Књижевне новине

101000

»Šaljemo vam malo španske rovovske zemlje opaljene prahom granata i natopljene vašom i našom krvlju. Ponesite je sa sobom kao uspomenu na dane zajedničkih iskušenja«.

Tako je pisalo u jednom vojničkom pismu koje su španski republikanski borci uputili pripadnicima iniernacionalnih brigada; a u kovertu se zaista nalazila mala pregršt suve isitnjene zemlje. Miris te zemlje, odjeke toga burnog vremena nalazimo u knjizi Veljka Kovačevića »U rovovima Španije«.

Hatišta i rovovi Španije.

Kada to danas kažemo, we Ssećawie i nehotice naviru plakati i slike vazorenih i spaljenih gradova, ima» kožene decc medu kojom se nalazila već legendarna devojčica Huanita kao simbol nedužnosti prepuŠtene žrvnju zločina i nasilja; a se ćanju se javljaju detalji iz knjiga Ernesta Hemingveja, Hesusa Hernandesa, Augusta Cesarca i Ota Biž balji-Merina; wu sluhu odzvanjaju prkosni borbeni stihovi Federika Garsija Lorke, Mačada, Pabla Nerude, Čedomira Minderovića... Idilična, sunčana Španija iz pesama i napeva punih rima i strasti, Španija toreadora, pomorandži i maslina, mistike if neobuzdanog Pjužniačkog temperamenta postala še 1936 godine poprište koje je podelio svet na dva nepomirljivo zakrvljena tabora · fašizma i „naprednih, slobodarskih snaga — koji su tada odmeravali svoje sile i vojne sposobnosti i Čiji ic konačni obračun počeo nekoliko

godina docnije.

Izgledalo jc da će talas generalske pobune potpuno preplaviti Španiju i onemogućiti, likyidirati Špansku republiku. Uskoro je, međutim, cela zemlja bila pod oružjem — u ak» ciji protiv T[ašizma. Počela je grčevila, neravnopravna borba: španskim fažšistima pružio jc obilatu pomoć i podršku nemački i italijanski fašizam. 1 iađa sm napredni ljudi iz ce log svela, strahujući da vide Spaniju poraženu i na kolenima, sa svih strana pohitah da joi pomognu.

Među njima se tada, pored mnogih drugih, nalazio i mladi jugoslovenski stademE Veljko Kovačević.

"U Spanija fe otišao ne iz radozna»

losli ili avanture, ni kao novinar, ni zato da bi okusio prijatnu, slatku iju pustolovine, ali na sasvim pristojnom rastojanju od mesta na komc sU se ukrštali artiljeriski i puščani meci i na kome je smrt imala istu, a ponekad i veću vlast od života. Veliko Kovačević olišao je da sc bori, nc tražeći nikakve nagrade i naknade sem da mu se prizna ime i zvanje borca. Otišao e, shvativši da je Spanija »postala mjerilo ljudske savjestić, pripravan da svoj život i svoju sudbinu izjednačiti sa Životom i sudbinom španskog naroda, sa idealima istine i slobode. Jedna nesebičnost i požrtvovanje koje jc plemenito svojstvo izuzetno hrabre i samosvesne mladosti. O toj mladosti svedoči danas knjiga »U rđavovima SŠpanijeć,

"Tu knjigu napisao je vojnik. Posle španskog rata, nakon nekoliko godina Veljko Kovačević se opet prihvatio oružja: Partija je ponovo po“ zvala u borbu, ovog pula u svojoj zemlji, na svome ilu, protiv još opasnijeg i opakijeg neprijatelja. Danas ie Veljko Kovačević generalpukovnik i narodni heroj.

