Књижевне новине
>
. španski narod i borbe
. štene, čak bez konkretnog pominjanja
'vavijti 'DOopovićevog mišljenja.
hove, pesme objavljuju. Građanski časopisi, koji su me do
Velibor GLIGORIĆ:
JOVAN POPOVIĆ
TIH. ti
Za Jovana Popovića,\ kao i za druge napredne pisee koji #4 u io vreme pisali pozorišne kritike, bilo je, glammo da u analizama prikazivane. dramske. literature i ocenama interpretacije, iznese aktuelne probleme družtva i. borbeni stav za izmenu nepravednih odnosa n društvu. Pozorišna kritika u rukama naprednih pisaca bila je ubojita društvena kritika. Pozorište je služilo kao pogodan objekat za ideološku i operativnu akciju, jer je pozorište živa tribina; lite-. ratura w njemu korespondira neposredno 's publikom. U njemu su više puta izbijale i demonstracije o strane omladine, a svaka slobodoumna reč sa scenčć, makar i w aluziji, pozdravljena je burnim aplauzima.
Policija je stalno imala na umu (naročito Korošec) društveno značenje pozorišta i nastojala je da taj objekt drži uvek u svojim rukama, i to ne samo 'pod svojom kontrolom. Gradio se takav repertoar iz koga su uklanjane sve kritičke oštrice prema društvu, uglavnom repertoar sa bulevarsko melodramskim, tipično malograđanskim obeležjem i karakterom. Pružala su široke mogućnosti da se reakcionarna misao ili otvoreno, ili kamuflirano probije do publike. Veliki deo domaće dramske literature usmerio se u tom pravca. Za malobrojne pisce koji su se opredeljivali fašizma, dramska literatura bila je najpogodnije oruđe za propagandu.
Jovan Popović se u pozorišnim kritikama borio protiv reakcionarne ideje i lažnog prikaza stvarnosti, otvoreno demaskirajući. A to je bilo vrlo rizično, jer de policija budnim okom pratila sve što se događa u pozorišta i bila je sklona da pozorišnu kritiku proglasi komwnističkom, antidržavnom. Antikomunistički bilteni koje je izdavao policiski komitet (n njemu je zastupljena, pored drugih, aktivna policiska trojka:
Radam Grujičić, Boško Bogdanović i Milovan Popo ·
Jedna grupa na
vić) stalno su davali upozorenja. kao antidr-
prednih pisaca redovno je bila citirana Žavna i komunistička.
Mo Jovan Popović je kritičke primedbe i pozorišnim priredbama koje sm se stvarale i organizovale na levom frontu. Odlomak iz dramskog dela Irvina Šoa Zakopajte mrtve imao je tih godina značenje buna na uništenje ljudskih života i više puta se pojavljivao kao humani protest na omladinskim priredbama, na kojima su naročito horske recitacije pod upravom kompozitora Vojislava Vučkovića delovale svojim snažno dramatizovanim akcentima. Priredbi ovog dramskog odlomka koju je spremila diletantska pozorišna grupa radničkog društva Abrašević, Jovan Popović je uputio u Životu i radu veće zamerke, prigovarajući joj naročito melodramaličnost u interpretaciji. pozorišnoj kritici Jovana Popovića, kao i kod drugih naprednih pozorišnih kritičara u io vreme, jasno se ispoljavala borba protiv primitivnosti u scenskom izražavanju, protiv šmirantskog diletantizma za nova umetnička izražavanja, protiv teaterske melodrame za iskreni, spontani umetnički doživljaj.
