Књижевне новине

—

ZLI

IE. 20 Z. S. SN -_-

VL O OU ..A20r JA 235 AE)

fa, a među njima i Malarmeovim: soneti se ne pišua idej već rečima. Dole sanjarenje, živela Ččista ratiocinacija! (Drugi epigrafi objašnjavaju, naprimer, da sintaksa wništava poeziju, đa su osećaji sumnjivi i da je pravi recept: „ubaciti po jedan slog u stanje čiste svesti i pr:sluškivati odjecima“). Zbog toga dobro, prisluškujte! Ali pre nego Što prevedem tipičan sonet, da objasnim: Rijd u njegovom najnovijem stilu mnogo koristi ono što bi se moglo zvati „kineskom crtom“ engleskog jezika. Naime, ima u njemu sve više rastuća kategorija jednosložnih reči (koja se širi i na dvosložne i na oblike poput sadašnjeg participa), koje su se potpuno oslobodile normalnih evropskih gramatičkih obeležja, te mogu jednako igrati ulogu imenica, glagola (u infinitu i u nekim oblicima), prideva i priloga, a tu imamo jezičnu osobinu koja nameće prevodiocu strašnu odgovornost. I to naročito ovde, kađa se radi „slog po slogu“, -jer se mora za svaku reč u drugom jeziku (koji nije pošao ovim bezličnim kineskim putem) izabrati jednu jedinu imenicu, odnosno . infinitiv, i tako dalje. (Teško je maglu tačno izraziti suncem!)

A sada: slušajte pesmu koja se zove. Bunda matrica. Ona glasi:

dobaciti zapad zauvariti igla

seme malko plavo sisati

staložiti se daleko koncentrisati se beli anđeo tužan

Margareta topiti se nakovanj sabrati za divno daleko

crho mrndanje

ruža ljama

lustra* sindrom

kazati karličho kazati kula matrica fromor.,

Kakva li je ovo ispovest? Neka žena, valjda, išla kod specijaliste 'ma pregled. Ali zbog čega? Tiudnoće? Ili sterilnosti? (Ili grudne bolesti?) Nekako postajem utoliko sim imažista što mi se čini da je čak i u kapitalističkom „društvu (odnosno u anarhističnom, jer Ser Herbert sebe smatra anarhistom!) trunčica prećiznosti — korisna.

Vlada zabluda da se mi Britanci večito teturamo usred magle, u imažističkom smislu oblaka vođen:h kapljica pomešanih sa prašinom. Ah, me! Druga magla, magla očajne naporne misli danas sputava

· Gnevna žena Holivuda

intelektualca. I kritičar IL. A. Ričardz je objavio nove stihove (njegove 'prve!). Drugi „prorok, odmah posle Prvog svetskog rata, zajedno sa S. K. Ogdenom, napisao je uticajnu knjigu Značenje značenja (The Meaning of Meaning). U traženju aposlutne objektivnosti misli uspeli su ovi autori đokazati da je sva klasična filozofija jedna apsurdnost nelogike. A danas živimo u znaku oksfordske škole filozofije (Ričardzov porod), čija je osnovna teza da uopšte nije posao filozofije da' tumači ljudska zbivanja, nego jedino (u beskrajnost) da striptizuje reči u istrazi za značenjem značenja. -

Dilema engleskog pesnika zaista je strašna. Ne bez razloga ovako pletu bajke. Ako neće pitati kako to da nekvalifikovani engleski radnik od 18 godina može primati šiling gde afrikanski radnik (otac sa porođicom) prima peni i, ako neće zauzeti stav o nuklearnim bombama (koje tako lako mogu

uskratiti svako zbivanje), nije čudno ako, se lati

jedino akcije razmišljanja i gleda svoj sopstveni pupak (u poslednje vreme mnogo se širi budizam u Engleskoj!).

Kao početnik pesnik Ričardz se drži ipak stiha i slika. Ali zato ovaj liričar najnovijeg doba (kome Tajmsov književni dođatak poklanja dragocenu celu

. stranicu pod naslovom „Pesme jednog mudraca“!)

destilira svoju liriku nemilosrdno. Uzeću kao primer pesmicu o temi koju je već Šekspir jednom uzeo, u drami Hamlet — tema donekle koja odgovara za naše vreme neodgovornih nazovi-državnika — biti ili ne biti. Samo što je Ričardz pozitivniji O OPORNIONG (Stradford-ca) jer je njegov naslov

t. | RT

A ipak to sve promašućči:

Ma-da što, niko ne Zna. ·

Suve prođužujući put:

Po Rakvom malogu?

