Књижевне новине

li Slovenačko narodno pozorište iz Ljubljane prikazalo. je, na gostovanju u Beogradu, dva domaća i dva strana komada. Naročit interes pobudila je drama Zvezde su večne, od savremenog slovenačkog pisca Mateja Bora.

ZVEZDE SU VEČNBE. Borovo delo vraća nas u sumorne dane oku-

| pacije ı uvodi u moralno-psiholo-

šku dramu mladog kompozitora čiju je simfoniju neprijatelj prigrabio i za koju je razglasio da je posvećena italijanskom visokom komesaru. Umetnik je docnije opovrgao to tvrđenje i navukao bes okupalora na sebe. Ali jedno “nepročitano pismo, koje je upozdoravalo da će neodgovaranje biti shva ćeno kao prećulan' pristanak, iznuđen potpis i lažna optužba zarobljenog belogardejca dovode kompozitora u težak položaj pred partizanima, i om beži sa oslobođene teritorije, da bi u okupiranom selu otkrio pred meštanima istinu i pao en neprijateljskim mecima. Borova drama Zvezdo su večne očigledno crpe svoje vitalne sokove iz jednog od piščevih doživljaja Revolucije. O tome svedoči osnovna tema dela, koja govori o opredeljivanju mladog intelektualca za borbu (u skladu sa našim iskustvima pisac pronalazi motive takvog opredeljivanja u etičkoj sferi: u potrebi pojedinca da očuva svoju čast). Takav utisak potstiče i reljefan fon drame, u koji je utkano nekoliko vernih portreta ličnosti uočenih u ratnim · vihorima, kao ı dah atmosfere onih prelomnih godina, ispunjenih revo-

jucionarnim previranjima i suda-

rima. : AH ako prizovemo u pomoć iSkustvo ili psihološku analizu ubr-

zo ćemo otkr.ti da delo nema potpunu životnu i dramaturšku Uverljivost. Uoč.ćemo da splet dramskih događaja, u čijim se okvirima jedna zaraćena strana, ogrezla u krvi i ub.janju, otima O apstraktmu duhovnu vrcdnost, ustvari više svedoči o plemenitoj autorovDj VCri u značaj humane čovekove delatnosti nego Što pretstavlja jedmu istiniku ljudsku “Ssituac.ju ili pruža mogućnost za razbuktavanje shažne drame. Pašće nam u OCI ! pr.oda zeapicia, U kome Je na maIggy prostoru nagomilano isuvise Break oKojnosti (nopročitano piiznuden potp's, nerazumno reagovanje na lažnu optužbu, povratak u okupirano selo) i nećemo lako izbeći pomisao da je razvoj drame veštački potstaknut. istoyremeno, Ostaje ncdokazana autorova teza da su u ratnim požarima n=-odrziva itimna čovekova nastojanja da se svet obogati novim vrednostima, jer pisac zanemaruje jedan motiv svoje drame, motiv koji nagoveštava jedan večit sukob i potencijalno sadrži najizrazitiju dramsku mogućnost za dokazivanje te teze: konflikt u mladom umetniku između stvaralačkog imperativa da se aocuva psihički integritet i neumoljivih zahteva zajednice, koja traži Žrtvovanje za više ciljeve. Da Je PIsac razvio taj motiv drama bi se vazgorela u svom potpunom moralmom i psihološkom vidu, ali bi 'autor, dodirujući bitnije neke probleme naših intelektualaca za vre-

smo,

DNEVNIK

Sa Prvim mrakom vatra se stiša-

wala i uđaljavala. Artiljerija je muzla

svom žestinom pokrivajući jedva čujmu daleku pješadisku vatru. Pred položajima Jastrebove čete ležalo je pcdesetak mrtvih ustaša. Dvadesetak zarobljenih preklinjali su i kumili da im. se sačuvaju životi, pozivajući se ma svoje zablude, na svoju braću i rođake koji su se borili na strani partizana, na svoje veze i simpatije, ma svoju buduću vjernost oslobođilačkom pokretu.

" Profesor Stipe je sjedio malo po strani. Pred njegovim nogama ležao je mrtav ustaša u. crnoj uniformi. Profesor je na kKkoljenima držao drugu debelu svesku svoga dnevni"ka u kome je ispunjavao posljednje atranice. Pisao je brzo ne podižući pogleda, boreći se sa nastupajućim mrakom, Ina je stajala više njega i pratila svaku napisanu riječ.

