Књижевне новине

PO 7, ~ | Nj NOM M \\ rW

PESNIK NE MOŽE BITI STRANAC

DIJADOG SA ROBEROM KEMPOM

Metro Pigal. Ddset do pet. Preko trga na bulevar Kliši. Plas Blanš! Pet sati. Trčećinmi kotakom prolazim pored žeha ulice., Kako li šetaju svu noć ma takg visokim potpeticama? Mlade su! Možda one starije tek noću izlaze? Ova je lepa, i ova! Njihova lica potsećaju na marimnete... oči su čudnovate, kao ugašene. Ovaj čovek sa švetlim šeširom; sa drečećom kravatom! To je zaštitnik“! Takav može i da ubije. Li}eratura?.. Žene su retko ubice. Džingis Kan, Plavobrađi, Landri, Harman, gangsteri, kidnaperi...

— Vi ste žurili, sedite ovđe, odmorite se, kaže Kemp. Danas nemate vašu lepu beležnicu? Znači đa ću ja postavljati pitanja. šta ćete pisati o meni? Ono što sam rekao i ono što vi mislite... Samo pazite — Kemp se šeretski smeši — nekiput je to vrlo opasno. Jedrom sam skoro poginuo zbog jednog članka. Bilo je to pre dvadesetipet godina... Ne manje ni više nego duel! Mlađi Salakru, da ArYman Salakru, poslao mi je svedoke! Hteo je da se bije sa mnom zbog jedne oštre kritike... No sve se lepo svršilo.. Možda smo Se setili Don Kihota, Rablea ili Marisa... Peovlađala je komika situaclle i — postali smo najbolji prijatelji. (Mislim da su često oni susreli koji su drugi po redu, ako se u prvom već osećala bliskost, veoma prisni, ...„koje Svan nije zapazio pri prvom slušanju i koje je Sada pronicao..:“);

Konvencionalnost je nestala a i onaj grč i zakopčanost pred novim popustila je. Otkrivamo dalje i dodajemo jednu po jednu dimenziju... I ambijent više ne zbunjuje i on nas prihvata kao starog znanca kojemu će reći: očekivao sam vas, sedite gde vam je najugqodnije, ako hoćete odmarajte se, ili pričašjte... To je rekao Rober Kemp; a to je i štimung prostora...

Svaka stvar ovđe ima svoju ištoriju. Ko zna šta bi mogao da priča o svojim seobama ovaj orman na kojemu je izrezbaren rimski broj XVII? Ja da pričam? O čemu, pitam se. Moji utisci o Parizu učiniće se naivni ovome velikom DOznavaocu svoga grada... moje znanje o pozorištu, o književnosti, razume se, isto tako...

— Stranac ne može, čini mi se, da uđe u suštinu umetnosti jednog drugog naroda: On mora da nauči okolnosti, tradicije, zbivanja, nasleđa, koja su onome koji se u njima rađa i raste; potpuno jasna. Čini mi se, da stranac i pored najvećeg napora, ostaje gost i da kao takav ne shvata sve nijanse i naslage već izvesne krajnošti. Pol Elijar rekao mi je, čitajući jedan francuski prevod srpskih pe

sama: „... ne može se reći đa je to slabo, ali to nije ni po obliku francuska „poezija..“ Pesnik ne može biti stranac... čak ni Ver-

haren nije potpuno uspeo, uvek se osećalo nešto tuđe u njegovim pesmama. — Slažem se sa vama i sa našim drugom Elijarom, kaže Kemp. No, tecite. kako to da mi niste postavili pitanja: Sagan! Ceo Pariz, tojest ceo svet govori o njoj.

— Mnogi su mi govorili o njoj. Ali nisam čula ništa lepo... Jedan pisac mi reče da je svojom trećom knjigom sve iscrpla, da više nema šta da kaže, drugi je napao njenog izdavača kao da je Žilijar nekom veoma veštom pro-

· paganhđom podvalio javnosti, a treći je dokazivao da je takvo pisanje obična porfiografija...

— Da, Sadan nas je podelila u dva tabora. Pogodite u kojem sam ja!

