Књижевне новине

Realizam »bez podupirača«

Nastavak sa 1 strane

stvarnom vrednošću ovih dela. Na taj način su prestali razni mitovi !o' avangardizmu.

Šćepanjski dalje nabraja repertoar poljskih pozorišta dokazujući đa je zaključak Hozenpuđa netačan. U:1957 godini bilo je ukupino u Poljskoj 449 pozorišnih premijera, od toga 195 poljska komada (88 klasičnih i 105 savremenih) i 255 inostranih (119 kKlasičnih i 150: savremenih). Prikazano je: 87 francuskih, 41 engleski, 24 sovjetska, 24 italijanska, 19 američkih i drugih pozorišnih dela. | Ne sme#am, ističe Šćepanjski da je takav odnos potpuno pravilan. Međutim, dovoljno je pogledati repertoar glavnih poljskih po-

zorišta pa dase utvrdi da su Uu .

njima dominirali komađi za koje ' pledira „Zvezđa“, komadi velike umetničke i iđejne vrednosti. Ako je u tom žitu bilo i kukolja ipak ne može uticati i određivati karakter „celokupnog repertoara. Bilo je isto tako i pozorišta čiji repertoar zaista zaslužuje oštru 'ritiku, ali ne može biti govora ae nekom uopštavanju. I upravo tu dolazimo do osnovne greške Hozenpuda. Naime, on nije procenjivao situaciju u poljskoj Književnosti i umetnosti kao pojavu koja je dinamičkog karaktera, kao refleks dugotrajnog i teškog idcjno stvaralačkog procesa, već je sve to iretirao kao statičku pojavu. Zbog toga je on koristio u prileno širokom opsegu podatke iz minulih godina, ne vodeći računa o njihovoi promemljivoj funkoiji. A Hozenpud identifikuje socijalistički realizam sa socijalističkom umetnošću uopšte. Smatram da to njegovo stanovište nije pravilno, raključuje poljski kritičar, Šćepanjski za sebe kaže,da je „pristalica socijallističkog realizma i đa lično smatra da baš taj pravac i metođ ima velike Banse da

Wpostane dominirajući metoH u svetskoj književnosti. Ali naglaSava on „moetođi „administriranja pričinilj su najviše štete, upravo socijalističkom realizmu. Smatram da u socijalističkom realizmu mogu naći mesto ne samo Gorki i Fadjejev već isto tako i Breht i Neruđa i mnogi drugi pisci i umet mici. Ali baš zbog toga što želim razvitak i napređak ”socijalističkog realizma, piše Šćepanjski, re mogu da prihvatim netrpešijvost i monopolizam njegovih pozicija. Iz monopola umetnosti ne proizlazi ništa dobro. Moramo stajati na braniku socijalističke umetnosti, zaključuje, ali ne smemo braniti stanovište da se ona može izražavati samo u jednoj jeđinoj

formi i u jednom jedinom umet-'

mičkom obliku. Ako je socijalistički realizam, realizam Gorkog ili Brehta — realizam na sopstvenim nogama bez podupirača i adminiBirativnog tutorisanja — onda je sigurno da će on pobediti,

Ž. JANKOVIĆ

to.

SRETEN PEROVIĆ:

„Seanse“

(Narodna Knjiga«, Cetinje, 1958)

Svojom trećom knjigom Sreten Perović Je još jednom potvrdio sebe kao pesnika, Njegov talenat je, bio nesumnjiv još u prvoj, početničkoj zbirci »Zvuci, i daljine«, Ono što je međutim ovoj Knjizi neđostajalo jeste pesničko iskustvo i zrelost, Tek svoiom drugom knjigom, »Mramorno 'Đleme«, pesnik je realizovao svoje pesničke sposobnosti, Treća Knjiga »Seanse« obećava đa je pesnik, iskoristivši đo pune mere mogućnosti svoga pevanja, svoje nove pesničke mogućnosti pođigao za jeđan stepen wiše, Od svoje prve pesme do danas ovaj pesnik nije prestao đa se razviia. Njegov razvoj još uvek traje.

