Књижевне новине

VLADO VLAISAVLJEVIC:

»Balada o Tounjčici« . (OLykos«, Zagreb, MCM„LVII) Ono što je u srpskoj međuratnoij . poeziji, po opsegu i temperaturi svoBa stvaralaštva, bio, muožđa Risto Ratković, ili, na neki način, Branko i Dušan Đukić, kođ, Hrvata je to slučaj sa Vlađom Vlaisavljevićem, Lirika je to koja svoje reči malazi najSspontanije što je moguće, lirika ograničena na pejzaž, na đetalj, na odlomak viđenog i doživljenog. Svaka pesma u ovoj knjizi redovno je kratka. II kađ je gorka, natopljena crnim iskustvom, oma liči na kakav šareni kamenčić, oturen odđ pesnika skoro nenamerno. Sav u blagoj temperaturi sela, njive, tišine, i pustoši, živolni opus zapaženog hrvatskog liričara mogao je nastati samo u gluhoti provincije, u čami Jastrebarskog, što leži ispod Piješivice planine. Biserna je to lirika, Jako zatalasana kao trava u livadi — mora da je mnoga od ovih pesama pisana na kolenu, u prirodi, Pesnik, zagrebački boem po nuždi i nemaštini, često je bežao iz građa, dolazio u rodni Kraj, uživljavajući se u vanrednu prostotu i čar na= ivnih legenđi svoga zavičaja. Tu je nastala njegova »Balada o Tounjčici«, ' o onome što je tiho umrlo, đa nikada ne iščezne, Tako ova poezija ima nečega dđođirnog sa IXrklecom, — a manje je artificijelna, svakako; bliska je i Tađijanovićevoj, mada je manje dosledna, manje zaokružena. Rimovane pesme Wlaisav}]jevićevc su Kkoncizne, memaju suvišnih reči, niti visokih temperatura. Oyaj liričar je ponekađ hlađan rezoner, a buđući đa mu je misao po inerciji naivna, — poneke njegove pesme ne mogu đa nas se đotaknu. U pesmama mw prozi njegov dah je vreliji, emocija raskošnija, bogatija. I tamo i ovamo to je jeđan odđ onih tihih stvaralaca Mojih se moramo s vremena ma vreme bpotsetiti, jer oni tu zaslužuju, Wlaisavljević (umro 1543 godine, u alkoholiziranom stanju) nije posle rata izđavan. Plemenito je od »LyKkosa« što ga je ponovo izđao. Pesnik Zlatko Tomičić, ređaktor, pisac pređgovora i pogovora »Balađe o Tounjčici«, savesno i s neskrivenom ljaĐavlju pretfstavio nam je OVOBS pastoralnog poetu pesimističkog, tihom iskustva.

M.D.

VASA DOBROSAVLJEVIĆ:

»Kanjiga drugovać

(»Matica srtpska« Novi Sad, 1957)

Knjiga o kojoj je reč nosi ime po maslovu almanaha najmlađih jugo” slovenskih socijalnih liričara, prvog takve vrste kođ nas, koji je ovđe u celini preštampan prema sačuvanom originalu, onnko kako su ga uredili i štampali Jovan Popović i Novak Simić 1999 godine, đa bi, kao i sve druge publikacije koje su se kosile s režimom i bile izraz protesta i progresa, doživeo sudbinu da ne u gleđa svet i da se njegovi urednici i glavni saradnici nadu pred sudom za zaštitu države. Ovaj almanah je okupio olko sebe dobar deo progrć= sivno orijentisanih mlađih „pesnika' iz svih krajeva Jugoslavije, U njemu su, poređ urednika, zastupljena mnoga imena od kojih je dobar deo i živote ugradio za ostvarenje svojih

U celini uspešna, delatnost nekih naših izdavačkih preduzeća obeležena je poslednjih gođina ı jednom praksom koja se ne može smatrati opravdanom i celishodnom, Slič na praksa svojstvena je doduše i stranim izdavačima, ali time ona ne

· postaje ni prihvatljivija, ni manje

jednostrana,

·Pojedini naši izdavači, češće „Otkrivaju" ovog ili onog stranog pisca i istovremeno pristupaju objavljivanju prevoda njegovih dela u Uupadljivo širokim razmerama, Bilo

·bi nepravedno tvrditi da su u poslednje vreme pretežno forsirana

. beznačajna ostvarenja, i nije u to-

me težište pitanja. Preterivanja i odveć lakog odlučivanja može da bude i onda kađ se objavljuju đela jednog izvrsnog pisca, jer, naposletku, na svetu, pa i u istoj stranoj literaturi, ima i drugih izvEsnih pisaca, nepoznatih ili slabo poznatih našem .čitaocu.

