Књижевне новине

- Problemi mapksi

Savremena: zbivanja u svetu pokazuju da su za današnji razvoj marksizma osobito značajne dve činjenice: prvo, da je revolucionarna borba pod zastavama\marksizma za poslednje četiri decenije (od Oktobarske revolucije do danas) donela rezultate svetsko-istoriskog značaja koji su presudni za ceo dalji tok ljudske istorije i da je samim tim marksizam definitivno postao velika svetska ideologija koja snažno pokreće stotine miliona ljuđi, i drugo, da je rušenje starih društvenih sistema u nizu zaostalih zemalja, od kojih su neke i veoma zaostale (naprimer, Kina) moralo dovesti i do tako zaostalih i primitivnih shvatanja i tumačenja marksizma kakva sami tvorci marksizma, Marks i Engels, nisu mogli ni zamisliti.

Koliko je značajno što je marksizam postao velika svetska ideologija najbolje pokazuje neobičan porast. interesovanja za marksizam kod najodlučnijih kritičara i protivnika marksizma. Ko đanas prati literaturu o marksizmu na Zapadu zna đa je u poslednje vreme objavljen veliki broj obimnih rasprava O Marksu, Engelsu i marksizmu koje se više ne mogu smatrati običnim delima antimarksističke propagande već raspravama koje su rezultat veoma ozbiljnih izučavanja i koje su pisane sa naučnim pretenzijama. Ko su autori tih rasprava? Pre Ssveg8, učeni jezuiti, dominikanci, protestantski teolozi i uopšte, ljudi koji ranije za marksizam nisu hteli ni da čuju, a zatim i druga učena lica, koja se ranije marksizmom nisu bavila, Prošla su, đakle, zauvek vremena kađ se marksizam mogao ignorisati ćutanjem; najobičnija razboritost nalaže sada kritičarima i protivnicima marksizma da ga ozbilj no izučavaju i da tek posle ozbiljnih studija izgrađuju strategiju i takti-

· ku borbe protiv njega. Može se reći,

naprimer, da je malo i samih mark-" sista koji su uložili onoliko truđa u izučavanje Marksovih i Engelsovih dela koliko ga je uložio mladi francuski jezuit Žan Iv Kalvez čija je knjiga „Misao Karla Marksa“

prošle godine izazvala pravu senza- „ ciju, ne samo zbog obima (oko 650 | strana), već zbog ozbiljnosti i stuđi- · oznosti s kojima je napisana. To se | zaista ne može poreći ovoj knjizi

"bez obzira na pobude i ciljeve nje~

"nog pisca i na zaključke koje on

u njoj izvodi.

Ali ako đanas pobede marksizma obavezuju njegove kritičare i protivnike da ga ozbiljno izučavaju umesto da ga ignorišu ili „ubijaju

ćutanjem“ kao što su to ranije či-

nili kritičari i protivnici marksizma, s druge strane, sami marksisti, upravo zbog pobeda koje marksizam postiže, ne mogu da zatvaraju oči pred nekim tvrdnjama koje.se tako često iznose protiv 'marksizma. Takve su tvrdnje, naprimer, da marksizam upravo zbog toga što pobeđuje u zaostalim zemljama gubi svoje humanističko obeležje, đeformiše se na razne načine, pati od skleroze, postaje đosađan itd. Razume se, kritičari i protivnici marksizma, kao i ranije, žele da dokažu da su sve to simptomi opšte krize marksizma i njegovih suštinskih slabosti. O čemu se, dakle, radi?

Ima li „skleroze“ ı dosade ?

