Књижевне новине
IR
Na početku treće decenije ovog veka američka dramaturgija je vegetirala u istoriskim romansama vrlo popularnim kođ: mlade nekultivisane publike, i jevtinim melodđramama, U kojima je po prvi put na sceni trijumfovalo tipično američko shvatanje života. Nekako u to vreme film je privukao, uprkos omalovažavanjima „estetičara, „veći deo publike — ustvari njen površniji i frivolniji deo — no prohujali rat već je bio razvio, svojim karakterističnim zaoštravanjima, smisao za bitnije vrednosti pa se gledaoci, koji su ostali verni teatru, nisu više zađdovoljavali lakim narodskim komađima i u vazduhu su se slutile
skore promene. Bilo je izgleđa nemi- ·
novno da prvi korak ka ozbiljnijoj umetnosti bude usmeren u pravcu scenskog realizma pa je i Judžin O'Nil pošao tim putem na početku svoje književne karijere. Ovaj mračan tuberkulozan pustolov, sin putujućeg glumca, rođen da se isprazni u vrtlogu pozorišta, uobličavao je na sceni život gradskih ulica, železničkih stanica i kafilerija težeći da prilagodi karaktere i situacije novopronađenim realističkim temama. Tako je već na početku američke dramaturgije u njene osnove položen realistički tretman kom je ona i do danas ostala verna dugujući mu kako za svoju veličinu tako -~i za svoje neosporne mane. No uskoro je ovaj vibrantan pisac poželeo da otkrije i drukčije stvari: bilo je u njemu nešto što ga je gonilo da se strasnije zamisli nad suštinom života, nad čovekom i njegovim odnosom sa univerzumom. Okrenuo se u tom času naturalizmu — bitnom elementu američke umetnosti XX veka — ali se ubrzo utoliko odlučnije pobunio protiv shvatanja da je opisivanje života najvažniji zadatak umetnosti. U realističke ili naturalističke teme Uu-, ključivao je dobro plasirane simbole i tako stvarao novu vrstu raspoloženja; potom je pribegao izopačavanju doslovne akcije, verističkog govora pa i čitavih realističkih scena. Postepeno se približio ekspresionizmu i njegOvoO pOZOrište, na svom vrhuncu, pretstavljalo je pdiomišljenu kombinaciju svakodnevne realnosti i ekspresionističko-simbolističke tehnike dok se rezultat ogleđao u prevazilaženju Dbičnih, trivijalnih tema filosofijom. shvatao je ljudsku sudbinu kao golemu čežnju za ispunjavanjem đuhovnim vrednostima, i u slomu religije, porođice i indiviđue naslađivao se beskrajnom neutoljivom prazninom. U,sklađu sa takvom filosofijom radnja njegovih komada često je postajala „alegorija ljudske nesposobnosti đa se pobegne od prošlosti, i to ne samo od bliske prošlosti sopstvenih iskustava VeC i od nasleđa iz đavnina, od malih bezimenih strahova, od provala primitivizma koji savlađuju razum U trenucima krize”.
No ovakvi suštinski nagoveštaji O'Nilovih drama kao da nisu ozbiljnije odjeknuli u stvaranju kasnijih američkih dramatičara koji su se nadahnuli samo nekim sporednim D'Nilovim osobinama. O'Nil je bio svestan značaja društva i socijalne 3Jeterminisanosti ljudskih postupaka Da je vrlo savesno opisivao različite sredine, stvarajući na sceni niz kataktera iz svih slojeva društva.. U svojim delima obrađivao je raspajanje američke porodice, rasnu netrpeljivost, prostituciju pa ne bi bilo teško zastupati shvatanje da je prvenstveno slikao socijalne prilike Amerike dvadesetih godini. Ali lako je opisivao društveni život 5n većim poštenjem i vita!mošću nego takozvani „društveni dramatičari! treće decenije ovog stoleća bilo bi pogrešno smatrati ga piscem koji je prvenstveno želeo đa kritikuje SOsijalni poređak jer je imao osobinu koja ga je uputila u drugom pravzu: bio je retko nestrpljive prirode, večito nezadovoljnog intelekta i 3rozio se konvencionalnih objašn,enja. To se odrazilo u njegovoj Umetnosti u neprestanom traženju novih formi pozorišnog izražavanja. D'Nil je bio uvek spreman da napusti stil, koji mu odgovara i Čije je bitne karakteristike pronašao. radi neizvesnog eksperimenta pa je tokom trideset sedam godina stva ranja-neprestano otkrivao nove Višike što je magično delovalo na publiku.
