Књижевне новине

Nastavak sa 5 strane ·

Kao bićem koje, ipak, od svih, najbolje pomajemo. Tada, gledajući u svoje realne oči onim imaginarnim, zapitajmo se sa otsustvom rezervi i zaustavljeni u jednom času, ovo: šta je u nama stvarno a šta izmišljeno? Koliko istina i koliko iluzija čini naš svet?

Možda će neko reći: „Ja, zaista, nemam „šluzija. Ne verujem da je slatko ono što j2 gorko, niti me iko može ubediti da js belo crno. Znam ono što znam, Ja sam onaj koji dela pretpostavlja rečima i koji je uveren da više no druge, ljudi vole sebe. Zaista, nemam ilu= zija.,.“

Mao da sve više gubimo smisao za detalje, sve manje uočavamo nijanse i hvatamo polutonove. Iluzije nisu stvari koje se u celini sagle= davaju, nešto što se odmah vidi, da je to. On» se mnogo puta nalaz» između tišine i zvuka, između m:sli j osećanja, iza polutonova i nijansi. One se ikaju od materije nevidljive, iz odbrane b:ća, to su mali tegovi što žude ravnotež'.

Naše „kratko pamćenje“, potreba da zaboravimo ružne stvari ili da ih što je moguće više ublažimo, šta je to? Preuveličavanje lepih uspomena? U riznici naših sećanja vrši se čudna alhemija: obični kam>»n, često, postaj> rubin i dijamant. Vreme niko ne može vratiti, možda mu se zato svetimo, darujući sebe. Čak i vrlo razumn) ljudi nasedaju neistinit:m rečima koje im gode; mi poklanjamo drugima ono Što bj oni žeJeli iako im ne pr:pada. Samo dva detalja koja idu u prilog našoj želji, srušiće dvesta koj) je negivaju, ML valjda nosimo u sebi potrebu za radošću, poirebu za lepotom i harmonijom, za "'spunjenjem. Upravo to! Čovek manje pati od činjenic3 Što mije Uusp>»., no od preipostavke da bi sigurno uspeo da mu je pružena prilika. Čovek sam mora najpre da veruje u sebe, onda tek dolazi potreba da i drugi veruju u njega. Kakva klima za biljku koja rađa u sudaru ove dve želje; za iluziju.

Stendal je napisao lepu knjigu o ljubavina bazi kristalizacije. Radi potrebe za što potpunijom Ssrečom, radi naše sujete, možda, mi izm:Ssljamo, dodajemo vrednost: onima za koj» smo osećajno vazani, Mi smo pigmalioni, gradimo ih prema svojoj zamisl\, unutrašnjim traženjima, prema 'dealu kome težimo. Obična natrula grana bačena u rudnik soli, postaće posle kratkog vremena ćarolija blistav:h kristala taloženih iz dana u dan.

Volter je bio mudar čovek i veliki skeptik. No, priznavao je, đa je bezbroj puta, slušajući laskanje kakve male dame, osetio lake pokrete u srcu. Najveći lažljivci nisu optz:retil) svat sa toliko laži, koliko ih je svaki poštenjačina podario sebi. „Vi ste lepi“. „Vi ste dobri“. „Vi ste pametn"'... Koliko ih je koj su odoleli ovim. iskušenjima, od njihove najgrublje pa do rafinirane varijante?! Žirodu je od te dirljive ljudske slabosti napravio „Apolona iz Belake“, briljantnu' komeđiju smeha! i tuge.

Umesto da kažemo „ja nemam, iluzija“, možda bi trebalo pokušati da ih u sebi otkrijemo. To može biti put da bolj» upoznamo sebz:,

Jer, iluzije, nisa li onc ustvari, naše želje?! One su često naše potencijalne mogućnosti, ali sto

tako mogu biti i svet koji nerazumno građimo. No, umesto da se u njemu spasemo, m' se u njemu usamljujemo i gubimo.