Sve u nadi biti Tamo

Pre nego što Buđemo igde;

I čekajuči dok neki čas

Ouvlasti našu besposlenost:

Jer Mesto i Čas i Mi

Mi u najmanju ruku tražimo biti . Buduči oskudni, svi tri i I to neprimetivo.

Jasno šta znači značenje, zar ne? Alek BRAUN

— ~ =_—

(* Tustra: u smislu pranja, purifikacij4.)

Heda Hoper vapije za prošlošću

Heda Hoper je strah i trepet za filmske ljude Amerike. Svake nedelje izlaze njeni članci o Žživotu i igri holivudskih „zvezda. Oni se prenose u više od stotinu raznih listova. Ona pokreće jav-

S no mnjenje i niko ne može da joj se suprotstavi, Čitava Amerika prihvata ono što Heđa Hoper .

kaže. - | |

U kancelariju Hede Hoper na Holivudskom Bulevaru ne ulazi se lako, u prednje tri sobe sede njeni sekretari koji čuvaju prilaze njenoj sobi. Vrata se otvaraju samo na neku lozinku, a moja lozinka je bila Misiz Dženet, akcionarka ~ kalifornijskih dnevnih listova. Gospođa Dženet je ITledina prisna prijateljica.

Okružena trofejima, reklamama, neobičnim ·šeširima, {[otografijama, jastučićima, knjigama velikih pisaca, Tevlinim „časopisima i mnogim stvarčicama od vrednosti i bez vrednosti, Heda Hoper ipak ostavlja utisak zaposlene žene.

Naš film! Naši filmovi! kliknula je stara dama smejući se. Najviše proizvodimo gangsterske filmovel Niko ne poriče da je to rđavo, pa ipak se nastavlja. Ja ih uvek napadam. Zašto? Zato što ne prikazuju naš život. Amerikanci -su miroljubiv narod, a tamo izgledamo kao banda revolveraša. Jeste li gledali »Džunglu na školskoj tabli«? Ko će u Evropi poverovati da naše škole nisu stecišta razvratne mladeži» Da sam vlast, ja bih ga zabranila bez razmišljanja. Radnja se događa u jednoj školi. Mladić siluje svoju nastavnicu, drugi mu pomaže, naslaje tuča noževima, đaci razaraju čilavu školu, Svaki gledalac u inostranstvu mora da pomisli: » Ako je ovo američka demokratija, hvala lepo! Bolje da je nema!« :

Glas joj postaje monoton, Ona racionalno raščlanjava:

— Ove godine nijedna jedina Žžena nije došla među »deset najvećih«, Sva mesta zauzeli su muškarci. Marlon Brando, Bil Holden, Kari Grant, Klerk Gebl, Džon Vejn itd, Ženskih velikih zvezda nema. Zašto?» Zašto — kaže ona povišenim glasom i oči sevaju. -

— Glumice nisu više privlačne kao nekada, nemaju dovoljno seksa! So[ija Loren igrala je u sedam velikih

Šta je osnova

seksa.

odlučno. — Neki su

varili. Velike

Treba imati i

vuda? 35.001 Zar

{i j jbolje partnere, a - e, 58 »D : dpara U od HOIBaRe Kari realizmul — Njeno lice je puno pre- zabave koji je on sagradio za decu Grot Ta i BerbihSA 'Antonl Kvi- rive ironije. Maleni nos je nabran, od 6 do 70 godina,

Slana OOU PROST ! oči komično sažaljive. — Mora, na- — Inače? Da čini mi se, da sve

na, pa ni sa ovim glumcima ništa naročito nije postigla, Nijedno ostvarenje nije pretstavljalo veliki uspeh. S njom se neprestano radi, opet Ce da igra u raznim filmovima, ali ja smatram da je sve uzalud. Sofija Lo-

:— lici. Koješta! ren nema seksa! .. Danas postoje lici. Koj

-— uzvikuje Heda Hoper razdraženo. — Šta, ustvari, pokreće naš svet?

činje od Eve i preko Kleopatre nastavlja se kroz vekove. U svakoj generaciji javlja se neka žena koja se od svih ostalih izdvaja zato što ima

— Džen Mensfild? — kažem ne-

Mensfild »seksi«. No ljuto su se pre-

Njene jake reči i elegantan šešir tuku se kao rđavo složene boje. — Kakav je današnji stil Holi-

nekakav stil) Oni se sada klanjaju

ime, sve da bude iz stvarnog života, iz one prostačke svakidašnjice! I tako mi sada gledamo kako se deca rađaju, kako se epileptičari leče, kako se umire na električnoj sto-

stoji radi zabave ljudi, a oni

HEDA HOPER

života? Seks! On po- dica za gačka priča. Čutim. Hiela sam...

