Књижевне новине
S aa ij -
i
KRITIKA.
. Poštćema Whridička Peč
Miloš I. Bandić: Vreme romana* Prosveta, Beograd, 1958
Bez obzira na sve njene subjektivne odlike, samom svojom pojavom, knjiga kritika Miloša I. Banđića „služi kao rečit dokaz da je u našoj savremenoj kritici izvršena smena generacija. Odavno je već postalo očigledno da su kod nas aktivni Kritičari samo nekolicina mlađih ljudi; sav teret, sva odgovornost tog nezahvalnog i mučnog praćenja jedne Književnosti u raslu, iz dana u dan, od dela do dela pao je u deo mlađoj generaciji kritičara koji još uvek nemaju dovoljno javnog autoriteta i ugleda za književne počasti, pa imaju vremena da čitaju i da pišu i da svoje prisustvo u literaturi ne utvrđuju i ne potvrđuju učešćem u komisijama, žirijima, odborima za proslave, dočeke i sahrane, počasnim odborima, upravama i savetima. Oni prate, tumače, ocenjuju našu književnost, oni su što bi Prust rekao, „u zasedi, u osluškivanju“, oni dokazuju, oni' greše; na njih se strovaljuju opravdane i neopravdane mržnje uvređenih; njih potcenjuju i njih vređaju. T ma koliko u toj kritici bilo protivrečnosti, „lutanja i zabluda, svesnog i nesvesnog služenja i angažovanja, ma koliko bilo opsena i obmana što se još uvek, tu i tamo, jave kao pretnja dubokom moralnom smislu Kritike, nekoliko pretstavnika te razigrane generacije Kritičara uspeva da afirmiše svoju ozbiljnu i poštenu, živu i Ubedljivu kritičku reč. Da afirmiše svoju sistematičnost, marljivost, svoja već temeljna i stamena uverenja, svoj um i svoj talenat, i to ne samo u svakodnevnoj, živoj aktivnosti, već i u svojim delima. Tu afirmaciju poštene i stvaralačke kritike, koja prerasta svoju sudbinsku efemernmost, sadrži, u samoj svojoj pojavi, knjiga Miloša 1. Bandića, jer se iz nje može da viđi ne samo duh i karakter jednog objektivnog kritičara, već i rast jedne književnosti. Više od četrdeset romana, objavljenih u relativno kratkom periodu (1950—1955), u tome vremenu romana, obrađeno je u toj knjizi; obrađeni su svi romani, u tome razdoblju štampani na srpskohrvatskom jeziku, i sama ta činjenica da je jeđan relativno mlad kritičar svoje prvo delo posvetio časovima koji su „bili retki (jer dotad nepoznati), radosni i stvaralački, zvezdani časovi jugoslovenske književnosti“, uverava, još jedanput, đa je u nekolicini mlađih kritičara naša savremena literatura dobila svoje prave i žive tumače.
Dva motiva su odredila fizionomiju ove knjige. Prvi, objektivni (tako da kažem), bio je taj što je irenutak o kome Bandić piše doista bio jedinstven. Iznenadno se u hiašoj posleratnoj književnosti javio roman i to kao manje-više nepopularan književni rod, čija je tradđiciia bila mršava i tanka; osetivši da se pred njegovim očima dešava nešto izvanredno veliko, i novo, Bandić se posvetio tome fenomenu i mada on u tome nije bio. usamljen, on 'je do sada najcelovitije, najsiste matičnije „prikazao to razdoblje stvarnog rađanja romana u našoj