Za jeđan deo ljudi kaže se da su „umetnici života“, Oni ne Oosećaju neravnine i ne vide sšnke, boljs, oni neće đa ih vide i osete. „Sta mar što su moja zadovoljstva lažna, ako mi pružaju istinske radosti!”" — ·Đ„uzvikuje junakinja u jednom romanu. Ne razaznavajući

a — ~

Zoran, Đetr \w_-a.

autentično od nestvarnog, po sopstvenoj volji, oni veruju Uu svet kakav je njima potreban, Postoje

oni koji, lišen

„nagona za Srce

ćom“, u sve sumnjaju. Iz straha da ne budu obmanuti, oni će odgur= nuti očiglednu realnost punu radosti., To su romantičarske prirode, ljudi koji vole patnju, Prvi n» razaznaju autentično od tluzije, pred-

meti i osećanja rasplinjavaju se

pred mjima u sjajnu sliku života koji se vrtoglavo okreće, života koji je kratak i njima darovan za magnovenje ljudskog veka. Drugi

uvređeni

isposnici u ime svoje sumnje, „obmanom“ tog istog

„Vrtoglavog života“ kojeg primaju kao dug. Njihova je iluzija, možda, najveća i najtužnija. No, najviše nas je koji živimo “zmeđu ove dve međe, dodirujući i opipavajući čaSove svoga života u strahu da ih ne gledamo drukčijima no što je-

su. Mi v»oma lako tvrdimo: zaista, nemam iluzija...“

„J#&, A one

su ipak tu, svakodnevno, kao vazduh. Upravo zako što zbog krajnosti

ljudi ne vide ono što nišu krajnosti a što nije ni normalno, ni pravilo, sve ono što im prethodi, Često i dolazi do njih. Odavno zna-

mo:

iluzije su droge koje postaju

otrov kada se uzimaju u nerazumnim količinama, kada se bez njih

više ne može, sredstvo održavanja.

kad su nesvesno Pa ipak, ka~

ko je feško videti ih u celini dok su još prijatnost. Ne možemo bez

iluzija, stoga

budimo njihovi go-

spodari, ostavimo ih van nas, ne stavljajmo sebs u njih. Kada se razbiju, nećemo se i mi razbiti,

biće samo slomljena vaza. Pridom kaže da slomljena i ponovo slepljena vaza uvek nosi pukotinu, no, jedna stara poslovica vel:: „Napu-

kla vaza Živi

dva veka“, Uprkos

gubitku, tešimo se iskustvom.

Illuzijama se ne bi vredelo baviti

kađa bi one bile samo def:2kt naše pr:rođe, Ali, cluzije, nisu samo dro-~

ge, pomoćna sredstva, one nisu samo sklonište slabih i slabosti ja•kih. Iluzija su i sve ono što čini “da smo radosniji no što bi inače bili, više srećhi no Sto imamo pravo, hrabrij: no što j?9smo, smeli »? kad je to u osnovi

besmisleno ali i smevajmo se luzijama jer

korisno. Ne. potih je

toliko oko nas: u vidu nasajpleme~

n'tijeg odraza života. Jluzije su spektakl) koje volimo, možđa i mužika, neonska svetla i ukrasi

koje stavljamo na svoju odeću,

arhitektura naših domova.

pokretna snaga koja ga goni

.. lIluzije nagon čovžka; ona je često da

stvarno dostigne sopstvenu zamisao sebe, i, da manje drugi, a v.še on sam, poveruje da j» ispunio svoiu

namenu,

Nađa MARINKOVIČ

| PISMA „KNJIŽEV

U nažem sadašnjem literarnom stvaralaštvu, posebno w ritici, postoji nešto što bi se, možđa patetično, moglo nazvati strahom od slobođe„ :

Društveni sistem je slobodn mi-

sli i stvaranja potpuno garanto-

vao. Postoje ograničenja samo za otvoremo asocijalna, Yrušilačka, antihumanistička, gledišta „Koja, uostalom, već po svojoj prirodđi i ne mogu biti baza za izgradnju prave kulture. Postoie ograničenja samo za poglede koji vođe ugrožavanju slobođe i svega onog što je izvojevano sa foliko muke i krvi, ograničenja Koja su direktno vezana za sam pojam egzistencije jeđne „organizovane narodne zajednice. Ovako široko date slobode, rekli bismo, ne koTiste se dovoljno.

Kod jednog dela pisaca oseća 56 uzdržavanje od Kkompleinog odražavanja' svoje ličnosti, koje nije uvek samo strah od banalmosti, razumljivi skepticizam nekih viših đuhova. Ima bežanja u bizarne motive koji nisu ni realni odraz unutrašnjeg bića Sšumog pisca, akamoli toliko kom-~/ pleksne naše stvarnosti. Daleko od toga da plediram samo za realističku Književnost u đ#kklasičnom značenju te reči, smatram đa je, u izvesnom smislu, svaka prava Književnost realistička, 1I najapstraktnije ali sasvim iskrene preokupacije pisaca koji su SVOjom specifićnom intelektualnom orijentacijom okrenuti više sebi samim, realističke su, jer izraŽžavaju realne sadržaje ljudskog đuha uzelog u celini i đoprinose opštoi ležnji baš one umetnosti koja se traži a koja treba da Ššaroliku čovekovu avanturu iskvistališe, sublimira, preslika, OoVvVekoveči, ukaže joj nove pufeve, Koliko je Kafka rekao o čoveku, a može li se njegov »Proces«

. shvatiti kao realističko đelo sta-

rog stila?