— Pro Sagan! Izjavljujem odlučno. -

— Tačno, Ne samo da ja prihva– tam već mislim da je ona više nego običan talenat, da je otvorila novo poglavlje današnjice. Nije začuđujuća samo njena zrelot u odnosu na mlađe, već ona otkriva i starima njihove misli,

Goditić šu prošle. Dvgjč

Ali onda je život već čim jednom sve stane;

svetc diže beskrajnu vodu, i ja bez tela: tu smo

daa

one koje su ođavno zaboravili.

Rober Kefnp

Ali, čekajte, da se razumemo. Ona se ne može staviti pored džinova maše književnošti, pored Remboa, na primer, Oni koji je kuđe svakako su jednim delom zavidljivi, ali mora da postoje i drugi razlozi. Mislim da mnogi polazeći iz svog stanovišta, to jest iz svog shvatanja i svog proseđea, jednostavno ne mogu da se slože sa njenim načinom. Samo pisci su tako mali deo publike! Oni ne mogu da utiču na nešto što je u vazduhu, što je neobjašnjivo ma veliki uspeh, na internacionalni uspeh. Ko zna šta je to, kako to nastaje?

(Čutimo. Možđa vidimo iste likove, potsećamo se istih ljudi koji nisu bili ono što su zaslužili: Molijer, Balzak, Bodler.. i mnogi drugi. Da li su došli prerano? Da li se ne može dobiti i jedno i drugo parče: sadašnjost i budućnost? Ali možda Kemp misli n. one koji su sve dobili: Igo, Tolstoj, Mocart...)

— Veliki uspeh je izvanFtedno složena stvar, nastavlja Kemp. Raz ličiti momenti tu igraju: nesvakidašnje činjemice, Wugestija, oriainalnost, i, razume se, reklama! Takve stvari privlače svet. Svet ne aralizira. On prihvata ili odbija... Mi, koji smo upućeni, to je drugo. Samo ima još nešto. Radđiti za svet može da vas odvuče u ćorsokak... to je opasno.

— A šta je opasno za kritičara ? _— Prevariti se i biti citiran kao budala!

— A šta je još opasno za pisca?

— Kako za kojega. Ponekom Uspeh pomaže, ponekom škodi... Naprimer Anuj. Njedova velika pozorišna dela pripadaju prošlobti. „Ornifl“ je bio slab i neujednačen, a ovaj „Jadni Bitos“ („Pauvte Bitos“) je vrlo slab i vrlo neprijatan. Kako samo grubo ismeva Revoluciju! Kao da je skidanje glava iqra koju Francuzi najviše vole! Publika je prihvatila i „Ornifla“ i „Bitosa“, li to vam je tako kao Što sam rekao: publika je nesigurna i bizarna. Uvek se iznova postavlja pitanje Kritičaru: šta on treba da radi kad se nađe pred nezasluženim uspehom? Ja mislim da ne treba đa bude milosrdan, pogotovo ako se radi o piscu koji je u svakom pogledu Uuspeo. Prema siromašnom početniku treba da budemo manje riay njemu bi trebalo pomoNJ (Da li sam sve upamtila? Setiću se možda kasnije? Razmišljati na pariskim ulicama! Možda neqde duž leve obale Sene, u nekoj ulici predarađa? Ali dok se stigne onamo ko zna šta će biti sa mislima? Nove impresije će ih izbrisati, buka će ih rastranuti.. Šta je rekao o Plutarhu, o Aristotelu? Oh ova kola! Crvena svetlost! Mocart, Pirandelo, Platon... Stoj! Živimo po tekstu svetlosti. Kako je glomazan ovaj spomenik, ružan je. Onaj Ploberov je smešan. Gruđi mu se izđužuju u jedru klupu! Ali Pariz je tako lep! Sve je povezano, me oseća se qde počinje, ade završava, celina bez šavova. Stogoj! Po taktu svetlosti, molim! Pikaso, Rembo, Salakru, Bife! Sara. Sili, Vilar! Iđemo dalje. Po taktu svetlosti, _ molim...) Julija Najmcn

Miodrag: PAVLOVIĆ Zaliv

pod liticom

seđe i ćute, more ih besom štiti. Trajefi dok se sećam, Tamo biti i ovde na prozoru, zove se ići ivicom.

bio rešen:

kretanje he vredi, bežao napred, il u vreme, ti stojiš;

noj ptst, koji se kreče u steni, je smešan, i njena Serika, to dno što me sledi.

Gleđasmo u more preko stepeništa restorana što nas U kupolu o slike; videh da košću, pojiš ti spasena u bolu pored središta.

