Књижевне новине

IVAN TOČKO:

P»sten

je (»KRočo Racin«, Skopje, 1959)

Pripoveđač Ivan Točko je jeđan od najizrazitijih pripoveđača u Makedoniji. Svoje ozbiljne pripoveđačke kvalitete potvrđio je on još sVOjom prvom Kknjigom „koja je pod naslovom »Bojana« izašla iz štampe pre nekoliko gođina. I druga njegova Knjiga pripoveđaka »AKkordi«, koju smo čitali pre dve godine, uveravala nas je u ono što nam je već ranije nagovestio ovaj tipičan pripoveđač makedonskog podneblja. U njegovoj najnovijoj knjizi, koju je Izđavačko pređuzeće »KMočo Racin«

iz Skopja izđalo pod nasiovom »Pr-·

sten«, sabrane su neke njegove starije i nove priče i to ne sa ciljem đa se pokaže neka retrospektiva njegovog pripoveđačkog stvaralaštva ili izbor najboljih priča iz njegove dosađašnje pripoveđačke mape, već đa se da jedna zaokružena tematska celina.

Pripoveđački đomen Ivana Točka je njegov zavičaj, njegov Ohriđ. I polazeći od toga da u svojoj najnovijoj Knjizi pokaže upravo tu zaokruženu ftematsku celinu, on je prikazao Ohriđ i njegove ljude, đogađaje koji su tu uslovili velike promene, doživljaje i sukobe Koji se ovđe taložili paralelno sa taloženjem vremena kao dim tamnjana na jeđinstven freskama „ohridskih crkava.

Modđeći svoje junake iz jednog ro” bovanja u drugo, otkrivajući njiho" wa strađanja i otpore, on će istovremeno izneti njihovu ljubav i pri vrženost zavičaja, i njihovo bekstvo iz zavičaja, tamo negđe preko okeana, kako bi se tragalo za nekakvim životom, i sve to kao neminovni izlaz iz jeđne Krize koju jt izazvalo dugogodišnje nasilništvo tuđih vojski ili plemena. Ali, dok s jeđne strane u jeđnom određenom istoriskom razdoblju njegovi junaci traže izlaz preko okeana, s druge strame, u prilikama jednog novog isto" riskog razđoblija, tražeći način da se „oslobođe mračnjaštva, njegovi junaci će ostati na svom tlu i tu će jednim neđvosmislenim suprotstavljanjem svemu, što ih je vekovima mučilo, da otkriju sebi nove lepe tajne života za kojima su i oni i njihovi preci večito Žžuđeli.

Njegov svet je svet ribara, sitnih yAhhtijh" ćifta, begova i pečalbara, svettpim života teškog i nepođno= šljivog ili raskošnog i razuzđanog. To je galerija karaktera, uobličenih fizionomija. To je jedna posebna psihologija ljudi Kraj vođe. Ona je za njih njihovo trajanje, ona je za njih njihovo umiranje.

Ne zadržavajući se strogo u okvirima klasičnog pripoveđanja, Točko je u svojoj najnovijoj knjizi pokazao trezvena siremljenja ka savremenijem izrazu, a mne samo vratolomno poniranje u vođama nekakvog mgđernog što se zapaža kođ nekih mlađih makeđonskih pripovedača. Upravo rađi toga njegova najnovija knjiga priča koja je ovih đana izašla iz Btampe, pretstavlja jedno prijatno osveženje u makeđonskoj pripoveđačkoj književnosti.

Radivoje PEŠIĆ Xx

ANDRIJA B. STOJKOVIC:

Lenjin o formalnoj logici

(»Kultura«, Beograđ, 1959)

' Doktorska disertacija Andrije StojRkovića, docenta „Beogradskog Tilozofskog fakulteta, odbranjena 1%1 godine, ima za predmet Lenjinovo rešenje problema pozitivnog nasleđa materijalističke dijalektičke logike u odnosu prema formalnoj, trađicionalnoj logici. Kako jc formalna logika pokazala svoju neđovoljnost već u MKantovim antinomijama čistoga uma i doživela oštru i nepoštednu RKritiku iz pera velikog dijalektičara Niegela, tako je sasvim razumljivo da će se razvojem marksističke dijalektičke logike jok više nametnuti potreba da se problem formalne logike konačno i pravilno reši.