Knjiga »Seanse« je u mnogočemu nova u ođnosu ma prethodnu Knjigu Sretena Perovića. Tu su pre Svega novine wu pesničkom postupku, u shvatanju uloge pesničkih izražajnih sređstava. Metafora je zamenjena pesničkom slikom, a relacije na Kolima je ranije srađena metafora. sada su izražene čistom mišlju, možđa na jedan retorski način. Odatle proističe jeđnostavnost i jasnoća ove poezije. Inspiracija Sretena Perovića je najčešće moralne prirođe. Zato on deluje sugestivno, toplo i humano. Najbolji je tamo gde je ujedinio preciznost i dorečenost, emociju i njenu misaonu vrednost i značenje (»Međučin«, »Smirema Kletva« »Kamenec želje kap« i »Violinist«). Tamo sgsđe je mnajisublimniji, sklon je inkantaciji (»Fontana«). Tnače, čitava ova knjiga je opevanje otsulnih ili imaginarmih predela, i izgubljenih ili još neosvojenih prostora. I ovaj pesnik se dao u potragu za izgubljenim &&ddetinistvom i vremenom, Za

wiHm Svečnjak:

Kupačica

smislom i imenom jednog potopljenog Građa mevinosti i prvobitnog blaženstva, Pri tome on nije mističan, ali je sklon mistifiltaciji kao i svaki pesnik uostalom. Pesma »Lov-

ćenske seanse« je mistifikacija mr-.

tvoga oca pesnikovog (ijubav prema, ocu je inspirisala đobar đeo poezije Sterena Perovića), To je u isto vre-

„me traženje sebe samoga. u đrugo~

me, traženje svoga Korena, traženje u onome što je' mrivo mogućnosti svoga đaljeg življenja i opstanka,

U »Seansama« Sreten Perović je mnogo ličniji nego u svojoj prethođnoj Knjizi. Ali to lično je uzdigmuto ma jeđan viši nivo jednim intelektualnim ispitivanjem sebe i sVOjih emocija, Traženjem širih i opštijih značenja, u onome što je lično, pesnik je prevazišao njemu svojstven sentimentalizam, mada sa mije WKinnuo, aa 1

Jeđno zrelo i polpuno pesničko iskustvo je očigledno wu ovo, zbirci stihova. Neke pesme, kao, »Kamene želje kap« i »Tajna« su — da u-

slovno upotrebim jeđanm nepriklađan ·

izraz — napravljene tako da im se ništa ne može prigovoriti. Međutim, njima nije nametnut nikakav red spolja, zato je i pogrešno reći đa su pravljene. One su se organizovale iznutra snagom emocije, tako đa su misao, emocija i ritam postali jedno — živo tkivo pesme. U te je pesme pesnik uspeo da utka krvotok koji svaki stih, svaku reč napaja životom, i stalno obnavlia pesmu. To su svakako pesme koje instinski žive, Da li misao, da li šan, da li zvuk, tako Dpoređaju reči, pronađu njihovu najskrovitiju emotivnu strukturu i tako uklope to u jeđan sklad, koji više znači od svih tih reči koje ga čine, od misli kojom je prožet, ođ ritma kojim je pronađen, od sna kojim je ispunjen. Poezija je uvek veća ođ zbira svojih 'činjlaca. Zato je ona neuhvatljiva, zato je ona neobjašnjiva. g

»Eto

pa prođe a ja ne znam kuda

sjenka ptice«.