(U anuarskom broju časopisa Život i rad objavio je odlomak iz veće studije o umetničkom stvaranju, članak Stvaranje i stvarnost u kome je dao svedočanstvo da se intemzivno bavio teoretskim problemima tstetike. U njegovom razmatranju ovih problema vidna je savesna misaona analitička studija, no s druge strane i samoučki rad, nedostatak naučne argumentacije. Prosvetiteliske tradici;e izražavale su se u stilu i iskazi“ U završnom pasusu njegovih razmišljanja o estetici ogledaju se i osnove nje“ govog književnog stvaralaštva. Rekao je: »Jedinka živi samo u društvu, diše u atmosferi ideološke nadgradnje stvarane u toku razvitka čovečanstva, i oslanja se na određene društvene grupe, na konkretnom realnom tlu. Zato, i pored sveg individualnog akcenta kod jednog umetnika, njegova se umetnička aktivnost ne može svesti na igru subjektivnih snaga, na neko »samotvoraživo«. Umetnik baš kroz svoje najintimnije doživljaje izražava objektivnu stvarnost. On slikanim rečima, zvucima kristališe sirove utiske — ali kad bi se odrekao tih utisaka i učaurio se u svoj sub5ektivni, sve oskudniji i siromašniji svet, on bi pristao da bude umetnik, šarao bi u praznini linije i govorio u bezljudnom prostoru reči koje više ništa ne kazuju«.
Tih godina Jovan Popović je malo objavljivao svoje pesme. »U čitavom periodu«, zapisao je autobiografski, »od 1931 (kada sam preuzeo redakcija Stožera) do 1941, objavio sam relativno malo pesama. Iz društvenih i političkih potreba radio sam Više kao borbeni publicist i donekle kao pripovedač. O propalim neobjavljenim radovima ne želim da govorim. Kao wrednik sam izuzetno objavljivao svoje stia retko sam instistirao kod drugova da se moje
tada objavljivali, prestali su me smatrati književnikom, a ja sam u ideološkoj borbi bio prekinuo skoro sve veze sa mojom ranijom klasom, i svoj »nonkonformizam« ispoljio ne toliko u književnoj formi, koliko u životnoj praksi«. i Septembra 1936 godine pokreće se u Beogradu časopis Naša stvarnost (urednik Aleksandar Vučo). U njegovom osnivanju učestvuje i Jovan Popovic. Časopis Naša stvarnost bio je glasnik narodnog fronta koji se formirao u Jugoslaviji pod rukovođenjem Komunističke partije za borbu protiv profašističkih režima i fašističke opasnosti. On je široko okupio oko sebe veliki broj naprednih pisaca. onih koji su već aktivno učestvovali u borbi proletarijata „kao i drage. demokratske pisce 'koji su slobodoumno izražavali svoje mišljenje i svoj stav. Bilo je wu njemu ostva“ reno, za vreme njegovog izlaženja od. septembra 1936 do aprila 1939, jedinstvo naprednih pisaca, UCVI“ šćen kompaktan front pisaca, umetnika i društvenih radnika u borbi koja se u to vreme razbuktala organizovanim i efikasnim akcijama Partije. To je bio iedan od časopisa između dva rata sa najživljom sa“ držinom. : : * ; Časopis Naša stvarnost Komentarisao le i tada sudbonosne događaje u svetu: građanski rat u Spa» niji, rat na Dalekom Istoku. Davao je velike prostore izveštajima o građanskom ratu u Spaniji, braneći isti“ nitost prikazivanja sudbonosnog „obračunavanja španskog naroda sa Frankom i njegovim trupama, napredni snaga svela sa fašizmom. Donosili su se prevodi čla« naka svetskih naprednih pisaca o Španiji, i borbama, pregled koji je nosio naslov Odbrana kulture wu Španiji, protest protiv streljanja Garsije Lorke, pesme Garsija Lorka (prevod Dušana Matića i Koče Pooovića) itd. Časopis je prisno približavao Španiju, naprednih snaga u čitaocu. Tome su takođe do-
građanskom ratu našem I | literarnim radovima, posve-
prineli i naši pisci svojim ćenim Španiji. JON, 3 ; Jovan Popović fe objavio u Našoj stvarnosti pesmu Deca umiru, u kojoj je emotivno doživljavao tragi čan udes dece m Španiji, izložene bez milosti smrtonosnim prepadisa „Frankovih „SYioni: OAK | i Ke
pesm »napisana huma Š ite e AN :: Španije, da bi rožia kroz cenzuru.« Iste godine 7 ona je obiavljena Wwakođe m almanahu poezije posvećenoi pa“
upućivao ozbiline, znatne ·
e.
španskom .