O po a SB subjektivni moV bio je, mnje, taj da Bandiću roman najviše „leži; on je, s nejednakim uspehom, pisao i O pripovetkama, i o pesmama, i o kritici, ali je tek u dodiru sa romanom, tek u dodiru sa tim mnoštvom romana, našao tle na kome najsigurnije stoji, područje koje njemu, kao kritičaru, omogućava da najbolje izrazi ne samo svoja mišljenja, Već i svoje nesumnjive stva ralačke potencije. Kritičar od nerva, on se uhvatio za taj tren kada se došlo do zaključka pisati romane nego, recimo, predgovore za memapisane romane“ ji to se uhvatio i zbog književnosti, o kojoj je, kao kritičar, pozvan da govori, i zbog svojih ličnih afiniteta prema tom književnom rodu, jer se, po njegovom mišljenju, „najveći i najcelovitiji prozni izraz postiže u romanu“ koji je „gromađa beskraj-
MILOS I. BANDIC
nog života i čvor ljudskih sudbina", u romanu koji „mora — po cenu svoga opstanka — da zbaci okove duhovnog mraka, pritiska, čamotinje. Da satire i zatire laž, konven= cionainost, intelektualni i moralni konformizam; da se u umetničkom, zanatskom pogledu oslobodi primitivizma, javašluka, nedovoljne pismenosti”. Tim svojim opredeljenjem, Bandić je postigao, pre svega, literarnu aktuelnost (jer je govorio o jednom fenomenu savremene naše književnosti), a, zatim, i dijalektičku motivisanost (jer je alicmisao i time pomogao razvitku mođernog romana u našoj literaturi); uporedo s tim, on je izrazio svoju Kritičarsku smelost i osećanje vrednosti, da i me pominjen *hiegovu upravo frapaninu sistematičnost koja našoj kritici odavno već nedostaje. ·' r Bilo bi savršeno izlišno upuštati se sađa u analizu svih Bandićevih mišljenja i polemisati sa njegovim stavovima prema pojedinim delima; svaki kritičar ima pravo da ima svoje mišljenje i kada se radi o kritici nije uopšte važno da li se nekome kritičareve interpretacije i ocene dopadaju ili ne dopadaju. Ne bi se savršeno ništa postiglo kada b: se, recimo, izrazilo mišljenje da tri kliučna, karakteristična romana nisu, kako tvrdi Bandić, „Pe-
„da je bolje
sma" Oskara Daviča, „Kurlani“ (ili „Neisplakani“) Mirka Božića i „Daj nam danas" Radomira Konstanti-
novića, već naprimer, „Daleko je sunce“ Dobrice Ćosića, „Svadba“ Mihaila Laliča. i „Pesma” Oskara
Daviča; ne bi se, takođe, postiglo ništa kada bi se rekio da je u oceni nekih romana Bandić bio presurov ili preblag. To su stvari ukusa, afiniteta i shvatanja. U kritici kritike presudna su dva motiva: Kkriterij i moralni stav kritičara. Miloš 1. Bandić je izvanredno posten kritičar, njemu je kritika više nego poziv, najmanje sredstvo, njemu „je kritika 'sudbina i zbog toga što on kroz celu knjigu, direktno ili indirektno, dokazuje da se u svome stvaralaštvu rukovodi svojim ljudskim i književnim moralom, svojim umom i svojim vlastitim osećanjem vrednosti,. zalažući se za književnost koja nije drugo do opšti bumani stav, njegovu moralnost treba konstatovati i istaći kao redak i dragocen kvalitet kritičara. Ako se ne smetne s uma da, u principu, dolepotpisani autor ovih redaka deli mišljenje da je realnost umetničkog dela u čoveku i njegovoj mnogostrukosti i celovitosti, odnosno da je moralni smisao literature da pomogne čoveku u borbi sa mrakovima koji se oko njega i nad njim savijaju i nadvijaju, onda ne ostaje drugo nego da se utvrdi taj kriterij kojim se Bandić služio u ocenjivanju razbuktale produkcije romana, oslanjajući se na opšte principe svoga ecestetičkog stava.