Najznačajnija i po mnogočemu naj-

zanimljivija pesma wu knjizi jeste »Plodska pjesma«. Sastavljena od ne-

koliko pesama fako vešto ukompon?9-

vanih da svaka za sebe prestavlia istovromeno i đeo i celinu. Puna prelepih stihova (»nsađoknađuje se lišće rosom i svojom sjenkom«) i muzike, ova pesma potvrđuje kvalitete Koje smo otkrili kod ovoga pesnika još u njegovoj prethodnoj zbirci: sklad između, emotivne i ritmičke ·strukture, stiha, smisao ZA. „došivljavanje

makrokosmosa u milcrokosmosu, sklo-

nost ka refleksiji i konciznost u izrazu. Zbog svega dobrog u ovoj Knjizi prećutačemo ono Sto bismo mogli zameriti. Ipak, reći ćemo jedno: Knjiga je vrlo neujedđnačena po kvialitetu, A to ne bi bilo tako primetno da m njoj nema zaista lepih pesama i stihova koji ne trpe prosečnost pokraj sebe. ZS ·

e. B, Miliković i *

„„Bećarac*

(Antologiju sastavio i predgovor napisao Miađen IT,eskovac, izđanje Matice srpske) j Nastavljajući, posle »Antologije starije srpske poezije«, svoje uspešno i pkođonosno bavijenje našim starim

|privođilištu,

milji,

i zanemarenim „pesništvom, . Miađen Leskovac ·je nedavno pređao čitaocima još jednu zanimljivu i vređnu antologiju: zbirku kratkih narodnih pesama od dva stiha, poznatih po raznim imenima, koje je sastavljač sađa sjeđinio pođ zajeđničkim ime-

nom: Bećarac, »To je pesma — Kaže sastavljač antologije u pređgovoru — Koja 5e

najčešće peva nasmejano, luk uzđignutih obrva, čak sa obešenjačkim podmigivanjem; tanka i pro-

Tazna kao pramen đima, a sa nekim .

unutrašnjim užbuđenim i azbuđijivim treperenjem „prefežno okrenuta u rađosno i đavolasto, lako i Takoumno razrešljivo, čak groteskno...«

Ww predgovoru (napisanom kKitnjasto i pomalo kaćiperno) Miađen Le-

skovac je objasnio pobude i razloge”

svoga bavljenja ovom poezijom, njeno poreklo, njen smisao, jući motive i varijante pojedinih pesama. Trud ne mali i dostojan VA" kog poštovanja. Tako je ova veđra, bezhrižna, đana, izazivačka i potsmešljiva poezija o ljubavi đozvoljenoj i zabranjenoj, seoskim lolama, đilkošima i uđavačama, snajama i svekrvama, i drugim zgođama i nezgođama donžuanstva na selu — dobila u ozbiljnom i tirezvenom predgovoru — eseju Mlađena Leskovca svoj Književni značaj i opravđanje svoga literarnog postojanja, a . M. 1. B.

IVAR LO SOJA JONI

„JjLaku OK. zemljo“*

(>Omladđina«, Beograđ, 1958)

Centralni problem u romanu im#& oblike činjenice — buđenja svesti o postojanju spage u rukama nađničara-statara, što se svake jeseni sele izlokanim drumovima sa jednog poseda na drugi. Dođuše, to buđenje nema neke određene oblike fizičkog otpora, Više je kontemplativno, mađa

na momente, pod pritiskom žetvenih 2 napora, izrasta do potresnih poisto- .

većivanja čoveka sa životinjom. i prirodom. Mikael, glavma ličnost romanz u čijem prvom sukobu sa životom, ima nešto sudbinski predodređeno, sim-

ibolično, leži sa grupom dečaka iza.

živice i posmatra mlađu 'junicu na svu azdrhtalu i zračnu ođ zore, mlađosti i očekiva*

nja, dok iz štale dopire zastrašujući .

umesto đa kao O” Mikael

zov bika. Samo, stali dečaci viče i bođri bika,

bespomoćno steže pesnice i tuguje, ·'Što se junica ne ođupre, ili bar po-

begne.

Između mnogih svitanja na majuru Spaksovih, m statarskom naselju, cvetaju i procvetavajn na prozorimx. udžerica buketi cveća, sazrevaju nove snage, devojke ođiaze sa momcima u šumu i ođonuđ se vraćaju

»pomalo zajapurene«. Među njima je.

i crnokosa lepotica Mođ. Nemogući đa se ođupre Šami, ze” ivanjđanskim „moćima punim pađanja, zvezda i tajanstvenih devojačkih belinma, Mikael ođiučuje đa. pobegne. Sav ogrezao m kiši, korača Plokanim đvemom, dok mm u Mišima,

Značaj Aristotelova. sistema ·

Nastavak sa 1 strane

meta Aristotel je osnovao i losofiju matematike.)