“
niji, jednoj pesničkoj brošuri koja je poluilegalno izdata i zabranjena pošto je rasturena. U Našoj stvarnosti je pod maslovom Dve knjige o godišnjici španske tragedije Popović prikazao knjige P. Marina (Ota Bihaljija): Španija između smrti i rađanja i Ilje Erenburga: No passaran!, toplo ih, kao značajne i potresne, preporučivši čitaocu.
| Ređe je objavljivao oglede i članke wu časopisa Naša. stvarnost, a češće se pojavljivao u njegovim pregledima. U prvom dvobroju ovog časopisa pisao je o Janku Weselinoviću, pledirajući za objektivniji kriterijum prema kulturnom nasleđu. Rekao je: »..Mi ne mislimo da je Janko Veselinović, literarni velikan prema kome možemo danas, trideset i jednu godinu posle njegove smrti, osećati drugo nego istoriski pijetet — ta ovaj slatkorečivi uča, svešteničko dete, bio je nesavremeni sanjar već i u svoje doba, i sa svojom idilikom nečeg žto je neminovno prolazilo bio je po strani od istoriskih i družtvenih zbivanja već u svoja dane, ali bismo bili nepravični ako bismo potpuno odbacili ili ukratko likvidirali Janka Meselmovića, seoskog idiličara i idealizatora nacionalne prošlosti, On je doduše od mladih književnika dosta napadan, kao oličenje iluzionističkog, neistinitog prikazivanja stvarnosti na selu, i to je shvatljivo u momentima kada jedan nov, fanatičan realizam mora da izvojuje pravo opstanka za svoje teme i svoj savremeni način prikazivanja. Danas, kada se kod žirokih čitalačkih slojeva i kod nas već afirmisao novi realizam, koji teži da pored tačnog prikaza pojava i odnosa u dru» štvu dš još i žive težnje onih društvenih snaga koje su nosilac napretka, može se o \Janku Veselinoviću govoriti sa objektivnošću lišenom svake oštrice. Smatramo da naže mlade kritičare očekuje ioš veliki posao revizije vrednosti naše prošlosti i objektivno proce“ njiyanje značaja pojedinih epoha, ljudi i dela.
Suprotstavljao se u književnoj kritici tehdenciji tadašnje biblioteke Naše knjige da vrednostima pisaca, otkrivenih, obično u književnim feljtonima Politike, daje one dimenzije koje oni nemaju. Popović le obarao poređenje Zvonimira Šubića sa Miroslavom Krležom i Borom Stankovićem, ili isticanje PĐušana Radića kao jednog od najboljih pretstavnika tada“ šnje savremene literature. Đopović je sveo njihove vred» nosti na pravu meru i dao im mesto koje danas za“ uzimaju.
Kafakterističan za Popovićev stav prema poeziji u velikoj meri je članak Sumrak lirike? (Naša stvar nost br. 13 i 14). U njemu je najpre polemisao sa Simom Pandurovićem, sa njegovim tvrđenjem da »današnjica pretstavlja povratak w varvarstvo« i da u njoj nema više poezije. Za Popovića u tom vremenu postoji rađanje nove poezije, za njega je pesnik »borac za svoja uverenja, tumač osećanja ogromnog broja ljudi, koji treba da visoko diže baklju svoje misli i onde kada bi drugi momentalno klonuli«.
Kađa je govorio o nadrealizmu n tom članke dao e i jednu vrstu ispovesti: »I ja sam se kao mla književnik početnik zanimao sa izvesnim intelektual-
nim eksperimentima nadrealista, kao što sam i ja.
