Књижевне новине

Kritike Mariiana |urkovića

Marijan JURKOVIC: „Nad porukama tuge i porukama nade“

Na oko tri stotine stranica svoje prve knjige kritika, ogleda, članaka, predgovora, komentara i polemika, Marijan Jurković veoma dosledno izlaže svoja uverenja i svoje stavove. Sami po sebi, ti stavovi, međutim, nisu dovoljni da se Jurkovićevoj knjizi posveti neka naročita pažnja, utoliko pre što ti stavovi nisu ni novi ni njegovi. Čitajući Jurkovićevu knjigu, čitalac, tu i tamo, oseti da je piščeva reč doprla do njega i nastanila se u njemu; on,.isto tako, s vremena na vreme, dosta često uostalom, oseti da se u njemu nešto buni, i kada mu pođe za rukom da stvori određen zaključak o vrednosti te knjige, on zažali što se ona nije pojavila pre deset ili dvanaest godina, kada bi, van sumnje, bila ocenjena kao aktuelna, prihvatljiva i preporučijiva lektira. Kako je u tom zaključku sadržana i veoma nedvosmislena savremena ocena Jurkovićeve kritike, uz priznanje da je.u njeno pisanje doista uložen jedan napor koji treba poštovati, ali i žaliti, knjiga „Nad porukama tuge i porukama nade” bi se, mirno, mogla prepustiti sudbini koja pripada svim preživelostima, pa .i literarnim. Ali, kao da je slutio tu sudbinu, Marijan Jurković je našao načina da ipak zainteresuje čitaoca za svoje zadocnele stavove: u napomeni na kraju knjige, on se oštro suprotstavio onima koji se ne slažu sa shvatanjima književnosti i književnog posla, kakva on zastupa, tvrđeći da „odbacuju kategoriju moralnog u književnoj kritici”, da su „adogmatički dogma tičari? i da ne cene kritiku kao sposobnost „donošenja suda, zauzimanja stava”, odnosno, kao Ssposobnost „odvajanja onog što ne treba da bude pomiješano, odvajanja zrna od pljeve, dragulja od đinđuva”, Ne može biti sumnje da tako odlučna negacija podrazumeva, u isti mah, i afirmaciju drugih i drugačijih stavova o literaturi, pa se čitalac, već zainteresovan za knjigu koja suštinski ne donosi ništa novo, ponovo vraća njoj, s namerom da je bliže osmotri. On, pre svega, uviđa da Marijan Jurković afirmiše jednu literaturu koju, navodno, treba spasavati. U ogledu o Antunu Branku Šimiću, Jurković kaže da je samo „mali dio umjetnika isplivao iz ekspresioniWtičkih voda i spasao 5e u realizam”; jedan od njih je i Šimić, jer se izbavio „i od ekspresionističkih šablona, i od mističkog uvira ekspresionista, i od metafizike kojom je bio hranjen od rođenja“. Ostavljajući sada, a i nadalje u Ovome članku, po strani sva ta čudnovata spasavanja u nominativu, umesto u instrumentalu, i sve Ostale zagonetne ukrase Jurkovićevog stila i jezika, tragajući za tom literaturom koju on brani i afirmiše, prema onome što je napisano o Šimiću, izgleda da je taj veliki pesnik izrazio svoju „realističku zrelost” samo onim pesmama koje Jurković smatra najboljim. To su pesme iz ciklusa „Siromasi”, jer ceo taj ciklus, „sa još nekoliko Šimićevih pjesama o bijedi, spada u najbolje što je napisano na taj motiv u našoj literaturi”. Kadđa za jednog pesnika, ranga i kvaliteta A. B. Simića, Jurković kaže doslovno ovo: „Da nije napisao ništa osim ciklusa o Ssiromasima, A. B. Šimić bi ostao u našoy književnosti kao jedan od njenih najvećih sacijalniih pjesnika. I kao jedan od najveći pjesnika.” — onda on time, na određen način, izražava uverenje da je talentovanom pesniku dovoijno da bude realista i da peva o bedi i socijalnim nepravdama, da bi obezbedie mesto u istoriji književnosti. Cem taj stav će se potvrđiti još nekoliko puta, u analizi Cesarićeve poezije, naprimer, koji je, jako prevashodno liričar, zaslužio blistave Jurkovićeve komplimente pesmama kao što su „Predgrađe”, „Vagonaši”, i „Mrtvačnica najbjednijih”, dakle ne svojom lirikom, već svojim realističkim i socijalnim | pesmama. Potvrdiće se i u članku o Tadijanoviću, jer i njegove „pjesme o siroma sima, objavljene U Tridesetim _godinama... iđu u red naših najjačih novijih lirskih svjeđočanstava na