Neđavno smo imali prilike đa čitamo izveštaje o referenđumu u Francuskoj, a povodom referenđuma, i informacije o analizi položaja Komunističke partije Francuske i francuskih marksista posle referenduma. Analize je izvršio i saopštio jedan ođ sekretara CK KPPF, Serven. On je, poređ ostalog, izneo da će francuski komunisti morati ponovo da uspostave đodir sa onima koji su ranije glasali za komuniste a sada se izjasnili za De Gola ili _će Komunistička partija Francuske „biti osudena ma izolaciju i sklerozu". Reč „skleroza“ upotrebljena je, dakle, 'da obeleži jednu realnu opasnost s kojom se sada suočavaju francuski komunisti i marksisti uopšte i ta reč ima savršeno jasan smisao. Ovu istu reč upotrebio je prošle qodine Ž. P. Sartr u jednoj analizi aktuelnih filozofskih i političkih problema, samo s tom razlikom što Sartr nije govorio o mogućnoj opasnosti skleroze među francuškim marksistima, neqo o sklerozi kao bolesti koja je već zahvatila francuske marksiste koji su se prepustili staljinizmu i koja je, po Sartrovim rečima, počela izazivati „prerano starenje“ marksizma. Sartr je time , još jeđnom ponovio svoj poznati stav prema marksizmu i ma koliko taj stav bio protivrečan u samoj svojoj suštini, ne može jednostavno biti odbačen kao neka vrsta antimarksističke pakosti i klevete, več kao jedno tipično aledište kritičara marksizma koje ozbiljno pobuđuje na vazmišljanje bar u istoj meri

koliko i Servenova analiza, tim pre što se i Serven u svojoj „dijagnozi“ poslužio gotovo istim izrazom. Razume se, oni koji su nazvali Sartra „agentom američkog imperijalizma" (tako 8se o Sartru pisalo u reprezentativnom sovjetskom filozofskom časopisu) imaju „privilegiju” da ne uzimaju ozbiljno ova i druga njegova mišljenja o marksizmu čak ni onda kad se slučajno Sartrova zapažanja približuju zapažanjima ljudi kao što je Serven kojima se uvek mora Vverovati. Takvu · „privilegiju“ može sebi da dozvoli, naprimer, i jeđan Garodi, iako živi u Francuskoj, jer su za njega važne činjenice samo onđa kad se one slažu sa stavovima koji dolaze iz časopisa „Vaprosi filosofii” ili sličnih izvora. Garodi se uostalom tako ponašao kađ se VOdila najžešća klevetnička kampanja protiv jugoslovenskih marksista, pa zašto se ne bi to ponovilo i u svakom drugom sličnom slučaju! Ali da je takva praksa krajnje štetna, pokazuje, između ostalog, položaj u kome se Garodi sađa nalazi, suočen ne samo sa novom i opasnom situacijom u Francuskoj već i sa čirijenicom da je opasnost „skleroze“ među francuskim komunistima postala realna činjenica upravo zbog načina na koji su on i drugi zvanični teoretičari CK KP Francuske tumačili iđeje marksizma. Suočivši se s njegovim i sličnim tumačenjima marksizma, Sartr je i mogao đa bez ikakvog ustručavanja kaže da marksizam „umire od dosađe, u dosadi i s dosadom“. I ta Sartrova tvrđnja mogla je, razume se, đa bude jednostavno odbačena kao prosta kleveta. Ali zar je mali broj marksista u svetu koji su morali da se zamisle nad ovim Sartrovim rečima ? Ko je, naprimer, imao prilike da čita reprezentativni ( i jedini) SOVjetski filozofski časopis „Vaprosi

filosofii“ od 1947 godine do danas teško je mogao da se otme utisku dosađe koji izaziva čitanje mnogih čianaka u ovom časopisu. A treba

”

imati na umu da ovaj časopis pretenduje da reprezentuje ne samo sovjetsku filozofiju, već filqzofiju marksizma uopšte. Međutim, šta on sadrži? „Ostavimo na stranu neumerenu i beskrajno dosadnu apologiju Staljinu sve do njegove smrti. Većina radova koje objavljuje ovaj časopis deluje tako uniformno, tako stereotipno i tako školski, da je teŠko izvesti ma kakav zaključak da se u filozofiji „marksizma nešto razvija. Šta se izmenilo od Staljinove smrti do danas kod sovjetskih filozofa i u njihovim delima? Gotovo ništa. Uzaludno je tražiti bilo šta od onog revolucionarnog stva-

ralačkog đuha koji nalazimo u „Ka-.

pitalu“, „Gospodinu Fogtu“, „Anti Diringu“ i drugim delima klasične marksističke literature. Sve šama čamotinja i simplikacija. Tenđencija vraćanja filozofije zdravorazumskom načinu mišljenja koju je Staljin uvek pothranjivao uzela je toliko maha da čovek stiče utisak da sovjetski filozofi i ne mogu više da misle drukčije nego onako kako ih je Staljin navikao. A on ih_„ je navikao da misle i pišu onako kako odgovara: trenutnim interesima politike i propagande, tj. onako kako se od njih u određenom trenutku zahteva' bez obzira na objektivnu istinu i na ono Što sami oni misle.