Svakako da nije slučajno đa se ovom problematikom bavio baš jeđan od najvećih roevolucionara svih wremena — Lenjin, koji je svojoj revolucionarnoj praksi znao đa d#& pravilan misaoni smer, dijalektički saznavajući i menjajući postojeću društvenu stvarnost. U danima najteže revolucionarne borbe, Lenjin je nažao vremena da „»materijalistički čita MHegela« i da NWroz oštru Kritiku formalističke i muetafizičke tradicionalne logike, čija je nemoć kao naučnog moetođa očigledna, donese pravilno rešenje njenog odnosa pre-

„vači i neki

)

ma dijalektičko-materijalističkoj lo- MARRKS-—-ENGELS:

gici., Međutim, Lenjin ne odbacuje potpuno formalnu logiku, već se zalaže za njeno prevazilaženje na višem stupnju od strane dijalektičko-materijalističke logike, jer, zastupajući tezu da su mišljenje i 1l10gika razvojni, ovaj istinski dijalektičar i ovaj problem, kao i sve pojave društva i mišljenja, posmatra u njegovom progresivnom razvitku. Oslobođena metafizike, formalizma i iđealizma, formalna logika prerasta u elementarnu, koja, iako ograničena, ima primenu na određene oblasti stvarnosti, đa bi najzađ potpuno razvijena postale celovita materijalističko-đijalektička logika Kkao

viši i Kvalitetno novi stupanj lggičke nauke. Rađ dr, Andrije Stojkovića, si-

stematičan i dokumentovan, ima Gdvostruku vrednost: on osvetljava Le» njina kao dđubokog mislioca i na polju logičke nauke i pretstavlja mmačajan prilog tretiranju ove interesantne problematike uopšte.

M. Z.—D.

SINIŠA PAUNOVIC:

Crne priče

(»Nolit« Beograd, 19589)

Najnovija proza Siniše Paunovića mije ni putopis, ni usputna opserva-– cija, ni reportaža. Tačnije · rečeno, ona je sve to pomalo, oplemenjena literarnijim „đuhom, „inventivnijim zapažanjima, „mestimično pođignuta do pripovetke. Pa ipak, od „proze ovakve vrste ne mogu se zahtevati neki viši umetnički Kvaliteti; „oni se u njoj ne mogu ni naći, Jer ni sam autor, izgleđa, u ovom slučaju nije imao nekih većih „književnih ambicija. Nalazeći se u raznim zemljama i u različitim situacijama, obilazeći narođe nepoznate i osobene po svojim sklonostima, navikama i običajima, Paunović je oštroumno zapažao i beležio sve ono što je njegovom literarnom i movinarskom duhu bilo neobično, karakteristično i zanimljiyo..»I evo,.;iz. tih »mucanja«, iz tih sećanja, izvađeni su i ovi događaji, ispričani bez ikakvog ulepšavanja. Oni najmanje potsećaju na život i ijuđe našeg kontinenta i moje zemlje«. :

»Crne priče« su niz detalja iz pomalo čuđnog, pomalo tajanstvenog, živopisnog i, pre svega, egzotičnog života dužnoafričke Unije, To su priče Koje se pronose po tihim. i beđnim kolibama, priče koje »znaju samo crni stanovnici«, čuvaju ih za sebe kao i mnoge svoje tajne, prenose ih kao tužne i bolne legende i samo ih svojoj glađnoj deci, Kkasno u noći, prepričavaju kao »bezbroj istinskih crnih priča o belim ilačiteljima«. Mnogo tih detalja, koji se često samo: u potekstu naslućuju, Paunović je rekao toplo i humano, sa puno draži i neposrednosti. Dobija se utisak đa Paunović nilje uvek ujeđnačen u stilu i izrazu. Međutim, te stilske neujeđnačenosti i mestimični pađovi ne umanjuju kvalitet ovih priča u toj meri đa ih ne prihvatimo kao autentično sveđočanstvo o životu crnog čoveka i njegovoj stalnoj borbi za hleb i opstanak,

