Књижевне новине
- Antiakademska nagrada
Pre kraćeg vremena u Veneciji je Drviput dodeljena književna, premija bod otvorenim nebom, Predveče, jedBOg od poslednjih dana prošle go-
dine, skupila se grupa, ijudi, većinom
starijih, u pustoj uličici kvarta Kan-
taređo. Sipila je kišica i oblaci magle
dolazili su sa mora. Jeđan od najstarijih iz grupe ljudi, pošto je održao kratak BOoVvor, pređao je koverat pomalo zbunjenom mladiću koji je takođe bio prisuian. . a ” Tako se odđigrala »ceremonija« predaje premije »Strađanova«. Žiri u sa= BMtavu Aldo Palaceski, Manilo Daci, Aldo Kamerini i osnivač fonda za premiju Ugo Fako de Lagvarda doBelili su novčanu nagrađu mlađom wenecijanskom piscu Nulu Kantarohija za pripovetku »Bez naslova«, Na iđeju za osnivanje fonda za jednu ovakvu nagrađu došla je gru. pa venecijanskih pisaca posmatrajući tezge sa starim knjigama wu ulici »Stradanova«. Oni su želeli da ta premija buđe antiakađemska i antikomformistička, đa se razlikuje od svih đosadđašnjih premija wu Italiji. Bame dođeljivanje trebalo je da se obavi veoma brzo, bez zdravica, bez Fotografa, bez zvanica, Ovom svojom inicijativom venecijanski Književnici žele đa pomognu mlade pisce i đa ih približe publici,
| * Pučini o Toskaniniju
Povođom proslave stogođišnjice ču-
\enog italijanskog kompozitora ĐaKkoma Pučinija objavljena je javnosti đosad nepoznata prepiska između pPučinija i dirigenta Artura Toskaninija. Publikovana pisma rečito goVore o iskrenom prijateljstvu dvojice \elikana italijanske muzike. . »Dragi Arturo, — piše Pučini posle premijere opere »Manon Lesko« 1922 godine — ti si mi pružio najveće zadovoljstvo u životu. U tvom izvođenju »Manon« je nadmašila sve o čemu sam mogao sanjati. Zaista, ose#io sam sinoć svu tvoju veliku dušu i tvoju veliku ljubav prema drugu iz najranijih godina. Mvala ti od SVECE Srca. :
Prijateljstvo i poverenje između dvojice umetnika bilo je takvo da je Pučini ponekad poveravao Toskaniniju đa mu koriguje partiture. Ali ni to veliko prijateljstvo nije prolazilo bez nesuglasica. Tako je, naprimer, 8923 gođine Toskanini odbio da izveđe Pučinijeve »Boeme« u Milanskoj skali.
- * Premija za strance
Žiri sastavljen od istaknutih franeuskih Književnika dođeliće marta ove godine književnu premiju »Rivarol« Za ovu književnu nagradn mogu konkurisati isključivo stranci. Žiri će uzeti u rasmatranje samo dela na francuskom jeziku bilo đa su u rukopisu, ili da su štampana. U pogledu književnog rođa nema nikakvih ograničenja. *
Pariz u znaku retrosbektiva
| Planovi su ođavno razrađeni. Po onome Što se već sađa zna pariske galerije i ove godine će prirediti nekoliko velikih retrospektivnih izložbi.
Već krajem januara priređuje se retrospektivna izložba posvećena stva-– ralaštvu Morisa Ulrila. Na njoj će biti zastupljena platna mastala odđ 1904 gođine do smrti ume({nikove, koja
uauOiiiO Srema KNJIZ,EVNE NOVINE
List za književnost, umetnost i društvena pitanja Redakcioni odbor:
Miloš I. Bandić, Bora Ćosić,
Slavko Janevski, dr. Mihailo
Marković, Slavko Mihalić, Pe-
đa Miiosavljević, Branko Milj-
|} ković, Tanasije Mladenović,
Mlađen Oljača, Vladimir Pe-
trić, Đuza Radović, Izet Sa-
rajlić, Vladimir Stamenković.
