Књижевне новине

MG SA SENB

Malo je pisaca, i, uopšte, umetnika, čiji životi sa njihovim delom čine tako harmoničan sklad kao što je to slučaj dela i života A. G. Matoša (1813, Tovarnik — Srem — 1914, Zagreb). Kakve su njegove školske svedodžbe? Gotovo nikakve: pet razreda gimnazije, veterinarski kurs za pomoćnike, nešto malo školovanja u Beču, gde je najviše učio umetnost muzicira– nia na violončelu — eto to je sve. Ali neumorno je čitao i neumorno je svirao violončelo, uopšte, muzičke potrebe Matoševe, kao da su

siaimo dopunjavale svaku njegovu

m”elodioznu, zvonku reč. Kada je po sili zakona zemlje u kojoj je živeo, a to je bila Austro-Ugarska monarhija, pošao u voisku, — Matoš se pokazao kao slab voinik. Od 18094-te do 1897-me, Matoš boravi

u Beonrađu, prilaqođen „tađašnjoj

umetničkoi sredini. Sledi put u

Minhen. duži boravak u jnostran-

stviu (SŠvaicarska, Francuska, Ne-·

mnačka\. 10904–te vraća se u Srbiiu,

a 1008 kada je došlo do amnestije

vojnih đezertera — vraća se u Za-

areh. Cođine 1914-te u Bolnici mi-

loc=dnih sestara umire od raka u

gr.

Ako za nekoga kažemo da je bio potpun kao umetnik, pre svega sa razloaa njeqovog životnog stava prema vremenu i ljudima, — to možemo reći za Matoša; pisac nadđeabnutih eseia. preboqatog rečnika, duhovitih opažania, drhtav, u sebi rastrzan duh koji nije mogao a da ne reaquje na svet, liudđe i knjige okn sebe, boem i strađalnik, nacionalista i Juqosloven, liubavnik crvenih oneka na krovovima Kaptola + dorćolske kasabe, — onaj koji je voleo Beoorad. onaj u kome je iiniala goruća liubav za obrise Slavoniie. ćeramide i puzavce Dorćola. i Stari Građ Zaqreba, znalac jezika i veliki „Francuz” u našoj literaturi koji ie voleo reč Rembo», pisao o Amatolu Fransu i bukinistima sa Sene, al: znao da shvati i Janka Veselinovića i Stevana Srem ca, pesnik i pripoveđač, tragalac za neobičnošću i šarolikošću života, Matoš je sebe ostvario kao jednu od onih ličnosti koja je, bez obzira na mnoge nevolje što život obilatJ) nudi i poklanja, — služio umetno-

A. G. MATOŠ

sti sa jednim zanosom bez premca u jugoslovenskoj i hrvatskoj književnosti. I njegov ogromni talenat da dosegne najviše domete opšte obrazovanosti i njegova duhovitost — ne uvek dovoljno shvaćena i opravđana, — to su one osnovne · karakteristike njegovog dela, koje danas, svakim danom sve više i potpunije, nama se ukazuje i kao jedno ođ izvorišta naše moderne književne reči. Vladan SIMIĆ

Croquis

Ruke u bazenu

dječaci nadviti nađ vodu

na vratove im pada lovorovo lišće pet starica na klupi u grmlju

od niti sjećanja

pletu predsmrtnu priču.

Ruke u bazenu boja vođe je hladn:ja dječak uzima grančicu bez lišća

Pet strica na klupi u grmlju po njima pada plod lovorov a lišće kiti dječake.

Jedan štakor je protrčao dječaci uz viku za njim.

Ruke u bazenu (i pet starica u grmlju) boje su sasvim hladne

Marin ŠAGO

Rog ana uuu ČR CCC ST.CCCS""——"—"53 "15" SST SZ OS LN

Posle svih mojih dugih putovanja (o njima ću pričati možda kasnije), na kraju sam se zaustavio pred jednim običnim zidom. Navikao sam da putujem svakako, ali se to obično svodđilo na najdrevniji način — ostavljao sam otiske svojih stopala, guran

·sa leđa od sunca. Pazio sam da mi njegovi zraci uvek biju u leđa,

Ne znam šta mi je bilo pa sam se zaustavio pred tim zidom. Sećam se đa sam imao utisak da sa druge strane sunce bije u lice, a to nikako nisam voleo. Jer tada bih morao da idem natraške, kao rak. A rakova sam se bojao...