tu temu”. Fakvi komplimenti uslovili „su “Čisto jurkovićevsku, ali veoma visoku ocenu poezi-

je A. B. Šimića, a pošto je kovića bilo đovoljn ; ostavio za sobom ciklus o siroma– sima, da bi ostao u književnosti, odnosno da su mu pesme O be i društvenim „nepravdama obezbedile besmrtnost, kao što su |. Cesariću i Tadijanoviću obezbedile laskava priznanja, onda nema SsUmnje da je, između ostalog — o čemu će takođe biti reči — realistička književnost socijalnog smera ono Što Marijan Jurković želi da odbrani i afirmiše. . To nastojanje da se odbrani ina zasluženo mesto stavi naša međuratna socijalna književnost, pret-

KNJIŽEVNE NOVINE

stavlja osobinu koju kod Jurkovića treba poštovati. Ali koliko god je _nečasno omalovažavati i negirati smisao i postojanje takve literature, sa onih aspekata sa kojih se ocenjuje današnja literatura (što se, tokom poslednjih nekoliko godina dogodilo više puta) jer se istorija ne može falsifikovati, — toliko je neodrživo tražiti je i izmišljati tamo gde nje ili nije bilo uopšte, ili je bilo tek uzgred. Jednostrana afirmacija socijalnog aspekta književnosti, silno je pojednostavila Jurkovićeva kritičarska ubeđenja, utoliko pre što on, uprkos svojim namerama da to Hčini, nije uspeo da objasni femomen naše socijalne književnosti i da joj. nađe mesto koje joj stvarno pripađa. Govoreći o borbi i borbenoj Kknjiževno-publicističkoj akti-

Marijan Jurković

vnosti Stevana Galogaže, Jurković je rekao da je socijalna literatura bila — služavka (?!) revolucionarnih snaga, mađa bi za nju prikladnije bilo reći da je bila ravnopravan vid borbe i da je, kao i svaka borba, zahtevala određene žrtve. Tvrđeći, u istom članku, da je insistiranje na isključivo literarnim vrednostima — problematično, i da je socijalna literatura tridesetih godina „počela napuštati neka svoja suštinska obilježja”, „Jurković je ne samo bio u protivurečnosti sa samim sobom, nego je, svojom nespretnošću, uneo još više zabune u i onako kompleksnu materiju, učinivši medđveđu uslugu socijalnoj literaturi, čiji fenomen još uvek nije dovoljno razjašnjen. On nije mogao da pruži nikakvu pomoć u raščišćavanju legendi o socijalnoj književnosti, kada je objašnjavao: a) da je, u vreme pojave socijalne književnosti, literatura napuštala „neka svoja suštinska obilježja”; b) da je „marka isključivo literar-

nih vrednosti” problematična, i da je c) period socijalne literature bio „književno dekadentan”. On nije mogao da pruži nikakvu pomoć stoga što samo jedna od ovih triju uporednih teza Marijana Jurkovića može da bude tačna i prihva-– tljiva.

Jurković 'se, međutim, nije zadržao samo na afirmaciji i odbrani socijalnih motiva i socijalne književnosti. On još neposrednije brani teoriju „novog realizma” kako se, neposredno posle Harkovskog kongresa 1950 gođine, govorilo o socijalističkom realizmu. Govoreći o književnom delu Vladana Desnice, Jurković kaže da „na osobitom, istaknutom ali i na — osamljenom mjestu” vidi pripovetku „Pred zoru”, zbog toga što je „ulazak novog čovjeka u Desničinu prozu vezan baš za ovu nOvelu” i zbog toga što se njome Desnica „prvi put ubjedljivo približio novom realizmu”. Tog novog čoveka, o kome s rađošću govori, Jurković naziva „pozitivnim” junakom, smatrajući da bi tih „pozitivnih? heroja u našoj književnosti trebalo da bude više, naroČito u ovo vreme „kad literatura prečesto „ponire” u bijedne duše svakojakih Rkapitulanata i doezertera iz života”. Marijan Jurković kao da je zaboravio da je naša književnost stala na svoje noge tek onda kada se oslobodila šablona i jednostranih „pozitivnih junaka”, „novog realizma” i „novog humaniteta”, približavajući se najdubljoj realnosti — čoveku, mnogostrukom i celovitom, sa svim oblicima · njegovog večnog humaniteta. Te teorije o zdravlju, konstruktivizmu i „novorealizmu”. nisu ni zagonetne, ni nove, ni originalne; one se, doduše, ne mogu odbaciti jednim udarcem, ali iskustvo naše kKnjiževnosti, ne deklarativno, već delima, neporecivim ostvarenjima, rečito govori o tome da su stavovi i literarna ubeđenja Marijana Jurkovića, najblaže rečeno, prevaziđeni. Pređosećajući da će njegovu knji gu „Nad porukama tuge i porukama nađe” zateći sudbina svih literarnih preživelosti, Jurković je pokušao da osujeti svako neslaganje s njegovim mišljenjem. Zbog toga, jedino zbog toga, neki njegovi stavovi su morali da budu nešto pažljivije osmotreni. Zaključak je, međutim, ostao isti, Na jednom mestu u toj knjizi, Jurković je rekao da „ono što je danas nOvo postaće sutra staro”; pišući te reči, on se nažalost nije setio đa će sve ono što je danas staro, sutra biti još starije.