Godine 1918 pojavila se prva 2našajna O'Nilova drama „Iznad horizonta”, koja tretira mentalnu i a be aičku degeneraciju ljudi nespo50 e nih đa žive bez iluzija. Drama je zamišljena u strogo realističkim 9 kvirima a sve ličnosti komača OP: sednute su željama koje 5 u domašitl, Mi već 1920 Od: lahošf preokret sa ekspresioništSMon dramom: „Gat“Džons”: U ka : nom intervjuu povodom ove Ig O'Nil je pisao da je U ROBU. o tam-tam i da se upitao: kako bi tO delovalo na pozorišnog gleda0čh Pitanje je karakteristično jer Sadaš e va njegovu prvu sumnju U Vai Š reči u drami, kao i početak potrad
KNMLŽEVNE NOVINE
Judžin O'Nil
za neverbalnim sredstvima pogodnim da proizvedu nov imaginativan utisak. Posle dve godine — 1922 piše „Anu Kristi“, koja je, uprkos harmonične konstrukcije i ubedljivog govora iz običnog života, samo sentimentalna priča o prostitutki, ustvari sentimentalan libreto iz XVIII veka. Te iste godine objavljuje i ekspresionističku dramu „Kosmati majmun“ portretirajući na simboličan način čoveka koji je izgubio prirodnu harmoniju sa kosmosom ali nije stekao novu vezu duhovne prirođe. Dve godine kasnije stvara „Čežnju pod brestovima“ za koju se misli đa je njegovo remek delo. „Čežnja pod brestovima“ sugestivan je komad o sgksualnom pritisku i njegovom. zadovoljenju; u komadu je snažno opisana čovekova uzaludnost i bolna nesreća izazvana trijumfom nejasnih sila. Ovoj istoj temi, u nešto drukčijem vidu, vratio se pred kraj života u komadu „Ledadžija dolazi“. Između 1926 i 1999 godine piše tri drame u
· kojima napada vulgarni materijali-
zam svog doba. Najzanimljivija je drama „Veliki bog Braun“, moder-
Judžin O'NIL:.
na ekspresionistička skaska o tvorcu koji je pokušao da stvori svet ostavljajući dušu u mraku a čoveka bez mogućnosti izbora. I najzad 1931 godine, na pragu intelektualne i kreativne zrelosti, piše svoj najbolji komad „Crnina pristaje Elektri“. Prvi put u istoriji mođerne dramaturgije jedan pisac je dospeo u neposrednu blizinu hrama antičke tragedije i na domak formulisanja principa tragične svrhe. Skica drame je izvanredna i autor uspeva da poverujemo u užasnu priču koja se otkriva pred nama, a kroz patnju i bol đoživljavamo emotivno divljenje i katarzu. Tragao je, đakle, neumorno za novim formama i sadržajima no bilo bi neopravđano tražiti uzrok njegovog stvaralačkog nemira samo u nekom unutarnjem imperativu. Uprkos svemu O Nil nije bio potpun genije: upravo to neprestano eksperimentisanje 'i formulisanje Osnove dramskog stvaralaštva na novoj bazi sprečili su ga da se usavrši do kraja. O! Nil je sanjao da postane poetski dramatičar našeg veka i slutio da će tek tako ispu-
»DUGO PUTOVANJE
„Dugo putovanje u noć“ je introp sektivna O'Nilova drama pisana sa „dubokim sažaljenjem, razumevanjem i praštanjem za četvoro progonjenih Tajronovih", — ustvari ča– tvoro O'Nilovih. Drama je sažeta u gnusan maglovit đan daleke 1912 godine, ispunjen napetožću, strahovanjem i opsesijama uklete porodice, u trenutku kad majka. izlečen morfoman, „ponovo podleže svojoj tužnoj strasti. U grčću krize ispoljavaju se osobine ostalih ličnosti: oca, ostarelog provinciskog glumca, plahovitog čoveka i tvrdice, . koji nije u stanju da pruži osećaj sigurnosti svojoj porodici; starijeg brata, izgubljenog u sitnim svakodnevnim porocima, i mlađeg brata — samog O'Nila — milog mladića, uz– budljivo nevinog sanjalice, koji ma-
šta da postane velik pisac. Oko ko-.
mada lebdi neka vrsta tužnog blagoslova i saosećanja koji se preobražavaju u definitivan kvalitet de!a. Autobiografski karakter nije naročito naglašen i u delu tupo odzvanjaju minule godine koje su donele distancu neophodnu za OVO „istraživanje po bolu“.
