Књижевне новине

ROS

MT =)

PUNE. PA OKAME az 0aĆ

~ ~ m "—

ı e:

Slaba

IO ——

~ A | ——

|. ——Z — LE „__—.

—

. »Dikasove Menine«*) za-

Šni su ali najznačajniji · al;cenat ovpgodišnje pariske izložbene. sezone,

Sam naziv izložbe vezuje nas za Femewdela naeipia pre tri stohne godma. (16560) m starom dvorcu Alkazarn na kome Melajež vorski slikar Filipa IV, slika scenu kad petogodišnja infanbkinja MarSerita sa svojom pratnjom dolazi u slikarev atelje na jutarnji pozdrav roditeljima, koji, kako ailednig kaže, poziraju majstoru, I-

slonija je o oyoj slici sve

zabeležila, od imena patuljaka do mirisa u ružiča-

stoj bočici koju dvorska dama sa dubokim reveransom pruža maloj princezi. Zna se i da je Melaskez za ovo remekdelo dobio izvanredno priznanje: orden crvenog krsta »Santjago«. Oblik ovog odličja — kako je u svojim sećanjima na etiketu španskog dvora zabeležila savremenica Gospođa od Moltevila — sam je suveren četkicom mmočČenom u crvenu boju nak| nadno zabeležio na grudjma slikarevim. Luka Đorano nazvao je ovo delo »teologija slikarstva«. Ono je zaista ostalo da traje, vremenom neokrnjeno, kao jedno od najvećih dostignuća wu istoriji svetskog slikarstva.

| Pikasove istoimene slike intimnije su vezane za OVO delo nego što se to po nazivu prebpostavlja — ali i drukčije nego što bi se moglo pomisliti. Ne radi se ovde o varijacjji na poznatu temu, o pozajmici ili o prepričavanju već jednom rešenog likovnog problema. Sa ovih pedeset osam slika, nastalih od 7 avgusta do 30 decembra 1957, što sačinjavaju Pikasov ciklus Menina, dogodilo se nešto posebno. Fenomen je sličan onome u dramskoj literaturi kad moderan pisac "uzme za femu svog komada motiv antičke tragedije, ali ga presadi u svoje vreme i okolnosti, oboji problematikom .svog vremena 8 sukobima svojstvenim psihi modernog čoveka. "Takav je donekle odnos i ovih slj+ karskih dela. Kao da se za trenutak zavesa vremena podigla nad neobičnom pozornicom slvaranja na kojoj „dvojica od najvećih, Velaskez i Pikaso stvaraju pred dstim modelom svoja tako različita koncipirana remekdela. Istorija umetnosti zabeležila je slučajeve da dva wmelnika, savremenika, postave svoje štafelaje pred isti model — slučaj poznat i kod nas sa »Odžaklijom« Đorđa Krstića i Paje Jovanovića. U oyom slučajm, mećutim, motiv je stavljen van vremena, a ipak ostao živo ubedljiy | umetnički aktuelan.

Sve je tu: i kraljičin komornik u okviru vrala kroz koje mlaz svetlosti obasjava malu infantkinju i njene dve pratilje, i dvoje patuljaka, i pas! Levo je pred štafelajem jedan slikar 5 velikom krstastom šarom na grudima, ogledalo je u pozadini i dve figure desno. Reklo bi se da je sve tu, pa ipak ničeg od Velaskezove slike nema na Pikasovom plainu. Figure nisu više Menine u starom Alkazaru, ovde su one modeli w Pikasovom ateljeu. Čak se i veliki dvorski pas povukao pred poznatim psićem koji je domaći u kući Pikasovoj. Koliko je MĐikaso »kod svoje kuće« dokaz sui nekoliko pejzaža rađenih u isto vreme i uklopljenih w isti ciklus. Deluju kao da je slikar podigayši pogled sa grupe modela, na prozoru ugledao svoje bele golubove i daleko more 5 'palmama na obali što se praBHJe pod njegovim balkonom. Zato je Pikasp sa jie strane kompozicije, na mestu slika iz Velaskezove ie, alvorio prozore na svom afeljeu. "Tako polisnut, uzor se izgubio a ostalo Je Pikaspyp delo novo | nezayisno. Menine s_Velaskezove Slike trelirane su kao stvarnost koju Pikaso daje sa isto toliko slobode kao syaki svoj motiv. Otuda je na izloženim slikama data, na samo 'DĐikası svojstyen načim, čitaVa skala postupnosti oslobađanja od objekta/a sačuvana atmosfera inspirisana njime. Osim nekoliko varijanata cele kompozicije, Pikaso je pojedine likove, paročito Infantkinju i dvorsku damu s bočicom, obradivao mnogo pula, načinom koji primenjuje pri poriretisanju ličnosli svoje okoline. Na-