Svi se sećamo kako je u svoje vreme Ždanov ponizio sovjetske filozofe optužujući ih zbog beđnog stanja u koje su zapali i zbog koga čak ni Staljin nije mogao da bude zađovoljan s njima, iako ih je Upravo on doveo u takvo stanje. Famozna „Istorija zapadnoevropske filozofije“ G. F. Aleksandrova odbačena je kao rđavo đelo, a sovjetskim filozofima je stavljeno u zadatak da kolektivno napišu novo delo u đuhu primeđaba i „izneverenog“ marksizma. Sovjetski filozofi su punih deset godina pisali novu istoriju filozofije. I šta su napisali? Dosad su se pojavile dve sveske te istorije a preostale dve sveske tre-

ZORA MATIĆ: PEJZAŽ

ma danas

Veljko KORAĆ

ba tek đa se pojave, Ali svako objektivan i nepristrasan koji je imao u ruci prve dve sveske koje su izašle mora doći do zaključka da bi bilo bolje da ovakva istorija filozofije nije ni napisana. Čak i u Sovjetskom Savezu kritika ovog dela je veoma nepovoljda. I čovek mora đa se pita: zar sovjetski filozofi zaista ne mogu đa napišu pristojan udžbenik istorije filozofije? Ko može da veruje da nema među sovjetskim filozofima talentovanih i sposobnih ljudi“za ovakav posao?

Zašto ne napreduju ·humanističke studijep

'Niko zaista ne može da veruje da sovjetski filozofi ne bi mogli napisati dobar, čak i odličan udžbenik istorije filozofije kad bi to zavisilo samo ođ njihovog' znanja i od njihovih želja. Ali rađi se očigledno, o nečem drugom. Dok prirodne nauke tako snažno napreduju da se to može smatrati pravim triumfom nauke, dok sovjetski astronomi, fizičari, matematičari, hemičari i drugi postižu veličanstvene uspehe kojima se iskreno divi sve Što je progresivno u svetu, sovjetski filozofi bedno životare i tapkaju u mestu, pretačući jednu kategoriju iz druge, jedan citat iz drugog, u stalnom paničnom strahu da će pogrešiti i biti bezobzirno osuđeni za neki od običnih ili smrtnih grehova. O tome ubedljivo govori manje-više sva sovjetska filozofska literatura. Bolje stanje nije ni u drugim oblastima istraživanja koja imaju bliže ili dalje veze sa tekučom politikom ili sa zvaničnim propagandnim ciljevima. Sociologija, naprimer, toliko je zanemarena, da su neđavno sovjetski sociolozi bili javno i oštro kritikovani da su napustili konkretna istraživanja društvenih pojava, da u svojim istraživanjima ne polaze ođ činjenica već od gotovih