Pokrai svega toga što ju je pisao vojnik, knjiga »U rovovima Spamlje« nema u sebi ivrde i sive oporo“ sti vojničke, ona nije, kao što bi to rekao Šekspir, »krcata pustih reči ratničkih«, iako skoio od. prve do poslednje · stranice njene odjekuju eksplozije, obrušavaju i bombarduju avioni, smenjuju se dnevni i nocni ijuriši, ječe ranjenici i rastu hrpe poginulih, gore gradovi, gore li dani, to vreme ogromnih napora i Žžrlava i dotle neviđene ljudske solidarnosli. O svemu tome knjiga Veljka Kovačevića gdvori mirno i staloženo, bez krupnih reči i tirada, govori istinilo i otvoreno u svakoj prilici i svakom času, o sumoru i gorkoj strahoti poraza isto kao što bi, možda, uzdržano i mirno govorila o pobedi i trijumfu. Pisac ne vrši sada neku naknadnu propagandu niti stavlja u pokret trube i doboše vešto podešenih borbenih zanosa. Toga je nekad verovatno bilo. Danas, medčuim, on ljudski jednostavno oživljava

VELJKO KOVAČEVIĆ

revolucionarnu | špansku epopeju i

pričajući o borbama, o ljudima, o.

smrii — < mnenameciljivo došaptava i dokaznje, proverava i potvrđuje koliko je stravičan i dubok ratni bezdan i ponor, i kako ljudska volja za životom i čežnja za slobodom pronalaze svoje zajedničko ishodište i svoj herojski i humanistički smisao.

Front »nema rukavica«, kaže Veljko Kovačević. »U njegovom paklu topilo se na hiljade ljudi«. »Borci dolaze i prolaze, popunjavaju mjesta pogmulih, a ostaju imena i brojevi fedinica«e. »Neko se boji ovoga, neko onoga, ali oni koji se ne bi ničega bojali, mirne duše moglo bi se reći da ne postoje, uprkos pričanjima o neustrašivosli i heroizmu pojedinaca kojih zaista ima, ali ne po tome što se ne bi plašili. Jaka volja i svijest su majka hrabrosti, a ne neka mneosjetljivost prema smrti«.

Iz ovih nekoliko detalja mislim da se može nazreli ona crvena nit objektivnoshi i razboritog stava prema

RATNE USPOMENE IZ SPANIJE

(Veliko Kovačević

· » .. ĆU rovovima Spanije",

„„Narodna prosveta*, 19595)

ratu, prema smrti i prema hrabrosli — što je dragocena vrlina ove knjige: pisac se ne prepušta lakim čarima pateličnog i gromoglasnog slavljenja smelosti i junaštva, nili još manje — saginje glavu i kloni se opasnosti, kuka i zapomaže pred neizvesnošću i smrinim, surovim teškoćama. U pisanju Veljka Kovačevića uvek je prisutan čovek: stalno se, u svim prilikama i situacijama kreću, vrzmaju, gube i pronalaze ljudi koji nešto traže, nešto žele, bore se, čekaju, nečemu se nadaju, mobilni su, rade, ne sustaju. , Među njima bilo je i nekoliko jugoslovenskih revolucionara — Marko Orešković, Maks Baće i još neki — čije je ovlašne portrete Veljko Kovačević skicirao u nekoliko navrata. Kroza sve to i preko svega tioga provlači se rat, i iz svega toga zrači ljudska energija i vera u slobodu i pobedu čak i onda kad je suočena sa najcrnjim i najiragičnijim pogibijama. Onda kad komandant artiljerijskog divizicona pogrešno usmerava vatru i gađa svoje jedinice, pa zbog loga izvršava samoubistvo, a borci u rovovima koji su ga ranije proklinjali i gnevno slali u najdublje jame pakla, sada ga sa nemim strahom i čudenjem žale. Onda kad jedna skupština žena u Madridu radi i zaseda uprkos bombardovanju i smrti koja hara usred dvorane, na dohvat ruke.

Lepota i snaga ljudskog. srca je snaga slobode.

To «svoje traganje i nalaženje liudskog u neljudskom, besnom vrilogu rala i umiranja Veljko IKovačević je izrazio u likovima dvojice boraca -— Španca Gvapa i jJugoslovena Gavra. Njih dvojica su višestruki simboli: oni personifikuju ljudsku hrabrost i ljudske slabosti, izdržljivost i vitalnost u okršajima; i kad se učini da su doista neranjivh Gvapo gine, polvrđujući tako liniiu istine i objektivnosti Kovačevićevih