Branko JOVANOVIĆ x

Požuda i liubav 1958)

Ovih đana pojavile su se dve knjige izđavačke \kuće Progres iz Novoga Sađa. Prvo što pada u oči jeste: neukus. Neukusna oprema, šarenilo Woje se graniči sa banalnošću. Ali važnije je drugo: kakve se Knjige pojavljuju, šta sadrže u sebi. »PoŽuđa i ljubav« — Kakav zvučan i seksualno-preteći naslov. Poneki čovek pađa u iskušenje da se zaleti, đa brzo nabavi fu Knjigu. A izdavači su uđesili lepo: Knjiga je jevtina, samo sto đinara.

(Progres« Novi Sad,

U Knjizi: nekoliko »ljubavnih« pustolovnih i ecerotsko-omamljivih priča. Tako su, Verovat:5), hteli izdđaanonimni urednik, koji se, sađa, u javnosti javio i kao pre-

vodilac. Dakle, sakup'ano nekoliko

priča sbrđa-sđola, onako, »da se nešto objavi« Izbor: Maksim Gorki, Ivo Čipiko, Vasko Pratolini, Leonid Andrejev, Lin Jutang, grskin Koldvel — i Gi đe Mopasan, dva puta, U redu, niko ne može imati ništa protiv tih pisaca. Ali njihove pripovetke, izuzev „Mopasanovih, savršeno nikakve veze nemaju sa vulgarnom tenđencijom izdavača — u, naslovu knjige reprezentovanom: »Požuda i

ljubav«.

Rade VOJVODIĆ

Sveta porobica

(pRultura« MBeograđ, 1959)

Nedavno prvi put objavljeno na našem jeziku, prvo zajedničko delo Klasika marksističke misli »Sveta porodđica ili Kritika Krifičke Kkritike protiv Bruna Bauera i drugova« čije prvo izđanje datira iz 1845 godine, pretstavlja značajnu Kkariku u konačnom formiranju Marksovog i Kngelsovog učenja.

Grupi saradnika »Opštih Književnih novina«, inače pripadnika Kkruga berlinskih »slobođnjaka«, mladohegelijanaca, nađenuli su Marks i Engels ironičan nađimak »sveta porođdica« i „dosledno „prokritikovali njihovo reakcionarno i Ooportunističko ftumačenje „društvenih „pojava. Članavi »svete Pporođice«, na čelu sa intelektualnim aristokratom i malograđanskim „mistikom Bauerom, postavljaju sebi zađatak da prouče protivrečnost između »đuha« i »mase unapred „omalovažavajući sve što bi bilo ma u Kkakvoji vezi sa oO\wom ·«poslednjom, „oijkrivljujući je, čak, za nmeuspehe »velikih akcija đosađašnje istorije«. dJeđini čvrst oslonac Bauer i drugovi nalaze u čistoj filozofiji od koje građe „svemoćnog valađara sveta, a sebe, čak, smatraju ličnom inkarnacijom kKritike apsolutnog duha.

Protiv ovakvog, spirtualizma i misticizma ove »filozofije samosvesti« oštro istupaju Marks i Engels, koji su, iako u ovom periođu pođ uticajem Fojerbahovog humanizma i njegove Kritike MHegela, već i sami svesni da je jeđini pravi put ostvarivanja zaista ljudskog „humanizma — put revolucionarnog uništenja postojećih eksploatatorskih odnosa. Kroz »Svetu porođicu« Marks i Engels raspravljaju o nizu problema, tako se dotiču pitanja „ekonomskog otuđenja, daju pravilno rešenje problema ličnosti i iđeje u društvu i istoriji, analiziraju dostignuća | moderne filozofije. Posebno ireba istaći njihovo izlaganje i shvatanje protivurečnosti u #kapitalističkom društvu, iz koga se vidi da su oni u OVO Vreme (i845 g.) ovlađali svojom #đdijalektičko „materijalističkom metođom i uspešno je primenjivali,