egzaltirano plovio Pijanim Brodom Renboa u susret neslučenim zorama slobode i ronio u snažne vrtloge vizija Lotreamona. Ali ne odbaciti pokušaje koji su težili za nečim novim u izražavanju ljudske duše ne znači prihvatiti danas, ua tako sudbonosne dane čovečanstva, podgrejane rekvizite tih pokušaja...« Popović se nikako nije slagao sa tezom da pesnik isključivo preokupiran sobom može. biti okrenut novom, čoveku. Govorio je i o socijalnoj poeziji u tom članku, polemisao ša prebacivanjima koja joj se čine da sku-
' čava krug tema i jnspiracija. Primao je ta prebaci' vanja uslovno. Rekao je: »Ako se govori o izvesnoj skučenosti doživljaja i izvesnom siromaštvu izražajnih sretstava, kao o činjenici, to je tačno. No to nije bio
postulat neke pesničke teorije, nego uticaj naše još,
polukulturne sredine i teških prilika wa kojima su se pesnici razvijali i u kojima su stvarali«. Nalazio je da je kod nas socijalna poezija još skromna, ali ne zbog »otuđenja« od »večnih motiva«, nego što za svoje teme nije našla adekvatan izraz. Imao je u vidu činjenicu da m objektiviziranju svoga doživljaja može bolje uspeti neki talentovani, pesnik snik sa socijalnom inspiracijom, no da to samo znači da je težak i naporan put pesnika, pa i socijalnih pesnika, do najčistijeg, adekvatnog izraza. No pitanje koje je Popović postavio o zadacima poezije u tadašnjem momentu bilo ie presudno i za shvatanja po“
. LIRIKA U PREVODU ·
Muhamed Sallah BAUJA
io je konjanik budućnosti? Ko je On? O, sudbino... ~
Da li je to moćni div
Koji nalazi odjek u svetu? Prolazi noć, dolazi druga Da prekrati njen hod, A svetlost njegove korake. Gle nesreće: gorđa devojka plače, Ali je već umiruju njegove ruke.
_ OQO, vreme... .
Sve što nosim u đuši |
I život u nadi, borbi i pesmi —
Danas to nose njegove ruke. ; a
Sva titanska upornost izbija iz njegovih očiju, Sve tople struje teku iz njegovih rana, Snažna figura pokazuje okean žudnji.
Čelična istrajnost čita se sa bora · Njegovog umornog i žednog čela —
Čela na kojem je ispisana priča ı
O revoluciji urezanoj na njihovom dnu,
I u svakom delu njegovih grudi.
Ko je On? EB Njegove oči uperen6 su u horizont. Cela moja nacija puškom ga budn Ko je On? ; aa n 3. To je moj narod, čije ruke bolno drže zmiju; 'Sudbina je rekla da to bude on:
Narod u rebrima Aleksandrete.
Od mojih očiju ta đevojčica
Pođiže tvrđe kule.
čuva,
O, moj narođe, ima li gde granice Pred kojom se završava tvoj Svet. O, moj narođe, postoji li u svetu horizont
Gde nema korena i grana. } O, moj narođe, gde je prostora na pretek Da zašadiš drveće hudućnosti,
individualista nego pe-
{
bornika poezije sa socijalnom tendencijom: »No i bez abzira na iskrenost inspiracije i ubedlijvost izražaja, ograničenih sudbina naroda i grandioznih kolektivnih zakišnog dana ili snažnije vrelo inspiracija nego osećanja nikla iz doživljaja potresne drame današnjice, u kojoj je pesnik i akter, pa pone-
može li u doba zaoštrenih drožtvenih sukoba, dataka doživljaj lične samoce, tuge ljubavi prema ravnodušnoj ženi biti
kad i pitagonista«. Napredni časopisi su se u onim uslovima policiskog terora. vreme, pa su ugušivani, ali su se su preuzimali i produžavali jevima pokretali. su zahvaljući pojedinaca. Takve žrtve ostajale su naprimer Dragutina Milića, urednika časopisa . Stožer.
žera takvu sumu u novcu
bez većih pretenzija za društveni progres,
čaj rada, recimo, Žike Popovića u „apcU.
se kao profesor usred
JOVAN POPOVIĆ
emigranata. čitaonicu u
mačvanska sela, stvarajuci u žoj i daljoj okolini žarišta narodnog fronta.