„Dugo putovanje u noć“ izaziva jake asocijacije na sStrindb»rmnve drame iz porođičnog života ali je u humanom smislu nadmoćno nad hjima jer je život u njemu sagledan iz perspektive strpljivog praštanja. Istovremeno, drama budi žive uspomene i na Vulfov roman „Pogledaj dom svoj anđele“. Od oba pomenuta dela O'Nilova drama se razlikuje i time što sa dna njenih strana veJe neka beznadežna nada pa komad, uprkos insistiranju na uzaludnosti egzistencije, ne izaziva osećaj da nije vredno živeti.
U literarpnom smislu „Dugo putovanje u noć“ nadmašuje“ većinu O Nilovih drama no u dramskom pogledu ima ozbiline nedostatke. Mada se ne može prihvatiti u celini zaključak američkog dramatjčara Kli-
forđa Ođetsa đa se „đrama Kreće u potpunosti izvan sadržaja običnog svakodnevnog života“ nemoguće je ne primetiti da dramu prebacuje sa ličnog na univerzalniji plan neprestano, tvrdoglavo, goruće insistiranje na definisanje bolne osame njenih ličnosti. Dramska tehnika prilagođena je ovakvoj suštini drame no upravo se u tehnici kriju značajne slabosti. U „Dugom putovanju u noć“ nema zapleta i komad se sastoji iz niza optužbi, sam0o0ptuživanja, opravđavanja, iz niza neprestanih verbalnih i bsiholoških obrta. Do izvesne mere, dok se ne postigne potrebno dramsko zgušnjavanje, tehnika odlučno odgovara suštini drame no kasnije znatno usporava hod zbivanja, dekoncentriše gledaoca i čini ga nepoverljivim prema psihološkim reakcijama junaka. Razvoj ove drame ne zavisi, dakle, od trenutnih bleskova koji osvetljavaju suštinu neke akcije ili stanja, već od upornog gomilanja detalja što je jedini način da drama postane suštinska.
Za komad ovakve vrste potrebni su, gotovo se može reći, genijalni glum ci jer od qlumčeva nadahnuća zavisi da li će gledalac prihvatiti kao psihološki opravdane česte promene u raspoloženju junaka. Reditelj Miroslav Belović ograničio se, zato, na inteligentno formiranje likova
·nastojeći da u postupcima protago-
nista lako naslutimo njihove motive, prošlost i konflikte koji ih muče. On je zatim nastojao na postepenom sazrevanju atmosfere i finom, preciznom otkrivanju niti u koje je život upleo ličnosti drame. Pri tom je od glumaca zahtevao dva različita postupka: đok su tumači majčine i Edmundove uloge obraćali pažnju na obilje tananih psiholoških nijansi — dotle su nOsioci uloga oca i starijeg brata Džemsa magistralno, gotovo demon ski obnažavali strasti (doduše, u
PREMIJERA U JUGOSLOVENSKOM DRAMSKOM POZORIŠTU
(ICAM ISTRAŽIVAČ EPOME
niti svoju suštinsku kreativnu potrebu. Postoji mišljenje u osnovi tačno, da nije uspeo zbog nedostatka izrazitog jezika koji bi bio na visini njegovog snažnog izraza ODstvarenog neverbalnim scenskim sredstvima. Kad je pisao o običnim ljudima — mornarima, farmerima, · prostitutkama — jezik njegovih junaka bio je gotovo 'efektan i ponekad i sa poetskim naglascima. Ali u trenucima kad je želeo da postigne poetsku snagu obično bi promašio i sa njegovih strana ne dopiru reči pune lepote i unutrašnjeg bogatstva. Ovaj neđostatak naročito je upadljiv kad O' Nil izražava u'opštene iđeje ili osećaje. Na takvim mestima nedostaje vatre i istinskog osećanja a umesto ređova ispunjenih veličinom prisutni su oštri krikovi, izlomljene fraze, oveštali klišei uličnog govora. Na kraju svake rečenice stoji znak usklika kao matefijalan simbol piščeve nemoći da se potpuno izrazi. Pitanje je da li je O'Nil bio svestan ovog nedostatka: nije li upravo zbog njega, u težnji da pronađe kreativnu kompensaciju, celog: veka frenetično bludeo od jednog pravca do drugog. Jer on je upotrebio sva sredstva koja su stojala na raspoloženju pozorištu njegovog vremena — masku, hor, razne vrste monologa, „multiplicirane likove, starinske pozorišne konvencije, dramske cikluse od devet dra ma —, i mnoga druga sredstva koja je sam otkrio. Još nešto ga je sprečilo đa postane tragičan pesnik XX veka: često je pojednostavljivao svoje ličnosti da bi podržao neku psihološku tezu ili konstrukciju. Silom je utiskivao u dramsku formu unapred prihvaćenu ideju potiskujući iz svojih drama život. Sigurno je da tako nisu postupali Sofoklo ili Šekspir ali se nešto slično dešavalo velikim piscima kao što su Šo ili Breht. Možda ga najbolje objašnjava jedna njegova umetnička deklaracija: „Svakako, pisao bih O sreći da mi se desilo da se sretnem sa tom raskoši, a i kad bih je smatrao dovoljno dramskom i u skladu sa ma kojim dubokim ritmom života. Ali sreća je reč. Šta ona, znači? Egzaltaciju; intenzivno osećanje šta za čoveka znači postati i biti? Pa ako to znači, onda sreća ima vise
tragedđiji,nego li u.