Milica ZAJCOV -– DARIĆ

RODERIH MENCEL:

Čuda se događaju svakog dana

(»NIP«, Zagreb, 1959)

Ova knjiga ima dva bitna Kvaliteta: neposredan i Živ, BOtoOVO Treportažni autorov stil, i dokumentova-– nost i aktuelnost prikazivanja naučnih dostignuća iz raznih oblasti savremene civilizaciie. Metođ pisca OVcC Knjige sastoji se u tome što naučne činjenice obrađuje veoma Živo, na način publiciste kome su dostupni

naučni rezultati i što, na drugoj strani, naučna dostignuća ocrtava jednom lapiđarnom „rečenicom iza

koje stoji temeljito poznavanje problema. Ođ pronalaska penicilina do osnova tehnike projektila, odđ najnovijih ostvarenja koja imaju Veliki

značaj za napređak humanitarnosti u”

našem vremenu, đo pronalazaka koji pokazuju da velika otkrića mogu biti iskorišćena i u negativne svrhe, autor sažima u jednu mođernu i nadasve zanimljivu panoramu tehničkog napretka savremenog sveta, Za onoga ko voli naučnu reportažu, za zu tehničkih i naučnih fenomena današnjice, ova Knjiga preistavljače dragocenu vrstu lektire, O čemu svedoči i okolnost da je prevedema na osam svetskih jezika i štampana u nekoliko stotina hiljađa primeraka.

B. P. x i 7 HERBERT FRANK:

Pobuna savesti

(»Naprijeđ« Zagreb, 1959

Sqena zbivanja: uličica u malom holandskom gradu. Vreme zbivanja: dye „poslednje „godine „okupacije. Glavni akteri: »mali ljudi« koji se kolebaju, koji dobro poznaju oseća nje straha, ljudi koji sumnjaju i koji ne žele da se žrtvuju, a Koji, ipak, u onim najsudđbonosnijim trenucima znaju da se žrtvuju, znaju da se suoče sa dramom svakidašnjice sive, okupaciske, smrtonosne. Na svakoj stranici Knjige osećamo glađ, neizoca policiske premetačine. U 0vu atmosferu upađa ilegalca Karel i njegova žena Rut, progonjeni od nacista, spretni i snalažljivi a ipak sa intenzivnim osećanjem da su im životi u opasnosti. U situaciji jednog

prividnog konformizma sređine u Kko-, ju su ušli, neizvesnost postaje još umije da se smije«« i,

veća, i glavno je pitanje đa li će savest, a to je savest otpora prema nasilju fašizma, pobediti konformizam i strah, I savest pobeđuje, ta savest pobunjena i nekomformistička u svojim Krajnjim Kkonsekvencama. Roman deluje uverljivošću i snagom moralnog đokumenta. Likovi su plastično dati, kao i atmosfera u kojoj se odđigravaju intimni moralni konflikti onih Koji se Kkolebaju između savesti i straha, straha Kao uslova izđaje. Ovo je roman 58 tezom o ljudskom heroizmu i soliđarnosti. Zato je više zanimljiva i literarno-reportažna hronika nego umetnost najviših kvaliteta. Bitno je to da čitalac ove knjige neće ništa izgubiti ako je primi kao jedno au'tentično svedočanstvo o Stravičnim danima prohujalog rata.

BP.

RABINDRANAT TAGORE:

Dom i svijet ” (»Svjetlost«, 1959)

Delo Rabinđranata Tagora nije nepoznato našem čitaocu. Neku godinu posle Prvog svetskog rata, u vreme kađ je ovaj đaleki i egzotični pesnik, prozaist i mislilac bio već uveliko osvojio Evropu, pojavili su se i kođ nas prvi prevođi njegovih đela. Tako smo do danas dobili nekoliko knjiga poezije i proze koje su doživele i po nekoliko izdanja.