Ili naprimer Ilija Petrovic, profesor gimnazije m Požarevcu. Bio je urednik prvog književnog časopisa Prvog svetskog rata, časopisa Dan. Otišao je u Ameriku na studije 1922 godine i vratio se u Jugo“ Sve što.je slodoba kada Je prijavio osniva grupu naprednih inte lektualaca koja će raspravljati tada aktuelne društvene i kulturne. probleme. Sastali smo se sa njime, has ne“ pripremimo osnivačku skupštinu tog novog druženja. Policija je, na taj sastanak poslala jednog od svojih najprimitivi pisac buđenje revolucionarne svesti a požarevačkoj omladini. Đošao je prvih 1942 godine i streljan markantnije wpi-
posle
slaviju 1929 usred najcrnjeg terora. bodoumno bilo je ugušeno u to policiji beogradskoj da
kolicina u jednoj beogradskoj kafani da nijih i nasurovijih batinaša, Kao nastavnik Ilija Detrović delovao je aktivno na dana u partizane. Zarobljen je
m Jajincima. Ostali sa mi mw sećanju, sane ličnosti Žike Popovića i Ilije Đetrovića, a m
- bi se naći još dosta primera takvih prosvetnih boraca i aktivista koji sm doprineli na plana kulture da se
revolucionarna svest razgori. :
Jovan Popović se javljao u raznim naprednim ča“
FI
šopisima i listovima Čč
vački rad. No wu pogledu analize aktivnosti Jovana Popovića pomaže činjenica što je on mogao pisati
književne radove
mapredni pisci branili svoje radove
x
~
Iznad smrti
i da osvetliš mračne Koridore,
Ti si bog, moj narode, |
Kako da uhvatim svodove neba, ~ .
Da stvorim svet slobodnih, ponosnih. ljudi Da stvorim novi arapski svet. Mad ti propevaš, narode moj, Nastaće svet pobeda, snova... Za vrhove, za sunce, za ljuđe
TI pokolenja posle mene. e J i Bićeš uvek, narođe, iznad smrti i poturčenja. Obogatićeš večne strane; [
1 kad ustaneš, narode, kao arapski vetrovi, Zbrisaćeš te granice od crne svile,
I viđeću brđa moje Live
U zagrljaju sa Latakijom. '
poklona
Oni su rekli: dići ćemo ovđe tvrđave,
Pa su se izgubili u ponoru,
U moru himera i gladnih snova;
Nisu nas okušali u borbi. i i
A kad su ušli u borbu sa snažnim vihorom stali su da seju tuđe mrske reči
Noseći puno olovnih đaraqya iz puške; Nisu imali odlučnost moje zemlje Što ih izazva kletvom, OR O) Krvavim grudima i arapskom devojkom, Preveo s arapskog: Slavoljub ĐINDIČ
MUHAMND SALLAH BAUJA je mlad alžirski pjesnik, patriota, dječak koji je proveo svoje sređnjoškolske dane učeći daleko od svoje porobljene dom0vine, u Kuwejtu, u Siriji, gdje objavljuje svoje prve stihove, inspirisane borbom svoga narođa za Sslobodu. Još od 1951 on se javlja u najpoznatijim egipatskim i siriskim listovima i časopisima »El-Bas«, »El-
održavali koliko za mogli 'Trajali su neko javljali novi koji borbe. U nekim slučamaterijalnim žrtvama i anonimne. Kao vlasnika i povremenog Milićeva porodica držala je trafiku u blizini kafane Žagubica (u nju su svraćali komunisti), a Milić je potrošio na izdavanje Stokakva je za ono vreme pretstavljala čitavo imanje. Koliko se njih žrtvovalo aktivno radeći wu oblasti kulture! Teško je izmeriti obim i znadržao . jedne gimnazije koja se nalazila pod nadzorom tada reakcionarne crkve i čiji je nastavnički kadar bio sastavljen uglavnom od Rusa ·
A radio je neumorno, osnovao wglednu apcu, snabdr& je naprednim knjigama, sazivao napredne predavače i takav rad preneo na Šapcu i u njegovoj bli-
ije ispitivanje zahteva istraži-
pod svojim potpisom. Međutim kod nekih drogih naprednih pisaca bibliografi moraju [53 niti napora da dežifruja njihove psevdonime, naročito kod onih koji više nisa m životu. Đsevdonimom su cenzure, a i list m kome su sarađivali od progonstva policije. Ugroženi su bili naročito oni koji su zatvarani ili (pre veli izvesno vreme na robiji. Otokar Keršovani javljao se pod psevdonimom V. Dragan i R. Gregović, a u zagrebačkom časopisu Izraz koji je pred rat uređivao,
pod raznim psevdonimima, Đorđe Jovanović pod Đor-
Džundi«, a vrlo često mu je i Saltel Arab — Glas ·
Arapa, u svojim emisijama iz Kaira, emitovao stihove. Došao je u Jugoslaviju kao stipendista naše vlađe.