memoara koji nc priznaju mitove ı legende, a s druge strane označava-

jući — simbolično — poraz španske republikanske vojske; najzad, Gvapo i Gavro su dva individualna primera, dva živa simbola internacionalističke radničke i proleterske solidarnosti u kojoj opšti, zajednički ciljevi — sloboda i socijalizam — brišu sve gra“ nice razlika u jeziku, navikama i običajima. Istovremeno, ta dva lika, ia dva čoveka, tako sugestivno i necposredno data, čine knjigu Veljka Kovačevića ne samo faktički nego i životno i beletristički ubedljivom, i upotpunjavaju | njenu atmosferu U kojoj, i posle dvadeset godina ıdaljenosti od događaja koje oživljava, jarko i jasno treperi špansko sunce, dišu maslinjaci, resko se razležu zvuci kastanjeta, i provejava miris Zemlje pomešane sa krvlju i barutom...

U knjizi Veljka Kovačevića pokazana je takođe i visoka mera literarnosti i umetničkoga ukusa. Najpre u odmerenom, sažetom i jezgrovitom pisanju, bez suvišne i wplerećujuće ležnje da se sve kaže i sve zabeleži. Potom u subjektivnosti koja sjedinjuje u sebi i očevica i pisca, — a nijedan od njih nije preterano revnostan i nameiljiv u svojoj funkciji. I najzad, način pisanja Veljka Kovačevića na nivou je iskusnog 1 Vcšlog pripovedača. Dovoljno je potsetiti na poglavlje »Gayru je mjesto u kapcetanovom čamcu« — tekst lakve dramatične snage i uzbudljive napetosti sa kojim se, onako jednostavno i koncizno napisanim, doista već odavno nisam Sreo.

Pored svoje izvanredne i nesumnjive dokumentarne i književne vrednosti, knjiga Veljka Kovačevića »U rovovima Španije« ima u sadašnjem našem trenutku i jedan širi i dalekosežniji značaj: ona je, na svoj način i u svojoj oblasti, autentičan dokument ne samo o životu jednog čoveka u jednom izuzetnom vremenskom razdoblju, nego i o delatnosti Komunističke partije Jugoslavije čiji je borbeni poziv nadahnjivao i vodio ljude, a čiji je vaspitni uticaj i rukovodeća uloga u toku Narodne revolucije označila prekreinicu u našoj novijoj istoriji. Dojava knjige Velika Kovačevića, koja se podudarila sa proslavom četrdesetogodišnjice Saveza komunista Jugoslavije, duboko ljudski, revolucionarni i slobodarski smisao te knjige, deo je one iste revolucionarne i slobodarske misli u ime koje danas Savez komunista i naše socijalističko društvo — na svim područjima života, i WM umetnosti — streme novim perspekiivama napretka u budućnosti.

Miloš I. BANDIĆ

Roman „Pođimo časak umrijeti" je priča o životu i smrti — kako će možda reći neki pedantni knyjiževni istoričar mlađog slikara Svena, nemarno-nemirnog tuberkuloznog bolesnika, najpre samo mladića, a zatim i revolucionara za kojeg ni smrt ne podrazumeva otstupanja. Pratimo ga još od gimnaziske klupe gde se, pisac to tako očevidno naglašava, odmah izdvaja. Stalno je sam, suprotstavlja se Ssvima. Večito je zaljubljen. Najpre u neku kućnu pomoćnicu, pa u koleginicu, pa u ženu svog profesora, pa — kad tuberkuloza osvoji — U čistačicu sanatorijuma, u bolesnicu, jednu onda. Zatim, kad se vrati u zavičaj da dokrajči školovanje, Mu jednu napuštenu ženu koja sc dala nekom bezbrižnom i svuda nalazećem avanturisti. . |

U međuvremenu, i vrlo retkim pređasima, pisac nas priprema da Svena shvatimo i kao nepomirljivog i pravdoljubivog čoveka. Zbog toga pisac dozvoljava Svenu da se u sanatorijumu ne slaže sa upravnikovim režimom, đa prkosi glavnoj sestri koja ga stalno prijavljuje upravniku, da ustane i fizički se obračuna sa mlađim fašistom koji se tu sakrio očekujući dalja Hitlerovai napredovanja, da u drugom sanatorijumu, u najopasnije dane okupacije, uči decu da zvižduću Internacionalu, da sluša strane radio-stanice i da ne dopušta normalno, !ečenje starcu čiji su Sinovi na Hiflerovoj strani, !