Već svojom prvom knjigom pesama preveđenom na engleski Tagore đobija Nobelovu nagrađu i namah 0svaja evropsku publiku. Otađa, interesovanje za njegovo književno delo neprekidno raste. Ređaju se prevođi poezije, poetske proze, drama, romana. Jedna đotađ skoro nepoznata literatura, filozofija, zahvaljujući Tagoru, postala je 'pređmet opšte Dpažnje. Prevashodno lirik, i u poeziji i u prozi, prožet jednom posebnom filozofijom, jednim gleđanjem koje se često graniči sa mistikom, prelazi u nju, Tagore nije samo nastavljač starih bengalskih trađicija, produžetak njihov. Njegov glas je još u početku osoben i nov. Oslanjajući se na tokove đotađašnijie bengalske Kknjiževnosti, đuboko usvajajući sve lepote i vređnosti njene, Tagore građi jeđan svoj svet i sistem, prođubljeniji i prođuhovljeniji. Novi ele” menti razvijaju i obc&aćuju Književnost, i kulturu uopšte, log dđalekog naroda, a Tagora ističu u prvi plan, u ređ pobornika i predvodnika.

»Dom i svijet« koji smo danas dobili je četvrti prevođ ove knjige kod nas. Dosađ je izišao u Beograđu i Zagrebu (1921 i 1944) na srpskohrvatskom, i u Ljubljani (1930) na slovenačkom. To je jeđno. od poslednjih večitih dela Tagorovih. Tagore lirik ni ovđe nije izneverio Tagora proza\Weć sam metod ođbacivanja radnje (jer ovđe rađnje skoro i nema), metodđ zapostavljanja mnogih spoljnih činilaca neophodnih za roman u klasičnom smislu omogućio je Tagoru pesniku i filozofu da svojoj meditaciji đa šire okvire. Nikhil, mlađi veleposednik, Bimala, njegova žena, i treće lice, Sandip, stranac koji narušava harmoniju braka, — to su ličnosti oko kojih je isprepleteno ono malo đogađaja, koji i nisu toliko događaji, koliko razmišljanja i analize. Sve je ispričano divnim, sočnim jezikom, sa vanrednim poetskim pasažima, obavijeno nečim „neobičnim, pomalo tajanstvenim.

Korektan a stilski ujeđnačen Pprevod dr Mire Vođvarške.

Branko JOVANOVIĆ

ANRI BERGSON

O smehu

(»Veselin Masleša«, 1958)

Smeh, kao specifična manifestacija psihičkog života, odvajkadđa je interesovao mnoge mislioce i ljuđe od pera. Upravo zbog toga je literatura o smelu, smešnome, komediji, Kkomičnome, humoru, karikaturi, šali ili vicu itd. đanas već prilično obimna. Već su se stari Grci zainteresovali za ovu pojavu, nastojeći da je definišu i da određe njen moralno-etički aspekt, Aristotel je od svih pretstavnika antičkog sveta otišao najdalje. On je, pored ostalog, ubedljivo konstatovao da je od svih životinja jeđino čovek u stanju đa se smeje. Time samo, naravno, o smehu kao takvom nije skoro ništa rečeno, ali je snažno naglašena njegova duboko ljudska suština i izvornost. To je i razlog da se svako ko piše o smehu ili smešnom, o komeđiji ili komičnom, makar i suprotstavljajući se, vraća Aristotelu. Između ostalih, ovo je »đoživeo« i MBergson, karikirajući istaknutu Aristotelovu formulaciju do najvišeg mogućeg stepena, On, naprimer, podvlači đa su »mnogi... definisali čovjeka kao »životinju koja nastavljajuć),

“

ističe đa su čoveka »mogli... isto tako đefinisati kao životinju koja nasmijava, jer ako i neka druga životinja ili neki neživi predmet u tome uspije, to onda biva zbog sličnosti sa čovjekom, zbog žiga koji mu čovjek utisne ili zbog načina na koji ga