Bojao! Glupost! Njih se ustvari nikada nisam bojao, I nikada se nisam ničega bojao. Prosto sam izbegavao neke stvari koje mi nisu bile baš prijatne. Uniformu. Sunce u lice, I časovnik. Te stvari nikako nisam trpeo. Naročito časovnik. Nikako ga nisam trpeo. A nikađa mi nije bilo ni važho koliko je sati. Sam sam uvek u vremenu. Ono ne može da ide ispred mene. Jednom će istna i da pobegne. Ali... tada ga više, prosto, neću stići. Ono što čoveku jednom pobegne, on više ne može da stigne. Tako će mi vreme jednom pobeći, A ja ću ostati u onom delu vremena u kome sam se zatekao, i neću se pomeriti iz njega.. Niti ću ja stići vreme, niti će se ono obazirati na to što me je izgubilo. Važno je da zasada ne možemo da se rastanemo. Zbog toga mi nije potrebno nikakvo preciziranje vremena. Idemo zajedno, u korak.

Kada mi svetlost bije u oči, imam utisak da me netremice gledaju neke oči, Oca se ne sećam. Ali siguran sam da bi me on tako gledao kada bih nešto skrivio.

Iza toga zida kao da su bile oči, Skrivene. A kađa bi se na neki način taj zid: uklonio, našao bih se po svoj prilici oči u oči sa drugim parom očiju. To je bio običan zid. Kao toliki drugi zidovi od cigala.

Ne, zbilja ne znam. šta me je zaustavilo pred tim zidom. Kao neko predosećanje koje tera lopova, kockara da se na vreme skloni ispred racije. Al ipak, i tu je bilo nekakve razlike. Oni su znali od koga se kriju. A ja sam samo nagađao da me sa druge strane čekaju oči. Pogled. Ali nisam siguran da bi on mogao išta da mi napakosti, i a |

Dosta dugo već stojim pred zidom, On baca prijatan hlad. Senka se lagano izđužuje, i više se ne viđi oblik moje glave iznad

ivice njegove senke. Sa druge strane lajalo je jedno pseto. Seo.

sam na ivicu pločnika, i počeo da pošmatram baru koja je tu

ostala od prepodnevne kiše. Bolje reći, ja-i ne znam šta sam rađio. ·

Pogled mi je bio upravijen na tu baru, Po njoj je plovila jedna slamčica. Ona se kretala. Mađa ne znam kako. Jer, vetar nije pir=kao, A to je bila obična bara, bez ikakvih strujanja, Mora da je u sebi krila neku neobičnu, nepoznatu snagu. Zid je bio iza mene. Osećao sam ga mada ga nisam viđeo.

Nisam ni opazio da je sunce zašlo, Upalile su se ulične sve-= tiljke. Prošao bi poneki čovek. A ja sam i dalje seđeo leđima okrenut zidu. Bara se lagano smanjivala. Slamka je već bila na. suvom. Samo jeđan kraj bio je u vodi. Ali on sađa miruje, jer. je drugi kao zalepljen. Nije mogla nigđe da otplovi. Kao ni .ja, Oboje smo vezani zidom. Zid je prekinuo moja lutanja i naterao me da razmišljam o njemu. O njemu i meni. ! o toj slamci koja ne može da se pomakne sa mesta, Dalje nisam mogao. A i nemam kuđa. Ipak, ne volim da kažem to „Ne mogu”. Jer. me to vezuje za pojam „Strah“ koji ne poznajem. Bolje reć: — dalje nisam hteo. Ali nisam odmah ni hteo da pođem nazad. Jer je sada nazad postalo napred. A Napred nisam bio u stanju da idem, _ -

Pas iza zida je zalajao. I onda se sve smirilo, Počela je tišina. Okrenuo sam se. Zid je izgledao nekako nestvaran, osvetljen mesečevom svetlošću. Izgledalo mi je kao da je napravljen od te plavićaste, nepostojeće svetlosti. Počeo sam nesvesno pažljivo da dišem. Valjda zato đa ne bih srušio zid. .