lako sa sigurnom i utvrđenom osnovom, „Bandić se na nekolikim mestima ograđivao ođ svoga Pprimenjenog kriterija, dozvoljavajući mogućnost da postoji i neko drugo, isto tako uverljivo merilo. Ako se malo pažliivije, osmotre neke njegove kritike, naročito o Davičovoj
„Pesmi“ i o Konstantinovićevom romanu „Daj nam danas“, pa se uporede sa tekstovima o Laliće-
vom „Raskidu“ ili o Ćosićevom romanu „Daleko je sunce“, videće se da Bandić ne krije svoju slabost prema artizmu i inte!ekcualističkom načinu tretiranja savremenih (i svevremenskih) ljudskih tema. Po tome on malo potseća ma neke engleske i američke kritičare od kojih je, očigledno, učio najviše. Njegovo kritičarsko merilo, mađa izraslo na jednoj sigurnoj platformi, prilagođava se, reklo bi se, delu o kome on niše, pa zato, „mestimično, Bandić može i da iznenadi čitaoca svojom prividnom ·|nedoslednošću. Ima tu neki prizvuk koli potseća na Henri Luis Menkena koji je, u jednom periodu svoje ktritičarske delatnosti (u vreme kada ga je Amerika najviše čitala i poštovala, prema svakoj novoj knjizi zauzimao nov stav, ne napuštajući svoje Osnovne, principijelne pozicije. Slabost prema artizmu, najjasnije izražena u analizi Konstantinovićevog romana, možda bi u nekim esejima T. S. Eliota mogia da otkrije svoj daleki uzor i mađa nijedna od ovih sličnosti uopšte ne mora da bude sudbonosna, izvesno prečisća-
vanje i utvrđivanje Kriterija Bandiću, niukom slučaju, ne bi bilo naodmet. |
o aa. A Kada je već reč o Bandićevim sla-
bostima, treba reći da njegova raspričanost pomalo smeta. On piše lako, pa, zbog toga valjda, mnogo priča; njemu treba mnogo proOstora, dok počne i on angažuje Ogroman aparat za zagrevanje. Njegovi uvodi, naročito u većim tekstovima, opterećeni su citatima i imenima; njegove, katkad savršeno izlišne digresije, vrve od tuđih misli kojima on želi da dokaže svoju tezu, tako da delovi pojeđinih njegovih. tekstova (o Mirku Božiću, Daviču i Monstantinoviću, naročito Konstantinoviću)' potsećaju na Orkestraciju koja je temeljna, sigurna i, možda, velika, ali, katkada, nerazumljiva. Više egzaktan no duhovit, bolji sistematičar nego faskalac, po prirodi svojoj ocenjivač više no pesnik, Bandić je daleko uverljiviji tamo gde je precizniji i kraći. Stil mu je'tadđa življi, temperamentniji, rečenica pod određenom, prijatnom temperaturom.
Ako je, međutim, potrebno, pri kraju, — da bi se udovoljilo konvencijama, — u nekoliko reči sažeti zaključak o knjizi i o piscu, onda treba istaći da Miloš I. Bandić svojom knjigom dokazuje neke retke i dragocene kvalitete kritičara. On, pre svega, dokazuje svoju saživljenost sa književnošću i svoju ljubav prema literaturi, on dokazuje da stoji na strani umetničkih istina i sloboda i da, po svojoj savesti i po svom nagonu kritičara, udovoljava moralnom smislu kritike, jer se zalaže za jedan opšti ljudski stav i za autonomiju umetnosti. Samim tim što njegova knjiga o jednoj aktuelnoj temi dolazi kao ostvarenje jednog od najtalentovanijih mlađih kritičara, jedinih koji se živo kritikom bave, Bandić ukazuje i na moralne i stvaralačke mogućnosti svoga naraštaja. On afirmiše sebe i svoju kritiku, ali, ujedno, i jedan novi kritički stav; nalazeći smisao i vrednost savremenog našeg romana, Miloš I. Bandić svojom knjigom dokazuje da je izbio na pravi put te nezahvalne mučne, ali časne aktivnosti — kritike. Kritičari Banđićevog kova jedini će, izgleda, moći da povrate poljuljani ugled našoj kritici, jer nju će moći da preporođe, samo oni koji poseduju osnovne kvalitete kritičara: poštenje, um i talenat — te klasične zahteve kojima svaki ozbiljan kritičar mora da udovolijava, Ti kvaliteti sadržani su u kritikama Miloša I. Bandića i zbog toga njegovu pojavu treba pozdraviti kao. pojavu ohrabrenja.
Predrag PALAVESTRA
greutaos umu sei i OI IK TRyU RIBE iy sesa
PREKORAČENA CRANICA DOME!