U Aristotelu je helenska filosofija dostigla najviši rascvat, jer je on ceo helenski svet obuhvatio u svojim političkim i celu prirodu u Svojim filosofijskim i naučnim spisima, i zato ga je K. Marks s pravom nazvao Aleksandrom Makedonskim helenske filosofije.

Nalazeći se na međi od dva sveta, Aristotel pripada kulturi stare Helade, ali i novom veku civilizacije koji je otvorio Aleksandar. Za staru Heladu on je vezan time Što se u svima fazama svoga mnogostranog stvaralaštva oslanja na jistorijsku narodnu supstanciju: u svima oblastima nauke on je mnogo prihvatio od MHeraklita, od Demokrita, od Hipokrata, od Platona, a od ovoga čak i onda kađ je antiplatonovac, i u njegovu herbariju nahode se brižljivo posušeni i klasifikovani najlepši cvetovi stare Helade. Novom veku Aristotel pripađa svojim naučnim duhom, koji se više interesovao za prikupljanje i za metodičku obradu i klasifikaciju činjenica nego li za stvaralaštvo, a zatim svojim nauč-

Fi-

1) D-r Željko Marković Matemafika u Platona i Aristotela, Rad, Jugosl. akad. knj, 26. (81), 1938, str. 116—151.

se bave arapski

nim kosmopolitizmom, koji ne stavlja sebi u zađatak proučavanje svoDje male otadžbine, nego obuhvata ceo helenski svet.

Aristotelov uticaj na potonje Čovečanstvo bio je golem, i u tome leži njegov najveći značaj. Svi docniji vekovi živeli su od njegova znanja i penjali se na njegova ramena da vide istinu.

Aristotelov rad produžuje senajpre u Peripatetičkoj školi. U zapadnoj Evropi Aristotelovi spisi, naročito logički, bili su predmet proučavanja sve do god. 1200-e n. e., ali već. od- VJII-og veka njima mislioci, najpre na Istoku, a docnije i u Španiji. Arapski spisi i komentari Aristotelu prevođeni su na latinski jezik i u tom ruhu ulaze u evropsku nauku. Uskoro prevode s arapskog zamenjuju bolji prevodi s helenskog. U rukama Tome Akvinskog (1295—19274) Aristotelovo učenje postaje osnova hrišćanske filosofi-

' je. Vlast Aristotelovu, koja se kroz

vekove rasprostirala na sve nauke, potisnuli su pretstavnici novih nauka: Nikola Kopernik (14751545), Đorđano Hruno (1548—1600), Galileji (1564—1642) i Franja Bekon (1561—1626). Renesans je u-

'stvari aristotelizam očistio od sho-

lastičko-averoističkih elemenata, a Reformaciji Aristotel je' važio kao

„Munus ac Ssolus mođi artifex”, i reformator Melanhton rečima punog priznanja ukazuje na Aristotelovu etiku i propisuje Ju je za studiju na nemačkim universitetima, i još posle Reformacije ona je služila kao veza između kato-

ličke i protestantske Evrope. Lajb-

nic je zacelo poslednji veliki mi-

slilac koji je Etiku obrađivao u

tome duhu. Već u Nikomahovoj efici N. Hartman nalazi visoko razvijenu materijalnu etiku vrednosti i u svojoj Efici on kaže za nju .da je sve do danas pravi rudnik za ispitivača vrednosti E, Ia 599),

U XVI veku Aristotel se: počinje proučavati i u naših naroda, na-

ročito u Dubrovniku.) · U XVIII-om veku, 5 Biologije, počinju se i prirodnja~i i filosofi ponovo interesovati za

Aristotela, Hegel je izjavio: „Naj-. bolje sve do najnovijih vremena to je ono što imamo od Aristote-

la”, a PF. Engels u svom Anfi-Diringu konstatovao je: „Stari helenski'filosofi bili su svi rođeni dijalektičari, dijalektičari od prirode, a Arjstotel, najuniversalnija glava

_-——

2) Vid. M. N. Đurić Istorija helenske književnosti u vremenu Dolitičke samostalnosti. Beograd 1951. 618—620,

razvitkom '

među njima, već je Pspitao majbitnije oblike dijalektičkog mišljenja”.