Lice izđavačke međalje izgleda

'blistavo kad se konstatuje, napri-

mer, da je čitalac za kratko vreme 'dobio tri knjige pripoveđaka jednog tako značajnog prozaika kao što je Ivan Bunjin (izdanja „Radd“, „Džepne knjige“ i „Nolit“-a) i da opusu istog pisca namerava da se ođuži i sarajevska „Svjetlost“. Ovo su Knjige majstorske realističke proze koja, nezavisno

NI |

Đesničkih snova i revolucionarnih poklika (Ivan Grahor, Hasan Kikić, Đorđe Lopičić, France Kozar, Dušan derković, Miloje Ciplić — poginuli u Narođnooslobodilačkoj borbi); zatim neki su pokoravajući se mirnom đejstvu zakona života i smrti, završili tiho i svoju pesničku reč (Ante Boglić, Jovan Popović, Branko Đukić); drugi su sa nestankom svojih stiho-

'va i možda zbog pomanjkanja talen=

ta mestali i sami, pa „zaboravljeni, đok neki još uvek stvaraju produžavajući i vraćajući svome životu mlađost, svežinom poetske reči, kao što su značajni pesnici: Dobriša Ce» sarić, Mile. Klopčić, Desimir Blago jević, Novak Simić kao prozni pisac i Još neki.

Ovaj almanah, mađa sadrži i neospornih ostvarenja, nije toliko vre=

dan po svojim poetskim Kvalitetima·

koliko po duhu i nađabnuću, i jednoj revolucionarnoj niti koja je prot kala i začinila skoro sve pesničke glasove koji su ovđe zastupljeni. 'Fi besnici su nedvosmisleno, mada ne i wvek pesnički ubedljivo, pridružili svoj glas malom, izrabljivanom i po» tištenom čoveku: proleteru, rađniku i seljaku. To je pomalo ličilo ma jeđan mali manifest pesnika protiv bede :i diktature m staroj Jugoslaviji, poklik za slobođu i pravđu.

Poređ almanaha ova knjiga sadr» ži i mnogo đokumenata Kkoji se odnose na pripreme, pojavu almanaha i najzad na progone i suđenja njegovim urednicima i nekim sarađnicima. "To je savesno sakupio i sistematiZovao, a u trećem delu Knjige čisto novinarski i bez literarnih pretenzija, ·temeijno obrađio i prokomentarisao Vasa Dobrosavljević, Wwnoseći u o kvire ove Knjige obiljg podataka i činjenica, kao i jedan deo sačuvane prepiske glavnih aktera toga pokreta, on je pružio istoričarima naše književnosti dragocen materijal koji

će doprineti rasvetljavanju jeđnog poglavlja naše literature i „nekih njenih značajnih imena. U tome i

jeste, zapravo, najveća vrednost ovce knjige. Ivan Ceković

MARJA BORŠNIK:

»Anton Aškerc«

(»Nolit« Beograđ, 1957)

Nastavljajući objavljivanje Kračih popularnih monografija o znamenitijim ličnostima „iz „jugoslovenske prošlosti »Nolit« je u ediciji »Portre-

ti« izđao monografiju Marje Boršni-.

kove o Antonu Aškercu, znamenitorn

slovenačkom „pesniku i Rpoborniku južnoslovenskog + slovenskog bratstva. Kako imamo vrioO malo pre« veđenih i objavljenih đela o slovenačkim Književnicima „pojavu ove monografije treba svesrđno pozdraviti sa željom đa w ovoj eđiciji ne

_ ostane jedina.