Veče karakterne komike

Copićev „Nikoletina Bursać“ u Beogradskom dramskom pozorištu

Pre svega da naglasim da premijera Copićevog „Nikoletine Buršaća* nagoni na pomisao koliko se često u pozorištu dešavaju gotovo neobjašnjivi paradoksi. Dramatizovan u suprotnosti sa ustaljenim zakonima dramske umetnosti „Nikoletina Bursać“ nije doživeo :tbuspeh a izgleda da je na pozorh'ci stekao i nove dimenzije. Adaptaciju Copićevih pripovetki za scenu izvršio je Minja Dedić pri čemu su mu pomogle izvesne okolnosti: na prvom mestu rnogućnost da se nedijaloški deo Copićevog teksta od-

|:

lično iskoristi kao indikacija delanja ličnosti ma pozornici, za mrinoga rediteljska i scenogtalska rešenja. Tako je dijalog Sostao n<uporedivo važniji i imoesto da deluje kao ilustracija kroz njega su se otktivale skoro sve crte glavnog junaka i mentaliteta jedne sredine. Copičeve crtice sa oslobođene skoro svega narativnog i svedene na srž, na poentu koja je sugerirala smisao. A potrebno je istaknuti i to da Dedić nije sme rao da stvori dramu čvrste faktute već samo niz scenskih ilustracija inspirisanih „Nikoletinom Bursaćem“. Njegova procena bila je realna i uspeh nije izostao.

Reditelj. Milenko Maričić doprineo je u mnogom da pretstava deluje sveže i nepretenciozno. Kao retko kad Maričić je razumno izvršio podelu uloga i svaki glumac je igrao ličnost koja mu najviše odgovara. Uz to je reditelj osigurao prirodno i ležerno razvijanje pretstave pomoću nenametljivog nhzansena koji je na logičan način sugerirao mnoga kretanja i promene mesta radnje. Pravilnim naglašavanjem dramskih akcenata Maričić je umeo da nam u dubinama teksta dočara dah atmostere. U izboru komičnih efekata pokazao je puno mere i ukusa. Ipak smo se pitali da li je njegova koncepcija o Bursaćevoj ličnosti najtačnija. Prema Maričićevoj želji pozornica je bila ispunjena skoro isključivo komičnom akcijom Bursaćevom, akcijom pomalo šeretskom, pomalo budalastom samo je nažalost ovom junaku nedostajalo nešto više TObustnosti i snage koje mu pomažu da odoli, da se prilagođi i da zada smrtonosan udarac. Istovremeno Se izgubila i Nikoletinina nadmoćnost nad Jovicom dJežom tako da ovaj nije bio inferioran u onoj meri kako je to Ćopić zamislio. U svakom slučaju reditelj nije uspešno rešio onaj pripovedački deo pretstave zamišljen kao njen okvir i u stilskom pogledu ovaj deo je Upadljivo ođudarao od ostalog dela komađa.

„____ _ —- .

Nastavak sa 1 strane

Tim „kontradiktornim izrazom, međutim, mi smo i nesvesno pogođili bili jednu životnu istinu i naslutili razvitak stvari. Jedan dokaz više da se život često ruga čovekovoj logici. Ta životna istina je u tome: da poezija, koje god bilo vrste, na ljude onda deluje najjače, kad ima osobinu neposrednog saopštavanja, dko je i pisana tako da liči sasvim kao da ju je neko uhvatio u pero dok je pevač ili pripovedač pevao, recitovao ili pričao, a da se pri čitanju kao previde pisana slova a čuje se, sluša se topli ljudski glaš, a razvitak stvari, nama se čihi, ide u poslednje vreme sve više za.tim da se, zahvaljujući tehničkim izumima, taj neposredni odnos između adtora, odnosno, književnoga dela i publike, uspostavi u putom, bukvalnom smislu. da se t. j. pu blici saopštava sve više auditivno, čujno, usmeno.