čovjek upotrijebi« (8). Međutim, đa'

je Aristotela u osnovi, zaista, teško zaobići eksplicitno potvrđuje i Berg son lično. On, naime, insistira na tome da čovek »ne može... uživati u smiješnom ako se osjeća osamljen«, jer »intelekt mora ostati u stalnom dođiru s drugim intelektima« (9). A Aristotelov zoom politikon, aktivni pripađnik jeđne određene društvene zajednice,' bio je upravo takav čovek, ali čovek koji je smeh mnogo Kkonstruktivnije shvatao nego BerE" son. Mvo, uostalom, Bergsonovog 7Z74ključka o dejstvu i prirođi smeha: »Smijeh je prije svega kazna. Stvoren đa unizi, on treba da na ličnost na koju se odnosi učini bolan utisak. Društvo se njime sveti onima koji se usuđuju đa se prema njemu slobođno ponašaju. Smijeh ne bi postigao svoj

cilj kad bi nosio obilježje simpatiie

i đobrotec (109). Od prvog objavljivanja Bergsonovog eseja o značenju smešnog, O smehu, prošlo je nešto više od šezđeset gođina. Može se reći da je u pitanju jeđan ođ uopšte najčešće objavljivanih tekstova. Bez obzira na zaključke i opštu metodologiju iZzVO”đenja, ovaj Bergsonov esej je i đanas interesantan. Uostalom, u odnosu na luciđnost u obrađi postavljenog problema, jezik i stil, reč je o veoma značajnom tekstu iz ove oblasti. Zađovoljavajući prevođ OvOE eseja realizovao je Srećko Džamonja.

GE.

ROBERT OVEN Novi pogled na društvo (»Naprijeđ« Zagreb, 1959)

Reč je o jeđnom od onih pretstavnika utopiskog socijalizma Koji su čitav svoj Život svesrdno posvetili radničkoj klasi. Reč je o KEnglezu Robertu Ovenu. Reč je o borcu koji je na samrtničkoj postelji, na sar" kastično pitanje protestantskog popa đa li žali za uluđo proćerđanim životom, odlučno odgovorio:

»Ne, gospodine, moj život nije bio beskoristan. Ukazao sam na velike istine, a što ih svet nije prihvatio to je zato što ih nije shvatio. Mogu li ga osuđivati za to? — Ne, ja iđem ispred svog vremena.«

ove reči, međutim, ne ukazuju samo na duboko Ovenovo uverenje u ispravnost njegovih ideja, nego istovremeno — posredno — ukazuju i na objektivnu nemogućnost da se one realizuju već početkom XIX veka, a pogotovu na način koji je on predlagao. –

Ponesen vizijom jednog „čoveka đostojnijeg života, Oven je žrtvovao celokupan svoj imetak. On u vreme najbespoštednije Kkapitalističke „eksploatacije uvođi desetočasovni radni dan. U postojbini kapitalizma, osniva uglednu ljudsku proizvodnu zajedđnicu Nju Lanark.

Wwbeđen da rešenje gorućih druStvenih pitanja zavisi od samih Kkapitalista, on je razvio ogroman propagandni publicistički rađ., Na taj način je nastao veliki broj njegovih spisa od kojih su u ovoj Knjizi objavljena četiri eseja o formiraniu karaktera, čuveni »Govor stanovnicima Nju Lanarka«, »Ustav zajednice Nova Harmonija«, energična »Poruka rađničkoj kKlasi« teška osuda »O zapošljavanju dčce u tvornicama« 1td. .

Ovenovo životno đelo je izraz utopiskog gledanja na društveni žŽi-

vot. On nije uočio stvarne pokretačke snage „društveno-ekonomskog razvitka. On se obraćao buržoaziji,

ubeđujući je, umesto samoj radničKoj klasi, ukazujući joj na neophodnost „revolucionarnog „preobražaja kapitalističkog društva. Međutim, i poređ toga Ovenovo delo pretstavlia dragoceni doprinos. formiranju revolucionarnog pogleđa na društvo. Zato su Kklasici marksizma, tretirajuČi utopiski socijalizam kao jednu od etapa u istoriskom procesu osvešćivanja radničke Klase, posebnu pažnju posvetili upravo đelu Roberta Ovena.

