Књижевне новине

Eseji Miloša Đurića »Biz Rhelemskih wnizmies«

(Prosveta, Beograd, 1959)

Naš izvrsni poznavalac antike i mezamenljivi prevodilac sa starogrčkog jezika sakupio je u ovoj knjizi osam ogleda ranije objavljenih po časopisima i listovima. Najznačajniji prilog jeste svakako esej „Helenska agonistika i likovne umetnosti“. Nagonu za nadmetanjem i samojsticanjem Miloš Đurić daje ulogu svemoćnog i blagorodnog pokretača svekolikog helenskog razvoja. Nagon za nadmetanjem nalazimo još kod Homera; ali to nadmetanje prate mržnja, zavist i osveta. Te mračne eridske crte ranog herojsko-epskog | duha doživljavaju svoju katarzu u agonu Ciji su pesnici Heziod, Pindar i Heraklit. Već Heziod govori o Eridi koja blagosilja i potstiče na rad i takmičenje. Najveći pesnik agonističke volje je Pindar koga Anthologia Palatina naziva „presvetim usnama Muza". Pc njemu, samo u nadmetanju se ispoljava sposobnost i dar koji posedujemo. To nadmetanje mora biti teško i naporno, jer ljudi čak i lepo delo pamte samo onda ako je s naporom ostvareno. U trećoj nemeJskoj odi, u strofi prvoga dela ep;nkije, Pindar pretstavljajući se kao pesnik aqona kaže: „Takmičenje slavno za pesmom čezne“. Najveći antički filozof pre Sokrata, Heraitlit, taj je agonski elan i ritam preneo na plan fizičko-svetskih zbivanja. U osamdesetom fragmentu on kaže: „Znajte da je rat sveopšti, da je pravda — borba i da sve nastaje borbom i po nuždi“. S obzirom na agonistički duh Helena, koji su znali da prezru i rad ako je ovaj onemogućavao razvoj, samousavršava–

a ji mnadmetanje (antibanausija), Miloš Đurić je imao pravo da za iHeraklita kaže: „On je progovorio iz srži helenskog bića“. Podrazumeva se đa i u učenjima ostalih grčkih mislilaca ima agonističkih_ crta, naročito kod Empedokla. Cuvena je Sokratova agon:stičko-dijalektička metođa u majeutici. Izuzetak bi činila jedino pitagorejska metafizika sa svojim učenjem o ugašenoj, zamrloj harmoniji. Bilo bi jako interesantno da se Miloš Đur:ć više zadržao na agonističkim momentima u učenjima grčkih filozofa. Među: tim, njemu je bio cilj da osvetli umetnost grčkih vajara sa stanovišta helenskeađonističke ·prosvećeno6t;. On govori o slikarskim agonima u Korintu i Delfima, o takmičenju Apela i Protogena, O keramičkom slikarstvu itd. Helenski dar za plastičnost, jasnost i čisti oblik rodio ie i filozofsku misao Sokrata i Platona. Tć& Miloš Đurić citira Jočl-a: „Najoštrija jasnost i najčistije Uobličavanje ne nestaje u čulnom, nastaje samo u mišljenju... Zato Je baš iz naroda najjače, plastičke konkrecije morala proizaći apstrakcija“. Jezgrovit i Strog, ali ne i suvoparan u svojim tezama, jasan po svojoj intenciji, ovaj esej je pisao lepim, čistim, vrlo često poetskim jezikom. Neka su mesta kao male pesme m prozi: „Bogata nalazišta mramora i za sve oblike uobličljiva ilovača na faleronskoj obali mamihki su plastičare i keramičare da izvuku'lepotu koja je već u njima dremala, kao zora u mraku, kao cvet u semenu, kao iskra u kremenu“,