T tako — sve do pred kraj knjige.

Tada upoznaje poslednju — najnoviju — devojku, devojku života (kako sam priznaje). Njjihova ljubav nije trenutna, kao što se pokazali da su bile pređašnje. Zboa nje napušta sanatorijum, beži sa Akademije iz Zagreba i — polazi njoj koja se nalazi na teritoriji gde su partizani. Ali, hvataju ga. Zatvor. Italijani smatraju da je Špijun. Logor. Vraćanje bolesti. U zatvorskoj bolnici simpatični čikica — lekar —

KNJIŽEVNE NOVINE

Roman losiba Barkovića

~ „(„Pođimo časak umrijeti“, „Zora“, 1958) a

pomaže mu da ga oslobode usled brzog razvijanja tuberkuloze. Međutim, ha slobodi on ne miruje, sada koliko zbog „devojke toliko i zbog mržnje prema Italijanima. Baca bombu na okupatore i prijavljuje se pošto su zbog toga pohapsili neke nevine ljude. Okupatori su umeli da se osvete. :

To je sadržaj ove knjige koja je po formi dnevnik, romansirani dnevnik. Barković je imao nameru da prikaže i kaže životopis jednog mladića koji se, razvitkom i uticajem sređine, pretvorio u revolucionara. Međutim, čitalac nije ubeđen i ne može verovati iimetničkoj istinitosti rezultata te težnje — ove knjige. Sven, slikar (ali samo po

ka bra

tome što je pomenuo pastelne boje i što se govori o karikaturama i nekim njegovim crtežimyzJ, a zatim ljubavnik i valjda najviše revolucionar — po piscu — ne živi. Ostale ličnosti, koje se zbog takve potrebe javljaju i pripada im ovoliko ili onoliko stranica, nemaju svoja odrcđeno mesto, svoj red neki, pravo, razlog, već ih pisac, ako mu se učini da u tom doživijaju Svenovom nije kako treba, premešta, izmišlja, zatim ih zapostavlja ili zaboravlja.

Barković ima u svom peru dosta: znanja i iskustva, ali vrlo malo mere što mu je roman „Pođimo časak umrijeti“ oduzeo značaj i lepotu većih umetničkih. dimenzija.

. Mioš JEVTIĆ

______ ____________- T T—=PRIPOVETKE ~.

Voje Čolanovića

(„Osedlati mećavu“ „Mlado

pokolenje“, 1959)

Dvanaest novela čine prvu zbirku Čolanovićeve proze, koju je nedavno izdalo preduzeće „Mlado pokolenje” u svojoj interesantnoj ediciji „Alfa”. '

Svet umetničkih likova V. Colanovića je veoma raznovrstan. Golanović piše neusiljeno, spokojno i racionalno, pa Sve to mestimično prelazi u hladnu rezultantu lišenu spoljnjeg dramatizma i sjaja. Neobična jednostavnost, neizveštačenost i objektivnost su stalne OsObine njegovog stila. Siže, on u Većini slučajeva gradi na duboko skrivenom unutarnjem psihološkom i socijalno-istoriskom konfliktu. Pri tome, svaka ličnost nosi određenu težinu pa se harmonično utapa Uu strukturu i tkivo teksta.

Niz epizoda i detalja daju aromu i boju ovoj prozi, nadimajući joj nedra svežinom i punoćom. No ne= ke Čolanovićeve novele su bez Oodređenog i čvrstog sižea, upravQ organizatorsku ulogu u njima mne igra razvitak radnje, već kompozicija karaktera, pejsaža, ovakvog ili onakvog raspoloženja. Sve ovo njih zbližava s lirskim pesmama i to ne toliko po' fizionomiji, koliko po anatomskoj građi satkanoj iz skrivene, unutrašnje topline. 1 mada autorova sklonost k sukcesivnoj psihološkoj analizi ne ide na uštrb dinamičnosti radnje, ipak, mestimični nedostatak asocijativnosti na momente razlaže misaonu Celovitost određenih delova njegove knjige.