»Ono što sam danas doživio nećete vjerovati. To niko neće vjerovati ko nije učestvovao u ovom ratu, ko milje viđio ljude zvijeri, ko nije vidio okrvavljene . kame dječijom

. hrviju. ,

»Neopreznu ustašku četu „pustili smo sasvim blizu. Borba je bila kratka i jednostrana, Stroj je legao pokočen. Sa „začelja male kolone pucao je samo jedan mjihov mitraljez } brzo umukao. Dvađesetak ljuđi z» crmim wniformama pođizalo je

KuBhZyE/M.hkE, NMO:M.LNLE

me rata, ustvari napisao jedno drugo delo. Bor je, međutim, išao drugim putem i posvetio se razuđivanju intrige,. koja postepeno privodi glavnog. junaka konkretnom borbenom činu. Na tom putu delo je izgubilo širinu i zamah a potreba da se potstakne dramski zaplet potisla je sve druge mogućnosti, VM

„Inače, komad svojom dramaturgijom potseća na sovjetske drame pisane tokom Drugog svetskog rata: zaplet je usredsređen oko la-

ine optužbe nevinog heroja, lično-

sti teže izvesnoj idealizovanoj či-

·stoti a dramska struktura počiva

na suprotstavljanju lirskih pasaža scenama zasićenim grubošću.

Reditelj Slavko Jan prvenstveno se posvetio vizuelnoj, komponenti pretstave.. U tim nastojanjima važnu ulogu imao,je dekor Vladimira Rijavca, izvanredan u čisto likovnom smislu; istovremeno reditelj se trudio da plastično ocrta spoline karakteristike likova i pritom je precizno odredio sve glumčeve radnje: u svakom gestu ili pokretu nazirali smo niz definitivno naznačenih podradnji. Takvo obilje doetalja vremenom ja zamaralo, no u uspelim scenama spoljne pojedinosti bile su podređene ritmu zbivanja ili zgušnjavanju atmosfere. Pretstavu je karakterisala i obilna upotreba muzike, koja je impresivno ostvarivala pozadinu zbivanja i pripremala odnosno pojačavala intensitet dramskih klimaksa.

U naslovnoj ulozi kompozitora Brinara nastupio je Bert Sotlar. Sotlarevom kreacijom dominiral; su unutrasnji, uznemiren ritam neodlučnog intelektualca i elementi gotovo romantičarskog patosa.

Zapazili smo i niz epizodnih uloga (glumu Lojzeta Potokara,Sta-

neta Potokara i Staneta Severa) ali nas je najviše impresionirao mladi glumac Ali Raner, u čijoj

smo kreaciji naslutili jedan potresam, uznemirujući, tragičan KvaliCet, ZA DOBRO NARODA. Najpotpuniji doživljaj pružila nam je pretstava Cankareve komedije Za dobro narodđa. Reditelj Mile Korun tretirao je delo kao blagu komediju naravi i pomoću raznolikih glumačkih prosedea (realističke glume, grotesknog tretmana, farsičnog postupka) pretstavio nam ~ Široku galeriju izopačenih karaktera. Reditelj se trudio da oštro karikira situacije u kojima se kreću lič nosti komedije, ı tako nagiası vitoperenost junaka ıli otstupanje .njihovih žiyotnih linija od prirodnog toka stvari. Imali smo utisak da je ispred jednog razdoblja u životu slovenačkog gradanstva postavljeno krivo ogledalo, koje ima neobičnu sposobnost da u postupcima i manirima ljudi onog vremena: otkrije i ismeje upravo one gluposti i moralne standarde koji

danas izgledaju neodoljivo komič-,

ni. Korun je na zanimljiv način pomogao gledaocu da se uživi u

preterane i gotovo nemoguće s'tu-.

acije: dekorom, mizansenom i stilom glume potsticao je u giedaocu blagu, dobroćudnu ironiju. Uz ironičan, blagonaklon smešak gledalac je pristajao ma mnoge neverovatne pojedinosti pored kojih bi inače prošao ravnodušno ili s ne-

HHiWVV |

ruke. Obustavili smo vatru i preživjeli su se predali, Ustajali su jedan po jedan i okupljali se. Bili su blijedi kao krpe i preplašeni do ludila. Ganuli su me. Nisam mogao vjerovati da su to oni ljudi koji su se tako rado fotografisali pored zapaljenih mjesta i poklanih žrtava kakvih sam slika mnogo vidio. U njima nisam mogao da vidim njkakve zločince ni takvu izrođenost ljudske prirode. Izgledali su nedužno, iako su na kapi držali slovo »U«, ı