Nekoliko ranije objavljenih bptripoveđaka ovog inače vrio plodnog pisca pokazalo je njegovu opsednutost temom borbe 'pripadnika SKOJ-a u toku rata i njegovo 'Mteresovanje za poratne životne puteve ovih mlađih ljuđi koji su SvOim delom tako snažno pomogli Revoluciju. Tek posle dužeg upornog literarnog rada, obeleženog PO nekad i stranputicama, lutanjima, ali i sazrevanjem, Marinović se vra tio svojoj temi u. romanu „Leptiri među zvezdama“, koji je na kon kursu u Sarajevu dobio treću Tigradu. Učinio je to-sa jednog Šireg aspekta, sigurn!Ji u sebš, u jednačeniji, uspev5! da dublje prodre u vreme i sećanja,
Tako skojevska tema u OVO O manu prerasta DVA okviro, psa shvata da se radi O 5: i jedne generacije mladih. „Kad Poe juriš za leptirom a suočiš se Pa davolom“, izrekao je tO SKOT. romanu „Lelejska gora”, M 9 Lalić, Sanjar postaje borać, a 1ab da mora biti spreman na sukobe sa mračnim .silama života. OOU borca ostaje mu sve dotle do speva da im se suprotstavlja. a
Marinovićevi leptiri, nejakih i la — skojevska grupa M potpu De otsečenoj varoši, bez ikakve 30 :_ sa bilo kakvim rukovodećim lju ; ma, posle pogibije čitavog Dan skog ođredđa na tom terenu, a: se u košmaru jednog VID 3 je je umesto šarenih snova rađa
KNJPŽEVNE NOVNINE
sudbini čitaVb.
surovu javu, Oni su ipak nastojali da se održe na svojim eteričnim vis:nama, nejasno osećajući da te visine ni izdaleka ne iscrpljuju Život oko njih. Sada, posle tolikih godin3, ovaj pisac umeo je da sačuva u sebi nostalgični eho tih uz– leta među zvezde i to mu je pomoglo da uverljivo prikaže dramatiku i veličinu njihove borbe. zato Čitava njegova prića i zvači tako uzbudljivo. Strasno angažovan pisac prati njihovo probijanje kroz baru vremena, njihova nastojanja da u cćima sačuvaju bar daleke od bleske zvezda koji, činilo im se na mahove, nepovratno gasnu u blokiranoj srpskoj varoši, čije se ulice šarene od uniformi Nemaca,. ljot:ćevaca, državne straže. Ali baš oni će iz čitavog OI ORO O štičij zbora izići kao mora Šeobbdn al, da neokaljani prihvate Pu je Vane Marinović uspeo da prekorači granicu svog dosad postignutcg dometa, da prodre dublje i nasluti bitnija strujanja ŽID vota. On je, sasvim ispravno, u Suštini borbe koja 5eć vodila između okupatora i njegovih privrženika sa grupom prkosnih omladinaca, ne jakih i golovo bespomoćnih, video moralni problem. Đavo uvek dolazi po svoje, zaključuje pisac, 4 onda ne pomažu dobre namere i teorije. Njegova poenta, da se zlo ne može ničim opravdati, izvanredno
je humana i aktuelna,
među
Marinovićev roman ima ujednačen tok, bez padova, radnja je VOđena linijom neprekidnog narastanja dramatskog, tako da opisana zbivanja deluju uzbudljivo i prikivaju pažnju. Pisac, ranije sklon mekom i pomalo sentimentalno obojenom načinu pisanja, u ovom romanu nije se prepustio takvim impulsima, mada. je spoljnih povoda bilo. Događaji i ličnosti o kojima je pisao očigledno su ga isuv:-
SAO
O UO VANE MARINOVIĆ .
Vane Marinović: „Leptiri
zvezdama“, Narodna prosvjeta, 1958
še snažno nadahnuli, pa se pomenuta njegova naklonost transformisala ovde u pasaže lamentiranja nad zlim vremenom i sudbinama ljudi u njemu, lamentiranja koja postižu izvestan intenzitet i maju u sebi nečeg iskonskog. Pritom se, tu ij tamo, zapaža uticaj davičovske reči i rečenica, ponegde sretno primenjen, a ponegde tako da deluje gotovo karikaturalno („Java pade na zemlju i vrati dan u oči. Savi se u klupko poslednje noći, skupi se dan kao zmiske oči, pa prsnu“).