slaje su lako slike rečayane u oz

novima: samo građenim na osno vu bele i crne boje sa naglašenim grafičkim elementima. Ima ih i jako kolorističnih, čiji sp sasiayni šegmenli markantnom konturom uklopljeni u

%*) dyorkipje — u slobodnom prevodu. Š

LIKOVNA. UME TNO

· DVE PARISKE IZLOŽBE: | PIKASO I ŠAGAL _ |Rcne

SSGSSSSSI

kil

VELASKEZ: MENINE

celmu, pa slika deluje kao moder= na tapiserija. Ima ih i sayršeno jed“ nostavnih, na kojima su velike povr“ šine ukomponovane sa svega pet bo, ija, sa žutom, zelenom, crvenom, be+

lom i mrkom.

Ovih 'pedeset osam eksponata koje vezuje ista emotivno misaona klima i ista kreativna invencijay'* nose sve odlike Pikasovog crteža i palete, njegovu monumentalnost i nerv, sve bogato likovno iskustvo velikog majstora, svu lakoću igre, i svu ozbiljnost autentične kreacije. Izložba ovako komponovana daje odgovor na neka bitna pitanja o prosedeu savremenog likovnog stvaranja, o odnosu slikara i modela, o zakonima i slobodi modernog komponovanja, o pilanju karakteristika vremena i stila, o modernom tiransponovanju iema u smislu rekreacije, o varijacijama na jednu temu koja kad postane čisto likovna može da urodi uvek novim problemom i uvek novim rešenjem. Tako su Menine postale i Pikašova tema, a ova izvanredna izložba, nastala u čast Melaskeza, donela je u stvari varijacije ne na delo starog majstora, nego na Pikasove Menine. U istoriji umetnosti trajaće od sad dva pojma Menina.

* * %

Grandiozna retrospektiva od oko

20 Šagalovih radova organizovana od juna,do oktobra n Dariskom muzeju primenjene umelnosti, prva je ovakvog obima. Za' nju je autor dao neke od svojih najranijih radova, rađenih još u Rusiji 1907, a veliki muzeji celog sveta poslali su majstorove najvredpnije eksponate. Komponovana sa retkom akribjjom, i ova izložba pokreće još jednom ono poznato pitanje koje se česlo čuje n vezi retrospektivnih Izložbi. Kojim kriterjumom v/šji se” lekciju? "Treba li iznositi publici zablude i slabosti kojih ni najveći pisu pošleđemi, ji izloži samo ona dela koja ocrmtavajn fizponomijm Mmelnika ı u tom okviru njegoya najlepša dostignuća? Čemu ipsishrati na totalno) ispovesti kao | likovna Mmelnosi u pitanju» Ne znači li to što ı kad bi veliki glumac izlazio pred publiku za vreme jednc od pr vih proba koje su tek upoznavanje sa tekstom.. ya Je relrospektiya donela sve od Šagalove ruke do _Čpe ga je u vreme organizovanja izložbe bilo moguće doći. Donela je opa velika, ona jedinstyena njegova dela natopljena suncem poezije što zrači kroz boju čistoće emalja. Ali, pokazala je i slabe, čak vrlo slabe trenutke. Malo, istina, ali ipak... Možda ima odgovora· zašto je ovako postupljeno. Možda pokazani w- sklopu opusa jednozy velikog umelnika ovi momenli Hreba da ga učine bliskim svima koji lutaju i traže.. Pa ipak, izložba bi bila bomogenija i vrednija da nije bile nekoliko mrtvih priroda, naročito dva-iri cveća, i nekoliko kompozicija kojima nedostaje ne

samo čistoća odnos bojš i kompozi-

ciska TafRaieFe nego, pre svega, i stvaralačke temperalure.