Uređnici:
CEDOMIR MINDEROVIĆ PREDRAG PALAVESTRA
Direktor: TANASIJE MLADENOVIĆ „st izdaje Novinsko-izdavačko preduzeće »Književne novine«, Beograd. Francuska 7. Redakcija: Francuska “7, tel 21-000 tek. račun: 101-–707-1-208 List izlazi svakog drugog petka Pojedini broj Din. 30. Godišnja pretplata Din. 600, r~lu> godišnja Din. 300. za inostranstvo dvostruko.
Tehničko-umetnička oprema: DRAGOMIR DIMITRIJEVIĆ Odgovorni urednik: CEBDOMIR MINDEROVIĆ
Stampa »GLAS• Beograd Vlajkovićeva 6
Su sađa izložena u poznatim galerijama Francuske, Nemačke i Amerike.
Pređviđena je takođe i retrospektivna izložba povođom iseđamdesetpetogodišnjice rođenja Marka Šagala. Njegova dela koja su naročito uticala
na pojavu nadrealizma nw slikarstvu ~·
biće pĐosebno istaknuta, Očekuje se takođe da će se na, ovoj izložbi prviput pojaviti i đekori koje je francuski umetnik izrađio 1920 gođine za Jevrejsko pozorište u Moskvi.
Pripremaju se i retrospektive Hajima Sutina i brazilijanskog slikara ruskog Dorekla Lazara Segala.
x
Ser Laurens Olivije se vraća u Seksbirovo pozorište .
Poznati britanski režiser i glumac, Ser Laurens Olivije, vraća se ove seZone na scenu Stratforđskog ŠekspiTOVOg Spomen teatra, gđe već nekoliko gođina nije nastupao. On će tumačiti naslovnu ulogu u »Koriolanu«, a. ulogu Koriolanove majke igraće ta-
kođe poznata engleska glumica Bdit-
Evans. i
Ova sezona je ujedno i jubilarna, stota sezona čuvenog pozorišta u Stratforđu. Za tu priliku pored Olivjea i MBvansove biće angažovani glumci Čarls Lauton i Pol Mtobson. Na repertoaru će se nalaziti »Otelo«, »Krali Lir« »Koriolan«, »San letnje noći« i »Konac đelo Kkrasi«.
* Antologija boezije na esberantu
Pomalo „čudno zvuči đa je na dalekim Kanarskim Ostrvima ugleđala svet prva antologija poezije na esperantu, Ali činjenice tako govore i biće manje iznenađenja kada se bude saznalo da je izđavač Regu!o Perez sa Kanarskih Ostrva već objavio desetak Knjiga na međunarođnom jeziku, esperantu.
Antologija poezije na esperantu na preko šest stotina stranica, pretstavlja deveđeset autora iz irideset i pet zemalja kroz tri stotine peđeset pesama. Cela antologija je podeljena na tri dela (rani romantizam, razvijeni romantizam i mođerna poezija) i obuhvata poetsko stvaralaštvo na esperantu od 1887 godine do naših dana.
|ij pojeđinim zemljama i dosad su objavljivane zbirke poezije na esperantu ali ova, nedavno objavljena na Kanarskim Ostrvima, pretstavlja najcelovitiji pođuhvat u svom žanru.
*
Šostakovičeva muzička komedija |
Prema vestima objavljenim u Sovjetskoj štampi poznati Kkompozitor Dimitrije Šoštakovič rađi na jednoj muzičkoj komeđiji. Njegova nova vesela opereta zasniva se na libretu iz savremenog Života građana Moskve. U najkraćim crtama sadržaj bi, po rečima Šostakoviča, bio sleđeći: »Komeđija ima za protagoniste jednu porođicu koja, pošto već đuže vremena uzaludno traži stan, posle niza komičnih situacija uspeva najzad da se useli u jednu moskovsku pnovogradnju«.