Uzroci toga uticaja leže u prvom redu u Aristotelovim novim naukama, ođ kojih, na primer, Logika spada u trajne tekovine ljudskog duha, a zatim u njegovim otkrićima. Od tih otkrića, na pri-

mer, K. Marks ističe ovo, Razli-·

kujući u robi „prirodnu korisnost predmeta”, tj, njegovu upotrebnu vrednost, i „veštačku „korisnost predmeta”, tj. njegovu prometnu vrednost, za njegovo vreme analizi razmenu robe, Aristotel je došao do ideje da u osnovi razmehe leži jedmakost. „Genije Aristotelov — kaže Marks (Kapital T) — pokazuje svoj sjaj baš u tome što je otkrio odnos jednakosti u izrazu robnih vrednosti”, ali zbog istorijskog okvira društva iu kome je živeo, a

to je robovlasnički poređak, u ko--

me je rad smatran kao zanimanje nedđostojno slobodnog čoveka, on nije mogao doći do ideje da se

osnova jednakosti roba koje se raz-·

mehjuju sastoji u čovekovu radu.

Platonovim iđealizmom i Aristo- ·

telovim realizmom otvorena su po-

tonjem čovečanstvu dva puta: pub |...

ideje i spekulacije, umetničkog zanosa i krilate fantazije, kojim će ići iđealisti, i put iskustva, činjemice i trezvene presude „razuma,

kojim će ići realisti.

Miloš N. ĐURIĆ ~

uz Visok

analizira

često bezobzirna i razuz-'

monotonoj, · Gertruđe Stejn), Vom je u njemu

Đro i

i podvrgavajući dubokoj'

još odzvahjaju pFešt koje mu je rekla baka na umoru: »Bamo statar nikađ đa ne budđeš«.

Roman je preveo 54 šveđsiiog Mihailo Wtojanović.

a ROBERT PEN VORN: „Četa anđela“

: (Otokar Keršovani«, Rijeka, 1958)

z. M.

Roman »Čeia anđćla« savremenog američkog „pesnika Robetta Pen

-Vworna. obrađuje jedan od najburni- · jih periođa prošlosti Sjeđinjenih A“. meričkih Država — vreme Građanskog.

rata iz 1861. Pisac je te događaje pri-

kazao na jeđan poseban i za nas nov.

način, opisujući život Crnaca, njiho-: va masfojanja: đa se oslobođe i, vrlo često, njihove: zabluđe. kako đa đođu do slobođe, Roman je izrađen u formi ispovešti, pričanja glavne junakinje, Amante Star, đevojke koja

u najlepšim godinama mlađosti SA~ i šnje borbe protiv. bisnismenskog na-

mznaje đa je Crnkinja i da zbog toga. treba đa buđe prođata kao rob. Za

vreme Građanskog rata Amanta Star.

je živela u Luizijani, đržavi koja je imala specifične wdese prilikom li-

kviđifanja ropstva. Zato je i život, i prilično obrazovane. ·Crnkinje imao dosta čuđnih Preokrečta, Vornu je pošlo za rukom da · sećanja Amante Star uobliči na je“ .

ove mlade

đan prefinjeni lirski način, Bto je đoprinelo da priča ove đevojke buđe

· prožeta svim onim emocionalnim đozapažanjima 'kojt „ mogu biti svojstvena samo Ženi. Jako

življavanjima i je ovaj roman pre svega biografija jedne Crnkinje (po fakturi, ponekad potseća na »Melanktu«

rasvetlio } nekoliko Jičnosti tipičnih

' za američki Jug onog vremena. Tre-

ba pomenuti portrete starog »dobrog«

Lazar Vozarević: Vinjeta

Risto Stijović: Portret, ..