Komandir Jastreb i njegov komesar Jurica, moji đaci, nešto su se dogovarali po strani. Njihov razgovor pratio sam pogleđom i plašio ga se. Ustaše su se teško mogli smatrati zarobljenicima. Pratili su ih svuda osvjedočeni zločini. To sam razumijevao i duboko se slagao. Zločini su im bili isuviše teški da bi za humanost bilo mjesta. Ovom prilikom sam se bojao za tu malu crnu gomilu koja se pređala, očekivala milost ili smrt. Nisu oni od onih sa fotografijama. Svoje ubjeđenje pravđao sam i politički. Dobro bi ih bilo pustiti. To bi možda i među ustašama pronašlo one koji još nisu okrvavili ruke. Pritrčao sam Jastrebu i komesaru: »Ovoga puta obraćam vam se prvi, a možda i posljednji put, kao vaš profesor. Možda ovi ljudi nisu izgubljeni zanavijek. Još su

Ić= #

- ševa

Cetiri pretstave ubljanskog pozorišta

vericom. Naglasimo .da je reditelj prvenstveno karikirao one sadržaje komedije, situacija ili ličnosti koji nisu neposredno vezani za minulu epohu već traju, na neki način, i danas u nama. Pritom su karakteristike prohujalog, starinskog. doba služile samo za obrazovanje plastičnog fona zbivanja, a vrhissac stvaralaštva. pretstaviljale su scene u kojima je rediteljeva žaoka (usklađena sa piščevom) pogađala neke večite „deformacije društvenog života ili ljudskih karaktera.

U središtu komedije nalazio se izvanredan glumački par, neobično sinhronizovan u reagovanju i dopunjavanju: Duša Počkajeva, koja je igrala Helenu Grudenovu, i Stane Sever, koji je tumačio ulogu bogataša Gornika.

U Heleni Duše Počkajeve otkrili smo nekoliko ženskih priroda harmonično uklopljenih u jedinstvenu celinu. U glumi Počkajeve svako rešenje bilo je prefinjeno, izrazito i gotovo neprimetno izvedeno: pokreti, hod, igra očiju i nagle promene u glasu sticali su se u osmišljeno unutrašnje kretanje, istovremeno i prirodno i suštinsko po nagoveštajima.

Sličnu vrednost ispoljio je i Stane Sever. Dočarao nam je blagu, pitomu, degenerisanu kreaturu: jadnog milionara Gornika. Iz mraka Gornikove nevinosti, mučno se probijala prava misao ali nikad nije stizala na svetlost dana, i Gornik je ostajao osiromašm za jedno gorko, istinsko životno iskustvo.

Bila je to u svakom pogledu odlična pretstava.

OSVRNI SE U GNEVU. Režirajući komad Osvrni se u gmevu, reditelj France Jamnik nastojao je da savlada dva bitna ograničenja Osbornove dramaturgije: rđavu dramsku strukturu, zbog koje komad- deluje kao predugačka troma ekspozicija, i nedostatak dramaturškog elementa koji objašnjava zašto ostaju na okupu ličnosti Osbornove drame. Prvo ograničenje uspešno je savladao preciznim rasporedom klimaksa i anti-klimaksa, koji su bili podređeni postepenom otkrivanju i definitivnom ispoljavanju one prikrivene

ooo oi obi AA AA OR ORAI KAK;

LAZA VOZAREVIĆ: IZMIŠLJENA LIČNOST

mladi. Poklonimo im živote. Ako je do naplate djelomično smo nešto i naplatili.« Pokazah im pedesetak lekoji su ležali već u bijelim gaćama i košuljama, bosonogi. Zar to samo »U« mora da sadrži i presudu. Moji đaci su me poslušali. Bio sam miran i neobično zadovoljan. Sjeo sam da bih oprobao nove cipele

· koje su' mi četni drugovi skinuli sa

poginulog. Ovakvu. slabost već sam preživio. Više mi to nije smetalo kao ranije.