Vreme i ja smo već dosta odmakli. Nećemo još dugo zajedno. Nigde se ne žurimo. Korak po korak. Ali zid je stalno pred. nama. Zbog toga mi i izgleda da se nismo pomakli sa mesta. A zid je stalno preda mnom. Još ni sada ne želim da pogledam šta je iza njega. Ono što je sa druge strane ostaće za mene uvek tajna.

Milan ČOLIČ

ILUSTRACIJA SLAVOLJUBA

BOGOJEVIĆA

BROJ 2

Proliv prve žurbe...

Gde je pravi početak? Možda ga, uopšte, nije moguće naći 'kao onaj trenutak u kome se odlučilo đa se realizuje želja za publikovanjem prvih pesama ili pripovedaka, Nismo, dakle, uspeli da nađemo pravi razlog želje za objavljenjem prvih naših, često i nemuštih i često neđefinisanih osećanja. Pravi nesporazum potiče otuđa što smo bili uvereni da je dovoljno posedovati nekoliko dobro sročenih izraza emocije pa se ostvariti kao pesnik, To, između ostalog, dolazi i otuda što smo više pisali nego čitali, ili, tačnije rečeno, verovali da su baš naši stihovi oni koje neće samleti snaga prolaznosti i zakonitost menjanja. „Zapravo, pravih pesničkih mladosti u jednom naivnom značenju atributa „mladost” — i nema. Naivnost prvih kušanja reči, naravno, nije tačka na kojoj. želimo da ostanemo, želimo nešto- više, želimo nešto tako obično i jednostavno i vrlo objašnjivo: makar i privremen, i često, makar i površan „javni uspeh”.

Gde mu je sm'sao, i gde mu je pravo opravdanje? · .

Da li u tome što smo verovali da će objavljenje naših istina biti više priznato od tuđih? Bojim se da smo uvek bili i ostali lišeni one tragičhe rešenosti koju je tako jasno izrazio američki pisac Džems Farel u uvodu za svoju trilogiju „Studs Lonigan”: „U junu 1929 bio sam mlad čovek koji je, pošto je za sobom spalio mnoge mostove, čvrsto odlučio da piše, bez obzira đa li će mu napori uroditi uspebom ili ne“, I druge Farelove poruke mogu da budu dobar dokaz da postoje na svetu i oni kojima fenomen: mlađ pisac nije bio tajna, ili bar nije tajna ostao. Farel zna da su plime arogancije mla dog pisca, ustvari njegove odbrane od samog sebe, od razapinjanja osećanjem anonimnosti. Da li je to samo taština? Jer, ako je pisanje profesija, grubo rečeno, a ne i jedan nezgodan udes koji ogromno mnogo obavezuje (a obavezuje!) onda je, istma i to da je ovaj Uđes vrlo svirep prema onome koga pobgođi, da ne ulazimo dalje u razloge zašto ga je pogodio. Plime snage, u mlađom piscu, smenjuju se sa plimama očaja i osećanja uzaludnosti svih nada da će njegova reč biti označena kao doprinos osmišljavanju vremena u kome mladi pisac živi, što znači hoća da se čuje...