Bonđa, roboylasnika,, sa | specijalnim manirima u ophođenju sa Crncima, pobožnog Beta. koji je ipak podlegao ovozemaljskim dražima i, naročito,

portret, Tobijasa, „.mlađog intelektualca,. punog ideala o oslobođenju Crnaca i o korenitom menjanju wu. staljenih društvenih pojava,-koji za. počinje borbu protiv biznisa, biznismena i njihovog morala.. Naročito je karakterističan. kraj: posle višegođi-

čina rađa u ·đržavnim poslovima . – Tobijas je kapitulirao i sam se, pri. siljen životnim "potrebama, pređaje poslovima i poslovnoj trci. Rod Roman »Četa anđela“, koji 'je es bjavljen u odlično opremljenoj” ko lekciji »Bibiioteke svjetskih romanaaz, preveo je Boris Gerehtshamer, Raško ŠONANOVIK

DŽEMS DŽOJS:

„Dablinci“.

(Prevela Rada Poiklodkjerz 08, izđanje »Prosveteć, Bdogradajoii VA

Zbirka pripoveđaka ·»Dablineie je najranije i, naizgleđ, najjeđnostavnije delo Džemsa Džojsa. Napisana Kađ je autoru bilo svega dvađeset

· godina, knjiga pripoveđaka »Dablinci« omogućava da 5c moči i prati đu- .

hovni razvoj i stvaralački put pisca »Mlađosti umetnika«, »Ulisac i- »Fineganovog buđenjaa.

Pripovetke u zbirci »Dablinele manom su bez zaokružene i sistematski ispričane fabule. To su detalji, jarke, lutajuće iskre života koje pod autorovom rukom. postaju celovita, kompleksna slika ljuđske sudbine, Teme su uzete iz svakodnevnog šivota Džojsovog rođiog rađa Diablina, njegovih kuca i ulica, mjće! luke, raznih mesta spletki i zabavi

dokonog nadmudrivanja, iz njćčgovih

' afanica i predgrađa. Često sefne.i

meveseleć, ove priče nose u sebi iskonski grč ljudskog trajanja ' li strepnje u svetu.

a a ———__ ___—~

IZ REDAKCIJE Iz tehničkih razloga ovaj broj „Književnih novina“ izlazi nedelju dana kasnije. Molimo čitaoće da to uvaže.

Velimir PUPF}Ć

· Dan bez imena

Moj teamnwi „Kodše, blediico tvoje ja bapičiat Nedaleko ko jezero nepojamno iz gođina ranih

Il 'snja stena,

nehaja,

Ps sad, kađa rekao bih glasu tvom Imena što prohujaše kroz mene Ljubavi što me užariše

Ko plemen prosuše u nebo.

Tzdajleka, to dolazaše ona,

No Jjubav ima ji puta?

I nepojamna ko bilo il veče Da opijenog me uzme van sfera

I doba” bezbojn ih.

To telo pokaza vreme: Vekove uronjene i žeđ A svuda, o Šumo zapaljena Za ljubav ima li puta?

SLIKA

Između nas i onih

SVETA

koji dolaze

- Da uzmu na .reči i sluh L i

U neko jesenje vreme nepoznato

Ho otisak što ostavi ga usna

Na usni voljenoj.

Tamo gde sam treperio kao šum

Iznađ i pored sveta

Da upamtim bar jedno lice * Oblik jedini koji tajnu bi otkrio

O čemu živeh,

Sad snagom nekom razmrskan

Slomljen o ovaj _Sopstveni predeo

Kao da nemam šta da kažem: Vetar i reči nečije

–

Moj život i kosa nečija,

. Sve to čudno smešano Sve to smešano do besvesti.

: Al onda kad oči stisnem O Sama je večnost u nama Sama je večnost u nama... ?

NOVINE

KNJIŽEVNE