| Mnogo je manje značajna i zanimljiva stuđija o grčkom pesniku „pustolovu, najamniku i podrugljivcu“ Arhilohu, koga je muđri Heraklit prezirao. Ali i tu su osnovne teze i tvrđenja postavljena čvrsto, jasno i savesno: 1) za Arhiloha je vezama pojava real:;zma u evropskoj lirici, koja uključuje u sebe antihomerovski stav prema herojskom i epskom; 2) Arhiloh je prvi subjektivni i sentimentalni ljubavni pesnik; 5) Arhiloh je osnivač jambske kritičke poezije. Ogled o Arhilohu

je pisan prilično suvoparno. Trebalo

je osim naučničke strogosti u činjenicama naći više nežnosti i lirizma u svojim rečima kađa se govori O pesniku koji je prvi u poeziji upoznao ljubavnu patnju, kob ženskih čari i neuzvraćenu ljubav. Tek kađa govori o moralnim nazorima pesnika, Miloš Đurić i sam! propeva. Pre Sokrata, kinika i stoika, kođ Arhiloha nalazimo nazore o autonomiji moralne ličnosti iz koje će pro:zaći ideal ataraksije i potrebu čovekove unutarnje slobode i neovisnosti o spoljašnu adiaforičnu (kako bi rekli stoici) stvarnost. Treba spoznati red 1 zakon u stvarima da bi se postigao mir i blaženstvo. To je upravo ono što su docnije učili stoici. Arhiloh je tri veka ranije pevao: Nego tu sreći se raduj,

u jadu se suviše ne žalosti!

Misli kakav ritam vlada ljud:ma.

Tu čovek prvi put — kaže Miloš Đurić — uzima svoju sreću u svoje ruke. I od sada je sav za nju odgovoram. Kriv je onaj ko je nesrećan. Napis o Artemisiji ima, uglavnom, istoriografsku vrednost.

KNNJIMM:V.NE NOMNJINE

Značajni su ogledi Miloša Đurića o etičkim nazorima kod Sofokla i Evripida, na primerima Ajanta, Hipolita i Medeje. Ajant je etički Ahilov blizanac. I jedan i drugi pošto izgube u nadmetanju padaju u gnev, mržnju, i snuju osvetu. To nije još ona prečišćena eridska strast sa olimpiskih utakmica. To je još onaj period helenskog duha koji je započeo stihom „srdžbu, boginjo, pevaj“. Sofokle je sebi postavio za moralni zadatak da se obračuna sa mahnitom Eridom mržnje i osvete koja je uzrok mnogih etičkih zala. Taj obračun je i obračun sa epskom tradicijom i zauzimanje za jedan građanski moral. Sofoklovo shvatanje vrline kao etosa mere etiolog:ju Ajantove krivice vidi u tome što se njegova hrabrost izvrgla u neustrašivost i samovolju, a ponos u oholost. Ajant dolazi u sukob sa samim bićem i njegovim zakonima (ontomahija) „Ajant hoće da poremeti ravnotežu — piše M. Đurić — i za-

MILOŠ N. ĐURIĆ

to se njegova mahnitost pojavljuje kao imanentna odmazda samog bića. U Homerovoj Ilijadi i kikličkom epu Ajant nije osuđen kao krivac koji je sam sebi na kraju kobno skrivio. Tu se on ubija zbog sramote koju su mu drugi naneli. Visoko razvijena etička svest SOfoklovog vremena, međutim, osuđuje Ajanta kao krivca, U Sofoklovoj tragediji Ajant se ubija zbog sramote koju je sam sebi naneo. Pretstavnik morala u tragediji je uravnoteženi i: mudri: Odisej. Ovaj građanski moral sredine i uravnoteženosti ne znači kako s pravom ističe Đurić osrednjost, već srednju vrednost u ontološkom smislu i vrhunac vrednosti u aksiološkom značenju te reči.