napjsani. Delo umetnosti Uu-
vek pruža sreću: sve stalo izaziva nesreću... Ja mne volim život zato što je lep. Lepota je samo ođeća. Ja sam iskreniji ljubavnik. Ja ga volim i kad je nag. Za
mene ima lepote i u njegovoj ružnoći“, U NOU&
dve poslednje slike M. Živanović, u ulozi oca, odustao je od takvog postupka). U prva dva čina režija je sem toga dopustila glumcima izvesne preteranosti u ispoljavanju psihičkih stanja što se izražavalo u naglašenim pokretima, grimasama i vikanju, a to je razbijalo atmosferu i činilo da se isuviše opaža dramatičarevo nestrpljenje da junake privede katastrofalnom kraju. U dve poslednje slike reditelj je ublažio ove preteranosti i posvetio se stvaranju nijansirane atmosfere i neke vrste blagog tragičnog raspoloženja. Suprotan postupak bi svakako više dozvolio da se izrazi unutrašnji ritam komada. .
U izvanredno teškoj ulozi majke nastupila je Ančka Levarjeva. Levarjeva je pokazala veliku moć trans formacije: iz ostarele izmučene morfinistkinje preobražavala se trenhutno u skoro mlađu ženu. Izražavala je tako dubok suštinski nesklad karakterističan za ovu ličnost: nesklađ sive surove realnosti i stalne opsednutosti davnom rošlošću. Potrebno je naglasiti đayje uspeh utoliko značajniji što je postignut u teškim okolnostima prilagođavanja novom teatru.
Milivoje Živanović je u kompleksnoj ulozi oca istakao njegovu sumornu borbu sa stvarima koje tek nejasno shvata. U času mirovanja, kao i u času divlje akcije Živanović je neprestano akumulirao nove osećaje koji će se prigušiti ili provaliti u sledećoj sceni. U dve poslednje slike imao je trenutaka koji su potsećali na njegove najbolje uloge.
U ulozi Edmunda nastupio je ZOo-
ran Ristanović. dok je ulogu njego- |
•*vog star:ieq brata Džemsa tumačio
Marjan Lovrić. Vladimir STAMENKOVIĆ
u jednoj jedinoj istinsko} rije koje i „nego li u,svini, komadima. sa happy end-om, što su ikad bili
FILA
4 ri
»Heroiski kermes« . Žaka Fejdera
Herojski kermes doneo je nekoliko trenutaka divne zasićenosti, blistave razularenosti, sjajnog poroštva. Taj film svojom neprikosnovenom celovitošću umeo je da Ostvari ono Što uspeva samo najređim delima ove umetnosti: poznao je načine koji svojim uticajima vezuju jednu umetničku tvorevinu i jednu integralnu oblast. Herojski kermes poseduje svoju arhitekturu, svoje kostime i svoju fotografiju, fini rad svojih aktera i Ukupnost rediteljevih zamisli u pogledu mizanscena, ugla snimanja i montaže, sve to u tolikoj meri i sa tako istančanom pribpađnošću da ima obeležje jedne organizacije, jedne države, jednog plemstva. Ništa ne uspeva da poremeti taj strogi sklad. Za tako izuzetan rezultat Fejder je pronašao najsigurniju osnovu u velelepnim okvirima flamanske li'kovne -umetnosti i odatle presadio u-svoje delo onu patinu, one senke i onu magičnost pokreta. Zbog toga je ovaj film tako mnogo pozorište pojedinih skupina a zbirka gro planova siguran niz živahnih portreta, zato je Ovo delo tako pouzdano raščlanjavanje jednog slikarstva, hod kamerom između dve naslage boje i njeno pronicljivo uvlačenje u zanemarene zadnje planove. Otuda je svet koji je označen Herojskim kermesom ponajviše jedan Hals koji je pokrenuo svoje krčmarice i razvukao usne svojim vojnicima, jedan Brojgel koji je oživeo punim sjajem i zaglušio nas svojom podrazumevajućom