Predrag PALAVESTRA

Bosna između dva rata, u godinama pred Drugi svetski rat, Kozara i njen svet, bosanski seljak surov i sirov, glađan, valovit, nezadrživ od insekata koji gone na zlo i u zlo, uvek sa zadnjom namerom, i uvek, posle svega, sa jednom namerom, neumitno jedinstvenom i jednostavnom: „Poješće te noć“; noć Bosne, tamna i stravična, silna od nekih nasleđenih strahova i krvi, pomamna od neke seljačke neobuzđanosti i stihije, ovde: uvek neorganizovane, uvek subjektivne, i ovde, neobjašnjene a objašnjive; prošlost je ostala u pozadini a ustvari je neođoljivo prisutna i samo ona (prošlost, nasleđe, izgubljene godine), diriguje postupcima ljudi, njihovim sudbinama, upravlja ih na akciju koja je nepovratni zločin, i koja ostaje to — ta akcija i kao simbol svakodnevnog trajanja i kao sjaj promašenih ideala; i najzad: štrajk rudara, nenađan, izlomljeni odjeci (ne odlomci) pomućenih dana Revolucije u Španiji, daleke, prividne već, neodgovorno ali zanimljivo nametnute; i ljubav, divljačna, vučja u osnovi, i zdrava i bolesna; i zemlja, tvrda i sigurna, koju vole i žele i koja se mora voleti ali ne i želeti, a život je, ipak, nesrećan i nesređen, stihijan, mutan, brzoplet, — to je (to su) osnovna sadržina, ali i raznorodne varijante ponovo istog života, u novom TrOmanu Mladena Oljače „Crne sekire“.

„Crne sekire” su nepisani zakon tvrđokorne seljačke pravđe koja ne ume da shvati neke strane života, i još više: te sekire su zlokobna ali ne i sigurna ruđarska pretnja, sigurnost neodvojiva od crnih sekira a opet sumnjiva kao nepoznati uljez.

Reč je o jednom romanu koji nameće mnoga pitanja, ne odgovore. Prvo i najvažnije: roman je pisan mođernom tehnikom, kratkom rečenicom koja se ponavlja gde treba (ali i gde ne treba), tempo je ubrzan, silovit, radnje filmski žive, napadno jake. Drugo, roman je po svojoj suštini, po problemima koje postavlja, kako ih postavlja, neuspeo. Uspeo je samo u izvesnim odlomcima. U celini, kao ostvarenje i svojevrsna umetnička gradnja „Crne sekire“ su promašile svoj cilj, podbacile, pucale u prazno, pucale prejako ali uzalud. Zašto?

Moram napomenuti da je Mladen Oljača zahvatio interesantnu materiju, da je postavio mnoga nova pitanja, ali i to: da je njegov roman sav ispreturan, nepovezan, nesređen. Događaji u romanu su nepovezani, ponekad iskonstruisani, nategnuti, pogrešno nametnuti. Životi Bubala i Mećave, sa jedne strane,

Primer Zarka Đurovića

Žarko ĐUROVIĆ: „,Gora od mramora“

Primer pesnika Žarka Djurovića je poučan, poučan zato što su njegove pesme, od prve njegove pojave u našoj savremenoj književnosti đo danas, ubedljivo svedočile da se pesnik bolno lišavao „ljuski“ literature, da se probijao do sebe, probijao nekako svirepo, prema sebi pre svega, doživljavao „brodolome”, i izlazio na obale spasa. qrađio svoj svet i rušio, i potpono „antikonformistički“ traqao za pravim izrazom svojih pesničkih mogućnosti. Zato je ovo primer poučan i moralistički, bez obzira na sve eventualne nesporazume koji proističu iz ovog moga apodiktičkog tvrđenja.