— Mislim, da

trude u tom pravcu.

mislili da je Džen ] sam videla na

grudi nisu dovoljne.

strasti! Humor.

va, sveža lica,

vito i ukusno..

vi smatrate da je to mašta mu je neiscrpna.

Smatram da film 'po-

sni-

za muškarca, ona pati, dok on bezbrižno tera svoje bez ikakvih posledušu — ako je uopšte ima! —- i za telo. Ali, to je suviše du-

videla sam sasvim drugačije američke žene,

se moramo vratili natrag. Moramo da stvorimo zabavan film, kao što rekoh, Na televiziji se Pre neki televiziji” japanske glumce. To je bilo očaravajuće, NoIgrali sjajno. Jedan mali Japanac izigravao je automobil. Bilo je to i duho-

— Da. imamo Volt. Diznija. On je genijalan. Stvara uvek nešto novo, Morate pogledate »Diznilend«. To je grad

više napuštamo dobar ukus. Ako neka knjiga ima veliki uspeh, znajte da je đubre, Mladi ismevaju plemenita osećanja i dobro vaspitanje. Kažu da je to staromodno a ja mislim da u vazduhu postoji nekakav rđav uticaj, da je propaganda u neodgo-

Iz. pedistonije jednog »Bi

Doslovno, engleska reč hit znači pogodak. Na Brodveju hit je pozorišni komad ili film koji ima izuzetan uspeh, naročito kod publike. Jedan od poslednjih hitova, najno-* vija drama Tenesi Vilijemsa, „Mila ptica mladosti”, daje se na Brodveju već dva meseca pred rasprodanom kućom. A to je samo početak njene karijere. Njujorški kritičari su je dočekali sa horom pohvala: da je „silno uzbudljiva”, da je to „nov Tenesijev trijumf”, da ima „fascinantnu snagu”. I mada se kao uvek posle takvih senzacionalnih uspeha u štampi već mogu naći i zajedljivi komentari da je „ptica” neka vrsta reprize „mačke“, ali da su ovaj put akteri drame „mrtve mačke na hladnom limenom krovu” — nema sumnje da će i ovo Vilijemsovo delo obići svet i još više doprineti njegovoj inače velikoj popularnosti.

Njujorški reditelj Elia Kazan dozvolio nam je da pratimo njegov rad na tom komadu od prve, čitalačke, pa do generalne probe, To nam je omogućilo da izbliza posmatramo proces realizacije na Brodveju. Radilo se intenzivno, po američki: trebalo je za mesec dana, radeći po osam sati dnevno u najmljenim salama za probe — menjajući ponekad-te sale iz tehničkih ili finansiskih razloga — spremiti „pretpremijeru”, pretstavu van Njujorka, na kojoj će publika i kritika svojim reagovanjem odlučiti da li delo može da iziđe na brodvejsku aremu. Naravno, u ovom slučaju je sumnja u uspeh bila gotovo isključena. Tandem Vilijems — Kazan, koji za sobom već ima čitav niz „hitova”, nije mogao da stvori pretstavu nedostojnu Brodveja. Glumci? Poznata dramska glumica Džeraldina Pejdž i još poznatiji (kao filmski glumac) Pol Njumen — da pomenemo samo mosioce glavnih ulo> ga — tako su, već od prve probe, nadahnuto reagovali na autorske intencije i na sugestije ređitelja, da smo odmah, i nehotice, osetili divljenje prema onima koji su -ih za te uloge odabrali, Bila je to još jedna potvrda poznate činjenice da polovinu svoje meteorske rediteljske karijere Kazan duguje svom „njuhu”, svojoj veštini da pronađe pravog glumca za datu ulogu.

Bio je to doživljaj posebne vrste: svratiti usred đana sa bučnog kalejđoskopski šarenog Brodveja u 42-gu ulicu, ući u foaje jednog od stotine drugorazrednih bioskopa u

| tom kraju, popeti se otud arhaič-

nim liftom pbd krov višespratnice ·i tamo ući kroz zadnja vrata u zamračenu salu jednog zastarelog pozorišta koje sada služi još samo za probe. (Jedno vreme te probe su se održavale u nekakvom ne manje neobičnom „Domu sedam Uumetnosti”, u čijem suterenu se na= lazilo kupatilo sa basenom, dok su spratove zauzimale razne umetničke škole, klubovi iizložbe, za nas misterioznog karaktera,)