- Roman „Leptiri među zvezdama“ u celini deluje doživljeno i sveže:
očigledno je da je pisac rađio na.
temi koju dobro poznaje i da Je govorio „punim srcem“. Posebno treba istaći uspele slike ambijenta palanačke varoši, jedne od onih u Srbiji koje su bile zahvaćene Vvr'zinim kolom — masovnih streljanja i pogroma, Taj ambijent naslikan je verno, na momente stravično istinito. Ličnosti ovog romana nisu gledane crno-belo, bilo da se radi o naprednim ljudima ili o neprijateljskim vojnicima i olicirima, · Njihove drame prikazane su po pravilu dosledno i deluju opravdano. A njihove sudbine opominju. Miloš BJELIĆ
ERIHA
Mnogo je knjiga u našoj literaturi napisano u kojima su obrađeni ratni motivi. Erih Koš latio se zadatka da obradi temu iz oblasti vrlo iskorišćavane i to u vreme kad se potreba za savremenom tematikom sve više nameće i razvija. On je, međutim, uspeo da ispriča u svom romanu jednu nesvakidašnju povest, vrlo literarno stilizovano i zanimljivo. Gradirajući nekoliko. svojih osnovnih tema iz glave u glavu romana, Koš u harmoničnoj arhitektonskoj celini dela, izgrađenoj na načelima simetričnosti, pripoveda zgusnuto i vešto o jednoj partizanskoj brigadi, o talijanskim i našim borcima u njoj, njihovim odnosima, trvenjima, razilaženjima i zbližavanjima naizmenično.
Od prve stranice vi osećate nesreću koja se nadnela nevidljivo nad logor iz koga brigada kreće na svoj poslednji put. 1I kako se ona probija kroz snežnu pustoš,sve dalje, dublje i bezizlaznije, ta nesre ća se postepeno uvlači među njene redove i seje mržnju. Od hiljadu petstotina ljudi ostaće živo svega njih troje. Koš prati sudbinu'\ čitave brigađe, dugačku kolonu ljudi od njenog početka pa do kraja, duž puta koji se završava pogibijom, rasulom, očajanjem. Kolona se osipa po noći i studeni, smanjuje se stalno napadana i gonjena, uništavana bolestima, razjedana zlobom, mržnjom, prezirom. Ona se probija, ali umorno, sa željom da se negde zaustavi i odmori! Želja za odmorom, za utočištem kao najdublji san formira se kao simbol iznad
ERIH KOŠ
glava tih napaćenih, izgladnelih i klonulih ljudi, Njihovo kretanje potseća na tumaranje kroz paklene krugove. Sve ono što može za trenutak da podigne veru namah iščezava, u tami noći i zime, u tami smrti, u sređini „neprolaznog mraka, hajke, snega i patnje. Oni neće da se pređaju, oni jurišaju kađ treba da se izvuku iz obruča uništenja, no osećanje kraja ih ne napušta. Biološki egoizam je još uvek živ, ali ga beznadežnost guši.
' i prilikom poslednjeg bekstva njih
troje preživelih on je u agoniji, jer je čitavo ljudsko biće u agoniji: dva muškarca i jedna žena leže prigrljeni na snegu, ne misleći da ustanu, sa jedinom nadom da će tu uskoro doći svršetak koji će ih osloboditi bola života. Osećajući da je poprište po kome lutaju tri preživela borca isuviše pritisnuto ništavilom, pjsac je dao i kraj u kome opisuje njihov oporavak.
Erih Koš je obradio snažno problem međusobnih odnosa ljudi u jednoj jedinici. Njegovi junaci ostavljeni sami sebi, ne videći puta ni spasa, počinju đa se mrze i preziru. Njih razjedaju žuč i sujeta. Dajući romanu simboličan naziv „Il tifo”, Koš prikazuje, kako se vidi i iz uvodne napomene u kojoj je reč il tifo objašnjena na tri načina, život određa u prilično crnom svetlu. Pisac opisuje razne vidove u kojima se mržnja ispolja'va, izbeqavajući pritom naturalizam i drastičnost. Čitava materija romana je stilizovana tako đa svi njeaovi delovi dobijaju literarnu ubedljivost i produhovljenost u kojima su sve grube i sirove životne činjenice transponovane i dovedene u umetnički sklad.
| ROMAN.
Erih Koš: „II Tifo“, Matica srpska, 1958 idr
KOSA
Posle nešto hladnog početka u kome autor stvara atmosleru u kojoj će se odvijati drama propasti brigade postupno ali neumoljivo, dolaze one strane koje govore O početku probijanja, o lutanjima po nepoznatim terenima, o bolestima, gladi i smrti. Dugi nizovi ljudi polaze u svoju kalvariju i na njihovim čelima, u njihovim dušama i srcima mi već osećamo zna menje prokletstva. Njihov put stradanja Koš je opisao potresno, kultivisanim izrazom, sa lepom simbolikom i metaforama.