Onima koji pamte Djurovićeve početke biće knjiga njegovih stihova o kojoj pišem draga knjiga, nešto Što je dovoljno moćno da potvrdi relativnu definitivnost jednog pesničkog rasta. Pišem: relativnu zato što se u slučaju prave poezije nikada ne može govoriti o nekoj đefinitivnosti.

Ali, bitno je: zbirka „Gora od mramora”" nije knjiga stihova koja bi mogla da dokaže neku pesnikovu nestabilnost; on zna šta sa sobom nosi, i zna da poznaje svoju moć vlađanja nad bujicama reči. Djurović se, naime, : prema izjavama emocije i zato Je vičan tome da svoju poetsku reč Oplemeni i smislom njenog nastanka. A to je, uopšteno rečeno, ono što tražimo od pesnika i taj smisao, Utkan u reč, on mora da nam da, pod obavezom imperativnosti svoga pevanja u vremenu.

Rekao bih đa je nebitno isticati: evo, ovo je osnovna, bitna preokupacija pesnika Žarka Djurovića; lepota je u tome što on ima mnogo preokupacija u dijapazonu od strasti i ljubavi prema prirodi do tanane, one strašno intimne erotske vibracije koja uvek, tiha i neumolji-

kontrolisano odnosi,

va kao sila korozije nagriza nerve, uzburkava celu psihu.

I baš zato što je u ovoj lirici Đurović čuđesno bogat u spregovima reči koje su, ustvari, metafore nove i smele, bremenite onom sadržinom koja u nama provocira niz asocijacija. I zato, moćna je u ovoj poeziji lična nota, ne lična, u jednom nižem i jalovom značenju. Potpunost pesnika izražava se u Đurovićevoj poeziji okolnošću što je prevlađao sentimehttalnu, sitnosubjektivističku

Žarko Đurović (karikatura Aleksandra Klasa)

notu i onđa, kađa se obraća čitaocu iz svoga, intimnog prvog lica jednine; a to što ovde nazivam prvim licem jednine — pesnik je učinio suštinski bitnim, dakle, nebitnim kao uslovom pretpostavke, da je zastupao neke sitne i setne štimunge. On se, verujući u dovoljnost snage reči kao izraza emocije, tačnije, viđenja sveta, — vinuo' đo bitke sa zlim volšebnicima koji prete pesniku, uvek prete normama zdravora– zumske jasnoće i veselničko-imbecilnih ispoveđanja, najčešće patetičnih ali ne i uzbuđujućih.

TI onda kada govori poeziju i onđa kada se približava onoj, od pesnika uvek željenoj a neđostignutoj introvertnosti („Najbolje je svoje reči zatvoriti u sećanju pod koru i pretvoriti se — nadošao od ljubavi u muk“), — uvek u otporu prema sebi, bezglasan i glasan, — Žarko Đurović svoje drhtaje ne otkriva nam potpuno. Za sebe mora da zadrži đeo svojih tajni, on krije ono što mogu da prokažem kao seme buđućih metafora, kao osnovicu stal nog obnavljanja pesničke potencije.

Ta njegova nedorečenost, ta neđorečenost koja svedoči potpunost pesnika — provocira čitaoca. Tome obrnuto, tamo gđe je Đurović „kritički“ nastrojen, gđe su poetske izmaglice „ustuknule pred racionalističkom „dorečenošću pamfleta tamo dolazi do susreta sa onim što nije pravi „fah“ pesnika.

Od 1955–te gođine kada je objavio prvu knjigu stihova „Pređeo bez ruba“, do danas, Žarko Đurović je postao potpun pesnik. To znači, između ostalog, pesnik koji je bio moćan da prema sebi kritički, za drugu zbirku stihova, izdvoji samo jedan minimalan deo od niza svojih poetskih ostvarenja koja su nastala u periođu od tri godine. A to je, dakle, jedan od dokaza potpunosti pesnika, pored onoga što označavamo kao „specifičnu težinu“ metafore kojom se izražava bogatstvo svetova koji su pesnika naselili i koji ga stalno naseljavaju.