| Staljimmovo đoba ugrožavalo slobode i

kategorija i đa se zađovoljavaju praznim i jalovim Oci ee Svakome ko kritički misli postavlja se pitanje zašto je tako. Razume se, nešto govori i sama činjeni= ca da će sovjetski fizičari, naprimer, koji su neđavno dobili Nobelovu nagrađu otići u Stokholm da prime ovo odlikovanje koje im je dođeljeno, a Boris Pasternak đoživeo da ga jedan ođ sovjetskih političkih rukovođilaca upoređuje sa svimjom. Ukoliko se više očekuje iz zemlje koja želi đa buđe, Sz već i „Vvođeća zemlja socijalizma , utoliko ova pađaju svima koji danas veruju u pravu stvaralačku snagu marksizma. Zar se ne bi s pravom moglo očekivati đa upravo filozofija i društvene nauke najsnažnije napredu}l upravo u zemljama gde propaganda ivrđi da se izgrađuju novi, socijalistički odnosi među ljudima i to prema: najvišim principima naučnog saznanja o društuu? Zar ne bi bilo normalno da u zemljama koje ponosito ističu đa izgrađuju socijalizam, čak i komunizam, koje ističu da su uništile klase i klasnu Ograničenost i sve Što u kapitalizmu | u klasnom društvu sputava ljude i ljudske mozgove i da su stvorile, sve uslove za slobodni i svestrani razvoj društvenih odnosa, da U tak“ vim zemljama cvetaju humanističke stuđije, književnost i sve vrste Umetnosti? Tako bi zaista trebalo da bude i to bi se moglo očekivati. Ali tako, nažalost, nije. Istinska filozofija, istinska nauka, istinska umetnost govore Uvek celu istinu. A ako se takva istina može tražiti i reći samo o stvarima koje ne zađiru u interese postojećeg režima i njegove trenutne politike (veliki broj rehabilitacija u SSSR posle Staljinove smrti otkrio je kakve su se sve monstruozne optužbe mogle fabrikovati protiv svakoga ko ·je bio pođozriv policiji) onda nije teško objasniti zašto genije sovjetskih naučnika daje velike rezultate samo u oblasti prirodnih nauka, a zašto je uhvatila maha memoćč u filozofiji i društvenim naukama. Socijalizam Se izgrađuje zbog. čoveka i za čoveka ı zbog toga humanističke studije u socijalizmu treba da su pre svega studije ljuđskih problema, tj. problema ljudskog društvenog života i međuljudskih odnosa. Ako studije polaze iz izopačenog stava đa U SOcijalističkom društvu čovek iščezava kao pojedinac a društvo postaje sve, onđa se društvo javlja kao viša sila iznađ ljuđi, kao neka vrsta „Velikog Bića“ Ogista Konta, koje ne zna i ne dozvoljava da se nauka bavi čovekom kao pojedincem, ljudskom ličnošću. Ko pokazuje želju da ide drugim putem taj se izlaže opasnosti. da bude optužen za anarhizam, jer je birokratski etatizam neizlečivo protivan svemu što oslobođenje čovečanstva shvata kao proces izgrađivanja slobodne i celovite ljudske ličnosti. „Ličnost je slobodna u socijalizmu time — kaže jeđan od kKritičara Programa SKJ (Selektor) u časopisu „Vaprosi filosofii” 9, 1958, 57 — što,je slobodđan ceo narod. U uslovima socijalističkog kolektivizma i socijalističke demokratije slobođa jednog člana društva ne ugrožava i ne može đa ugrožava slobođe drugoga .. .“ Rećimo da bi tako trebalo da bude, ali... otkuđ ohđa sve ono što je u lične interese tolikih miliona građana Sovjetskog Saveza? Otkud

sva ona bezakonja koja su donela | najveću đegrađaciju ljudske lično-

sti koja se može zamisliti. o kojima je govorio Hruščov na Dvađesetom kongresu KP SSSR? Ili se mo-

i žđa opet približava trenutak kada i će i ono što je Hruščov rekao biti " proglašeno neistinitim ?

(Nastavak u sleđećem broju)

Sa wispuućmhil sdaunies

Ceux qui courent un benefice ou un ličvre, ne courent pas: ceux Iš courent qui courent aux barres, et pour exercer leur course. Mon desseing est divisible par tout: jl.n' est pas fondć en grandes „eperances, chasque journee en faict le

bout: et le voyage de ma vie Se .

conduict de mesme. J' ay veu pourtant assez de lieux esloignez, ou jeusse desirć qu'on m'eust arrestć.

Ponekad odlažemo pero ili drugi koji instrument dokolice i dobijamo želju da, iznenada, putujemo; na putu iznenađa dobijamo želju da izađemo iz voza naprimer, i ostanemo negđe, na sred puste pruge, prepušteni čudesnom Slučaju: +to su časovi kad se pročitane knjige u nama ukrštaju. Te knjige, kojima ne bismo smeli đa verujemo toliko, ali sa kojima se, uostalom, OtpOčinje! A kađ su SVE KNJIGE PROČITANF, onda se kreće na put, u tu veliku avanturu tela i duha. Sve jedno je zapravo, tađa, da li su zaista SVE ·PROČITANE, ili je samo novo jedno raspoloženje htelo da za nas ne bude u njima više niče-

ga novog — one tu moraju da ostanu po strani. Kad čovek odlazi nekuda, svako iskustvo je malo, pa čak i Ono prvo i najnevinije: iz toliko puta spomenutih knjiga.