bukom, jedan Rembrant koji je izlazeći iz statičnosti izgubio nešto od svog dostojanstva. Ovo je nedvosmisleno pokazano na početku filma u nenadmašnim scenama portretiranja gradskih velikodđostojnika, u onom minucioznom upoređivanju slikarstva i mođela, slike i života koji u nju treba da uđe sa svojom neurednošću i zadihanošću, pri čemu su Uzvišene glave ovih plemenitih viteza, otežalih od obilnih jela i prekomerne upotrebe alkohola, izlaženjem iz svoje statičnosti spremljene za istoriju, počeli da gube svoj sjaj i svoju izmišljenu superiornost. Ta mala farsa sama po sebi kao da je izdvojena rasprava o metodu, jedan pogled na osnovno osećanje mate-
je Fejder uneo u ovo
GOO O on "Ali ovaj umetnik nije zaboravio da impuisima pronađenim u slikar-
stvu doda svoje sopstveno satiričnc obeležje i svoj smisao za ironiju. Besprekoran do kraja, on je čak i na ovom mestu umeo da umeri SVOje persiflaže i da reguliše svoj smeh, da pođesi svoju veselost i podđredi svoju raspojasanost osnovnoj čistoći stila. On je umeo dovoljno da se uzdržava i tom uzdržanošću da se, moguće, najtačnije obeleži. Fejder se blago osmehnuo slikama autentične raskalašnosti i doneo nekoliko trenutaka istinske persiflaže kukavičluka, lažnog morala i izmi= šljene uzvišenosti, ali on nije prestao da poklanja punu privrženost životu koji je stvarao, ma kako nastrane, zamućene ili popustljive oblike ovaj imao. Kićena gotovost španske armije, koja se pokazala više kao gotovost za ljubavne igre i obilne trpeze, ljupka spremnost otmenih dama jedne fiamanske varošice da na sebe prime veći deo posete ovih junaka, blagi zaboravi jednog pitomog potomka inkvizicije, imali su u ovom delu mesta za svoju punu obojenost i osvetljenje, ali to osvetljenje nikada nije bilo dovoljno jako đa bi bilo neprijatno a boje nikada tako jarke đa bi uznemiravale svojim poukama. Fejdera ne interesuje ono što bi moglo da se nazove kritikom, on je hroničar finog razvrata i istančanih bestijalnosti. On je daleko od pomisli da se namršti a i kađa se smeši čini to na način koji ne želi nikoga da uznemiri. Tako je u najvećoj meri i ostvaren puni i nedostižni integritet ovog filma a čitav niz stvaralaca koji su ga sledili mogli su u njemu da pronalaze pojedine strane i pojedina obeležja za svoja buduća dela, Tako je asistent Herojskog kermesa Marsel Karne priču o poseti španske armađe jednom flamanskom gradu, svakako imao na umu dok je stvarao svoju alegoriju Večernji posetioci a Kristijan Žek svog galski neumerenog Fanfan Lalu. Kađa se kaže da je Herojski
kermes obnovio u izvesnom smislu istoriski žanr, onda se svakako ima u vidu jedan njegov neponovljivi kvalitet: da je patinu, divnu naivnost, uslovnu scenografiju i jedno specifično stanje duha koje su imali Kalmet i Ferdinand Zeka, umeo da pretoči u. jednu celoyitu oblast, i-jedno živo prisustvo. i Bora COSIČ
(Bunt riiragiGi agripr sma LIJANINE MOLITVE
Zbog čega moje molitve nedomoljene Kad svaka reč se modro vrati. Kad uvek moram razlomljenjem Kostiju istopljenih sve da platim. Zbog čega moja kolena peščana,
. Ja hoću gosta na plaži tela.
Tvoja su leđa već isunčana
A ja tek stigla da budem vrela. Pred tvojim rukama molitvu kažem U tebe urastam razlijana,
Baciću ruke iz ramena snažne
Da se uhvatim za grlo dana.
Zan Lirsa: Bestijar (iapiserija),
Jevrem, BRKOVIĆ