Marja Boršnik, je za potrebe ovog izdanja ustvari izvršila . sažimanje

svoje, ranije objavljene, opširne mo„ nografije .tako ona je izvršila sva potrebna . prilagođavanja, pa su iz ove Knjige

o Aškercu. Postupajući

isključeni skoro svi pođaci o đoku-

„mentaciji i literaturi koji obavezno

prate naučne stuđije. Mora se nedvosmisleno veći đa je ovo prilagođavanje izvršeno veoma dobro, tako đa čitalac stiče, i bez pođataka o dokumentima, jasnu pretstavu o Životu OVORB Slovenačkog pesnika io evoluciji njegovih „shvatanja druŠštvenih pojava. Naročito dobro je autor prikazao Aškerčev životni. put i njegove sukobe sa Mahničem., Isto tako, mw Hnjizi je đat pregled pesniKkovih putovanja na osnovu pregleda njegovih zabeležakia i članaka o. utiscima sa puta. Boršnikova je vrlo dobro ilustrovala i pesnikove odnose

'sa raznim «političkim i Književnim

grupama u ondašnjoj Sloveniji, Tu se osobito ističe prikaz njegovih ođnosa sa Modđernom.

Ovo đelo o Aškercu, koji je imao dosta veza i sa Srbijom, u pomajo arhaičnom prevođu Milana Rakočevića, ođlično će poslužiti za upozna vanje maše MNnjiževne publike sda likom velikog slovenačkog pesnika.

MILE STANKOVIĆ:

»Hiliadu osmeha i Jedna suza«ć (Sarajevo, 1957)

Poezija Mila Stankovića je, to Je sigurno, našla svoj put. đo čitalaca. Ona Je našla ođieka i kod Kritičara, ali oni su u mnogo mahjoj izvesnosti što se tiče te poezije, nego publika koja ju je oberučke i srcem prihvatila. »Dan ima velike oči« i »Hiljadu osmeha i jedna suza« su postale popularne Knjige stihova Kkod- nas. Diakle nije tačno đa »narođe ne voli stihove; on samo ne razume stihove koji ništa ne znaju o njegovim nadama, svakodnevnim strepnjama, uspesima i porazima, a za to. ga zaista me možemo okriviti. Ima velike poezije Koju mase ne shvataju jer je.

Sava Nikolić: Dvoboj

od ograničenosti i zamračenosti ad torovog društvenog vidokruga (a često i uprkos nesposobnosti Bunjina da'se odvoji od svojih plemićčkih shvatanja), ostaju u svetskoj literaturi kao značajne umetničke vrednosti.

Potrebno je izdavati i čitati Bunjina, ali se nameće pitanje: nije preterano velik broj knjiga 5 Bunjinovim imenom na koricama štampan u tako kratkom razmaku vremena, da nije bilo celishodnije pružiti čitaocu, umesto tri knjige ovog pisca, jednu njegovu, jednu, recimo, iz opusa Konstantina Paustovskog i jednu koja bi uvela čitaoce u stvaralaštvo Lidije Sejfuline čija dela posle oslobođenja uopšte nisu izdavana u prevodu na srpskohrvatski?

Odgovoriti na

ovo pitanje —

“znači okrenuti izdavačku mueđalju

i sagleđati njeno naličje. Posmatrajmo upravo u granicama prevođenja iz ruske književnosti, posleoktobarske i ranije, ovu orijentaciju nekih izdavačkih pre=duzeća na Bunjinovu prozu i na još neka dela, Između ostalog, zapaža se da Ivan Bunji sve do danas ostaje za našu čitalačku .publiku samo, prozni pisac, jer njeqovu poeziju izdavači dosad nisu uzeli u obzir, Ali ovo, naposletku, nije najkrupnija jednostranost niti bi predlog za izdavanje još jedne

da,

tj. pete knjige Bunjinovih dela bio pod konkretnim okolnostima celishođan i opravdan. Ostavimo vremenu i nastojanjima prevodiiaca pesničkih dela da nam donesu knjigu prevođa iz Bunjinove poezije i pažljivije pogledajmo naličje medalje. |