-„ Čolanovićevi junaci su uglavnom

složeni, mali ljudi, puni ogorčenja, duševnih bura i misaone kolebljivosti. Njima nisu svojstveni velika ambicioznost, podvizi i herojstvo.

Ali ima u njihovoj sredini i OSsOeklektičnom benjaka. s životnom

VOJA ČOLANOVIĆ

filozofijom, s destruktivnim ponašanjem i ođavoijenom dušom.

U noveli „Vrata bez posetnice”, oživotvoren je niz detalja sa pijace „porodične sreće”, gde se

ljubav pretvara u robu i rasprodaje za pare, gde stare, izlapele babe s uškopljenim izrazom. lica i ciničnom komercijalnom poslovnošću, stoje za tezgom „svežeg, živog mesa”. Gde prostitucija pre-

tvara u trgovinu strasti srca, mladalačku lepotu i ljudsku \ sreću. Pisac je vešto ulovio karakteristične crte svojstvene ovoj kategoriji ljudi, čiju psihu razaraju neke očajne, mutne i mračne iluzije, praznog, žalosnog i besciljnog života. Autor ne samo da konstatuje ovu ili onu negativnu činjeni-= cu već se trudi da otkrije i njene uzroke i korene. Odakle oni rastu, čime se pothranjuju, ko ih podržava., J

U vojnoj opremi, sa zavežljajemi slučajno kupljenih knjiga, u poznim danima rata, borac putuje na front. Usput se zadržava na konačištu, u ukući, gde osim majke žive mali Soko i devetogodišnja Živkica, kojoj je rat urezao u sećanje meizbrisive slike, mučnog ra nog detinjstva. Laskava toplina iz. bija iz očiju tog malog, s pooetičnom dušom stvora, dok svim SVO= jim nejakim bićem bdi nad umor= nim ratnikom. „Ti ako ti je teško, me moraš da odgovoriš, ako ti je teško kao njima”... ona je i dru. gim vojnicima na frontu pisala pisma. Dirljiv poetski motiv, zagre-= jan iskrenim toplim lirizmom, je opis pritajenog šapata majke ićerke, pniljubljene u postelji i utonu= le u tamu vojvođanske noći.I dok do ušiju borca dopiru nojasni gla= sovi šapata, u njegovim mislima. iskrsavaju vizije sudbine detetovog oca, poigravaju slike u čovekovoj mašti, raznežuje se srce u SurOvoOm ambijentu rata. . |

Čas mračno zlobne, čas čednonežne osećaje, utisnuli su daleki odblesci rata u likovima Arsena i Latinke iz novele „Biljka ružna i neugledna”. U trenucima rastrojenosti, praćene zlobnom e. rozijom duha i narastajućom grow zničavom sujetom, mrzovoljni Ar< sen je bez ikakvog razloga polo mio stabljike brižno negovane bilj< ke'u saksiji. U zagušljivoj, atmo= sferi napete porodične drame, u fi-= nalu' oporog, rezonersko ~ jezičkog duela, čuo se bolan i uveo Latinkin krik: „Bilo mi je kao da si nevis naščetu stao da lomiš ruku”.

Osobeni kolorit ovo delo dobija time, što se mnoge slike daju kroz reprodukciju sećanja ličnosti. Poteksno, nmenametljivo, kroz situacije i rešenja, kombinirajući figura= tivnost s retrospektivnošću, ·autoP je u moveli „Gvaš”, dočarao su= mornu težinu moralnog ponižavanja u nemačkom logoru. Umetnički lakonizam „izražavanja dostiže

, ovše vrhunac. Odbačeno je sve sui beo — misao, osećanje, pejsaž,

Može se pročitati knjiga V. Čolanovića, mogu se zaboraviti mnoga njena rešenja i detalji, ali se bitalac ne može oteti jednom utisku koji se nameće od prve do poslednje stranice teksta. Imam u vidu piščevu reč, po spoljnim obe~

ležjima hladnu i racionalnu, bez složenih sintaksičnih konstrukcija, bez neophodne emocinalnosti, ali

istovremeno zasićenu specifičnim unutrašnjim lirizmom, čija skrivena toplina ne izbija iz okićene ·'retorike, već iz radnje, iz postupaka ličnosti.