Ne traži se od pisaca da se eksplicitno izjasne o svim pojavama koje ih okružuju. Govoreći o ružama iz SVOE Vrta, veliki bpisac će sebe do te mere odrediti,

da ćemo moći sa velikom verovatnoćom preipostavljati njegov eveniualni stav u vezi sa nizom

pitanja o kojima nije rekao ni reči. Takvu određenost lizionomije postigli su mnogi naši stariji pisci, tipa, recimo, Laze Lazarevića. Mi danas osećamo Skerlića kako je disao. I da se nisu Morijak i Sartr umešali wu poslednje francuske đogađaje mi bismo bez večih teškoća pogodili njihovo pravo raspoloženje, Ne rađi se samo o siavu prema Dpolitičkim događajima. Tu je kod nas stvar još najjasnija. Reč Je o odnosu prema ukupnom, Ako hoćete, složenom tkivu našeg života, ' Đa nije tih primetnih znakova svesnog samospufavanja, sve ' bi se moglo pravdati zaista đo sađa. meviđenim bogatstvom oblika Žiwota čije obuhvatanje zahteva i vreme i veoma naporan DO5aO. Međutim su spomenuti znaci vidljivi, Jedan ođ njih je loše stanje - satire. . Pritodno je da satira gogoljevskom smislu koja je značila skoro kompletnu mnegaciju stare Rusije ne bi kod nas imala osnove u stvarnosti, pa ne bi mogla biti ni umetnički autentična. Ali zašto se, u strahu od bpreicrivanja ne dolazi ni do pola puta, kada satiru iraži baš sam društveni sistem, kome bi ona bila dragoceno sredstvo Wu borbi Drotiv neminovnih povremenih i mestimičnih slabosti, borbi koju sistem otvoreno i planski i uspešno vodi? Kao da iskren rodoljub (a takva je većina ljudi koji se danas kođ nas sa žarom bave literaturom) i može prelerati ako samo ostane veran istinskoj SVOjoj inspjraciji, Našoj zajednici, čvrstoj i iz narođa proistekloj, i ne treba nikakva poklonička Apologetika, Ljudi uvek idu napred i postižu sve veće uspehe, Oni 5u danas srećniji nego juče i sutra će biti srećniji nego danas, ali čoveku nikad ni sreće ni nesreće ne može dosta biti, jer ipak njemu, i pored sve biološke ograničenosti kraja nema. Potpuna blaženost čovekova možda bi značila kraj svesne aktivnosti. .

Kada dakle uzrok ovakyim pojavama nije u spoljašnjem gušenju slobodne misli, gde onda treba tražiti uzroke?

Pitanje je isuviše složeno da bi se moglo iscrpsti u okvira ovakvog jednog članka, Takođe ne mogu svyOja tvrđenja ni da ilustrujem primerima kojima, mislim, raspolažem. Pokušaću ipak đa iznesem neka svoja subjektivma gledišta.

1) Naša nova socijalistička misao, jedina te vrste u svelu, postigla je na unutrašnjem i Spoljašnjem planu niz krupnih uspeha. Ona je znatnim delom bproistekla iz prakse ali znači i veliku inspiraciju za dalje razvijanje i detalinu primenu u raznim oblastima, TI Kulturna dđelatnost jedna je odđ takvih oblasti. Na kulturnim radnicima, a prvenstveno na Kknjiževnicima leži ia odgovorna i veoma zamašna dužnost. Postoji ustezanje pređ veličinom „posla i biranje puta po stazama koje, makar i ne bile sasvim utrvene, ipak Zaohbilaze izrazito neispitana „mesta, Međutim, baš bi ispitivanje tih mesta doprinelo formiranju odđređenije fizionomije autora.