Osećanje vremenske ograničenosti — kod mladog pisca, hteli mi to ili ne, i bili i sami godinama mladi ili ne, — dobija, vrlo često, oblike jedne nametljive upornosti, koja je, koliko razumljiva, toliko i vrlo podložna svakom opravdanju. Ali, ako je osećanje vremenske o-

graničenosti uslov da mladi pisac

ne ograniči sebe u žurbi đa što pre objavi svoje ređove, — žurba može 'postati, i često postaje, Uslov neđorađenosti rada u koji mla di pisac upravo polaže mnoge svo-

je nade. Biti, dakle, miran pred·

proticanjem vremena i njegovih mena, a uvek shvatiti sadržaj „samonametnute osamljenosti“, — to znači stvoriti prvi uslov za verovanje da za pravu vrednost jednog teksta ima uvek dovoljno vremena i uslova za prodor u svetlost dana, Prirodno, ovde se suočavamo sa onim što tako često i tako olako, kao sa nekim potcenjivanjem, označavamo jednom jedincm rečju: samokritičnost. Ne radi se, međutim, o tezama za lepo i skromno ponašanje mladog pisca; reč je više od toga, o bitnijoj stvari: da svojim tekstom, čak i onim prvim koji je namenjen štampi — mladi

- pisac osujeti svoja eventualna ra-

zočaranja koja su tako neminovna kada žurno traži, u listu ili časopisu, prilog koji je namen:» za objavljivanje — a ne nalazi ga, Uprkos i radu i verovanju u oprav-

danost žurbe da prva pesma Što -

pre buđe pretopljena u olovni otisak štampe,

Marina ILIČ

Let žive btice

Klavsen u njenoj sobi, san jedri u kolutima mira

i vene, i prima polutonove tame, i spira sa stene

mahovinu, zvuk kao zvuk.

Hod prelazi u pleme, u rođ... Oči odlaze gore i dole, vole i mole za plod, za seme..

Klavsen, tonovi, sova lovi

u noći, fosforne zenice. Neumir kosti, neumir snova, gosti s leta, sa zime,

u ime roga i lova, u imie neznane rime pesnik

postaje vuk. U ime

zvuka, u ime gosta

i kosti: Opelo za vuka.

Zamrzla senka na vodi, lik se lomi s kamenom, taj lik klet..· Pesnik sam

lako, hodom, posmatra

let ptice. Žive ptice

let. A jata visoko

kao sama pera. San

hvata, neznan putnik

.sa vrata. Klavsen

u hjenoj sobi.

· BRANKO MILJUS: PAN

5 DECEMBAR 1958

POVODONMI •JEEDN E KRITIKE

Povodom kritike Zorana Milića na ediciju „Prva zbirka” (izdanje književnog odeljenja Matice srpske), objavljene u prvom broju Dodatka „Književnih novina”, želim da iznesem svoje mišljenje i time doprinesem pravilnijem postavljanju odnosa kritike prema ·pisanju mladih. Čitajući Milićevu kritiku nikako nisam mogla da zapazim šta je on njome hteo đa kaže i kome je hteo da pomogne. Nama čitaocima ili mladim piscima?

Kritikujući. mlade pisce Milić je nastupio sa izvesnim potcenjivanjem i omalovažavanjem njihovog književnog rada, a nije našao za potrebno da kaže ni jednu lepu reč, čime bi bar uneo izvesnu dozu objektivnosti u svoje izlaganje. Ovakav njegov odnos oseća se naročito u prikazu tri knjige ove edicije, koje se njemu očigledno ne sviđaju. Tom prilikom Milić se služi izrazima koji nisu uobičajeni u literaturi i koji mogu da uvrede ne samo autore već i čitaoce.

Naročito se ne slažem sa Milićevom kritikom Kićevčeve knjige „Kao da kraja nema”, mađa njegov odnos nije ništa bolji ni prema radovima Kupusinca i Esada Velića.

Nastavak na 2 strani

= /A//A///A/////A/A//AA/AP////// ez —

· Kad se zaželim

smrti

Kad se zaželim smrti otići ću u, mali svijet . trava i mrava

da umrem.

Ipak ću prije toga osjetiti da drveće izrasta u nebo cvijetovi u sunce

' mirisi u poplave.

Kad se zaželim smrti tek ću shvatiti

kako je zemlja meka sunce toplo

svijet magičan.

No i tada ću ipak vidjeti kako se suton hvata nad pjesmom

'moje male smrti.

Kad se zaželim odlaska pod korijenje trava želim da me isprati jedna povorka mrava. Tadija POPOVIĆ \,