Rafe 1887, Ba: Slika od 1905 a svaka mu je faza obgieZepa 5 per koliko izvanrednih dela. Zanimljivo

je da su već prve, rane slike, ročito one iz 1910, klimč za shvata nje celokupnog dela umeltnikovog. Sa njih nam govori slikar iz porodice naivnih, što voli predmete svakida-

'šnjice a sponianom nespretnošću be+ p'

leži i ono što ga okružuje i ono O

čemu sanja. J)etetu.s periferije gra~

dića modeli sm iz najbliže okoline:

"ličnosti iz porodice i sinagoge, stva“ "ri iz kuće i staje, momenbi iz Žživo-

ta životinja podjednako važni koliko i seoski praznici rođenja, svadbe ili pogreba. U sve to upleteni su snovi polugladnih mladića što od ovih elemenata ka nove, svojE svetove ispunjene lirskim hapmonijama boja. Ni kasnije, Pariz nije uW njegovoj temalici ništa polisnuo, uneo Je samo MH ovu almosleru siluete NotrDama, Ajfelove kule i mostova sa Sene. Ali sm pariski dani ipak wuznemirili styaralačku harmoniju i jednostaynost izraza: fovizam Je poremelio sklad lirske palete, a kubizam je zbunio naivnog sanjalicu. Nostalgija za gradićem izgubljenim m Rusiji vratila je Šagala svom svetu a time i odgovarajućem likovnom izrazu. Nastao je ciklns pozna pod nazivom »Ja i selo« kao i ne» koliko najlepših Šagalovih dela (» Autoporiret sa sedam prsliju«, »Rusiji, magarcima i ostalima«, »Trudna žena«). Apoliner je tada, mnogo

pre nadrealizma, nazvao njegovo slikarstvo »natprirodnim«. Šagal se 1914 vraća mw Rusiju

(»Iznad Vitebska«) u VMVjitebsk svojoj verenici Beli. Tim povodom zapisao je u autobiografiji: »Ona odavnp nadleće moja platna upravljajući mojom umelnošću«. Ova rečenica je ujedno i doslovni opis osnovnog moliva ·Šagalovih slika iz loga vremena, na kojima' zagrljeni lebde njih dyoje nad gradićem, Ulbrzo postaje komesar za umelnost u Vitebsku, a zalim osniya i akademiju na kojoj je među profesorima i Malević koji predaje suprematizam. U Lenjingradu je 1918 dyžava olkupila celokupnu agalovn izložbu.

Sa Belom i kćer kom odlazi Šagal 1922 ponovo u PĐariz I nastanjuje se u bivšem Lenjinovom

ateljeu, Od tada Francuska postaje njegova druga o-

tadžbina o čemu govori i ciklus »Mladenci Ajfelove kle«. Kada 1933 pu Ijje prvi put u Palestinu, bibliski pej zaži i "SEBE u 3 tematiku nJegov!?) 511ka. Neke od radova iz ove laze spali su mu nacisli Manbajmu. | Bagalovom delu, e 1935 oseha Je izyesna dramaličnpst, jedna tragična nota

radove«), napisanog u zaj | Eli

ara PJ

~“

Moris NADO:

Nije bilo odmah zapaženo da e Rene Sar velik pesnik. Već posle pryog njegovog de|a (»Usppriti jednici sa Andre Hretonom

je tvrdio da

i Polom Eliarom, jedan ugledan kritiča

"eg Sar infenjoran u dnosu pa }u dvojicu, kojima Je

savetovao da se odvoje od njega. »Cekić bez majstora«, koji je zahm napisao, ipiao je w izdavačevim fijokama deset godina. Nekoliko kasnijih plaketa, pre no što je obkriven zbirkom » Jedini ostaju«, nisu mnogo učinile za njegovo upoznavanje. Tek syojom sledećom zbirkom SLU s hipnoša« najzad se probio, 08 je knjiga »Bes i tajna« potvrdila sasyim njegov glas · Nila: Ima ljudi koji smatraju Rene Sara hermetičnim· On tako i izgleda pri prvom susreMu. Ali, taj hermetizam, Više rembpoovski nego malarmeovski, ne zahteva napor inteligencije: treba pusti u sebe,pesmu ene Šara, da prodre unutra, pa sačekati njen odjek u dubini. Tada, okupani svetlošću, mi »razumemo« 1IZnfnada sve, i upoznajemo radost. | | Pesme iz »Besa ı tajne« ne rascvetavaju se sve, ali sve su teške rasvetljenjem koje tek dolazi. Kad se ono (rasvetljenje) pojavi, svesni smo a ćemo po stići vrhovno spokojstvo, da ćemo se ppoisloveliti s pcsnikom koji, bez imalo besa ali u jednom stanju blagovori o »neyolji«, o »muci«, o žgkrinpi postojano sti«, ali mi u tome ne vidimo efekte coveka koji vr“ sto stoji na osvetljavajućem putu. On nam ne dopušta da spoznamo stegnuta klešta poezije, napor ı »Z2nD" jeve srazmerne«: mi čujemo samo prosbu Teć, oslobođenu i carskm' koja ide svojim putem »gpola na nogama od rose, na nogama od šljunka«. kaže čovek, priroda, svet, on peva borbu, ljubav, slobodu; on kriče hrabrost i nadu. } to više nije čovek koji govori, već Stvaranje kao takvo, nemo Sajpo za, pne koji sm izbačeni iz stvarnog. Prava otadžbina je tamo gde udišemo taj ozon, gde osećamio naš rast, „gde, najzad, promalazimo sami sebe. _Pošavši od nadrealizma, Šar se okrenuo stazama koje vode u istinite ili lažne tajng: pošao je pravim putem ali pokrivenim trnjem, putem koji ga je odveo, kao ı Artoa, u interkomunikaciju. % | Niko ne piše kao Sar sa jednostavnošću toliko podređenom zakonima ekonomije izraza na najbolji način usmerene: »DOan se iznenada zabvorio, Za yreme svih mrtvih koje sam voleo, ja otpuštam ovog psa ružu, poslednjeg prežiyelog, rasejano letos, Dye rečenice koje bi mogle biti povod za roman od pet sto"ina skrana, materija za beskrajna ispovedanja: rat i okupacija šu opo što je došlo da ograniči gestove i pogled: pesnici su nastavljali da stvaraju nemoguće

goslova, hvata »ruku ravnodnevice«. Besumnje, on.

i onda kada se njihov glas već bio izgubio n vetro-

vima koji su najavljivali mragan; treba otstranihi ne korisnu nostalgiju, zatvoriti vrata poslednjim manifea stacijama jednog života koji je sledio svoj tok u nepoznavanju ljudske nesreće. 'Te rastegljive „Suprotno sli koje zabtevaju ispovest, koju poman postiže pomo“ ću mmogih događaja, Šarova poezija sažima i ujedi« njuje jednim jedinim pogledom. Brzinom munje on spaja noć i dan, zimu s letom, život sa smrću. Ona je postigla tačku msijanja obkrivenu od Heraklita, tačku na kojoj se poništavaju suprotnosli.

Odakle potiče ] »npjkapostei Od mineralne stegnutosti ekspresije. Nesvodljiva ma analizu nw pbliku pekakye autopsije, poezija Šarova' se nameće jednom solidnom aočevidnošćm. Kad se razbije, izbijaju varnice i svaki fragment sadrži opet celo; »pesma prekvorena u prašimu« pretvara se u prah koji zrači. Reč nije više podloga, nego otskočna daska koja se gubi w skoku koji postiže.