2) Poziv književnika ima u znat» noj meri obeležje profesije što je opravdano, jer je jasno đa ma»

rođna zajeđnica ne može zaposta-

aga umu uII| II iii RIBI ee ———>

PISCI NA POSLU

Pre kraćeg vremena u Njujorku se pojavila knjiga pod naslovom „Pisci na poslu“, koja, prema pisanju patiskog „Ara“ pretstavlja značajan prilog proučavanju pojave litsrarnog stvaralaštva. Ona je, ustvari, neka vrsta ankete na pitanje „kako : zašto pišete“ i sadrži odgovore šesnaest pisaca, starih i mladih, različitih shvatanja i pogleda. Među anketiranim nalaze se, između ostalih: Fransoa Morijak, Džojs Keri, Doroti Parker, Tornton Vajlder, Žorž S'menon, Frank O'Konor, Vilijem Pokner, Alberto Moravija, Angus Vilson i Fransoaz Sagan. ,

„Moji mlađi sunarodnici, odgovorio je Fransoa Morjjak, suviše su zaokuplieni tehnikom romana“. Međutim, po Morijaku, ono bitno je stil, ta čisto individualna stvar koju niko me može ponovo iskoistiti pošto ga je stvorio neki pisac, bilo da se radi o Balzaku, Fokneru

„der vršeći

ili Hemingveju. Za mjenga takođe stoji činjenica da ceo svet postavlja i postavljaće pitanja o uzroku krize francuskog romana. Ta kriza će se re> šiti čim mladi pisci „budu u speli đa se oslobođe naivne iđe= je da su. Džojs, Kafka i Fokner kođeks i obrazac romansijerske tehnike“. Morijak ističe da 3e on koristio „tehniku koja odgovara njegovom temperamentu"; „Ja više me posmatram, Xe opisujem: ja ponovo oikrivam“, rekao je om na kraju. „S Sva estetika Džojsa Kerija, uvek bolesnog i mističnog ir skog pisca, koji je umro 1957, godine, mogla bi se svesti na sledeće: i i „Manje me interesuju ideje mojih ličnosti nego njihova prošlost. Malo brinem o mislioci-. ma. Oni su mi dosadni. Roman treba da buđe vezan za doživljeno iskustvo i ireba da bude transmisija emocioname ištine daleko pre mego argumentacije“. Doroti Parker, jeđini američki pesnik čija je zbirka poema bila na listi bestselera, na pitanje Šta je glavna inspiracija · njenom · stvaralaštvu, „odgovorila je: 7) „Potreba za novcem“. Precizan stilist Tornton Vajlpoređenje Pameđu teatra, „nenosređdne umetmnsti“,

· i romana, koji donosi događaje

iz prošlosti, zaključuje da je

„pozorište najviša {oteta tbmet-

nosti“, On takođe smatra da treba odbaciti sve didaktićke Hamere.

Intervjui sa V. Foknerom su veoma brojni uprkos njegove tvrdnje da mrzi da odgovara na pitanja novinara.

„Da misam „postojao, neko

Pokner: Autoportref

drugi bi napisao ono što sam Ja ostavio za sobom, Dokaz za ovi moju tvrđnju su i tri kandidata za autorstvo nad Šekspirovim komađima. Važan je „Hamlet“, a me onaj ko ga je napisao, Umetnik nije značajan, važno je ono što je on stvorio, budući da nikad nema nešto novo da

kaže“, .. Frank O'Konor je, između Ostalog, rekao i jednu stvar

vrednu pažnic mladih pisaca.

On ih savetuje da ne treba da ih zbunjuju pisma izdavača sa negativnim odgovorom. Pre nego Što je postao poznat i slavan i on ih je mnogo primio. Bila bi to „vrlo zanimljiva. antologija“, ·

lakšeg

_ zika kojim se govori

· STRAH OD SLOBODE

viti svoju intelektusinu elitu. 8 druge strane ova činjenica može da postane izvor konformizma pošto profesionalna, vezanost nameće i takve obaveze i stavoOVE koji nisu bitno spojeni sa literarmim „sivaranjem. Poznat je, dajje, znatan broj primera da je baš surovo lično životno iskustvo bilo osnova dubokih Mnjiževnih inspiracija, Bilo bi smešno, međutim, neku mašu oformljenu književnu. veličinu terati da 5e bavi svojom ranijom profesijom koja nije imala veze sa literatirom, Ovakve su . veličine, uostalom, skoro sve i prošle kroz životnu

školu. U ozbiljnoj dilemi po ovom.

problemu ipak se moramo 0Opredeliti za obimme dotacije literaturi, ali i pozdraviti sve mere čiji je cili sprečavanje preteranog maženja onih koji su ustvari pokazali samo Klice talemta, 4 koje to maženje potpuno uspava. U tom smisl je veoma mudra odluka o pooštrenju kriterijuma prilikom prijema u članstvo Sa” veza Književnika.