Korisno je, nema sumnje, đa čitalac što temeljitije upozna stvaralaštvo jednog zasluženo slavnog književnika. Ali zar to znači da tre ba istovremeno objavljivati u Beogradu i Sarajevu knjige pripovedaka Ivana Bunjina, knjige jednim delom podđudarne po sadržaju, pa ubrzo posle toga objaviti još jednu lNmjigu istog autora (izdanje „Nolit“-a) i pređviđeti u 1958 godini njegov roman („Svjetlost“)? U oblasti izdavanja dela prevedenih sa ruskog ima, uostalom, i drastič nijih primera: „Zlatno. tele“ Iljfa i Petrova pojavilo se skoro istovremeno u izdanjima dva sarajevska preduzeća, a dva beogradska objavila su u isto vreme isti prevod romana Dostojevskog „Braća Karamazovi“. Uzgred rečeno, sličnih slučajeva bilo je tokom poslednjih godina i u odnosu na prevode dela iz drugih literatura. Čapekov „Krakatit“ štampan je u Beogradu i Sarajevu skoro u isto vreme, a. usto su oba izdavača objavila isti prevod. - |

— želja

A privij na ranu list Jasena i kupine tasprsnicu ureznu zečje uvo i lišaje”

— melem

Ne rosi obuće obojke ne kvasi Stucam prste odbijam nokte i zalama se trnje

— bos

Kam i drvo razmiču režu paraju

sunce sažiže i mraz kida i skida • also aiOpa a ao U kalaja zado peda geg ee A O OE paaa e a a u Ua A jača dis Air ai diy ya deg rak == OiATAKı FEnSTECSAe

udaljena od njihove svakodđnevnosti, sa drugačijim nađama i namerama; ali i poezija, koja ima za cilj »praktičnu istinu« i Ijudske svakodnevne brige i nade, može biti velika. Ova poezija sasvim specifična u svojoj vrsti, po Kvalitetima koji jedno delo čine wmetničkim, nije ništa ispod nivoa ostale naše poezije.

Poezija koju neguje Mile Stanković nema trađicije u našoj književnosti. Time je njena važnost samo veća, jer njome započinje jedno novo pevanje, koje u francuskoj poeziji tako uspešno neguje Prever, Anđre Salmon u dečijoj poeziji, i neki fantasti (Maks Žakob i Frank Noen) Namerna „jednostavnost w &đbrađi, dirljiva naivnost fabule, ljubav prema čoveku jesu karakteristike ove poezije. Ljubav. sve stvari čini jasnim, pa i ovu poeziju valjđa najpristupačniju svakom našem čoveku, a ona to nije po svojim neđostacima. Zadatak je ovakve poezije da iskaže »javnu tajnu«, ono što svi znamo iz svakodnevnog Života o životu, ali još nismo stigli dđa to sebi priznamo, Po tome ova je poezija hrabra i čestika, a to može da bude samo zaio što je istinita. ·

Poema »Hiljađu osmeha i jeđna suza« je priča o jednom mlađom umetniku, koji je pre nego što je »uspeo«, prvo morao đa dođe do Žalosnog saznanja da za uspeh „nije đovoljan samo talenat i »zamah mnoćnih bdenja«. To je i priča o nesreć“ no zaljubljenoj devojci, čija je ljubav briga, strah, tuga i prekor, mnogo više nego rađost. Gde je tu hiljadu osmeha? Nema ih, To se mi »smešimo na memanje razloga za O” smejke«. Osmesi su ovđe gorki a suza blaga. To je nada kojoj se manje nađamo a više se njome tešimo, onaj tužni optimizam »sutra će biti bolje«, koji znači wistina samo jedno: da danas njje dobro. X šta je posle svega dobro? Dobro je pomiriti se, vra-

titi se na obalu gdđe svi misle da.

je na đrugoj obali sreća, vratiti 5e, jer

zmožđa je fx naža tužna obala mnogo lepša kada je. ponovo

posle svih bespućaa.