Svraćali smo, dakle, na probe „Mile ptice mladosti” kao na Uuzbudljive konspirativne sastanke neke jeretičke sekte. Prolazeći kroz uobičajeni ritual ponavljanja scena i činova, seansa sa rediteljem — Uz obaveznu kafu u v#velikim čašama od kartona i non-stop pušenje, pred nama se postepeno pisana reč pretvarala u živu reč, u doživljaj, u dramu. Na, kraju se činilo kao da glumci instinktivno pronalaze pravu intonaciju i pravi po-, kret, činilo se na momente kao da su oni izmislili tekst, a ne onaj omanji džentimen 'sa smeđim brčićima — slavni dramski pisac prisutan, kao i mi, negde u dnu sale, Ali mađa smo se sa zadovoljstvom predavali toj teaterskoj iluziji, znali smo jer smo to i videli, kolike ie napora uloženo u genezu te iluzije. Keljko je puta, đok su u pozadini gole pozornice dosadno krkljale cevi centralnog grejanja, na proscenijumu, za bilo kakvim malim stolom, ili sedeći na njemu, reditelj — crnomanjasti mali čovek bujne kose i kukastog nosa vodio duge tihe razgovore Sa SVOjim protagonistima: mladim atletom Njumenom, Džeraldinom Pejdž, ljupkom plavušom malo umornog lica, brodvejskim veteranom Sidnijem Blekmirom i drugima. Posle proba, sva u lica odavala veliki zamor, A koliko puta su reditelj i autor posle toga još satima diskutovali, svedočile su promene koje su tokom rada unošene u t+hekst i saopštavane glumcima. Drama je do svog konačnog oblika prošla kroz osam varijanti. Videli smo ne> ke scene koje više niko neće vi·deti, a možda nismo videli neke koje sada čine deo pretstave. Jedno je izvesno: saradnja između Vi„lijemsa i Kazana, koja traje još od „Tramvaja zvanog želja”, uspešna je i plodonosna. To su kongenijalni umetnici među kojima postoji veliki afinitet, međusobno poverenje i razumevanje. „Veliki talenat, ka-

jedne pozorišne ·

samo dye glumice sa dovoljno seksa, Liz Tejlor i Ava Gardner! Ja lično verujem da bi i Lolobriđida mogla da stane pored njih, jer ume da šluii i deluje na čula. Ka

— Zar je to jedini... najvažniji uslov — pitam tiho»

— A šta bi drugo moglo da bude!

KobjyhŽE:V,NE MNOMV.JNE

maju gnevne komade, mržnju i bes, Ah, taj Osborn! ~

— Žena je ta koja treba da bude besna, ne muškarac! Zar muškarcu nije sto puta lakši život? Žena je \a koja prolazi kroz užasno teške fi zičke i psihičke mene, žena se vezuje

vornim rukama, da nas neki ljudi prave budalama. Zato se ne radi ono što bi moglo i što bi trebalo da se

že Kazan za Vilijemsa, pesnik koji je sav dramski pisac, jedini autor čije me svako novo delo iz-

uradi, \j r ic Heda- Hoper stavlia swole he menađuje.. Svo 5U njegove ličnosti na sto. krive: i nevine, vel čanstvene | luc-