Nikada nije u ljudskom društvu. ne uzimajući u obzir široke narodne, pučke slojeve, ni u plemić kom ni u građanskom staležu, izumirla sasvim potreba za tim usmenim književnim saobraćajemi. ali je u prošlom i don Sasvim na malu i hneznatnu metu, sasvim je zakržljao, prema razvitku lektire, prema ! knjiga; časopisa i novina. U drugoj polovini XIX veka prestali su U velikim središtima i takozvani knji ževni saloni u kojima Su pojedini književnici Čitali svoje rukopise pre njihovog objavljivanja; SVE se svelo na fiekoliko konferansjera, re citatora i šansonjera u nekoliko čuvenih kafana i kabarea. Tek početkom XX veka počinju da se više traže konferansjei, predavači, a posle rata, vidimo, da se na sve strane priređuju, sistematski i_kao stalne ustanove, predavanja i čitanja, ne recitacije kao posebna grana umetničkog izražavanja već čitanja književnih radova od Samih književnika ili ljubitelja.“ A epohalni izum radiofonije daje nov, nesuđeno snažan impuls čitavoj toj vrsti Umelničkog-književ-

veku on bio Sve- |

čitanju .

Na ptemijeri Beogradskog dramskog pozorišta ostvareno je nekoliko značajnih kreacija, Rade Mavković, kao Nikoletina Bursać i ovaj pit je zablistao sada u komičnij roli. Ispod komične karikature na·crtane štodljivimi potezima navira6 su bujice ljudskih osobina i

arković je znao da u indivkluainim osobinama junaka otkrije bitn& karakteristike određenod Đodneblja. Bila je to izvžsna karakter= na komika koja naš je iskreno uzbudivala tokom večeti. Po

Gotovo ravan hjemiu bio ja Vlastimir Stojiljković kao Jovica JbŽ: U spoljnom izrazu sveden Stojilj-

ković io i neprimetah i dubo| ; \ ninog doživljaja.

e ujedno

Stojiljković je = pečatljivo pokazao kako se na bez·btoj načina mogu varirati sVega nekoliko gestova i grimasa. _ Posebno želim da pomenem Ono što je postigao Nikola Milić kao Nikolo; . | | Poslednja premijera Beogradskog

(ORO pozorišta . „Nikoletiha 3ursać“ održaće se dugo na te-

'ertodru Svi dd teatra i stalno će PR ianogobrojnu i zahvalnu pu-

Viddimir gidtHenković

s

MERIME, |ONESKO, ZBRAĐA

Prva ptakijeta. Dramskog salona

· Olvaranjem sVOG Dramskog sqalona Tribina mladih je pokušala da popuni prazninu novošadskog pozorišnog života, pokušole je da zasnuje scenu koja će uz potpuno otsustvo dekora, kostima, tehničkih sredstava, Čck i svega onoga što se obično podrazumeva pod pojmom pozornice (preistave se izvode na niskom podijumu postavljenom u sređini dvorane) na svom repertoaru imati isključivo neizvođene i zdboravljene dromske lekslove iz domciće i sirone literature, recitale poezije, večeri sctire i sl. I ranije se u Novom Sadu poku=šavalo da se učini nešto na ovom planu cali su ncžalost svi poduhvaii zostcdi ili na samom početku (kružno pozorište sa Ašarovom komedijom »Hajde da se igramo), ili pred mneotklonjivim objektivnim {eškoćama (Mala scena). Ako bismo za irenutcdk otklonili skromriost osnivača ad pod uslovom da i novosadsko kulturno podneblje zamislimo sličnim onom u Beogradu, moglo bi se možda govorili o osnivanju novog Ateljea 212. Ovako, radi se somo o jednom od brojnih dklivnosti Tribine mladih.

Prvi program Dramskog salonc, koji će, kako doznajemo, sa izvesnim adaptacijuma dc se prenese i u neka od novosadskih Iqbrika i ustanova, Sačinjavali su u nas melo pozncti dromiski tekstovi Merimea (Nebo i pdkao), Joneskod (Lekcija) i Zbrađe (Uzaludna sedeljka). Ovako rdznorodcn i čak stilski neujednačen izbor imao je, pored osticlog, i dužnost da demonsirira osnovhe koncepcije kojih će se, mcmje ili više dosledno, ubuduće pridržavati ova mlada pozorišna ustomova, kao što je nd

nog, da kažemo prometa. Slobodno se može reći: da je ono Što se zove lepom Književnošću. apstrahujući, razume se, dramsku Književnost, — za ovo nekoliko hiljada godina ljudske pismenosti, bilo stvarano uglavnom tako da bude ljudima usmeno Ssaopštavano, a zapisivano je i pisano bilo uglavnom zato da se sačuva od proizvoljnih deformacija i od eventualnog zaborava — koji je uvek u vezi % kakvim iktoriskim katastrofama —, dakle, ' uglavnom, pisalo se kao, otprilike, tekst i potsetnik nečeg što je zamišljeno da se govorom pređa i sluhom primi. Veoma je kratko vreme prošlo odonda otkako se pi-