Najzađ treba postići mir i đobro u sebi samom, jer ga van nas ni na kakvoj obali nećemo naći, Sreća ic u fome da se ona sačuva i da se do nekle uvučimi mezavisnom jer »svi su dani dobri kađ je u srcu dobro Mislim da je io poruka ove knjige Mila Stankovića, ,

Branko Miljković

LUKIJAN:,

»Odabrani razgovorić

(»Kultura«, Beograd, 1957)

Ovih đana u našim Nmnjižarskim izlozima pojavljuje. se knjiga Lukijana Samosaćanina, uz predgovor Dr. Stevana Josifovića, u prevođu i uz Oobjašnjenja dr, Miloša N. Đurića.

CANEMARENI PISCI

Neupućen čovek pomislio bi da izdavačka preduzeća prosto nemaju mogućnosti da izaberu đovoljan broj dobrih đela, pa su prinuđena da štampaju „paralelna“ ili „poluparalelna“ izdanja, Međutim, dela ima dovoljno, Iz sovjetske Kknjiževnosti već su pomenuti romani Paustovskog i opus Sejfuline, a ne manju pažnju zaslužuju, naprimer, posleoktobmrska dela Aleksandra Nevjerova, dosad poznatoj našoj čitalačkoj publici samo po malom romanu „Taškent, grad obilja“ (koji je đoduše najbolje ostvarenje ovog pisca), ili istoriski roman Olge Forš „U kamenom ruhu“, ili roman Lava Slavina ili epski obuhvatno đelo Mihaila Kozakova „Slom imperije“, ili obična proza Aleksadra Mališkina „Pad Daira" i „Sevastopolj“. Izdavački kriterij svakako treba đa bude veoma stog, spreman da uvek odbaci dela s primesama šablona i pravoliniskog tumačenja stvarnosti, nčdovoljno uverljiva i bez dubine. Ali, u isti mah, od izđavača se očekuje da pri izboru dela stranih

pisaca uvek pruže otpor svemu Što sužava viđike literature i na utabane staze, pa makar one vodile odličnoj prozi kao što je proza "Ivana Aleksejeviča Bunjina.

Mirko BANJEVIĆ

Ako uzdahnem i nosi me misao daleko 3ko čeznem a praznina očaja odjekuje 3ko nosim a želim skinuti proteka breme ako ronim očiju sjaj a hoću utrti neizviv

'ugleđamo

„Naslednik“, ·

upućuje ,

UJEDNO ~

—

ad Mlad žestok brz i tri snage izvora MT i zrelina prinosi misao i tr i sjedina glave i kost napr ponor · Ku SS / Svježina crnice kamen ili kip ,

vjetrovi čupaju gnijem jeseni vlagom

glad prenosiš muklu osi pritok pun

enje briga sla ispošćena

/ zelenilo rođa ostatak zatravljenog zaborav

NKukijan je živeo i stvarao pre osamnaest vekova. Njegovo delo jJe veliko, obimno i opšteljudsko, Ali, nesumnjivo da najveću pažnju zaslužuje njegov satirični dijalog »u Kome je on wdružio zbilju filozofije i vedri smeh Kkomeđije« (Josifović), Koji nalazimo u ovoj Knjizi.

Bez ustezanja on nas vođi i ofKriva nam svoje đoba, na Koje so obara oštrom „satirom i ironijom. Pohlepni Timon „Kaže: »Prijatelj, drug, gost, milosrđe — za mene će biti samo prazne reči. ŠSmilovati se na nekoga ko plače ili pomoći nekom jađniku — znači za mene zločin i ukiđanje dobrih običaja.« TvOYac satire, Lukijan nije prezao ni od toga đa »bogove svlači s Olimpa ma atinsku čaršiju i đa ih podvirgne oštroj Kritici. ı

On nas uvođi i u Donji svet »gde se sirotinja smeje, a plaču i ridaju

bogataši« Tu ćemo viđeti i Homero- .

ve junake gde »leže na zemlji jeđam Krai đrugoga, nepoznati i lišeni le-

pote«, koji bi rađe ovđe gore bili i.

nadničari „nego Ili vladari „mrtvih dole. Iz razgovora među mrtvima do lazimo i đo opiše koncepcije Lukijana o smislu i vrednosti života. Po njemu života, jedni više — drugi manje i jedni imaju malo vremena i njihovi, nabubrelost brzo nestaje, a drugih već' u nastajanju nestaje, ali svi moraju da se rasprsnu«,

Blizak svim vremenima i epohama, Lukijan je posebno blizak nama, našem dobu, po svome shvatanju o čoveku, o ljudskoj sreći. Po, njemu »sve dobre građane čeka neka zajeđnička borba i venac, venac koji u sebi sadrži svu ljudsku sreću Kao slobođu svakog pojeđinca i cele otađžbine«.