de Daničić. Ako je napredni pisac vodio porekla ne posredno iz radmi porodice njegov položaj Je bio
još teži. To je bio slučaj Čede Minderovića. koji je najveći deo svoga književnog rada morao potpisivafi pod pševdonimom I. Katić. Pod tim" psevdonimom javljao se vrlo živo i plodno u na rednim časopisima, pa i u građanskim kakav jd bio Život i rad m kome je vrlo intenzivno radio zajedno sa Jovanom
ćem, Đorđem Jovanovićem i Veselinom Maslešbuku
"Nije izvršen prodor od strane naprednih pdšsacs samo u časopis' Život i rad. Napredni pisci javljali su se i na stranicama časopisa Srpski književni glasnik, a takođe i u dnevnoj štampi. U Beogradu e izlazio .list poštanskih službenika P.-T.T. Književni deo toga lista bio je u rukama naprednih pikaca. Pisac Čedomir Minderović izdavao je Narodnu. čitankn, poblikaciju koja je veoma mnogo doprinela da se ma selu popularišu ideje i duh revolucije. U njoj su sa“ rađivali i napredni pisci. Jovan Popović je u Narodnoj čitanci objavio svoju Cmačku pesmu.
Grupa pisaca u kojoj je aktivno radio Jovan Po pović održavala je žive veze kako sa unuitrašnjošću Srbije i Mojvodine, tako i sa drugim krajevima Jugoslavije. U Smederevu u vreme izlaženja beogradskog časopisa Stožer javio se pod uredništvom "Ta 'nasija Mladenovića književni časopis njom mladih naprednih pisaca i buntom u književnim prilozima. U Novom Sadu je izlazio časopis grupe mladih vojvođanskih naprednih pisaca Naš život. njemu je Jovan Popović takođe objavio svoje priloge. Vrlo razvijena bliska saradnja grupe beogradskih naprednih pisaca sa socijalnom lcndencijom održa vana je sa časopisom Savremeni pogledi koji je izlazio u Slavonskom Brodu. U njemu su sarađivali Đorđe Jovanović, Čedomir Minderović (pod svojim potpisom), Tanasije Mladenović, Mile Klopčić, Mila Dimić, IL. M. Petrović, Josip Barković, Mija Mirković itd. U tome časopisu Jovan Popović je objavio ogled o Tolstoju i polemički članak Prodana mladost.
Godine 1939 pokrenut je u Beogradu književni časopis Umetnost i kritika koji je imzo u celini marksistički karakter i u kome su saradnici bili pisci komunisti članovi partije i oni koje je partija smatrala komunistima, a još.nisu bili organizovani. Jovan Đopović je učestvovao m osnivanju ovog časopisa ı zajedno sa drugima bio w njegovom odboru. Pored marksističkih teoretskih članaka. iz oblasti estetike, ovaj časopis je doneo i neke značaj nije oglede o našoj književnosti i istoriji, kao ogled Veselina Masleše: Švetozareva Srbija na Istoku, Đorđa Jovanovića: Humanizam i rodoljublje Dositejevo, OQtokara Meršovanija ogled Skerlić u svome dobu (poslat. sa robije pod psevdonimom R. Gregorić), ogled koji je w ređakcionom odboru izazvao žive diskusije itd. Jovan Popović je u tome časopisu objavio nekoliko članaka i kritičkih osvrta. Pisao je nekrološki članak posvećen nemačkom ekspresionističkom, naprednom piscu Toleru koji je u ono vreme izvršio samoubistvo. Između ostaloga rekao je: »... No iako su njegova subjektivna osećanja ponekad bila wu raskoraku sa objektivnim tendencijama razvitka, iako se ponekad kolebao između precizno diferenciranih snaga, bio be uvek nepokolebljivi protivnik nazadnjaštva i nečovečnosti, hrabar branilac kulture i ljudskog dostojanstva, od navale varvarstva. Čovečanstvo je a njemu izgubilo plemenitog čoveka i duboko humanog pesnika, a mne“ mački narod jednu lasta proleća...«
Popović je m časopisa Umetnost i kritika napisao i kritičke osvrte na slikarstvo i vajarstvo. Govoreći o slikarskoj izložbi Save Šumanovića izlagao je i svoje misli o realizmu. Rekao je: »..Ali je realizam jedini i isliniti jezik umetnosti, i njime sna govorili gotovo svi značajni umetnici sveta, i pored pripadnosti raznim pravcima. Ako je stari realizam nm ponečem već skučen, ukočen, treba ga upotpuniti, proširiti, učiniti ga nestatičkim, nego dinamičnim, izrazom stvarnosti...ć ritikovao je vrlo oštro spomenik Svetozaru Miletiću, podignut u Novom Sadu, vajarski rad Ivana Meštrovića. Nalazio le da Meštrović nije osetio ni shvatio onog Miletića kome čitava napredna Vojvodina odaje priznanje kao prethodniku u borbi za slobodu.