Ovaj izbor iz Ovenovog obimnog publicističkog opusa dat je u uspešnom prevođu dr Slobođana ŠStampara, •a opremljen je stuđioznim predgovorom Adolfa Dragičevića.

E.C.

MARHS-—ENGELS:

Prepiska III

(»KRultura«, Beograd, 1959)

Intimno saopštena misao ima po. sebnih draži. Ima, reklo bi se, čak neko posebnije značenje. Ni jedna knjiga nije toliko upečatljiva koli. ko knjiga — pisama. Zbog toga, o. bjavljivanje takvih Knjiga i jeste praćeno pojačanim interesovanjem, Pogotovo, ako su u pitanju veliki ljuđi.

Pređ nama se nalazi već «treća Wknjiga pisama Karla Marksa i Fri. driha MEngelsa. Njihovo ogromno đelo nam je poznato. Ali, pravu ljudsku osnovu nastanka „izuzetno o. gromnog njihovog životnog đela mo. žemo najpotpunije da upoznamo jeđino Kroz njihovu obimnu prepisku.

Treća Kknjiga Marksove i Engelso« ve prepiske obuhvata 364 pisma nas pisana u vremenu od 3 januara 1861 zaključno sa 19 decembrom 1867 godine. To je vreme Koje se, s jed• ne strane, graniči gođinom čuvenog Marksovog obračuna s Karlom Fogtom, a, Ss druge, gođinom izlaska prve Knjige »Kapitala« To je, međutim, i vreme naglog jačanja međunarodnog „rađdničkog pokreta i, s tim uw neposređnoj vezi, intenzivne Marksove i Engeisove aktivnosti na planu „pripremanja osnivačke skupštine Međunarođnog „radničkog uđruženja, odnosno Prve, Internacionale. U to vreme pađaju i Kkongresi Prve Internacionale održani u Žemevi i Lozani. Ali, to vreme obuhvata i najteže godine Marksovog života, kao i Engelsova uporna nastojanja da se više ne bavi »mrskom frgovinom« i đa se u potpunosti po-

'sveti pozivu revolucionara.

Može se reći đa je u pitanju najznačajniji đeo Marksove i Engelso• ve prepiske. Svakako, pre svega, u odnosu na „problematiku nastanka · »Kapitala«, ali i u ođnosu na razvitak i prirođu Marksoyih „i Engelag« vih međusobnih ođnosa,, u, tom DR: riođu. Međutim, ova pisma omogučuju i vrlo detaljan uvid u prilike pod Mkojima su Marks i Engels u to vreme stvarali.

Ađekvatan prevod »Prepiske JI«

ostvarili su Mara Fran i Deneš Vajs

i, time, omogućili đa se — čitajući ovu jeđinstvenu Knjigu — najneposređnije doživi ono što je bilo i sadržaj i motiv života dva prometejski revolucionarna i herkulovski snažna borca za prava radničke Klase: Karla Marksa i Fridriha Engelsa.

Franc CENGLE

KNJIŽEVNE NOVINE

| List za književnost, umetnost i društvena pitanja

Urednici:

CEDOMIR MINDEROVIĆ PREDRAG PALAVESTRA

Direktor: TANASIJE MLADENOVIĆ lisi 12daje Novinsko-izdavačko preduzeće »Književne novine«, Beograd. Francuska %. Redak| cija: Francuska “i, 'el 21-000, tek. račun: 101-707-1-208 List izlazi svakog drugog pet wa Pojedini broj Din. #0. GO| dišnja pretplata Din. 600, -"'Uwudišnja Din. 300. za tnostranstvo dvostruko. Rukopisi se ne vraćaju. Tehničko-umetnička oprema: DRAGOMIR DIMITRIJEVIC ' Odgovorni uredn)k: CEDOMIR MINDEROVIC

Stampa »GLAS« Beograd.

Vlajkovićeva 8