Međutim, Rene Šar pikad ne napušta zemlju. On stoji obema nogama na njoj. Nikada ne opisujući, on omogućava da udišemo mirise, da delimo ljubav, da sija pravo na naše glave meridionalno sunce, da teku vode i izbijajn plodovi. Našim čulima se ukazuju mediteransko podne u jutarnjim prostorima, nočna ne” besa na kojima mrmore zvezde. I w tome se osećaju, u svoj svojoj očiglednosti, čebiri prvobilna elementa: vatra, vetrovi, voda i zemlja. On nam ih pretstavlja u njihovim mnogobrojnim živim kombinacijama: »Između časa godine i drhtanja drveta na prozoru. Vi ste prekinuli vaša darovanja. Cyet vode trave tumara oko jednog lica. Na pragu noći, nastojanje vaše iluzije prima šumu«.

Pesnik: jednog podjednako nastanjenog sveta, jednog sveta koji čovek svojim prisusbvom uređuje prema svojim radoslima, svojim željama, svojoj potrebi za istinom i pravdom. Panično pijanstvo ga ne nalcTuje da posrće nego pojačava njegove moći, čini od

njega čoveka običnog, nadzomiika česama, pekara, ko-

vača, zemljoradnika, makizara, »čoveka — ogledalo«

veliku, ·

Šar, pesnik promene

se pogledaju, čoveka providno, h uava i kometa, pogledi dru. n sledi c gog: P iklopi, ljuske, zavoji, sve Što sačinjava Ekrap: Nl te isti tok usijava ty autonomiju stvari, Zgrušavanic M pogledu samog šeDc, i omogućaya da na istoj ŽICI vibrira sve što x a _- Nikakyih ilija, međutim: Sar zna Ca iznad pleenilih boja spektra postoji »infra,—— crveno masnog, OROZyA da provizorna zajednica nije celo čovečanstvo. On tvrdi da itha »prekvalilikoyali« čoveka i apr viHi ga. On pnmil vata »paklene dužnosti« koje zahte. vaju odbijanje, nepokornost i revolt koje sa prepuštaju »psw ppbesnelom jednom drvetu punom smeha i lišća«. Istovrpmeno, rba za istinu ı pravdu, i bora za pobe u nepoznatog slapaju se u jedno. Pesnik »plaća cenu« da bi bilo rezervisano »nedostižno slobodno polje mašti njegovih sunaca«. CEO VN E Eto zbog čega pije, u jednoj opasnoj epohi, Re. ne Šar pao M tugoyanku, u ljtaniju, Njegova poezija je apsor pala aaye Hg ima ee SZH 3 Ra nije i as«; Lon ostaje pravi ı reč, koju se ne suSADA) Ve da objavi, zvoni kao vjeruju: wU ma. šim tamama ngma nijednog mesta za Lepolu. Svako mesto je za Lepotu« U »podzemnoj Francuskoje, između dya udara ruke, Sar je izglačao svoju pott-

etnost. sku FS "pretstavlja jednu dugu refleksiju, syu oki. ćenu aforizmima. U njoj se vidi pesnik; pesma i realno se povezuju u krilu Jedne celine koja se dndiferenino konkrehizuje u ova iri oblika: pesnik je njegova pesma, pčsma je ono šlo je stvarno. ilom »lojalnoste, surovom moći rasudivanja, istrajnošću, peSMik dolazi m odmose s jednom »zajednicom n kretanju« koja ga dovodi na tribmu i daje mu reč. Izražavajući se, on Ima samo »prisyojenu satisfakciju«; on r ostaje čove! omena. ji eta Ra Sara opija i zanosi. Ona budi n nama Želje i hrabrost. »Dozdrav onome koji korača m sigurnosti pored mene, do kraja pesme. On će proći suha stojčći pod vetrom«. Obećanje se ispnnjava; vodič raskida pred nama zidove i barijere, wjedinjava naše glave pod krunom svojih moći, 5 njim, mi smo drugovi, mi smo braća.

ugi dolaze d; Poe MB

== _ · • • - " • Cetiri koja očaravaju TT. Bik Nikada nije noć kad ti umireš, . Opkoljen senkama koje kriču, Suncu dvema bodljama sličnom.