Šta je to
. blistaju đubokim blaženstvom? Ona
Jovan . NIKOLIĆ ~
Noć je oko mene. Noć gusta i tamna koja traje punih četrnaest godina: Sedim na kamenu i pipam njegove klesane ivice pokrivene memlom ispod koje jedva napipavam slova. Slova uklesana u lice kamena. Moja prva slova koja sam čitao. Sve mi je još uvek u SveZen sećanju. Ovce u šumarku i grupa čobana. Devojka me je uzela za ruku i rekla tepavo. |
„Hajde pođi sa mnom. Ja ću ti pokazati”. Ovce su ostale iza guste međe, a pred nama su se pojavili crni, natruli krstovi i sivi kameni. Na njima delići polutrulih krpa, uvenulo cveće i trule jabuke. Ovaj kamen je stajao uspravno. Devojka me je dovela do njega, zaustavila se i počela da čita,
„Ovde leži telo...”, Rekla je jedno nepoznato ime, od koga se nešto toplo i radosno razlilo po meni.
„A spomen podižu...'. Ređala su se poznata imena moje familije. Na dnu kamena je pročitala „i sin”, zatim moje ime. Čitala je tiho, kao da strahuje da će probuditi nekoga koji spava. Kad je pročitala stegla mi je ruku i rekla isto tako tiho.
„Eto sad znaš. To je tvoja majka”,
Još nisam znao. Samo sam buljio u crvena slova, pokušava- ~
jući da shvatim značenje njihovih crtica,
; „Ovđe leži telo”. A ne, ovaj kamen nije moja majka. Moja majka je ostala kod kuće. Istina da nešto hladno, mučaljivo leži među nama. Nešto što ne shvatam. ·
Igrao sam se sa đrugom u nekom dvorištu, a onda je đošla jedna žena, udarila druga šakom po stražnjici ı; rekla ljutito.
„A zašto si kaljav?” On od tog udara nije zaplakao. Čak se smejao. Žena je sela na panj u dvorištu, a on joj se odmah popeo u krilo. Ona ga je tukla, a on se smejao i sve jače se pripijao uz nju zarivajući joj lice u široke, opuštene grudi. Onđa se i žena glasno nasmejala i zavukla mu ruku u gaćice. „Hteo bi da sisaš, a čekaj da vidim kad ćeš da se ženiš?”
On joj je tek tada sišao iz krila. Ja sam zaplakao ne znajući zašto. Tako, najednom sam osetio nešto hladno u grudima. Nešto od čega sam morao plakati. Možda je u meni narastala želja da i mene neko posadi u krilo i da me uđara. Pa ništa ne boli ođ tih "udaraca. I kako da boli kad usne titraju rađosnim osmehom, a oči žena tamo za koju su rekli da je moja majka, mene nikad nije tako pogledala i nikađ me nije uzela u krilo. I reči joj nikad nisu tako nežne. Kad mi se približi ja bih zadrhtao od naleta straha i želeo što pre negde da pobegnem.
PRIČa „KNJIŽEVNIH NOV/Na” _
\
Pretureni bamen
snovi o kamenu pod čije grozđove zavlačim dlanove, a oni su topli, meki, ribičasti. Kamen se povija, steže me, udara. Tako mi je milo pod tim udarcima. Nasmejao bih se ali u snu ćujem majcino gunOe ćeš da žđereš? Već su svi čobani isterali ovce!” Taj glas grub, preteći, što me jutrom često natera da spustim ponetu kašiku i đa bez doručka istrčim ovcama. Dani su nosili životne promene i moje su šake menjale predmete. Za čobanskim štapom došle su pisaljke, bukvar i tablica, pa motika, budak, pijuk u majdanu. Ručice pluga je zamenila puška i dan je nestao iz mojih zenica. Ostale su samo neprekidne noći. Noći koje nosim na tvrdim usnama i koračam kroz njih ako neka ruka ima pored mene. |
„Pazi tu je jarak. Hajde sedi ovde”. Govori mi neko iz duboke tame i ja se poslušno povijam za glasom dok mi se u krvi razgara praznina gde je bio čovek. Čovek. Možda on u meni nije postojao. Možđa je u meni bila samo zavist i čežnja za nečim što je otkinuto u prvom klijanju. Na njoj sam rastao i formirao se bez suza i smeha. _
Iz razredne klupe digao se đačić i kroz plač rekao: .