Još je značajniji Đurićev napls „Tragedija mladenaštva u Evripidovom Hipolitu“. U svojoj tragediji Evripid ustaje protiv jednostranog intelektualističkog Sokratovog učenja o moralu. Taj Sokratov intelek-

tuali:stički moralni intelektualizam, da je dovoljno znati šta je dobro pa da se to i čini, Evripid gorko opovrgava slikajući tragičnu sudbinu svoje Fedre. Fedra, grešno zaljubljena u svoga pastorka, želi da svoju strast pobedi vrlinom. stidom i dostojanstvom. Ali ta nesrećna ćerka perverzne Pasifaje ne uspeva u tome. Ona gorko vapi:

Mi znamo što je đobro, razumemo to, al' ne marimo. · . )

Miloš Đurić, kome se Sokratov preterani. racionalizam čini površnim, kaže za Fedru: „Nije mogla svoje delanje đa uskladi sa svojim saznanjem i tu je izvor njenoj tragičnosti, Fedra je preterala u svojoj strasti, kao što je onaj koga je volela preterao u svojoj abnormalno] strogosti i čČistoti:. I jedno i drugo se ogrešilo o etos mere. Fedra je preterala u svojoj patološkoj ljubavi; Hipolit je preterao u svojoj vrlini. Zato je on sam kriv za svoj udes. Isto kao i Fedra, Artemida kaže Hipolitu koji umire: „U tebi beše tvoj slom“.

Za razliku od Fedre, u Medeji nemamo sukob volje i nagona, već sukob između dva nagona, materinske ljubavi i strasti za osvetom. Ta ponosna, samosvesna i strasna žena da bi se osvetila svome nevernome mužu postaje čedomorka. Pošto je to najveća kazna za nepravednog Jasona, hor odobrava njeno delo i peva: „Sveta je tvoja osveta“. I kod Medeje strast pobeđuje razum, mržnja ljubav. „Strast je pobedni:k nad mojim razborom", kaže ona. I njena sudbina opovrgava Sokratov intelektualistički moral. To što zna da je čedomorstvo strašan greh nju ipak ne sprečava da ga počini, gonjena demonom besa i osvete. Uzrok njenoj tragediji je njen siloviti i snažni karakter. Tako se snažna i energična Medeja ogrešila i o etos mere, a hor peva: „sreće nema snaga pregolema“, Evripid, kao moralist, zastupa etos mere i etos razuma.

U napisu „Sokrat i Teođota“ M. Đurić raspravlja ono mesto iz Ksenofontovih „Uspomena na Sokrata“, kada filozof posećuje heteru Teodotu i vodis njome razgovor. Pisac je tu našao za potrebno da brani Sokrata od mišljenja nekih autora da on razgovara sa heterom kao udvarač i „stara namiguša“, i da tvrđi da 1 tu u razgovoru sa heterom Sokrat istupa kao filozof sa svojom ironijom i željom da popravlja ljude učeći ih vrlini. Sam Đurić ovaj svoj

napis smatra za „maleni prilog izu-

čavanju Sokratove ironije“. Međutim, najzanimljiviji je ohaj deo napisa u kome pisac govori o socijalnom položaju i ulozi antičkih hetera. Ova knjiga studija i ogleda svakako će doprineti da se bolje upoznaju riznice helenskog duha. Branko MILJKOVIČ

]. V. GET

i gospođa

Fon Štajn

Johan Volfgang Gete: »Ljubavna pisma& | (ODžepna bajiga, Sarajevo, 1958)

Za istoričare literature nema više nikakvog problema u odnosu Getea i gospođe Šarlote fon Štajn koji bi se odnosio na stvaralačku ličnost