3) Postoji težnja ka modernizmu po svaku cenu i zapostavljanje naših, po duhu često sasvim modernih klasika. Svaki unutrašnji sadržaj uslovljava specifični SVOJ jezik i smešno je govoriti remboovskim stilom trivijalne stvari, Mnogi bi pisci lepše i lakše izrazili sebe i svoju ulicu Mada bi usvojili, dalje „je mrazvijajući, klasičnu metođologiju, Jasno je, a isto vreme, da se ma do sada uobičajene načine ne mogu Ye“ prođukovati izvesna „vrhunska stanja đuha.! Tragično je samo kad dođe do nesklada između je» i stvarnog mjsaonog sadržaja, To obavezno dovJdi do nejasnosti i neodređe“nosti fizionomije.

4) Oseća se raskorak između na= še Whulturne zaoslavštine i obimnosti, dubine problematike koja đanas stoji pred literaturom, Naša kratka kulturna istorija isprekidana je sa toliko potresa, da možda tek sađ stoji pred nama prvi duži vremenski period po godan za sistematski ređ. Iako Je očigledno da se baš zbog toga mora ići brže, jasno je da nagli skokovi mogu biti — u prazno. Vrlo je dobro što se posvećuje velika pažnja izučavanju Kknjiževnosti iz doba između dva rata, čiji najbolji pretstavnici pretstavljaju elemenat kontinuiteta vre-

.menskog i :sadyžajnog. Takođe“ je

od majvećeg značaja i izbor motiva. Neke bučne pojave su samo uzgredni prođukti društvenog razvoja a u literaturi su nesrazmermo zastupljene. Bio je lep članak u »KRnjiževnim novinama« o »Ssek= somaniji« koja znači ugađanje 1ošem ukusu. Horba protiv nje ne freba da bude odricanje prava opstanka ovoj problematici, koju su veliki umetnici davali nimalo puritanski, ali uverljivo, svesni instinskog njenog mesta w psihi čoveka.

Opet:

NIM NOVINAMA“

Ww celoj diskusiji koja Se po ovim pitanjima razvija mislim da je glavno igražavati se sasvim slobodno, bez straha od eventualnih. manđarinskih sputavanja. I veli-

čine mogu imati svoje slabe dane”

i ne ireba s Kkrajnjom nekritič« nošćn primati sve što dolazi sa visine, kao oni ljuđi što oduševljeno grabe i čitaju reklamne letke fabrike sapuna, koje u novinama, ne bi ni pogledali, ali se njima ushićuju jer su bačeni iz aviona, sa veće Visine, izražene u metrima.

Milorad BERTOCLINO, Beograd

„Gospodska sirotinja“ Isidore Sekulić

c..M meni se čini, đa je ne- ,

smirena i stroga priroda, Isidore Sekulić samo bolna rezignacija iza jedne neizđržane borbe sa mirnom i veđrom srećom, koju Je naročiko upoznala u duhu njeno nekađašnjeg velikog miljenika Franje Asiškoga,

32 · njenih pponavljanih riječi »gospodska sirotinja«e izbija zao“ stali žalac, Koji je izazvao disharmoniju w cijelom njenom biću, jednu disonancu koja nije nikada izmirena, Ona ne, nije više wraćala na to opasno mjerilo, čak je i sirahovala od tog neumoljivog postulata, koji fraži beskompromisno ogoljenje se» be sama, Nespokojan zanos za asiškog Siromaha — skoro histe. rijskog izliva, kako sam ga ne kad w njoj upoznao, bio je vrlo Wratak periođ w ointeresovanju njena duha za duhovne veličine, odbijesak doživljaja na putu k jednom jiđealu, do Koga ona njje izrasla, pa se sfoga razvio u revolt. protivu svega što joj je izgleđalo u spokojstvu izmireno; jedan 'periođ, koji je ostavio za sobom bolan frag, #% riječ siromaštva, zvučala je otada jezovito i avetinjski prazno u hladnoj sjeni bez Žarkog asiškog sunca, Tu je tajna njene tragike, U čian cima pisanim pri njenom odla= sku, riječi »gospodska sirotinja« pretvorene su u jednu „sintezu, koja ima da okarakteriše sav njen život i rad, ali mi se čini, da im nije data unutarnja fragička motivacija. One ipak kriju u sebi irag atavistićčkog razmimoilaženja dvaju etičkih gledanja ha gospodstvo i siromaštvo, pri čemu fatalna sablast tragičnih reminiscencija na prošlost, provlačeći se kroz njenu borbu života, ako je i stekla Krila u izvjesnom metafizičkom uzletu, razapeta između neba. i zemlje, života i smrti, nije ipak do posljednjeg dana prešla u izmirujuću Matarzu, koju je moglo đa zasire samo mračno Wrilo Smrti, koja ie »jaća od svega«.,