Julija NAJMAN | kaste, žestoke i slabe.. On ne po-

la«

PROCES JEDNE POZORIŠNE REALIZACIJE

NA BRODVEJU

- PENESI VILIJEMS

vređuje onu oblast misterije i zbrke koju u sebi krije svaki čovek. On ne nastoji da raščišćava stvari, da ih razjasni, ispravi, uprosti ili da se posluži ma kakvim sličnim trikom...” A dramski pisac je za Kazana rekao đa je „blagotvorni Svengali koji vidi i zna ne samo ono što je na hartiji, nego pomaže piscu da do kraja iznese i ono što je samo polusvesno hteo da kaže i samo delimično izrazio”. Prilično je dakle jasno da se takav ređitelj i takav autor srećno dopunjavaju, Novo Vilijemsovo delo zaista po svom specifičnom cemocionalnom intenzitetu i po briu koji zahteva od režije i glumaca može da se u> poredi sa „Mačkom na vrelom limenom krovu”. Kao i tamo, i tu se ličnosti kreću u mutnim sferama. neurotičnih strahovanja i Oscćanja promašenosti. Seks je opet u prvom planu, kao tačka u kojoj se zgušnjava i odražava sve Što daje smisao životu. Samo što Ovde famozni Vilijemsov kastracioni kompleks postaje sasvim izraziti dramski motiv: to je ustvari drama mlađića koga jedna nadmoćna žena prostituiše i na taj način spiritualno lišava muškosti pre no što će ga otac jedne devojke, koju je mladić navodno zarazio i time telesno obogaljio, i fizički kastrirati. Radnja drame nije složena, složene su ličnosti i odnosi među njima, i zato fabula, ogoljena, ne može mnogo da sugerira O kvalitetu dela. Čens Vejn, siromašni mladić sa američkog juga, strasno je zavoleo najlepšu devojku u svom rodnom mestu. Kad mu se bogati devojčin otac odlučno suprotstavio, on je rešio da unovči svoju mladost i lepotu i da se po svaku cenu proslavi. Počeo je svoju „karijeru” u Njujorku kao mezimac bogatih žena — verujući još uvek da više daje nego što prima. Nastavio je u ratu, u mornarici „radi lepe uniforme” koju je izgubio kao .·simulant. Posle rata je odjednom osetio đa više nije sasvim mlad, a da još ništa nije postigao i našao se u Holivudu kao jedan od bezbrojnih anonimnih aspiranata na probno snimanje. Tu je negde na njega naišla Arijadna Del Lago, alijas princeza Pazmazoglu, („tako se nekad zvao grčki konzul u Sen Luju”, objasnio je autor glumici kad se prvi put saplela o to ime), nekad. slavna filmska glumica koja ne može da se pomiri s tim da je njeno vreme prošlo, pa bežeći od tog saznanja putuje po svetu sa ogromnim prtljagom u kome krije i kesu sa hašišom i masku za kiseonik, kao sredstva koja treba da joj obezbede naizmenično zaborav i vraćanje u život — onda kada se taj zaborav pretvori u fizičku i psihičku moru. Postavši njen dobrovolini pratilac i bolničar, Čens je dovođi u svoje rodno mesto. Cilj mu je da je ucenom primora da omogući njemu i njegovoj de-

vojci bekstvo iu Holivud i filmsku karijeru. Međutim, devojčin otac, koji je postao senator služeći se demagoškim trikovima čuvara tradicija američkog juga preti mu ka= stracijom ako ne napusti grad, Bivša holivudska zvezda, koja je najpre na mladićevu ućenu &ddo-” vorila afirmacijom svog prava” 'da njime fizički raspolaže, a zatim priznala đa je on uspeo da pro» budi njena već đugo mrtva osećanja, sada mu u času svog trijumfa — Holivud je opet neočekivano priznaje i traži — nudi da ga spase. Ali on kao da u tom trenutku uviđa da mora sam da se suprotstavi sredini koja ga prezire i O» suđuje na poniženje i propast. Cela drama razvija se brzo, bur» no, u vihoru briljantnog dijaloga. U gledaocu, nš kraju, mada to možda nije bila autorova namera, najduže odjekuju neke aforističke replike Čensa Vejna. Kad, na primer, holivudska princeza revoltirano odriče da „više nije mlada”, njen mlađi ljubavnik gorko kaže: „Niko danas više nije mlad.” Svoj „pogled na svet” on izražava ne mnogo originalnim tvrđenjem da se „ljudi ne dele na dobre i zle, ni na bogate i siromašne, nego na one koji uživaju u ljubavi i one koji za to uživanje ne znaju.” A na kraju, kad ostane sam na sce=ni, on se obraća publici rečima: „Ne tražim vašu samilost, već samo vaše razumevanje. Pa ni to već samo da sagledate meno u sebi i neprijatelja-vreme u svima nama.” ; Zanimljivo je da je u jednoj ra» nijoj verziji Čens odlazio sa SVOjom „spasiteljkom”. Taj svršetak ne bi u suštini bio manje tragičan od ovog eksplicitnog, patetičnog apela na gledaoca da se poistoveti sa junakom, koji ni kao sadržaj ni kao prosede ne pretstavija novinu u pozorišnoj literaturi. Ali taj mali finalni ekstempore na neki na= čin egzaltira poetski karakter dras me, a u isto vreme podiže mladića koji nije ostvario snove svoje mladosti na pijeđestal jedne uopštene ljudske sudbine. Neodgovor> ni, sujetni Čens Vejn kao da na kraju uviđa da je pogrešnim pu» tevima tražio ličnu sreću i rezig> nirano prihvata da zato ispašta. Reči kojima on to kaže možda nisu originalne ni „duboke, Toga smo sveshi kad se otmemo pozoriBnoj muađiji. Ali takva je, eto,” snaga dramSške poezije: kad je te reči sa gole pozornice pred nama govorio Pol Njumen, zanesen SVO“ jom ulogom, zagledan suznih očiju u mrak prazne dvorane, učinile · su nam se potresne i istinite, I bili smo za taj doživljaj zahvalni |

i piscu, i reditelju i glumcu. ) Frida FILIPOVIĆ