Pre svega, putovanje je izbor, i to vrlo značajan. Promeniti svoju užu okolinu i mesto boravka, ukoliko stvar nije prisilna, znači izraz nezadovoljstva i to onog u Svom najboljem, stvaralačkom Smišlu. Ali isto tako sigurno je da takvo odlučivanje između dveju mogućnosti — OTIČI ili OSTATI — potstaknuto nezadđovoljstvom, nos: u sebi obeležje nečeg očajničkog. 1 još se putovanje završava uvek potajnom nevericom i sumnjom, a konačno prestaje tek kađ se naviknemo na promenu. I za to vreme pretrpe se tolika upoređenja koja stvaraju iluziju kako čovek po sopstvenoj volji, tobož, rešava kuda i kada će krenuti, da se to osnovno obeležje nezađovoljstva, bar s početka, ne opaža: Montenj je nalazio da je putovanje vrlo korisno vežbanje za čoveka, Darvin je smatrao da ga ono uči nepoverenju, a Tomas Man pisao je o tremi koju je Osećao pred putovanjem. Svi ti veliki putnici — jer oni su to bili u neopo-

zivom smislu reči, u duhu i stvarnosti — umeli su, ma kuda i ma koliko đugo putovali, da putuju sami. Kad kažem sami, ja pod tom rečju podrazumevam njihovu sopstvenu sposobnost da osete trenutak kad se treba odlučiti, njihovo lično nezadovoljstvo koje su umeli da ne dele sa drugima kao ni uzbuđenje polaska, trenutak aktivne nade, čas koji ne prima poređenja i o kome čovek može zato tako malo da kaže. Vrlo često, da li uopšte može? Pađa mi na pamet stari ruski običaj, meni poznat Odavno, iz Knjiga, da se pred rastanak, pred odlazak na put posedi malo pri čaju, u čekanju na onaj romantično-sudbinski, nestrpljivi zveket praporaća... Taj međučin smirivanja sigurno je potreban; to je predah unapred, na tlu koje se hlađ:, predah što obeležava onu istu tremu o kojoj govori Man, rađajući se naglo, u magnovenju polaska, ona već i sama nagoveštava možđa to nepoverenje kome se učimo, putujući, jer ona je tu da putnike razdvoji i osami, u njihovom izboru, dok odlučuju, svako u svojoj prilici, u svojoj sopstvenoj koži: zar. je onda neočekivano, ako pred

tim vežbanjem života čovek “uzdrhti? I uvek može da se ponovo iznenađi, jer putovanje nije samo nepredviđeni isečak vremena koji treba po sopstvenoj želji i sopstvenom ukusu učiniti što ugodnijim i običnijim: to je samo naše opiranje da priznamo sebi kako nećemo natrag. I sam Tiresija, odgovarajući Odiseju na pitanje o sudbini njegovoj i njegovih drugova, proricao je u pogodbenom načinu, pretstavljajući sudbinu, volju podmitljivih bogova kao skup mogućnosti pred kojima čovek uzima reč: on bira sam. I zaista, sami su drugovi Odđiscjevi razvezivali Eolove mešinei okretali na ražnjevima Helijeva goveđa, pošto im se kući nikako nije išlo, U tom smislu, putujući baš, čovek može da se najočiglednije, i uvek iznova, uverava kako je sve što se đešava sa njim ustvari samo jednostavniji i prostiji viđ, njegove akcije same, koja je elementarna i prerazumska, i koja ga mami prkosom slučaja da se iskrca negđe i ostane, ne stigavši'na cilj, sa samim sobom: đa prođuži sebe jednom nađom više. Jer putovanje je najlepše ako je samo sebi cilj.

· Borislav RADOVIĆ

đa je veliki književnik .

ne samo prva,

i ovakve činjenice teže

SUME ZORE MATIČ

„Ma peinture mest fu pretexte...“ . a

· G. Rouault

Zora Matić je rovinjska slikarka posleratne generacije. Za našu, beogradsku sredinu pretstavlja njeno slikarstvo novinu u formalnom, a naročito u sadržajnom smislu.

Slikarstvo atmosfere — koje donose slike Zore Matić — nosi OSsObine ekspresionističkog načina izražavanja koje je uslovljeno specifičnim psihičkim stanjem. Jeđan unutarnji sukob, podignut do temperature stvaranja razrešava se likovnim saopštenjem. To je proces stvaranja koji potiče od subjektivnog osećanja stvarnosti, tačnije od sebe u toj stvarnosti, od „svog“ nestvarnog sveta u „opštem“ stvarnom svetu, od potrebe đa se takav doživljaj saopšti, fiksira i tako ustvari realizuje.

