-
nih umetnika, Uostalom, zar to ni~
e +
Oe
0. fe:
* vitog čoveka koji izgara u sopstve
ž * ano se nazjre u kritici Leonarda i· veliku nostalgiju srca, kao bezbroj
duše, očeličene dr građamn, LO 7 ) ' Stemdnjovim
je bio slučaj. sa svima onima koji? i sa o :tmmetnosti pisali. Ali u sluča~,
STI
drugi — dublji smisao. Umetnost je po Stendalu neodvojiva od životnih manifestacija i ijstoriskih zbivanja. koji su je uslovijaval. Međutim, ta reč za Stendala nije bila knjiška i apstraktna. fraza. Život je on shvatio u najbukvainijem smislu te reči, kao svakodnevnu 2= negdotu, tužni ili veseli pogled grč strasti, pa je pišući o umetnicima, govorio o običnim ljuđima, njihovom | doživljaju · prepuštajući se svojoj viziji celo-=
noj ' nedoumici. Umetnost živi, ka~
' pokretu masa. i Gtendđalovo shvatanje _ odmoBa čovek-umetnik, dđele-život ja„Mikelanđela. Leonardu je on zaA \merao. nedostatak potpune, oktpi-~
+ urmetnost, i
ine uživanju u mjoj. " Zato ćemo primiti Stendalove zapise o umetnosti kao dokumemt jedme strasti, kao sveđočanstvo is< ·'krenog osmišljavanja | umetničkod
LA io. O
Ante Grižedjć:. »Skujpfunae .8A.. Izjožbe mu slohodnop: prostoru, Pionirski barke
|}
„tvrđenjima, „moram.
Evo đruge knjige stihova pesnikinje koja se javila zbirkom poezije poslednji put pre dve godine. lako to nije mali razmak, topli i strasni glasovi i sada su prisutni u nama, vremenom samo nešto oslabljeni, pretvoreni u neki šapat. U prethodnoj knjizi „Crna maslina” Vesna Parun je poetski više homogena nego u ovoj poslednjoj „Vidrama vjerna” u kojoj je raznovrsnost motiva i raspoloženja „osnovno njeno obeležje. Prvi ciklus pesama „Stare pesme” je spona, most u\zmeđu dve zbirKe. Melanholija, sentimentalna i ženska, prelazi razdaljine i stiže ovde i sada kao odjek. Pesnikinja neobuzdano izražava. svoj bol ljubavi, svoju čežnju i svoju nežnost rečima koje su prodorne kao krici, jednostavnim, neposrednim, nauvnim i umiljatim rečima starine i jučerašnjice. Ona se obraća mesecu i zvezdama, sluša slavuje i voli jesen, tizbuđuje se promenama prirode. To su pomalo zaboravljeni zvuci i nemođerna raspoložemja, primetiće neko ko je navkao na druge i drukčije savremene poelske orijentacije; ali ne, to sa vrlo uzbudijivi i autentični
'umetnosti„. zvuci! Vesna Parun je pesnik koji
· Svoju osećajnost najbolje ispoljava na način specifičnog romant.čnog kazivanja, ona je egzaltirani
„ko je pisao Stendal, na ljudskim mneoromantičar. Voli štimung i fe*; lcijma, u pogledima, i uzburkamom. nomene prirode kao simbole svoje
psihe. Sa pravom ženskom sebičnošću *ona čitav .svet shvata kao poprište "svoje ljubavi, kao jednu
"doziva koji neprestano kruže, kao i neizmemo osećanje ljubavnog jada
Rasinu, bogu klasičara, pisao. je zajrajuće strasti u odnosu,na jedvmi i.zamosa. Koreni Vesne, Parun, vi-
še-mw smislu sličnosti inspiracije,
mekire ego: smislu Hterarnog ugleda-
„nje?ž izraza su u romemtizmu i · simbolfizmu. Ekspresija. je, međutim, vrlo modđerns, naročito u ciklusima „Vidrama vjema” i „Dječak koji sanja da je pjesnik”.
. Vesna Parunm ima snažno oseĆanje spoljnjeg sveta. Ona sebe objašnjava pomoću njegovih simbola, Sve njene jadikovke su izraz' prolazne patnje, ne· uverenje
Perović | peskmiste. Toaktivo i prkosno
"sme prožme
čovekoljublje, vrlo jasno izraženo, omogućava joj da izvesne pe-
refleksijom ' humaniteta. 31 i
Vesna Parun, đosledna · svom neo romantičarskom zanosu, beži u slikovite pejsaže, u rustikamo, đale= ko od građa čije se postojanje uopšte ne primećuje u njenoj po: eziji.
Ali i u širokim i svežim prosto rima prirode, Vesna Parun doživ“ ljava nemire savremenog čoveka, i to njenoj poeziji daje naročitu draž. Pesma „Mladost” je lepo i potresno sećanje na ispretrzamu i ranjenu mladost, na muke i krize koje prožijvljavaju generacije OVOM ga veka; isto tako kao što je pe sma „Dječaku koji sanja da Je pjesnik” izvanredan „primer pes sničke retorike u čijim se slapod vima preliva i svetluca plememita idđeja da pesnik služi uprkos Uus samljenosti i nerazumevanju, pri: vidnoj i privremenoj nekorisnos sti, samom čovečanstvu. Ima tu razgnevljenih stihova, ljutitih prekora, junačkih bođrenja, nabujalg rečitosti pune metafora. „Pesme „Svi krajolici svijeta“ i „Duša mora” su gotovo refleksivne poeme. Lirske inspiracije koje se ostvaruju u nizu kraćih emotivnih pe-= sama, smenjuju se u knjizi „Vi“ drama vjerna” sa velikim poetskim meditacijama prožetm socijalnim i filozofskim iđejama. Ovo „bogatstvo različitih motiva i mnogostrukost izražavanja su veliko preimućstvo Vesne Parun. i dokaz njene izuzetne poetske snage.
Pavle Zorić,
Da Dubrovnik bude žarište...
(Nastavak 1)
brovniku potrebne, obzirom na funkciju letnjeg centra koji taj grad preuzima.
Ne bi li možđa bilo rešenje da se pri prikazu savremene jugoslo. . venske umetnosti postupi analog= no predlogu koji je dat za pozo-
5a str,
rište? Osnovati dakle u samom Du-
brovniku jednu stalnu, reprezentativnu izložbu u Galeriji likovnih ametnosti, komponovanu sa onim što nam je najbolje tj obuhvatajući umetnička imena čiji je kvalitet van diskusije. Ovakva antologija daće reprezentativan i lep uvid o fizionomiji i kvalitetu likovnog stvaranja kod nas..A zatim, — da se ona dopuni i oživi trebalo bi po prekrasnim predvorjima ili odgovarajućim prostorijama dubrovačkih palata (uspeo je primer Peđina samostalna izložba u Sponzi!) — smenjivati u tofu četiri letnja meseca nekoliko izlo= žbi koje prikazuju ili jednog umet= nika, ili jednu generaciju, ili jednu od tendencija, ili jednu grupaciju... Tie bi slika o našem kovnom životu i stvaranju bila potpunija i bogatija, publika obayečteniija 1 zainteresovanija, doprinos dubro= vačkom festivalu značajniji J istinitiji, a za same umetnike i njihovu afirmaciju mogućnosti daleko veće. ·
Sa malo više ljubavi i mnogo vi< še zalaganja za ostvarenje ovih izložbi postigli bi da Dubrovnik
|. U Svojim najraskošnijim mesecima
bude žarište i likovnih umetnosti, „Dr Kotarna Ambrožić.