Dok sam se obuvao iz grupe se izdvoji jedan snažan momak tridesetih godina, koji već bijaše očupao slovo »U« i bacio ga pod noge. Trčao je raširenih ruku kao da je pred sobom imao mnogo voljenog prijatelja.· Vikao je dirljivo: »Gle, moga profesora! Gle moga profesora. Ko bi rekao. Kako sam srećan«. Zgrabio me snažno i umiljato i stađe da me ljubi po licu, vratu, rukama. Nisam se mogao odbraniti. Bio sam duboko dirnut. Zaboravio sam se i prigrlio ga. To je ipak moj đak, pomislih, koga se istina nisam Bjećao, Godine su činile svoje. Onda se upustio naniže i ljubio mi nogu sa koje sam skinuo cipelu, Nisam ga mogao Oodlijepiti. »Dragi moj profesore, sjećaš li me se? Koliko te dugo nisam vidio, Srećan sam da sam pneživjio i da ćemo zajedno nositi oružje. Poslije tolikih pokušaja najzad na

čežnje za nežnošću, koja pretstavlja jedini trag ljudskog u ličnostima drame. Istovremeno, ređitelj nije tretirao Džimija kao teško OboOlelog neurotičara, već kao osobu u osnovi normalnu, kao čoveka kome su neophodno potrebni stvarni povodi za ispoljavanje agresivnosti ili 'teške klonule melanholije. Boris Kralj pokoravao se ređiteljevoj zamisli i slikao Džimija kao grubog nasilnika otkrivajući u njemu i neki divlji, romantičarski šarm, koji je čime Džimi vezuje uz sebe ostale ličnosti komada.

Ređitelj je na sceni formirao dve osnovne ritmičke linije: jednu, koja je izražavala divlju, nasilničku, ekstravertiranu Džimijevu prirodu, i drugu, u kojoj je bio otelovljen ravnodušan, introvertiran ritam Oostalih karaktera, U preseku tih dvaju linija začinjalo se mučno raspoloženje, koje se gledaocu nametalo neođoljivom snagom,

dobro objašnjavao,

VNA UMETNOST

PET IZLAGACI,

SCENA IZ DRAME »ZVEZDE SU VEČNE« M. BORA

SMRT TRGOVAČKOG PUTNIKA. Prilikom izvođenja drame Smrt trgovačkog putnika definitivno se ispoljio bitan nedostatak Slovenačkog narodnog pozorišta iz Ljubljane. Naime, gotovo sve pretstave ljubljanskog teatra karakteriše 'izuzetno usporen tempo izvođenja, koji ne odgovara našem današnjem „doživljaju čovekovog prostiranja u vremenu i prostoru. Upravo taj nedostatak presudno je uticao na vredmost pretstave Milerove drame. S jedne strane, pomoću takvog tempa nije bilo moguće izraziti iskiđan, egzaltiran ritam američke sređine, ritam koji u krajnjoj liniji određuje većmu osobina Milerovog junaka i prouzrokuje njegovu tragediju. S druge strane, dramaturška struktura Smrti trgovačkog putmika zahteva ubrzano razvijanje drame, gotovo bismo rekli istovrememo. ođigravanje sadašnjih događaja i reminiscencija (što pretstavlja jedini na–

-čm' da se ma pozormici fon}

no naročito sadašnje 7 u kome živi najvažnija ličnost Ms lerove drame). Reditelj je usvaja jući usporen tempo razbio komtis nujtet gledaočevog doživljaja ispre= čio da se drama zgusne do tra gedije. a

U pogledu glume bila je to sva kako najslabija pretstava ljubljan= skog pozorišta. Nekoliko osnovnih, zamerki moraju se staviti Janezu} Cesaru, koji je igrao Vilija Loma na. Prvenstveno, Cesar nije dovolj-“ no naglasio da je Loman mekši od svoje surove sredine, u čemu je jed dan od uzroka njegovog životmogdi poraza. U Cesarovom tumaćčenjaž Loman nije delovao različito U 65Ce= mama iz sadašnjosti i pasažima re miniscencija: u oba slučaja imao jd izgled umornog čoveka i bio dale= ko od: onou delirijumskog stanja} krajnje uznemirenosti, koje obja šnjava Lomanovo stalno podavanje halucinantnim reminiscemcijama., |

..—U. W

Vladimir, STAMENKOVIĆ,

na Malom Kalemegdanu

Dvorana Umetničkog paviljona na Malom Kalemegdanu ukazala je gostoprimstvo petorici mladih umetnika, Prvi put, u ovom sastavu, oni izlaze pređ publiku da bi pokazali svoja dostignuća i stremljenja. Još su, kao grupa, bez imena. To svakako ne znači da u bliskoj

budućnosti neće steći ili naći ime što će ih izdvojiti od ostalih „pojedinaca koji pre sticajem, okol:; nosti, nego iz nekih određenih po-

ličnosti,

„našoj strani,

'buda, izlažu kolektivno. i izložbe ove vrste ostavljaju gledaoce ponekad u nedoumici. Šta se njima htelo postići, šta se želelo pokazati?! Uobičajeno je da se konstatuje jedan domet koji je... itd., ili pak da se zaključi da grupa umetnika, i pored svih napora, nije uspela da izrazi sve ono Što pretstavlja moderni svet, dakle da ostvari ono za čim se, u načelu, teži. i Kod ove petorice autora ima i