Branko KITANOVIĆ

Ogledi Živka Milićevića

(„ivorci i tamači“, „Minertva“, 1958)

Meni izgleda da ću manje pogrešiti ako pristanem na polemičan ton i perifrastičan stil Milićevićevih ogleda, nego ako se složim sa kritikom koja iza takvog tona i stila me primećuje korisne rezultate Milićevićeva rada. Pravičnije mi se čini uostalom u ovakvom slučaju i namerno prevideti nedostatke, i prave i tobožnje, o kojima se ponekad piše, da bi se najzad uočile i zasluge, o kojima se nikad ne piše. |

Sem pesama, putopisa, pozoririšnih recenzija i obilja nmovinarskih članaka, Milićević je između dva rata pisao poglavito književne kritike. U posleratnom periodu, kad je književna kritika unekoliko iz-

nenila svoju. ulogu i zađatak, Milićević . se sklonio u prošlost. Samo jedanput u ovome vremenu on nije odoleo srcu: napisao je ono što je mislio o jednom od naših najuvaženijih savremenih pisaca (O jednom, istina, koji je bio savremen i uvažen više od pola veka), ogrešio se tako za trenutak opet, po svome običaju iz mladosti, o dobar red književnog ophođenja, i ponovo se povukao u književnu istoriju. Dve knjige ogleda, pored ostalog, rezultat su njegovog rada u toj oblasti za poslednjih desetak godina: Radoznalosti (1954) iTtvor-

ci i tumači,

Bez namere da razdržujem našu uvek mlađu književnu kritiku (koja očevidno s razlogom „jednako odlaže. svoje punoletstvo), rekao bih da će neki. Milićevićevi ogledi, duže mego što se obično misli, ostati kao važna, možđa i meophodna literatura uz pisce, pojave i pitanja o kojima je pisao, svakako

važnija i trajnija od mnogih pa=

radnih „eseja, članaka, govora i predgovora. koje improvizujemo i objavljujemo o Književnim obljetnicama i komemoracijama, i u kojima obično, manje ili više vešto, poređ ustaljenih tačnih sudova, parafraziraju stare zablude novom terminologijom. Ko buđe posle Milićevićevih ogleda izučavao Vuka Karadžića, ili njegovog saradnika Dimitrija Vladisavljevića, malog tršćanskog kulturnog radnika (onoga kome je Njegoš napisao svoje najlepše pismo, ili redaktorski i prevodilački rad Đure Daničića, ili pesnika, kritičara, pozorišnog istoričara itd. Đorđa Maletića, ili Sterijine komedije i njegovu poeziju, ili Stefana M. Ljubišu, njegovu bibliografiju i literaturu o njemu; „Ben Akibu” Branišlava Nušića,a-– nmonimnog Stojana Živadinovića, biografiju i poeziju Božidara Stojadinovića, život i delo Dušana Radića, i dr. — rizikovaće da o njima ne sazna sve što je nužno, i da ne sazna tačno ono šio sazna, ako pre-

vidi ili zanemari · Milićevićeve glede: zanemariće tako ponekad novu i neophodnu građu, i,drukčije, često pravilnije tumačenje stare građe, i znatan broj korekcija ne samo u ocenama nego i u nekim osnovnim činjenicama koje se tiču pisca o kojima je reč.

. Milićević je pokazao da su inajzaslužniji književni istoričari, u

. istoričara,

žurbi, pisali gdekad o stvarima ko=

. je nisu dospeli ni da vide a kamo

li da pročitaju, i da su zbog toga, razume se, morali grešiti. Njihove „pogreške predavale su decenijama jedna drugoj generacije književnih i esojista, urednika i izdavača; do danas. Ako ne ukažemo da se u Milićevićevim ogleđima, iza kiselog i podrugljivog njegovog izraza, — ponekad doista bez potrebe takvog, ali ponekađ i vrlo uspelog baš zato što je takav — nalaze ispravke tih pogrešaka, predavaćemo ih i mi dalje, i bez nevolje dalje grešiti,

Đuro GAVELA

.aaa. FN

x MILO DIMITRIJEVIĆ: ENTERIJER

nefvne