Zver ljubavi, istina u maču, Par koji se ubija jedinstven u svemu?!

TI Pastrmka

Obale koje rušite u pročišćavanju Da bi napunile sasvim ogledalo, Sljunak gde muca Paaa

Koju struja gara i odiže,

yo, pao nikada odmorna,

Šta postaje vaše stvorenje

asav em iav,vo

U olujama providnim. i . Gde ga njegovo srce naginje? II Zmija

· Kneginjo nesmisla, učini da moja ljubav

U izgnanstvu sličnom tvom izgnanstvu Izbegne starog Gospoda kojeg mrzim što je mogao, Pošto ju je uzbunio, sasvim da je obmane.

Revanš ivojim bojama, dobroćudna zmijp, Pod pokrovom drveta i čitave kuće. Mezom koja spaja svetlost sa strahom Izgleda kao da bežiš, o zmijo marginalna!

IV Lasta

ı Vrhunska žerayica neba 1 prva Hoplota dana, Ona ostaje opločena u zori i peva zemlju pokretnu Zvonjenje veliko njenog daha a slobodnu od njenog puta. Očaravajuća, ubija se diveći joj se.

(Preveo ?. M.) Rene ŠAR'

aki zu run ae aneL ana A

poliskuje Tirsku. Merovatno fe to = Kada se vratio u Pariz, posle rata, osobenu notu fantastike iako nikada

Mika olHižke” BElipene PMRavaı Ba JgiHiĆe POM: dr.). red nacistima sklanja se u Ameriku gde se oseća izglovan i radi svoje omiljene teme ali u znatno opgrijem kolorit i s mnogo sirovijom materijom. PO

ponovo se ženi. Tada pastaju njegove slike poslednje decenije posvećene uglavnom ljubavnicima, pariskom pejzažu i cveću. Kolorit se izmenio, postao iplenziyni}i, odnosi sebi, arabeska slohodnija i mekša. |, pogledu stila i invencije Šagal je

doneo savremenom slikarstya jednu

lio pregršt ie Pri,

nije bio nadrealista. Svoj likovpi iz“ raz simultanog anegdolzma, po 9", me sklapa u najneskvarnije odnose fragmenle elementa stvarnosti, o} je uvek posedovao, savršio je Va" kako pod uticajem kubista. Oni, Y še nego i Jedan drugi pravac, osla“ vili su Hraga na njegovom kompg?i“ ciskom postupku. Naklonost za |: ke odnose boja ekspresionističkog značenja poneo je sa narodnih s" ka iz svoje zemlje i zadržao u ce“ lom svom opusu. d

U modernom slikarstvu samo je Je

| aga|: slikar — pesnik što tražeg! širinu slobode zaljubljen preskače krovove grada a radoznalo zagleda u ujrobu krave ·i često odmolava 'syitke zapovesti starih rabina, što zna da razgovara sa crvenim petlom a zaslane pred ikonom na drumu, O”. slpškuje violinistu iz krčme a kud sod prođe posipa ruže po kojima mu prilazi ljubav. Na njegovim sljkama sve je jednostavno, blisko i iskreno, a sve neobjčno i jako li, no; Oda veliki slikar kao tko koji savremenik ima svoju publiku i dece i odraslih, ali ostao je ne 58" mo bez podražavalaca nego i bez Mčenika. Ni mala hermelično, nj sovo je delo apsolutno lične, 2409 mu je autor ostao jedinstven U sli karstvu našeg vremena kome je Vra”

izgubljene poezije. PČKIE na PAMBROZIČ |

dan

KNJIŽEVNE NOVINE

O a