· jednog i druđog. Očit je napor da

se nešto kaže. Očit je i talenat ko-

- jim se to kazuje. Želja za origi-

nalnošću, za jednim slikarskim jezikom kojim niko, pre određene nije progovorio, evidentna je na svakom izloženom komadu. Ušavši u dvoranu Umetničkog paviljona videćemo dobre slike,ali

· nećemo imati priliko da se susret-

nemo sa izvornim delima, mada svaki od izlagača, izvesno, nastoji da bude svoj To je osnovno

(DE?Ei&64bEE

San mi se ostvario. Smit nije teška kada je na pravom mjestu. Vaša vatra prepoznaje svoje. Da sam danas poginuo, ustaško ime ni. mrtvom mi nikada niko ne bi sprao. Sada je slatko dati život. Za dokaz, evo ga.« Čovjek u crnoj uniTormi zgrabi za moj revolver kao da će izvršiti samoubistvo, da bi časno umro, Lako sam mu ga istrgao, Iz ovoga ništa nisam mogao zaključiti. Potom je 'DOnOvO pao. Branjo sam se, ali me je čvrsto obujmio oko koljena. A

Dok me držao Oko koljena pritrča mi jedan partizan i dade mi fotografiju koju je našao u snijegu međa zarobljenom grupom. Kriknuo sam iz svega glasa: »Užas, užas!« Istrgoh se ustaši udarivši ga snažno po glavi. On se sruši, ali se opet podiže na koljena i obgrli me oko nogu. Udarao sam ga nogama bo zubima, ali se nije dao odlijepiti. Krv mu poteče iz usta. Pogleda me ilreče:

»TO nisam očekivao od svog profesora«. \

Izbezumljen sam prizorom fotografije, Moi bivši đak stajao je u krvavoj košulji sa krvavom velikom kamom u ustima preko koje se salanski smijao. U ruci je držao veliki plitki tanjir sa dvadesetak pari dječijih očiju. Bile su to male dječije uvenule oči bez kapaka, obrva i

što bi se moglo primetiti ovoj petorici, Boža Prodanović je preživeo fazu kada je potsećao na svoje učitelje. To je slikar bujnog talenta koji se češće · „zabavlja” slikajući slike nego li što pokušava da svoj dar udruži sa iskustvom koje poseduje. On slika sigurno i dopadljivo, ali je to još uvek ispod njegovih pravih mogućnosti. Devet izloženih slika, izuzimajući dve sa motivima iz Lofota, otkrivaju nam njegovu najnoviju ljubav — umetnost pompejansku oplemenjenu dahom Kampiljija koji se, takođe, inspirisao njom, no koji joj je dao svoju toplinu i novu, modđernu formu.

Prodanović je pošao linijom traženja svog doživljaja ove umetnosti i dao je u tom smislu „Akt” i „Portre S. P.” koji zaslužuju pohvale. Dalje od slikanja „u žanru“ nije otišao, iako ove dve slike upućuju da je i to bilo moguće.

Slave Dukouvski poseduje izvanredan smisao za kompoziciju i sposobnost da ograničenom kolorističkom lestvicom da jedno platno. Dekorativnost, i kubistička rešenja, preživela čak i u našim relacijama i još sveže učitelja (Milunovića) obeležili su delo ovog darovitog umetnika kome neće biti teško da nađe sigurniji put za ' kazivanje sopstvenih preokupacija.

svoga ležišta, krijući još uvijek u sebi svu mježnost i radost otpočetog života. Mislio sam da sam najstraŠnije preživio. Preuranio sam. To je bilo najstrašnije u mom životu.