Dr Vinko VITEZICA, Zagreb

5 Vapaj

· za Skerlićem*“

Wu pretposledniem broju »Književnih novina« objavljem je »Maji eseje Predraga Palavestre:; »Vapai za SkerHićema Pisca ovoga »esejae razdračuje želja nekih čitalaca, da naša savremena Književnost ima svoga Skerlića., On kaže da, to dolazi otuda, Što naši ljudi u svim teškoćama čeznu ma v»seđdim glavama iz prošlosti; ps me čuđi, kako u drugim feškoćas mxya koje je naš narođ imao i 63đ8; ih ima, Tašanom ili Markom Kraljevićem. Ali, pisac ovoga esćja izmišlja tjađe koji vapiju za. onim pravim, baš istim , Skerlićem, pa ih zatim maziva bplitkoumnim. A. one, Koji misle da je današnja Mmjiževnnm kritika bez duha i smisla, maziva. kratkoviđim: ier oni viđe da imn tušta | fma anemičnih Kritičarčića, a me viđe đa u Gvojoj sredini imaju baš »Kkritičarskih fales nafta, recimo baš skerlićevskih. fas lemata« koje me primećuju,

Možđa ije neko požejea Kritičara, Koji bi kao Bkerlić imao »divni duh, snagu i druge lične vrednosti., «+ koje muwm i pisac eseja: priznaje: ali, koji bi se m radu služio Kkriterijumom. koji

se oslanja na današnja Čivotnu'

stvarnost, »Mali eseje se ovako završava: »KH.ratkoviđi to me wide, kao Što ne viđe ni to da mi Kritičarskih „talenala, recima baš

skerlićevskih · „falenata | imamo, samo ih, razume 56, nece WYrimte= Čekamo, valjđa, dok Ako uz Ovaj vapaj ZA slavem za, života, ukažem na či> njenicu, đa' je Skerlić imao foliki

Čujemo. um,

ne zažalismo za carom

ugled i awtoritet, da je učinio da se „srpska Književna Mritika mjeSovog vremena čita sa većom radoznalošćn nego ostali književni radovi, onda mam je jasno ko siBurno mije »skerlićski talenaie. Kađ pesnik, ne znajući jasno šta hoće, počinje da piše nešto što može ispasti i đobro za đanašnju Kritiku, to se može i oprostiti; ali Književni kritičar mora uvek mati šta hoće...

Ovaj 'ese « je dokazao da nam gaista nedostaje weliki Kritičar,

ravam vremenu w Kkome Živimo: Ja Me znam na Koju bi »spdN glavu trebalo da liči, ali bih vod leo da im ftemperamenat onogd koji je rekao: »Mogma li ljuđi, bladni prema inielektualnom Živofu, razume{i kako se može i“ Wtina staviti ispred pristojnosti i kake iz Tjubavi prema njoj čovek može mavući ma sebe mržuju i proganjanje«, Takav je Mritičar neophodam „ovim „danima, kad čitavo jato inteligentnih i pismenih Writičara, prozaista i pesnik#, bez đuhya i talenta, bez grudvice svoje zemlje w džepu, zemlje koju je Bopen nosio po Parizu, obleću ređakceije listova, opseđaju glave urednika praveći im oreol, gugu= Ba | pevaju i Kkljuju u bašti Bezistana i Ostavyljaju za sobom, kao i sve lepe ptice, šarenkast trag Koji će sprati kiše,

Gojko BOŽANIĆ, Beograd

KNBIŽEVNE NOVINE

by “< — o ee ea ai ara e ae aaaraz Ke ar ei Zoae- ai enazzrauc Ye JaneaaNa era nema Tiaaarm—Om lamaae—_ <} AAN ar NK NAJAM Ne aaa Ju eee 8 yeaNe KaaiL O ap OTO; „ke SN. GNaareKiL 2 – OV: al a ai NE w , > „M · FE ta = 5 – | = E – T „BOCA. 4. ea M Ua ~ : ea NI wi ap CON M O air | ______ Ka M e e BN „ao an a „LC „ „lu O LL oo u. Na