"velikog pisca, a bio i u uticajnoj

sferi proslavljene gospođe. Za „sladokusce” i ljubitelje senzacija, za sve one koji vole da „tumaraju“ po intimnim odnosima velikih ljudi, još ni đanas se ne može sa potpunom sigurnošću tvrditi kakve je prirođe bio ljubavni odnos Gete — Š. fon Štajn, Ova polovina njihove koresponđencije koja nam je preostala (gospođa fon Štajn je svoja pisma Geteu uzela k sebi i spalila, čime je, kako duhovito primećuje jedan Ge< teov biograf, obožavalac i pissc značajne studije o njemu, doprinela „idealiziranju odnosa u pretstavama potomstva“), Geteova pisma, naime, više govore o poetskoj 'snazi jedne svesno ili nesvesno nametnute ljubavne uobrazilje, skoro neurotičarske ljubavne samoprinudđe, nego li o pravoj prirodi.i stvarnom karakteru tog odnosa. Da. je Gete bio zaljubljen u fon Štajnovu, to je sasvim jasno posle prvog Geteovog pisma; ali da je u tom emotivno-iluzionističkom naponu ljubavnog odnosa koga se pisac vrlo dugo mahnito držao grčevitošću očajnika, suđelovalo više faktora subjektivne i objektivne prirode, koji jednom jednostavnom emocionalnom odnosu daju sasvim drugu boju, oblik i sadržaj — postaje jasno tek kad se uzmu u obzir sve okolnosti u kojima se Gete našao dolaskom u Vajmar. 7 novembra 1775 godine.

Vajmar je tađa bio beznačajna palanka, ni grad ni selo, a sva društvena i politička važnost takvog jednog mesta sastojala se u tome što je bilo sedište dvora, prestonica kneževine. Ta činjenica, međutim, bila je dovoljna da jednom geniju, građaninu po poreklu a i po shvatanjima, dugo vremena zagorčava život. Uobraženo, nadmeno i šupljoglavo plemstvo na dvoru i oko njega, koje se u spoljnim stvarima i rekvizitima ugledalo na francuski dvor i plemstvo, a nije imalo ničeg od njihovog duha, takta i obrazovanja, ili bar respekta prema stvarima duha, nije. moglo nikako da se pomiri sa činjenicom da jedan građanin -pesnik pravi na dvoru tako vrtoglavu karijeru u državnoj upravi, koja je spadala“. u staleške prerogative plemstva: Razure se, onda, đa su na dnevnom redu bile skoro svakodnevne intrige i Ššikaniranja svoje vrste. S druge strane, dvorska sredina pretstavljala je duhovnu izbu, primitivnu i očajnu zaostalost u svakom pravcu. U tom pogledu slažu se u izjavama i mišljenjima svi velikani duha koji su imali da tavore svoje dane u Vajmaru. I Herder, i Šiler, i Viland, i Knebl, i sam Gete, qovore o grubosti, učmalosti, dosadi koja ubija đuh, ćumezu.. Gete kaže: „Kako kročiš iz kuće. upađaš u sve samo blato“. Itd. itd.

I pored ımoćne podrške vajmar– skog kneza, Gete je čitavo vreme

ar=omunutišiEECOJriBi api inner Odgovori na akluelna pitanja

0 umelničkoi kreacčili

Rudi Supek: »Umjetnost i psihologija« (Matica Hrvatsha, Zagreb, 1959)

Prepričavati i interpretirati ovu zbirku eseja Ruđi Šupeka, bilo bi besciljno, kao što je jalov posao i citirati neke autorove stavove koji bi nam, tobože autentično i argumentovano, mogli da prikažu ovu zaista vrednu knjigu. Više je 'svrsishodno, meni se čini, da se istaknu nekolike „komponente koje mogu makar i u jednom ovako sumarnom prikazu, pa zato i nepotpunom, da ilustruju izuzetnost pojave Supekove knjige „Umjetnost i psihologija“. Ta izuzetnost se očituje, pre svega, okolnošću da je Rudi Supek ovom zbirkom eseja nadoknadio jednu osetnu prazninu u našoj savremenoj estetičkoj, kritičkoj i psihološkoj literaturi, naime, našu potpunu lišenost i oskudnost u delima koja u naše vreme mogu da objasne neke najbitnije pojave, u procesu stvaranja umetničkih dela ili samog tog procesa, sa naročitim. osvrtom na našu dinamičnu i urbaniziranu svakodnevicu. Ova zbirka eseja Rudi Supeka, zato, može đa vrši, i vrši, jednu praktičnu, korisnu i bitno informativnu funkciju koja ima i svoj peđagoško-didaktički karakter.