_ Policiske vlasti smatrale sm časopis Umetnost i kritiku kao poluslužbeni organ partije i za vreme okupacije zaplenili su ga gde god sw ga našli. Policiski bes se iskaljivao i na časopis Mladu kulturu koji Je imao neposredne veze sa akcijama napredne beogradske studentske omladine i m kome su aktivno radili Puniša Derović, Avdo Humo, Aleksa Čelebo«s nović, Mihajlo Lalić i Dušan Kostić. A takođe i na publikaciju Žena danas, list naprednih žena.
Kada je došla invazija 1941 godine Jovan Popović se nalazio kao redov u vojnim jedinicama koje su
Krug sa sarad-
redakcionom ,
pp
imale za zadatak da se bore u Banatu. Kako je brza ~
došla kapitulacija, Jovan Popović je zarobljen od stane Mađara, proveo dva meseca u zarobljeničkom logoru i jednoga dana pobegao je iz njega izmakavši smrti. Bio je neobičan u vojničkom odelu koje mu nije nikako pristajalo, kao ni oružje, jer on je bio od onih intelektnalaca, nekada m većem brojm koji nisw imali sportskog vaspitanja. Sam je voleo da pripoveda o.svoBoj fizičkoj nespretnosti. (U autobiografskom zapisu e Đorđa Jovanoviću wu istinitoj legendi koju je nazvao »Saksija pred Đokinim vratima« pripovedao je o susretu sa: Dorđem Jovanovićem pred odlazak u vojsku, šaleći sć na svoj račun. »Uoči rata zajedno smo pošli ww vojskm. Verovali smo da će vojska davati otpor napadače, a znali smo da partija već organizuje borba. Na rastanku Đoka je savlađujući sentimentalnost, izrazio potsmešljivo saučešće:
= A Spa nećemo videti. Ti ideš na severna ar akav si baksuz i smetenjak, prvi ćeš po« Ipak smo se videli posle nekoliko meseci, | poru= Šenom, osramoćenom Beogradu. Đorđe je umakao
prvog dana iz nemačkog zarobljeništva, a ja tek posle dva meseca iz mađarskog, u koji me je bacio izdajnički
komandant. Kad sam banuo u njegovu sobu na šestom
spratu sa saksijom pred vratima, — saksijom koju je njegova mati kao ugovoreni znak stavila da bi drugi znali je li opasno doći Đoki ili ne — morao je da savlada veliku ganutost, i zato Je šaljivo rekao:
— To Te dobar vic. Ti si ostao živ«,
Proveo je meko vreme m Beogradm do jula 1941 |
godine, krijući se ilegalo, očekujući vezu da ode u partizane. Dorodica mu je bila takođe wu progonu. Jedan brat koga sam poznavao kao administratora ıUmet
mosti i kritike streljan fe wu Jajincima. Njegov ze
Dušan Jerković koji je sa mnom bio jedno vreme wu logoru na Banjici, odveden je u Norvešku u kojoj de izgubio život. Sestra mu le .provela duže. vremena internirana na Banjici, pa fe prebačena u koncentras
cioni logor u Nemačku, tako da je čitav rat provela 3
«u konccntracionim logorima,
Poslednji nastavak Gligorićeve dna :
vana će objaviti u sledećem broju. i
lize WNIŽOVApE dela i aktivnosti Jod apovića, »Književne novine«