„Molim gospodine, ovaj ovđe mi je ukrao olovku”. Opružio je ruku prema meni i nad glavom mi je zagrmela stroga pretnja učitelja.
haazađi magarče. Ja ću ti pokazati!” Prut je iz oštrine ljutitih zamaha padao na moje pružene dlanove. Nisam zaplakao. Stajao sam mirno stežući vilice, a onđa se đačić javio iz klupe.
„Molim gospodine, nije mi ukrao. Evo našao sam. Bila je u torbi”. Mene su dugo boleli dlanovi, a učitelj me je čudno posmatrao. Do svršetka škole često sam hvatao njegov čudni pogled kako minutima ostaje na meni kada se odvojim iz grupe igrača i sednem usamljen u kutak dvorišta. Možđa on nije mogao shvatiti zašto nikađa nemam suza ni osmeha
Neko je išao mirno poredđ mene dok sam se peo uz strmi brežuljak i taj neko bi mi sasvim ravnodušno katkad rekao.
„Pazi tu je ševar, a ovde je rupa, obiđi polako”.
Da, tu je šumarak u kome sam nekad ostavio ovce kad me je devojka uzela za ruku i rekla da će mi pokazati kamen. Koliko godina nisam prolazio ovim stazicama i koliko dugo nosim u mislima san o zavlačenju dlanova pod tople grozdove kamena. Koliko sam dugo nosio toplinu, koju stvarno nikađ nisam osetio?
„Evo to je ovde, kamen je preturen”. Dok se ustavljao rekao
peckali čobani,
ime nepoznate žene?
Alfonso, Gato je rođen 1909 god. istaknutijih imena savremene italijanske poezije i jedan od najvećih pesnika našeg vremena. Toliko je izvoran da se oteo "uticaju Ungaretija i Montalea, koji je inače primetari kod svih modernih italijanskih pesnika. U ranom periodu svog stvaralaštva, piše nostalgične i delikatne elegije, đa bi se najzad potpuno orijentisao za liriku bolne rezignacije, veoma sup-
tilne arhitekture stiha.
interesovale slike u kamenu. Slo
zašto se ne smejem. I ja nisam znao. Samo' kad zapiakao i kroz plač rekao: „Kazaću ja mami što si me tukao”, ja bih osetio drhtaj u gruđima, kao onog dana kad je ona žena tukla mojeg druga u dvorištu. Kome jia da kažem? Možda ovom sivom, ćutljivom kamenu na kome je krupnim crvenim slovima ispisano
} "LIRIKA U PREVODU
ALFONSO GATO: PESME
Pred njom nikad nisam smeo da zaplačem a nisam mogao ni da se nasmejem. Nešto je ležalo u mojim usnama, zadržavalo ih od svakog osmeha i čobani su mi često dobacivali:
„Hajde nasmej se, đaću ti stoparčić”. Samo me je ova velika devojka svaki put branila i pretila svima lako je vama da se nasmoejete, a on,
Ona mi je pokazala kamen. Pročitala mi uklesana slova i otišla đalje da razgleda slike i čita tekstove, a ja sam ostao. Nisu me va nisam znao, a uvelo cveće i krpe
Što vise sa crnih krstova pobuđivali su čudnu potištenost. Postajao • je samo jeđan kamen, koji sam-najednom tako zavoleo...
„Kad bih se pripio uz njegove sive klesane obline? Kad bih naslonio lice na grozdđove urezane iznađ crvenkastih slova? Kad bi me krstovi mogli udarati, kao ona žena što je tukla mojeg druga u dvorištu, možda bih se i ja onako smejao? Bez suza i smeha dugo sam stajao pred sivim kamenom, dok. mi je kroz telo prolazila hladna drhtavica osećanja straha. ; :
„Ako bi se ovce negde izgubile, ja uveče ne bih smeo da izađem. pred majku kod kuće. od njenog pogleda, strahujem od reči koje me šibaju teže od batina.
„Ko je moja majka? Da li ovaj kamen ili ona žena što me tako često preseče pogledom, kađ mi se vilice ukoče od straha i usne ostaju ivrde, ukočeme, bez'suza i smeha”, „u o O, ; „Hajde nasmej se, daću ti stoparčić”, pođruqljivo su me
a ja sam ih samo tupo posmatrao. Oni nisu znali
kad bi me peckali. „Pa kad je njega ko obradovao”.