Krv mi je prevrela i osjećam da Ju-

dim. Pred očima su mi samo dje-

·čije oči koje se uveličavaju i gledaju

me sve otvorenijim pogledom kao, da su u meni tražile krivca ili osvetnika. Zažmurio sam, ali me njihovi pogledi ne napuštaju. Vidim dječiji hor, pune hodnike, dječije vesele poglede i pjesmu. U velikoj dvorani škole odjekivali su njihovi umiljati glasići. A onda vidim polegli dječiji hor bez očiju, sa praznim dupljama., bez glasa, Čujem «nijemi „dječiji

· glas, mnogo jači i uzbudljiviji, koji

dolazi iz tih mrtvih glava: »povratite nam život, povratite oči, dajte nam naše oči.« očima, zelenim, uplakanim. Uhvatio me smrtni strah. vam da se priberem.

Tiudim. Pokuša-

»Pogledaj me, Krvniče!« — obratih se ustaši koji me ponovo stezao oko nogu i da nisam osjetio. Četa stajala oko mene i posmatrala pri zor. »Nasmij se, pogledaj Wide

On me pogleda i nmasmija se. Da, bio je io isti onaj sa fotografije. U donjoj vilici bila su kao i na f{otografiji dva upražnjena zubna mjesta Pokazah mu sliku.

»Poznaješ li se?«

»Natjerali su me, natjerali su me da se slikam. Drugi su Rhopali oči. Natjerali su me, Znaju moju sla»

lekcije njegovog ·

Čujem pjesmu o crnim ·

Ratomir Gligoijević se ne veze je za određenu pređmetlnost — ma da sve njegove slike mose nazive iz realnog sveta, nego pokušava da plohama, obojenim u prisustvu smisla za kolorit, posreduje gledaoci svoju viziju.

U konkretnom svetu viđenod kreće se interesovanje Miloša Gbozdenouvića. Dramatičan i lako ĆČj= tljiv umetnički rukopis ovoga mla= dog umetnika ne uzbuđuje mnogo, ali je obećavajući. Tamne.. partije, naročito njihov raspored, nagove= štavaju izvore sa kojih je crpao svoja prva znanja, nažalost još uvek dovoljno sveža da pomutle ponekad .i srećno nađene motive i ideje, lepo zamišljene, ali ne uvek i naibolie sproveđene.

Slike Bože Ilića natopljene Si jakim osećanjima. Najvećim delom njegova traženja okrenuta su kae ekspresionizmu koji izlazi iz Ookvi= ra slikarstva i naginje literaturi, Ilić je slikar čiji su ciljevi, sudeći po izloženim slikama, već određemi i usmereni ka optimističkom slikanju sveta i njegovih malih lepota.

Posmatrana u celini ova izložba otkriva i mane i dobre strane nas še savremene umetnosti. Nadares nost je tu, postoji, samo je oči“ gledna nesrazmera između htenja i mogućnosti. Razloge ovakvim pojavama treba uglavnom tražiti u Želji svih mladih za što bržom afirmac:jom. Marija MAJDAK

oo a cnaznu n S ra A ia a aOe Na RO CRT ii

bost prema djeci. Nisam HEriv. se nisam slikao strijeljali bi me.

Cijev moga revolvera primicala se nesvjesno njegovoj glavi.

»Ne, ne!« histerično se derao: — Ja sam vaš đak. Nemojte me = biti, preklinjem vas. Imam djecu; Evo vam njihove slike. Dajte mi svaki zadatak, sve ću izvršiti. „Zar ćete ubiti svoga daka? Poštedite mi

"život. Moja djeca. Vaš sam đak, vaš

sam đak!«

»Koliko si poklao, krvniče?« Ruka s revolverom padala mi je nesvjesno naniže. '

— Samo jeđno, gospodine profeso"

're, samo jedno. Nemojte me ubiti,

Morao sam, morao sam. Samo jedno gospodine profesore, morao sam. Na“ tjerali su me... i

U tom trenutku čuo sam pucan#: Ne znam ni kako sam okinuo. Krvs nik se skljoka.

„strijeljajte ih SsVe«, — počeo sami da se derem. »Strijeljajte SVe, bez ispita. Sve ih primam na dušue.

Jastreb me umirivao. <

»Smiri se, druže profesore. Možda nisu svi takvi.« :

»Svi su, svi su, strijeljajte! Ja sami profesor! Ja sam vaspitač! djece!«

Partizani su pretresali zarobljeni“

ke. Svi su imali slike zajedno sa poš it

klanim žrtvama pored otvorenih jas ma, pored poklane djece, sa kamzaS ma u ustima „ili u vuci. Na jednoi slici knpala je sa kame krv u OtVO“ tena usta ustaše. / Mitraljezi su

zžAklokotali.

Veljko KOVAČ#VI Č

O fNIeK; Ne:

U ime