I tako, ako hoćemo da se obave-

stimo o larpurlartizmu, psihologiji

mođernizma, o odnosu iracionalizma i hedonizma, o problemima eksperi!mentalne estetike, Adlerove i JTungove kritike psihoanalize u uameftnn–sti, o Sartxovom tumačenju BodJera

RUDI SUPEK

koje, jasno, ima opštiji interes od onoga koj: bi mogao da se zaključi obzirom na naslov, ako hoćemo da se obavestimo o čitavom nizu drugih pitanja koja su bitna u umetnosti naše savremenosti, — možemo se obratiti na Supekovu knjigu eseja kao na zbirku tekstova koji dokumentovano i na osnovi autoPove nesumnjivo impozantne eruditivno-

sti obaveštavaju dublje zainteresovanog čitaoca. Ali, mi ćemo me, ovde, donekle zadržati na nekim stavovima Rudi Supeka, koji .nam se čine ne samo kao prihvatljivi, već i kao neophodni uslov: za shvatanje onih estetičkih, društveno-političkih i psiholoških koordinata koje odreduju umetiičko stvaralaštvo u našoj svakidašnjici, obzirom na urbaniziranu i savremeno industrijalizovanu sređinu. Tako Rudi Supek, veoma ubedljivo dokazuje da umetnik. đanas, u uslovima savremenog društvenog dinamizma nije u mogućnosti da stvara za večnost, sa razloga niza elemenata relativiziranih normi oblika života u #svakidašnjici koju mi doživljavamo. U poređenju sa umetnikom ranijih epoha — savremeni umetnik, dakle, nije u mogućnosti da svoje delo ostvari kao rezultat on:;h vrednosti koje bi se kao vrednosti nametnule ı večnosti. Dalje, nepremostivu oprečnost „mašinističke civilizacije i prirodne egzistencije čoveka“ — Rudi Supek vidi kao jedan od uslova različitosti načina umetničkog izražavanja i jedan od uslova traganja za oblicima savremene izražajnosti. Gđe je izlaz? Izlaz je, po autoru, u koegzistenciji načina izražavanja viđova koj: simbolizuju totalitet savremenog života. Nastavak na 4 stemmi Branko PEIĆ

svog prvog boravka u Vajmaru imao protiv sebe vajmarsku aristokratiju. Njegovom. stalnom sukobljavanju sa dvorskom i plemićkom sredinom doprinela je i izvesna njegova čisto subjektivna okolnost: došavši u Vajmar, Gete ni izdaleka nije preovladao sve osobine šturm — und drangovske anarhije i bunta

protiv svih konvenc:onalnost:. U tom pogledu on je u Vajmaru sva-

kodnevno stavljan na mnogobrojne probe. Ako su svi koji su to subjek tivno mogli uživali u raskošnim darovima njegovog kozerstva skoro niko nije dopuštao u ličnom i društvenom „ponašanju i najmanje zapostavljanje, akamoli kršenje kon vencionalnosti. U uštogljenoj sredini koja se strogo pridržavala etikecije Gete je morao. izgledati ništa manje nego kao buntovnik. A kako se tek on osećao, nije teško zamisliti: onu Verterovu nepriistnost građanina mora da je sam Gete ne jednom dožiyeo u Vajmaru.