. B. Bojanić *

MAM. KINLEJ KANTOR:

»Kaljuža i zvijezde«

(»Otokar Keršovani — Rijeka, 1957)

Mesto zbivanja romana je Anđer-

. Sonvil u Džordžiji, u vreme američ«

kog Secesionističkog rata, đok je slavno lice, ustvari, logor u kojem su Južnjaci držali zarobljene vojnike Unije. U prostor ograđen Kkoljem, puškarnicama i linijom smrti zgomilano je na desetinc hiljada ljuđi koji su izloženi kiši i sumcu Džordžije bez ikakvih zaklona, bez čiste vođe #Zza piće, bez lekova i nege, bez dovoljuo i onakve crvljive i buđave hrane kaKkva im je davama. Mesto u kojem su svakodnevno glađ i boleštine imale svoju bogatu, jezivu Žžetvu. Ka» liuža stvorena liudskom „mržnjom; ubiti što više, što više tih prokletih Jenkija. Ogroman žrvanj smrti u koji su ubacivani traper za. Zapada, farmer iz Ajove, intelektualac Čikaga, gangster iz Njujorka. Pred našim očima promiču ta lica izmučena patnjom i glađu, lica u agoniji,

mnoštvo imena, bezbroj ljudskih sud .

bina. Niz napaćenih likova koji se

uklapaju u jednu veliku i mračnu

fresku, m Kojoj je sve sveđeno ma osnovno i bitno, na život i smri. Ostalo prestaje na ivicama Kolja. Da, postoji još i sećanje, cvet duboko skriven i brižljivo negovan u svakom. od njih, sećanje na neke oči, neku reku, neki glas daleko u prošlom. Sećanje kao snaga Kkoja održava ili ubija. Ipak fizička tortura nije m stanju da utrne sva. ognjišta ljudskog đuha i njegovo đuboko uvreženo osećanje pravde. Divma đemonstracija tog neuništivog u čoveku je organizovanje otpora i borbe, pa zatim i uništenje pijačkaša i siledžija,

Đok logor kao neka Kkužna rann traje u svom smradu i blatu, s one strane Kolja, poređ logora, odigrava se jedna druga drama. Ajra 'Mlefi, pravi džordžijanac i južnjak, čija sva tri sina ginu za stvar Juga, postupno tiviđa veličina nepravđe Koja se u njegovoj blizini, u logoru, čini, saznaje lagano meminovnost poraza Juga, kao i uzaludnost te borbe i žrtvi. I kada pomaže zarobljeniku Jenkiju koji je pobegao .iz logora da nastavi» svoje bekstvo, on tim preGwino priznaje pobedu „čovečnosti nad oborenmim iđolima ideje ropsiva i osvete. Inđividualna drama ne ma-– mje interesantna ođ one masovne. I to zbog ljudske poruke Koju mwosi,

poruke koja će ovaj roman, izvan·' redne Životnosti i snage,

u duhu najboljih trađicija američke savremene proze, činiti uvek „aktuelnim, Uvek ili dok još bude mržnje i surovosti, netrpeljivosti i zla. u ljudskim srcima.

Nikola Pferadović

vječnost mijena prekopi mrlja Z — tama Ako sam pomislio bivanjJe i ako sam savijanju otpor ! P w- ako sam dvojnosti deh i tje — duh.