Otuđa u vrsti likovnog izražavanja kome pripadaju slike Zore Matić, motiv je samo „pretekst“, a sadržina — „sujet“ — ono što sliku čini onim što ona jeste: đubokim, subjektivnim osećanjem koje» se ma ličan način likovno saopštava, sugerirajući umetnikov doživljaj.

Mada formalno „potsećaju, slike Zore Matić ipak nisu kompozicije tzv. „magičnog realizma“, niti neobičnost odnosa: njima sugerirana ima đodira sa automatskim „postupkom nadrealista. Za sadržinu svoje umetnosti, za tu do dramatičnosti napetu tišinu, za prazninu što je nastanjena usamljenošću, za neobičnu izolovanost zaplašenu očekivanim sudarima... umetnica Je uspela da nađe jeđnostavno i čisto likovno rešenje a da ipak sve podređi sadržaju koji je nosilac iđeje i doživljaja. .U tome je originalnost i kvalitet njenog slikarstva koje se otrglo pričanju.

Koliko su po svojoj sadržini kom-= pleksne, toliko su po motivu i po svojim spoljnim odlikama slike Zore Matić vrlo jednostavne i lako „čitljive“. Elementi ovog slikarstva su: predmet i boja, ali oboje nisu ono što prvobitno znače: ni čovek, ni kuća, ni mačka nisu samo konkretni pr: meti, niti crvena, crna i žuta boja imaju samo funkciju bojenih fleka. Prirođa je ovde samo simbol, a Zore Matić nezavisnost od bilo kakvog podđražavanja te prirođe očevidna je, jer forme i boje nisu sredstvo reprođukovanja utisaka iz prirode, već izražaj jednog duševnog stanja, simboli jedne specifične emocije. Vrlo ekonomična u likovnim-sredstvima Zora Matić predmet uglavnom samo sugerira tamnom konturom ili bojenom površinom. Odnosi na slici su tonski i površinski, a ne anatomski, građeni su na kontrastu: svetla i senke, crvene i crne, ispunjene površine i praznog prostora. Senke SU Često zone crne boje u suprotTiosti prema intenzivnim površinama crvene, žute ili zelene boje koje imaju ulogu svetlosti. Tako svetlom i senkom umetnik sugerira i prostor i hromatsku površinu. U tom sklopu, naročito je crveno nosilac raspoloženja, bilo đa cela slika od njega bukti, ili se javlja samo kao intenzivna fleka koja razdire sivocrnu monohromost, ili je topla osnova koja Kroz glatku čulnu fakturu probija i tonira. Kompozicija je uvek uprošćena i jednostavna kao formalno rešenje: pravougaona kuća, jedna ili dve, na jednobojnoj pozadini — ili ljudski lik u imaginarnom ambijentu, uvek sam, sam i kad je u dvoje. Tako sumarno skicirani portreti likova ili zgrađa ukomponovani u neuobičajene uzajamne odnose, a koloritom ekspresionistički rešavani, beleže ma koju kuću ili ma kog čoveka, sve ljude i sva njihova naselja, gledana kroz prizmu „umetnikovog doživljaja. Oni su nosioci jedne ispovesti, nekad stravične, nekad tužne, ali uvek tople od ljudskog kazivanja. Ove slike kao da su lice i naličje umetnikovo, njegova cela istina. Otuđa im i vrednost i snaga. ;

Dr Katarina AMBROZIČ

ain RADOST Traženog, neviđenog da upoznaš i modre tamne oči. Njegovu riječ čuj, pusti srcu na volju! Priča je tu: žubor zelene livađe i pad niz stijenu duboko, đuboko u nesvijest. Živjećeš od priče u lomu duginih boja. groma što mrvi stijene gubeć' se u plavetnilu neba. Milićeš pobaučke šapćući uspavanke! Vile, u struku tanke, da pratiš po tamnoj gori, jezeru, planini, Pjesme da pjevaš, čovjeka da pretekneš čovječa neviđena, na mahu krila, daru jutra: rumena.

Mihailo DELIBAŠIĆ

”

KNJIŽEVNE NOMVAJUE