Prijatelistvo i ljubav Geteovu 'prema fon Štajnovoj treba otuđa sagledati kao višestruko psihološkoemocionalno :; poetsko rasterećenje za sve stoešnjenosti,. ugroženosti i beznadežnosti kojima. je njegov šturm-und drangovski duh bio izložen. Što se Gete emocionbino vezao za Štajnovu a ne za· neku ·:drugu ženu ne bi trebalo uzroke za-to tražiti u nekoj izuzetnosti ove žene u odnosu na ostale. Pre svega, ona i nije bila tako izuzetna da bi joj se samo zato morala pokloniti specijalna pažnja. Doduše. svi ili

bar mnogi koji su sa njom dolazili

u dodir, a čijim se izjavama može pokloniti vera, ističu dđa ona otskače od ostalih dvorskih i plemićkih žena u Vajmaru, neki ističu i njenu bistr'nu, doduše više u praktičnom i društvenom smislu; ali dovoljno je baciti samo jedan pogled na Geteova pisma pa da se odmah vidi da Gete nije bio sa ovom .ženom ni u kakvom odnosu intelektualne, a još manje književne saradnje, već u odnosu koji je i po svom karakteru koji u pismima nedvosmisleno dolazi do izražaja kao i po izričitim iskazima u prepisci bio jedan oblik emocionalnog spovedanja, psihološkog rasterećivanja i male poetske fantaziie, nesumnjivo neurotičarski narkotizirane već pomenutim okolnostima. Osim tona. Gete „nikađa nije birao . za svoje sentimentalne partnere neke izuzetne osobe suprotnog pola: Dovoljno je otuđa ako pretpostavimo da se radilo o jednoj među mnogim simpatijama koje je Gete imao pre kao i posle gospođe fon Štajn. A što se ta veza toliko dugo održavala i što je u Geteovom subjektivnom doživljaju bila tako snažno iluzion stički obeležena. ima se Dripisati dvema okolnostima: samom karakteru odnosa koji mu je sa svoje strane dala fon Štajnova i uslugama. praktične prirode koje je Gete od tog odnosa imao.

Svi koji su poznavali fon Štajnovu ističu njenu hladnu prirodu, čak nesposobnost za strast. Iz Geteove prepiske opet možemo naslutiti kako je ta žena vešto taktizirala odbijajući ga kao ljubavnika, ali pritom brižno vodeći računa da qa za sebe trajno veže kao prijatelja ropskog, iako poetsko-đeklarativnog obožavaoca. Takvo njeno držanje je jedan od činilaca koji su ga toliko dugo vezivali za nju. Mi sa sigurnošću ne možemo tvrditi koliko su ti odnosi bili; ljubavni, koliko sentimentalni, koliko čisto prijateljski, ali je činjeniea da je ona vešto lavirala između tih uloga ·nadražujuć; tako do maksimuma poetsku uobrazilju svoga prijatelja. Samo, to nije sve. Nesumnjivo: da je gospođa fon Štajn odigrala značajnu aii nikako i najznačajniju. ulogu u smirivanju šturm-und · dran govske prirođe Geteove. U svakom slučaju Geteova izuzetna. vezanost za ovu ženu postaje jasna baš tom koincidencijom „latentnih „potreba njegovog ličnog razvitka i praktičnih napora koje je ova žena bila spremna i mogla da učini u istom pravcu. Što je pritom njena uloga neminovno: zadirala u sferu praktične pomoći, ništa ne menja u poetizaciji odnosa. .

Ali kad kažemo „šturm-und'dran govska* priroda Geteova mi toj formuli dajemo širi značaj, iako smo svesni toga: đa se na'celu sferu tog značenja ne može neograničend primeniti blagotvorni uticaj fon Štajnove. |. ız ove prep:ske kao i iz celokupnog držanja Geteovog.