Đurović je pevao: „A ja želim da buđeš mlada kao reč ili kao ptica .y.“

Znači, reč je u njega mlađa, tu i takvu reč on traži i, verujem, sutra će reč njegova biti mlađa nego danas, u sklađu sa koloritom njegove pesničke moći i u sklađu sa njegovom prisutnošću ovde, danns.

Branko PEIĆ

NOVI ROMAN MLADENA OLJAČE

Mladen OLJ|AČA: „Crne sekire“

i Stanka Batara sa druge, napisani su gdegđe romantičnim akcentom, ponegde naivno, izveštačeno. Moderni tretman, koji Oljača obilato i kad-kađ vrlo uspelo koristi, u događajima gde učestvuju „Bubalo, Mećava i Batari — vulgarizovan je, pretrpan stilskim prostotama i, često, banaliziran. Uoblikovanje događaja postaje gola skica, sveđena na efekat, loše sračunat, neuzbudljiv, neubedljiv. Najslabije stranice su skoro sve one koje su vezane za devojku Rosu Marin, za nekakva staromodna provincijalna vulgarnmo sentimentalna ljubavna pisma i naklapanja koja sa umetnošću (pravom) nisu niukakvom srodstvu.

I još: zanimljiva i prilično originalna pripovest O Vukašinu nasilno je nametnuta, psihološki neiznijansirana i neubedljiva. Detalj o lepotici iz Španije i „Pitajte ih gde je Gvadalkivir!” — nesigurno stoje i pretstavljaju samo neuhvatljive izbledđele mesečeve igrarije. A inače, Mladen Oljača je mogao (i morao) da sa Vukašinom ostvari jednu vrlo zanimljivu i osobenu ličnost u našoj literaturi. Poneki uspeli detalji koji pričaju o Vukašinu, napr:

(— Gvadalahara, braćo moja. Ko je bio Andre Marti? _

— Opet stara pesma, Španijo?

— Zločin se dogođio u Granadi, u rijegovoj Granađi...) ne viđe se jer su prekriveni raznim filozofskim celomudrenim smutnjama i tlapnjama.

I likovi narednika Prenke, žandarma, robijaša Čaruge, Stojana Bosan=ca — neizvajani su, bledi. Najbolje su ostvareni likovi Bubala i, donekle, Mećave, mladića burnog i vatrenog , prgavog, naglog. Mećava je tamno nasleđe, mračna pozadina provincjjalnih balkanskih (posebno bosanskih) tmina, neuvatljiva ali uvek prisutna sigurnost, naseobina nečiste krvi, hajdučke, mučke, proklete. Mladen Oljača treba da se vrati Mećavi, da ga ponovo kleše, dokleše, izvaja. I napose naročito dobar je odlomak Mujkov monolog, to je, u ovom romanu, dobar literarni tekst, bogat i pun; Mladen Oljača to, svakako, i sam zna.

TI još nešto: na nekoliko mesta Oljača je nađareno i sveže, sočno i plastično, pisao o prirođi i njenim disanjima, o njoj samoj, o njenim

Mlađen Oljača

simbolima. Nikako ne može da se zaboravi odđiomak (strana 176, ...Ravni Gaj se uzdiže nad Pogledjevom... Uproleće na Ravni Gaj navale drozdovi, detlići i senice, brljci, kopci, vrane i gavranovi. Kroz korenje i žile šiknu sokovi i poteraju uvis granje... i dalje, još.), odlomak koji potseća na Leonova (na „Soć“), ali koji je samosvojan, lep, Oljačin. I opet, jedna uzgredna napomena; dok se čita Oljačin roman, nameće se poredba sa prilično đobrom američkom knjigom „Mala božja njiva“. To su druge teme, drugi sadržaji, ali nešto je isto, jedan ritam koji se u pozadini Usporava, jedan talenat, neka tišina, podzemna, neki šum, neka ljubav, i neka snaga — najzad. To je lepo od Mlađena Oljače. .

I, jedna opomena; i Oljača treba da se čuva od manira, ovde naslućujučćeg, od manira za bizarnostima ; veštačkim pomućenim sudbinama koje ne znaju za sebe i za koje se ne zna šta su, kamo idu, kako idu, i zašto Idu! Ta će bolest, u nas već odomaćena literarna šablona, i neke talentovane pisce dovesti do toga da će sami (ako sazru — jednom) shvatiti da je njihova literatura promašaj, ali, tađa, već će biti kasno. Međutim, Oljača je talentovan pisac, koji zna šta hoće, a to je, nađamo se, dosta.