Ona me ne tuče, ali ja strahujem
bi neko ođ njih
Dani su postali lutanja između groblja i ovaca, noći divni
\
on je jedno ođ naj-
je neko što me je vođio kroz duboku tamu i ja sam se tiho spustio
| na kamen. Na majčino krilo koje me nikada nije prihvatilo. Noć je oko mene. Noć i hladan vetar pod - čijim. naletom šušti suvo cveće, lepršaju krpe i škripe krstovi. Ja ih gledam sluhom prošlo je punih trideset gođina od
i nekim dalekim sećanjem. Da, · kad nisam bio na ovom .prostoru.
i kmet je naredio da joj kulukom kopamo grobnicu. Kulučari su se veselo smejali dok su lopatama izgrtali zemlju, a ja sam stajao. naslonjen na budak i gledao 'kamen sa koga su kiše oprale crveno obojena slova. Ipak su se mogla lako pročitati, i ja sam ih takva
Bleda ,isplakana jesenjim kišama, klesana u sivoj
hladnoći kamena. Nosio sam ih trideset gođina. Želeo sam da ih
a putevi su me vodili daleko od OVOg ZavVO~-
ljenog mesta. Noć je raširila đebelu zavesu nad moje zenice, a oči
su prešle na vrhove prstiju. Da, jedino njima mogu pogledati. Spustio sam oči na široke gruđi nepoznate žene, a one su bile hladne pokrivene nahvatanom memlom. Gođine su grizle ukopane noge. Kiše
5 ilovaču, omekšavale je,
i pao. Memla je ispila slova u kamenu, pokrila ih svojom hladnom
ipak čitao sećanjem.
Pa da, ono leži na mokroj ledini, hlad-
no, ukočeno, pokriveno samo ljigavom košuljom što su mu saikali
razboji. vremena i ja ga posmatram očima sa vrelih vrhova prstiju.
kratkih stubova koji su me
udarali. Gledam zamišljenu toplinu neđara, krila u koja sam želeo #
poneo u sebi.
još jednom pročitam,
su kvasile žutu ljigavošću, a ja sam ih
„Ovde leži telo...”. Gledam ga od vrha, od
da sednem.
| „Hajde, već je veče. Selo je đaleko, a put je raskaljan”, rekao je neko, dotičući me se iz duboke tame. „Neka nas još malo. Tako mi je lepo, tako je prijatno seđeti Odgovorio sam pružajući oči da još od glave do nogu izgriženih oštrim
u toplim majčinim krilima”. jednom vidim nepoznatu ženu zubima vremena.
VINJETA SLAVOLJUBA
BOGOJEVIĆA
ZALIV VEČERNJE ZVEZDE ~ |
O tebe se, umilno ćutanje, · okrznulo veče,
Spokojnim rečima
Ubeđeni u odgađanje
snevali smo da se uđaljimo u zatonu,
U bolećivom nebu tihi glas bledi i onde ućuti.
Umor nas čeka kao dragost kao slatka smrt.
objektivna ·
umetnička kritika
Nastavak sa 2 strane
Iako uživaju načelne simpatije i opravdano gledanje kroz prste, početnici bi trebalo da imaju na umu da „mladost nije profesija“. Preterano maženje ima za štetnu posledicu da po primeru „darovitih (uvek u manjini) i oni bez perspektiva dižu galamu o krivđi društvenoj koja im zakida priznanje i materijalnu slavu. Nebrijanom šegrtu Talije (čistoća je pola zdravlja!) treba u korenu skresati nadu na angažman i ne pružati mu nezasluženu potporu ako za njegovu
karijeru nema sigurnih hlebotvor-
nih izgleda. Takva potpora :naško-
diće u krajnjoj liniji svom. objektu, koga je. možda, u privredi očekivao lep uspeh. Društveni prekršaj pretstavlja zadušnobapsko pothranjivanje ambicije mlađom pe•sniku samo zato što se on, eto, iz plemenitosti duševne · odao pleme-
nitom „umetničkom pozivu, iako je, uzgred budi rečeno, proglasio pritom čak i pravopis za nadrealističku materiju. Da, „Težak je život umetnika“, žalio mi se jeđan pozorišni razvodnik u Beču... No,
. Osvit miriše pust, Tišina u vazduhu kiti se ledenim biserjem.