še da se piše i da se isključivo čita, otkako stvaraoci zamišljaju svoja dela kao pisane svitke i

štampane knjige te prilagođavaju i ton i udđešavaju tehniku stvarnoga dela prema posebnom psiholo-

Tribine mladih u Novom Sddu

jednoj drugoj relaciji pomogao da se cnkelironi gledaoci sigurnije odrede prema čitavoj zocmisli. Još se ponocjviše može prigovorili izboru Merimeove drame za čije izvođenje je bila neophodna znatna uigranost i ravnoteža drisombld, dok se je Đon Kolo Zbrađa sg »Uzdludnom gsedeljkom« pokqdzao vrlo zahvcalem, a Joheskova čvrsto svedena i sveža »Lekcija« kao prodor smelosti koji” nesumnjivo treba pozdraviti. Bilo bi nepravedno irožili od log prvog progroma rezulict koji ostaje kao Što bi, najzad, bilo za osudu razmqdtrati njegove očevidne i možda čck nedđo= puslive propuste kao pogreške preko kojih se ne može preći. Jedna hrabrq grupa mladih ljudi kcjoj, uostalom, niko nije kadar da odrekne inventivnost, hrabro 'i odlučno je htela jedan mali, sveži vir koji će možda za sobom da pcnese prostru i spokojnu mrivciju pozorišnog živote u Novom Sadu,

'Režija (Boris Kovač) je želela dct snažno noaglasi (i io GOtOVO kao nužhosi) svedenost dremskih tokovo i pri tome je dosledno eliminj=-

sala sve oho što bi odvraćalo po- 4 qled sa suštinskih, bitnih mome=

ndta. U idkvom sklopu ona je ponekcd išla do drastičnog ogoljavcnja ključnih „mesia koje je opet imelo za posledicu neminovan ulisck fragmentctrnosti (Merime). Režiji bi se Ickođe mogle stdviti ptimedbe nc račun izvesnih melodromdiskiH rešenja (Zbrdđa), kdo

„Što ispravno stoje i zaključci o nje-

nim „medoslednostima pri rozradi Joneskoa i 6 ne baš srećnom UuVOđenju suflera na scenu. Njeno zaista lepo dostignuće noclazi se, me=đulim, u relativno uspeloj i dobro

OBNOVA USMENE KNJIŽEVNOSTI

škom stavu, posebnom olstojanju, između autdra i Čitaoca, prema, uopštd, tome posrednom, nemom, vizuelnom odnosu i saobraćaju.

U starim civilizacijama, i na Dalekom Istoku i oko Sređozemnog mora, sve što je sačinjavalo mitologiju, ritualne obrede, herologiju pa i znanje o čoveku, i o prirođi, sve je sastavljeno tako da se ljudima kazuje, valjda bez izuzetka, u izvesnom, manje-više, utvrđenom rečitativu, popevanju i uz pratnju raznih „osveštanih instrumenata. Sve je bilo u Fitmu, U stilu, jer tako se lakše pamii a i jer je stih prvobitho stvoren da se njime izraze opšte istine, opšta osećanja, ono što podjednako zanima i zanosi takozvani kolektiv Sslušalaca. Verovatno da drevni sastavljači, bramini, jogini, rapsodi, akdi, bardi, nisu uopšte, sami, svojeručno, ni beležili svoje sastave. To