-njivanju Knjige,

»svi Ijuđi nabubre od daha

iz.

emlje

je i postojanosšt orasti· lotvornost

FERDO ROZAK:

»Noć pred jutro

()iosmos«, Beograd, 1957) }

Hnjiga Ferđa Mozaka »Noć pređ jutro« svrstana je u ređ romana, za hvaljujući tehničkoj potrebi za ram vrstavanjem, dok onu po svojoj for• mi nepodeljeno pripada autobPiograf« skim zapisima jednog svedoka ne• davnog Vremena. Čak i danas, kada je tako teško odrediti ma kakve zahteve koje treba da ispuni jeđanm tekst da bi se nazvao romanom, z# »Noć pred jutro« se bež kolebanja može reći đa ona to nije, UO ovom stučaju ovakva napomena je nužnx jer tek posle nje može se prići oce» ođnosng određivas nju njenog značaja i đometa.

Dnevnik Ferda Kozaka. počinje beleženjem pođataka o hapšenju in« telektualaca u Ljubljani u vreme 9

jačane aktivnosti Osvobođime fromš te, među čijim prvacima je bio #

njen autor, a završava se povratkom.

u oslobođenu đomovinu i rađošću jeđ“ nog čoveka koji je posle svih patnji i teškoća đočekao frenutke pobede, Najzanimljivije stranice ove nji ge, a i njen najveći đeo, odnosi se na internaciju u Italiji, na sunrete sa ljudima Koji su se borili protiw fašizma, i njihove međusobne odnos se. Premeštan iz mesta. u mesto, SUM očavan sa sitnim, ali Rarakterističa nim, đetaljima života ljuđi MW faši« stičkom režimu, Kozak je mzahbeležid fakta koja su Kao fakva interesanta na, ali bez neke maročite Jiterarmo vređnosti. Takođe wu poređenju 'sa sličnim Knjigama, mislim sm" kjla gama, koje su opisivale nezapamćenw torturu i masakr po nemačkim Kkons« centracionim logorima, ovaj dnevnik ublažuje našu pređodređenu preitstas vu o dokumentima jedne internacije. Ona je bila, u odnosm na druge pod tresne istorije, blaga i podnošljiv%# · ako ovakve reči uopšte pristoje uš jeđan akt masilja, koji je išao »s obeščovečenjem «čoveka i psihičkim ugnjetavanjem.,

Ž. II.

»Savremena indijska proza

(„Svjetlost”, Sarajevo, 1957)

Prateći tekst ove knjige savreme ne inđiske proze, čitalac ulazi u je dan skoro nepoznat i dalek svet s svim oblicima njegovog života, na čina mišljenja i običaja. Kiterarm doživljaj savremene Indije je vri raznolik i jak: pred čitaocem je Sk roka panorama društvenih i politič kih zbivanja, ekonomsko i socijajnć stanje Koje formira lik savremenot indusa, Već posle nekoliko priča sth če se utisak đa je savremena indiskš proza nastala kao plod indiske trai dicije i snažnog uticaja zapadne kuk ture koja je ostavila svoj pečat i nš inđisku literaturu stvarajući jeđa čuđan i raznovrstan repertoar prila• Ženja savremenoj iematici. Klasični realizam, koga u knjizi zastupa Rau Šik („'retka”) i Premčađ (,„Pokrov”) koji ie dao svoj bogat plod naročito u Premčadovoj priči, pretvara se 9 bunt protiv socijalne nepravde (Be· nipuri „Crvena zvezda”), i ugnjeta• vanja (Ašk „Plavi patliđžani”), n o“ štar, pomalo patetični protest kKrož koji u dubini provejava topli huma” nizam i saosoćanje za potlačene, N4 Savremene literarne pravce reagova” la je i hindi-literatura samo na svoj specifičan i vrlo interesantan način, U Mnjii je zastupljen modđernist Agjei (Svaki dan”) i egzistencijalist Kumar („Džahnavi”). Od skoro hro* mičarskog slikanja i opisivanja obi čaja (Varma „Dvojica banka”), hindi• Wijiževnost. se grana i u romantičaY" ska oživljavanja nekih istoriskih mo tiva- (Prasad „Nagrađa”) i raskošnib priča koje potsećaju na bajke (Džos! „Kolo mog Života”),

Kratak ali vrlo dobar i intorm8a* tivan predgovor Knjizi dao je Sveto" zar Petrović. PO

Z. Jović