A u svakom listu ćuti miaslina, tuga. Sad noć bledi.
*x* “**
Postepeno, zelenilo mahovine otiče u osvit nad vodama. Odmorna duša onđe zatiče nebo. Snežna marina u prođolu
u gori raspukloj.
ako je bio u zabludi da je imetnik, on svakako nije bio u zabludi da pošteno zarađuje svoj hleb. Ako, znači, tražimo od kritičara da bude pošten, okrenimo i drugu stranu medđalje, gde stoji lik samozvanog umetnika koji želi da živi nepošteno, tojest od posla za koji nema sposobnosti, boreći se za taj nečastan cilj do poslednje kapi rakije. 1
I tako dalje... Bezbrojni su primeri a vreme kratko. Nadam se da sam bio „jednostavan i jasan“, Pa ipak da rezimiramo:
Kritika treba da buđe objektivna. Objektivha je kad je poštena, Poštena je onda kad se poklapaju ocena i ubeđenje Kritičara.
U toku raspravljanja o detajjima poštenog postupanja došli smo
n —iičz>':OSVIT MARINA
-
do naizgled Kkontrađiktornog žzaključka da primenjeni kriterijum ne može za svakoga biti podjednak. Ta je kotradikcija međutim samo prividna. Sasvim je jasno da se, baš objektivno uzevši, „umetničko delo ne može analizirati po istom šablonu ako svi podneti elementi nisu ravnopravni. A' oni to nisu, jer se ni ljudske ličnosti autora umetničkih dela, ni njihov talenat, ni gođine, ni uslovi — ne mogu svesti na jednu zajedničku amorfnu materiju, dobro upakovanu za analizu.
Uostalom, zbog toga dobra Kritika i jeste svoje vrste umetnost. Ona se probija kroz lavirint svih mogućih opasnosti koje iz mraka vrebaju da joj unište vrednost i kompetenciju. A izlaz možemo naći samo tezejski, ako na ulaz pričvrstimo klupče poštenja i odmo-~
Umrla je jedma nepoznata žena
kamen se Krivio, krivio
nekad u snu
SEČANJE NA RIM
Biće hladan, ođ jednog neba, sad već dalekog taj dan uzburkan uveče
od drveća punog ptica, još
spokojan na istoku zapanjiće se suton
od turobnih zidina. Baš kad je trava
venula u vazduhu, kad bel; sni
vetra pokretahu po mermeru
krilo kiše, reka ostade sama.
Mirisahu uz fontane,
cvetni prozori Rima.
*
OKTOBARSKO VEČE U VITERBU,
Bedni vođoskok na širini
večernjoj ispred kuća, a okolo zelenilo drveća još samotnije. Čistaču
pomaže vetar uvelog lišća. \ % Preko praznih zidina, prašnjav
pusti trg, nebo rumenkasto
sa plavetnim đimom večeri.
* * * NOČ
Mornarsko groblje, vazduhom popločano. Snenim poljupcem razneženim .
pahulja dodirnu moje spokojstvo.
Noć prodire iz ćutanja u pragove
(Prevela s italijanskog Jugama STOJANOVIĆ
tavamo usput taj Arijadnin konad, ne ispuštajući ga ni jednog trenutka. Da li je to fantazija ili realna mogućnost?
Dao mi neko za pravo ili ne, neobično sam zadovoljan što sam rekao nešto što mi odđavno leži na srcu, teško kao pravedna kritika rđavom umetniku i obratno. Ali, mađa sam prethodno skinuo rukavice, sađ sa velikim čuđenjem konstatujem da su vrlo slabi izgledi đa ma kome poRarim raspoloženje. Dosta je jasno da niko na sebe neće primiti moje psovke i prebacivanja, ni kritičar ni umetnik...
Imate pravo, dragi prijatelju. Sve se to odnosi na vašeg kolegu. Želim vam miran san i čistu saves} |
Dragutin GOSTUŠKI