I na kraju, roman „Crne sekire“ napisan je 1955 godine, ako i to tre ba da se zna. I napominjem: po do= brim odlomcima ovoga romana u Mladena Oljaču moramo verovati i nadati se, iako „Nađa nema pravo niukoga, đo u boga i u svoje ruke“, kako bi to, verovatno, danas, sve češće, napominjao Njegoš.

Rađe VOJVODIČ

% Dkpenut čoveku i ppinoll

Berislav KOSIER: „Drvo i orlova kandžać

a. COO Ja aca. *

Berislav Kosier (karikatura Aleksandra Klasa)

Ima pisaca koji ulazeći u literaturu postaju literarna zvezda na Određeno vreme. Slučaj, može se reći slučaj, Berislava Kosiera, druge je vrste. On nije na prepad uleteo kroz vrata rađoznalosti i pomodđarstva u prostorije književne atmosfere. On je, ako se to može reći, srećan, konkursni pisac. Gotovo nijedan značajniji konkurs, bilo filmski (za scenarija) ili književni (za romane) nije prošao da on ne bude nagrađen . .

Prvi Kosierov roman „Dobar vetar plava ptico“ nagrađen je na Stožerovom konkursu i na međunarodnom konkursu UNICEF-a i preveden je na nekoliko jezika. Drugi roman „Neponovljivi ledolomac“, nagrađen na konkursu „Narodne prosvjete“, značio je vrlo ozbiljan korak unapred, kako za samog Kosiera, tako, delimično i za našu literaturu koja se temelji na posleratnom življenju i zanosu radnim akcijama one generacije, „koja je htela da joj se zemlja preda a mesec na noge padne“.

Ovih dana pojavio se treći Kosierov roman „Drvo i orlova kandža“, takođe nagrađen na „Prosvjetinom“ konkursu. Kosier se sađa ne pojavljuje kao pisac „qeneracije koju je vreme raznelo n» kopita“. U novom romanu on &e okrenuo licem

prema čoveku i prirodi. Život ovoga romana, zapravo, jeste samo čovek i prirođa; prirođa to je ono što ga okružuje nečim nerazjašnjenim, u biti tajanstvenim, bez čega ne može čovek, bez čega je njegov život osiromašen za jednu stranu života: Iskonsko oko čoveka i u čoveku, Čovek živi sa prirodom, upravlja se po njoj, ravna se prema njoj i na ostaje joj dužan. Čovek pokušava da se izravna s prirodom, čak da je i ukroti, ili bar da je načne da bi zađovoljio sebe i oslobodio se kompleksa nemoći. Ambijent na kojem roman počiva je selo i seljački život. Glavna ličnost je čovek, se= ljak čije je ime samo Stari. On je nemoćniji ođ drugih za jednu nogu, a jači od svih, od porodice, od sina, za jedan inat, za jeđan ispunjeni život, za jedan obračun sa prirodom — sa drvetom koje je staro koliko i on a može đa ga nadživi. 1 surov je taj Stari, i suriji ođ ptičurine sa kandžama koja je njegov davni znanac i koja će, on tako misli, o= dolevati zajedno sa hrastom Vvremenu, više nego on — gospođar kuće ! zemlje, domaćin jak i ćudljiv. To je đrama jednog života uokvire= nog onim najiskonskijim i najmistič nijim u prirođi. U pitanju je samo čovek i njegova prolaznost između stvari koje su se zajedno sa njim rađale na ovom svetu.

Kosier je imao duha i snage da

sve to odmeri savremenom merom za čoveka i njegovim bitisanjem na zemlji. On čvrsto operiše sa grubom psihologijom čoveka razapetog iz“ među rođenja i smrti, između sebd i sveta prirođe. Koliko je drugi ro= man „Leđolomac“ bio težnja za ek-< sperimentisanjem, i formom i do= gađajima, ovaj je, toliko, utemeljeno čvrst i jasno vezan za naše tle u svakom viđu — pa i formalnom, Kađa se pročita i poslednje slovo romana čovek je u nedoumici šta đa čini sa sobom i kuda da se O krene.

Jedna, ne mala draž ove knjige je

i to što se čitalac po njoj kreće bez

naročitih teškoća. Ona ima i one

čari dobre knjige da zainteresuje i da veže dok traje

Jevrem BRKOVIG