Minan Mitrović: Rumuška rapsodija (sa hedavno otvoFene izložbe - »Griupe 516)

o u srži svakog Nikoleti-

nađenoj, Idko očevidno ne konoča noj formuli za ovckve i slične po slavke: inlimnca, domaća _citriosfe= ra i ocklivno učešće publike koja posmcttra izvedbu kao dea se na lozi iza kulisa stemdoardnog Đožoš rišla ili u dvorani za probe. Tre3 Halo je da u lokvVoj situaciji nojs4 vožniji posao obavi konferemsc, cli ona nije, kako bi se s pravom i očekivalo, ncizgled neodgovornom frozom i veštom improvizacijom slapalaxu celini iri drame, već je bila: monotona: : Inače način na koji je nesko (koji je opravdoang izdzvao fdjviše komeritora) sasvim je pri“ hvoailjiv idko nocravno nije jedini, Izrazitost likova ndjbolje je poslignuta u »Uzdludnoj sedeljci« i pravm je nesreća što se sličnim putem nije krenulo i u Merimeovoj drami u kojoj je poilresno vrlo labilno prelazilo u komično: ; Nesvakidašnje i ovde uopšte neuobičajene zadatke glumci (svi članovi Srpskog narodnog pozorižic) su osivorili sa elcmom koji se retko može videli u njihovoj mqtličnoj kući. Vitomir Ljubičić; kao prevejcni ispovednik dona Urace u »Nebu i poaklu« kao moahniti i u naletima silno zaokupljeni profesor u »Lekciji« i kao otac čiji je morfi> nizam jedna od najbitnijih, oko ne i nojbitije tačka Zbrađine požorišne secns5e crarižircme u noći; zadužio je, icdko očevidno indisporiron, preistavu dorađeniri reclizacijoma koje mogu da šimnu li red sa njegovim uspelijim rolamc. Mis lanc Šijački imala je u ponekim ireriucima Merimeove drame šarm razdrageme i predone ljubctvnice; a u Joneskovoj »Lekciji« srećno nađen izraz neuke i nadobudhe učenice. Velimir Životić ostvario je seriozno uloge Don Pabla (Nebo i pokao) i Fredijqa (Uzaludna sedeljka) kojima je katkad smetcla neuigrdnost i nedovoljnct nijonsiranost. Ružica Komnenović uverljiviS je je delovald u Joneskovoj »Lek-= ciji kao Marija nedo kao Fredije= va mqdjka u »Uzaludnoj sedeljci.

Droško Ređeb

igran Jos

Pitnik (kineski motiv)

su, bo svoj prilici, kasniji naraštaji smiatrali za potrebno da Urežu u kamen i zapišu na papiriuse. Besumnje, Već i u ta prastara vremena postojale su i kružile, takozvane, profane priče u kojima . se govotilo o čovekovim zemaljskim težnjama i borbama, prohtevima strastima, a koje niko od pritežavalaca osveštane pismenosti, niko od „upućenih“, od inicitanih, nije smatrao za dostojno da zapiše i fiksira, ali koje su se održavale usmenim pređanjem, i, čiji su se rhotivi i osnovni elementi, besumnje, očuvali i životu do danas, preobraženi prema novijim civihzacijama, verovanjima i rašnihi i naciorialnim osobinama današnjih narodnih grupacija.

U srednjem veku, osobito u Onom istinskom srednjem veku, do XV veka, do italijanske | obnove, čdk i u veoma naprednom, rafinovanom, pismenom Vizantu, “ceo svet, i feudalna vlastela i građani povlašćenih varoši i široka pučka masa, dolazili su do onih plemenitih uzbuđenja koje literatura pruža, skoro isključivo usmenim priopštavanjem. Samo neznatan deo spevova, pesama, bajki, pripoveda ka, anegdota, parabola, pa i tekstova dramskih prikazivanja, ostalo je zapisano, i to mahom u odlomcima. Ogromna većina toga neizmernog bogatstva propala je tokom vekovnih perturbacija, pokreta i previranja, ili se docedila do nas; u bogzna kakvim ižrekama i preobražajima. Truveri, trubaduri, minesengeri, lautari, konteri, Tabulisti, glumci pelivani, izvikači, guslari, koji 5 se regrutovali iz svih staleža, _Većinom profesionalci, a. često nadahnuti vitezovi, kneževi, „kneginje, pevali su, pričali i glumili po skupovima, u carskim” voranama kao i po sebarskim čatrljama, na Ssaborima i panađurima. Iz pojeđinih, spasenih prepisa znamo da je toga bilo vrlo različnih oblika, veoma umetnički obrađenoga, čitavih romana čiji su se delovi, poglavlja, čas, U stihu, pevali a čas, u proži, pripovedali. Znamo da je bild i neke vrste kinematografskih btikazivanja, da je bilo izvikača-pri= povedača koji su na narodnim svet

KNJIŽEVNE NOVINE

LIPA

_—

”