Rat je samo pozadina za probuđene strasti koje se zarazno šire među ljudima potčinjavajući ih sebi. Bestijalnost dolazi do izražaja, gube se sve norme ponašanja i čovek pokazuje, suočen sa smrću, svoje golo, krvavo lice. NJjegov urlik izražava razularenu ani malnost koja se bori za svoj Oopstanak i.smrtno pogođenu ljudskost koju stihija uništava. Ipak treba podvući đa roman „Il tifo”. ni u jednom trenutku ne pokazuje tendenciju da čoveka unizi i pOorekne. Naprotiv, u finalnoj sceni koja se ne može čitati bez uzbuđenja, slika tri zagrljena, polumriva bića rešena da zajednički umru, okružena goniteljima, zrači humanošću, vrlo setnom i prigušenom, istina, ali rečitom i živom. Ovo je istovremeno poslednja tačka strađalničkog survavanja niz obronke života, poslednji grč usmrćene egzistencije. Rat služi kao dekor za dramu koja po značenju i načinu' na koji je data prevai okvire svoje vremenske i
zilazi prostorne određenosti. Izrastajuči iz konkretnih fakata i precizno
označenih odnosa, ona se prima kao nešto daleko šire i opštije nego što je jedan stvarni događaj. Iako neko može primetiti da je mnogo tame nagomilano između
korica ove knjige, i da su padine niz koje se kotrljaju neke ličnosti iz nje isuviše strme, potrebno je naglasiti istinitost sa kojom je evociran jedan tragični čin. Uprkos tome što je mrak bezizlaznosti pritisnuo kraj treće knjige romana (roman je sastavljen iz tri knjige i kraja) do neizdržljivosšti, ı što
| ljudsko srce traži odušku od na| gomilanih bolova u svršetku u ko-
me se patnja ublažava rađanjem nade, uprkos svemu tome, dakle, roman je trebalo završiti pre onog poglavlja označenog kao „Kraj”.
Mi u romanu „il tifo” gleđamo delo sigurne prozne fakture; Ovo je značajno pomenuti zbog toga što se kod nas sve češće pišu tekstovi puni verbalizma, poetizacije, razobručeni, ispreturani i rasplinuti. Literarna materija u delu Eriha Koša razvija se postupno, organizovano i interesantno. Pisac naročito insistira na stegnutosti svoje fraze, na usklađivanju pojedinih glava i knjiga u celinu. Dajući pojedinim odlomcima veći značaj u objašnjavanju čitavog toka romana, on je ipak održao ravnotežu između delova čvrsto povezanih i uokvirenih. Neke glave su date kao muzički komadi kroz koje se provlači neka rečenica, uzdah, neki simbol, kao lajtmotiv.
TI u pogledu jasnosti, zgusnutosti, preglednosti čitavog materijala i solidnih kompozicionih principa stilizacije, roman „Il tifo" pretstavlja uspeh.
Erih Koš je svojim romanom „1 tifo” dokazao dar, želju i uspeh u prodiranju u mračne, tragićnoe oblasti postojanja, u izvore ljudskih nesporazuma, u. problem samoće čoveka i smisla njegovih napora. Mađa je njegov Književni postupak u osnovi klasičan, on je adekvatan izraz mođernog senzibiliteta, sredstvo za izražavanje shvatanja i ideja koje muče današnjeg čoveka. Formalni konstruktivizam i artističke tenđencije nimalo nć remete i ne slabe životnu
snagu njegovog romana, njegovu realističku suštinu, okrenutost stvarnim problemima, tendenciju
ka prikazivanju živih ljudi i događaja od značaja. Simbolizam dela, sa svoje strane, dopunjuje i
' proširuje smisao ograničenih činje-
nica đajući im
pečat.
trajniji i dublji
Pavle ZORIČ
0 e ia
Za jedan pretprolećni san
Koren, ptica, oblak tri reči za svih.
Sunce, oči, pcjzaž molitva za slepca.
Ovde leži Marko epitaf za spomenik
Pojava plavog i zlatnog radost pređ ručak, Treba izmisliti još nešto e: da bismo domamili zvezde.
Koren, sunce, zlato predeo presađen u večnost.
Dragan KOLUNDŽIJA