J. V. GETE

jasno je da je ovaj čovek najintimniji i najvažniji deo sebe uvek bio sklon da zadrži pod velom tajne: Otuda ako je fon Štajnova svojim vezama i poznavanjem prilika: na dvoru učinila Geteu neocenjivej usluge u pogledu društvene stabilizacije njegovog položaja i ponašanja, ako je, drugim rečima, napra= vila od njegovog ponašanja atribute dvorskog čoveka, ne možemo njen značaj nikako precenjivati u pogledu osnovnog preobražaja Geteovog u ovom vajmarskom periodu koji je mogao biti samo rezultat' koncentričnih faktora u onom neumitnom procesu ličnog sazreva= nja koji je konačno stvar same ličnosti. Radi se o preobražaju od altruiste u rigoroznog listu“ koji bi hteo da misli samo na' svoj sopstveni duhovni interes koji je, u senci kneževske milosti, mogao skoro neograničeno da razvjija. Ako je Gete i u tom pravcu nailazio na intimnu podršku fon Stajnove, on je onda imao još više razloga da svoju strast prema 'ijbj

poetski glorifikuje.

7 ++

Too „„Geteova pisma pokazuju baš taj glorifikatorsko-iluzionistički karakter njegove strasti. Draga mu je najdraža na svetu, on samo radi nje živi, samo radi nje zadržava se u Vajmaru i tako dalje u superla~

tivima. lako je tih godina mnogo -

što šta dugovao fon Stajnovoj, Gete je ipak bio sigurnije vezan za život nego što bi se to zaključilo po njegovim neurotičarskim uobraženjima i strasnim poklicima. Ništa, bukvalno ništa nije moglo ovog čoveka da odvrati od njegovih duhovnih stremljenja: ni katastrofalna društvena pomeranja, ni ratne opasnosti, ni zlokobna Napoleonova. sen nad feudalnim gnezdom u Vajmaru gde ie Gete uredio svoj radni kabinet, ni ljubavni neuspe= si ni lični gubici. On je, i poređ svih intimnih, često neurotičarskih kolebanja, i pored svih kompromisa, ostajao u jednoj stvari uspravan kao stena: nepokolebljiv i nemilosrdno odan svojoj duhovnoj sferi. Otuđa ove verterovske ljubavne poklike možemo da shvatimo kao. oznake jednog unutarnjeg sazrevanja do razmera gorostasne ličnosti, ali i kao sentimentalno preterivanje. O

Iz ove prepiske “beskrajno više možemo saznati o samom Geteu negoli o njegovom odnosu prema fon Štajnovoj. Jer Gete je uvek sam sebi središte pa čak i onda kad njegov interes leži na drugom. Vidimo Geteovo uživanje u divljoj prirodi i lepoti predela, slavljenje prirodnog kao jedino čudesnog, ljul bav prema „klasi koju ljudi nazivaju- prosta“, a koja je bogu zacelo '„najuzvišenija“. Čas ga vidimo| u rudnicima, čas je u Jeni gde ga je. „bilje i kamenje povezalo sa lju dima”, čas uživa u zalasku sunca,u gorama i kamenu, čas se uđubljuje u! anatomske studije, dok „biljno carstvo“ opet opseda njegove misli, „proganja“ ga pritođa bilja, hteo bi da zakone biljnog carstva protegnme na čitavu prirodu, svet za njegal dobija novu gorostasnu sliku. Osećanje veze između izučavanja prirode i novih umetničkih saznanja u, Italiji, doživljaj simboličnog posto janja ·svoje ličnosti, preobražaj, rio vi skok ličnosti, stabilizacija iznu-

· tra, Svest o snazi skupljenoj „,za

buđući rađan život na severu”. Iako je.u ovim pismima mmogo što šta samo nagovešteno, dođirnuto ili ostavljeno za usmenu ispovest i ra: žgovor, ipak nas i ona makar i sumarno: uvođe u neke od duhovnih sfera u' kojima je ovaj gehijalni duh do kraja života bio neumoran. |

Zoran GLUŠČEVIĆ |

„individua.

#ejva

ra,